Majhemout Diop – Za partiju proletarijata

Dok pratimo razvoj socijalističke misli u Trećem svetu prenoseći radove istaknutih marksista sa Crnog kontinenta, treba podsetiti i na njihove početke revolucionarnog delovanja. Doduše, u ovim ranim radovima ne nailazimo na značajne inovacije u pogledu rešavanja onih protivrečnosti koje je stvorila kolonijalna dominacija u Africi, niti vrsne analize onih društvenih i kulturnih specifičnosti značajnih za razvoj revolucionarnog procesa, ali uočavamo čvrstu odlučnost da se zadaci oslobođenja i društvenog razvoja Afrike rešavaju putem borbe za socijalizam. Teorijska osnova od koje se tada polazilo, činila je dobru odskočnu dasku za dalja praktična i teorijska dostignuća i, kao što ćemo videti u radu Majhemouta Diopa, nije sputavala nego podsticala dalja izučavanja metoda borbe u afričkim uslovima. Diop je bio lider Afričke partije nezavisnosti (klasične komunističke partije) koja je funkcionisala kao interteritorijalna organizacija sa lokalnim sekcijama. Bio je, takođe, i inspirator različitih političkih zaokreta kroz koje je organizacija u toku svoje evolucije prolazila, od avangardne preko narodnofrontovske do gevarističke faze. Autor je više političkih i socioloških rasprava, od kojih smo izabrali jednu od najranijih (1956).

Uvereni smo kako je potrebno da uništimo imperijalizam i da imamo sve uslove da to izvršimo. U toku izlaganja ukazali smo usput na premise koje nam dopuštaju da nazremo puteve koji nas do toga vode. Međutim, ovde moramo tačno odrediti kakav bi to bio put. Šta treba raditi u praksi? Odakle početi? Lenjin, koji je u svoje vreme već bio postavio to pitanje za Rusiju, odgovorio je: Treba stvoriti za celu zemlju naučnu, čvrstu i iskusnu organizaciju, koja vodi ka oslobođenju.

Ta pitanja verovatno sebi postavlja svaki rodoljub, čak ih i rešava na svoj način. Sigurno je da svako rešenje koje neko donosi nije uvek najsrećnije i strogo naučno, nego više empirijsko, doneseno na temelju svakodnevnog iskustva ili istorijskih usporedaba. Šta da se radi? Nije svako genije kao Lenjin! Uostalom, često ima dobre volje, ali u naučnim pitanjima dobre namere nisu dovoljne. I čim se povede reč o nacionalnom oslobođenju, tradicija je sklona misliti na nacionalne pokrete koji su u istoriju ušli sa kapitalizmom. Ali takvi oblici organizacije, ako su u svoje vreme i imali vrednost, danas se pokazuju sve manje dovoljni. Očito, danas ima blažih, korigovanih oblika tih nacionalnih pokreta, „adaptiranih“, ako se tako može reći, koji su na primer, Indiju doveli do nezavisnosti. No isto tako znamo kako su neke zemlje takav put platile tolikim greškama i skretanjima. Uprkos tome, primećuje A. Hunton, mnogi Afrikanci i dalje veruju u takve metode nacionalnog oslobođenja.

Neki afrički rukovodioci – kaže on – bili su pod uticajem metode građanske neposlušnosti ili pasivne rezistencije koja se primenjivala u Indiji i Južnoj Africi, gde se indijska manjina njome služi u borbi protiv radikalne segregacije. Afrika bi sigurno mnogo više naučila od velike pobede koju je Kina izvojevala u svojoj borbi za slobodu“.1

Neko bi se mogao upitati zašto bi Afrikanci mogli više naučiti od Kineske revolucije? Jednostavno zato što su vidljivi rezultati Kineske revolucije bolji od svih onih koji su poslednjih godina postigli drugi narodi. A zašto su upravo ti rezultati bolji? Zato što se Kineska revolucija vodila naučno prema principima marksizma-lenjinizma; zato što se Kineska revolucija stvarala pod vodstvom Kineske komunističke partije, avangardne partije, vođene avangardnom teorijom.

Istina, događa se da većina naših afričkih intelektualaca sebi čestita zbog svake pobede kineskog ili vijetnamskog naroda, ali to neke među njima ipak ne sprečava da se na pragu socijalizma kolebaju. Kada npr., dr. Zik2 engleskim komunistima kaže: „Govorimo istim jezikom… Smatramo da je imperijalizam zločin protiv čovečanstva i da ga treba uništiti“,3 to ga ipak ne sprečava da ostane na svojim pozicijama, čak ako se te pozicije pokazuju premalo sigurne, a iskustvo nam dopušta da sumnjamo u trajnost njihovog uspeha.Ipak, to iskustvo pokazuje da imperijalisti znaju na čemu su i ne zavaravaju se u pogledu snaga koje će ih zbaciti sa njihovih sadašnjih položaja. Oni dobro znaju da te snage mogu biti samo snage organizovanih radnika koji se služe modernim metodama borbe.

Zato se ne treba čuditi – kako upozorava južnoafrički list Daily Mail – da su šefovi policije engleskih koloniaj u Africi obučeni strogo antikomunistički. To je najbolja potvrda da imperijalisti znaju koga da se plaše, a koga ne. U svakom slučaju to nam dopušta da ispitamo naše stavove.

Uostalom, izvan ovih opštih razmatranja sigurno je kako u klasno podeljenom društvu, da bi se oborila eksploatatorska klasa, treba u tom samom društvu, a ne drugde, tražiti i naći klasu eksploatisanih, organizovati je i ubaciti u borbu. Lenjin je govorio:

Ljudi su uvek bili i uvek će u politici biti naivni i dopustiti da ih drugi varaju dok ne nauče da iza fraza, deklaracija i obećanja, moralnih, političkih ili socijalnih, otkriju interese ove ili one klase. Pristaše reformi i napretka izigraće branitelji starog poretka dokle god ne shvate da čitav stari poredak ma koliko se činio nazadan i trup podržavaju snage ove ili one vladajuće klase. A da bi se skršio otpor tih klasa, ima samo jedan put: naći u samom društvu koje nas okružuje, zatim odgojiti i organizovati za borbu snage koje mogu i – po svom socijalnom položaju moraju – postati snaga koja će biti kadra da pomete staro i stvori novo.4

Poznato je da je imperijalistička pobeda imala cilj da kod nas ukoreni kapitalistički sistem. I, uprkos svim promenama, samom tom činjenicom kapitalizam je, naravno, sistem budućnosti. To, takođe, već znamo. Mi smo, takođe, upozoravali da se kao posledica uspostavljanja kapitalizma rađa afrički proletarijat. Štaviše, nikome nije nepoznato da je u kapitalističkom sistemu proletarijat klasa budućnosti, klasa koja jača i u isto vreme postaje grobar toga sistema. Dakle, to je kod nas snaga koju treba organizovati.

U svoje vreme već je Lenjin govorio da se proleterske organizacije u svetu množe od Amerike do Japana, od Švedske do Južne Afrike. I neosporno je da će svuda biti tako. Ne zbog toga, kako bi imperijalisti hteli da se veruje, što se makijavelistička ruka Moskve pruža svuda, nego jednostavno zato što imperijalizam sobom dovodi i zla – nasilje, ugnjetavanje, represiju, pauperizaciju masa i glad. I da ne umru u inertnosti, mase su primorane da pređu u akciju, u borbu.

Prema rečima Staljina „boljševizam uvek i svuda raste, ne izvana nego iznutra“.5

Međutim, treba misliti da će taj zadatak uvek biti lagan. Kad bi samo na području francuske crne Afrike trebalo organizovati gotovo pola miliona radnika, to baš ne bi bila laka stvar. Ali, ako budemo znali biti oprezni, dosledni i hrabri, na kraju naših napora stoji siguran uspeh. To nam pokazuje iskustvo najslavnije revolucionarne partije sveta, iskustvo najgenijalnijeg organizatora što ga je svet ikada upoznao.

Marksizam, jedina ispravna revolucionarna teorija – kaže Lenjin – bila je za Rusiju doista plod poluvekovne patnje, izvanrednih žrtavažrtava bez premca, plod neverovatne energije i upornosti, mučnih ispitivanja, razočarenja u praksi, proveravanja, usporedaba sa iskustvom Evrope… Nijedna zemlja nije skupila u tako kratkom razdoblju toliko bogatsvo oblika, nijansa, metoda borbe, koja je zbog zaostalosti zemlje i teškog carističkog jarma naglo dozrevala i žedno sa izvanrednim uspehom upijala poslednju reč političkog iskustva Amerike i Evrope.“6

Sigurno ne bi ničemu služilo da sve to dokazujemo da nismo bili naoružani dobrom metodom rada, metodom naučnom i potvrđenom u praksi. A mi tu marksističko-lenjinističku metodu imamo, naš se zadatak sastoji u tome da sa njom upoznamo mase, da je usvoje, jer „se i sama teorija pretvara u materijalnu snagu čim prodre u mase“. Prema tome kako Lenjin kaže:

Treba probuditi revolucionarnu aktivnost radnih masa, kakav god bio njihov nivo, kako bismo ih naveli da pokažu inicijativu i da se organizuju; prevesti na jezik svakog naroda pravu komunističku doktrinu, namenjenu komunistima naprednih zemalja; izvršavati svoje praktične zadatke bez odgađanja i priključiti se borbi koju vodi proletarijat drugih zemalja“.7

Uz to, da bi naša akcija bila delotvorna, ne valja da se rasipa. Treba da radimo na nacionalnoj bazi, treba kod nas stvoriti partiju, jer „bez komunističke partije boljševika – kaže Mao Ce Tung – kojoj je baza nacionalna, a politički program i organizacija potpuno čvrsti, taj se zadatak (dvostruka revolucija demokratska i socijalistička) ne može izvršiti. Zato je svaki komunist dužan da stvara takvu komunističku partiju.8

Postojanje takve proleterske partije u našem vremenu jest conditio sine qua non pobedonosne revolucije. Moramo se trsiti da tu istinu shvate svi, a u prvom redu proletarijat. A kako je upravo za proletarijat najteže imperijalističko tlačenje, za njega je to pitanje života ili smrti. „Radnička klasa je – kaže Marks – ili revolucionarna ili nije ništa.“ Kada budemo imali proletersku partiju, moći ćemo započeti borbu, koja će uroditi plodom. Zato moramo poštovati marksistički princip hegemonije proletarijata u okviru opšteg borbenog fronta. Ali tu hegemoniju treba izboriti u živoj borbi. Kako kaže V. Leduc, ona nije ni formalna niti je unapred dana i ne sačinjava nikakva prava starešinstva. Ne preuzimamo je ni od koga. Otimamo je.9

Ako na opštem frontu antiimperijalističke borbe rukovodstvo ne pripadne sa revolucionarnog stajališta najsvesnijoj i najdoslednijoj klasi, očito je da nema nikakve šanse na uspeh. Mao Ce Tung ovako kaže:

„Sva istorija revolucije pokazuje da je bez rukovodstva radničke klase revolucija osuđena na poraz. Ali pod rukovodstvom radničke klase revolucija će biti okrunjena uspehom. U epohi imperijalizma nijedna druga klasa ni u jednoj zemlji ne može dovesti pravu revoluciju do pobede“.10

U tom smislu Kina je za nas dragocen primer sa desecima godina revolucionarne borbe, koja je okrunjena blistavom pobedom 1949. i završila stvaranjem moćne Narodne države Kine.

Proučavajući karakteristike kinskog proletarijata Mao Ce Tung je naglasio tri činjenice:

  1. Taj proletarijat su trostruko ugnjetavali strani imperijalisti, buržoazija i feudalci;
  2. Vodila ga je revolucionarna partija;
  3. Prirodna veza između tog proletarijata i seljaštva

Upravo su te karakteristike kineski proletarijat učinile pobednikom kojem se sav svet divi. Kada ga uporedimo sa afričkim proletarijatom, vidimo da ovome nedostaje ono drugo i sigurno najvažnije. Bez postojanja partije proletarijata borba za potpuno oslobođenje ne može se ni zamisliti, ni započeti, čak ako su za to i povoljni uslovi.

„Ima časova kada je situacija revolucionarna – kaže Staljin – a moć buržoazije do temelja uzdrmana, pa ipak ne dolazi do pobede revolucije, jer nema proleterske revolucionarne partije koja ima dovoljno snage i autoriteta da za sobom povede mase i preuzme vlast… U istoriji i država i zemalja i u vojnoj istoriji bilo je slučajeva kada su postojale sve mogućnosti za uspeh i pobedu, ali su te mogućnosti ostale neiskorišćene, jer ih vođe nisu uočili niti su se njima znale poslužiti, i vojske su pretrpele poraz“.

U našim zemljama posle Drugog svetskog rata Lamine Gueye uspeo je zapaliti mase idejom o „Afričkom bloku“, koji bi bio usmeren protiv imperijalizma. Nema nimalo sumnje, iako se mi tada nismo nalazili u predvečerju pobedničke revolucije, da bi postojanje proleterske partije bilo sprečilo da se naglo ugasi revolucionarni zanos mase.

Ono što je bio uzrok poraza „Afričkog bloka“ Lamina Gueyea, nepostojanje avangardne revolucionarne teorije i avangardne partije, trebalo je da bude uspeh „Okupljanja demokratske Afrike“ (Rassemblement Democratique Africain – RDA). Iako to nije bila proleterska partija, nego masovni pokret, RDA je znao upotrebiti marksističku metodu. Očito, kada je nestalo onoga što je činilo njegovu snagu, službeni RDA bio je samo aneks strankama kolonizatorskih država.

Upravo godina 1950. i politički pokret nekih lidera RDA najbolje dokazuju kako je potrebna proleterska partija. Ali biti uveren u potrebu stvaranja takve partije, i moći je stvoriti dve su različite stvari. Da bi se rodila proleterska partija, potrebno je da se združe neki unutrašnji i spoljašnji uslovi. Među unutrašnjim uslovima na prvom je mestu onaj da postoji proletarijat u kojem su barem naprednije grupe usvojile marksizam. Uostalom, ne treba misliti da je potreban golem broj marksista. Za neizmernu Kinu bilo ih je dovoljno 50 koji su posle pokreta od 4. maja poslali 12 delegata na Prvi osnivački kongres Partije. Bilo je to 1921. kada još paljba oktobarskih topova nije bila sasvim utihnula.

Drugi je primer Albanija i albanska partija koja je u jeku rata 1941. preuzela vodstvo pokreta nacionalnog oslobođenja sa samo 120 članova. Primeri bi se mogli dugo ređati. Komunisti naoružani marksističko-lenjinističkom teorijom uvek i svuda znaju kvalitet pretvoriti u kvantitet.

U pogledu spoljašnjih uslova, u epohi opšte kapitalističke krize oni mogu sve više i više nama ići u prilog.

Objektivni uslovi su čini se ispunjeni. No ima i onih subjektivnih a ti nisu manje važni. A subjektivni uslovi postoje u okviru nekih naučnih elemenata u vezi sa proletarijatom.

Ipak bi trebalo, kada se združe svi uslovi, voditi računa o pojedinim osobenostima naše zemlje.

Kada se analizira neko socijalno pitanje – kaže Lenjin – marksistička teorija izričito traži da se ono postavi u određeni istorijski okvir, a zatim, ako se radi o samo jednoj zemlji (na primer o nacionalnom programu neke zemlje), neka se vodi računa o konkretnim osobenostima koje razlikuju jednu zemlju od drugih u granicama iste istorijske borbe“.11

Međutim, prilagoditi se lokalnim uslovima još uvek ne znači da treba odbaciti svaki prinos izvana, ne biti spreman okoristiti se solidnim iskustvom bratskih partija. To bi jednostavno značilo negirati ulogu pouke proleterskih partija i znanja kojim su ovladale tokom dugih godina revolucionarne prakse.

Pokret – kaže Lenjin – koji započinje u nekoj mladoj zemlji ne može uroditi plodom ako ne prihvati iskustvo drugih zemalja. Ali za to nije dovoljno to iskustvo samo poznavati ili se ograničiti na prepisivanje zaključaka. Za to je potrebno da znamo to iskustvo podvrći kritičkoj analizi i da ga sami kontrolišemo.12

Kasnije, vraćajući se na to pitanje, Lenjin je rekao da okoristiti se iskustvom drugih ne znači jednostavno plagirati i kopirati odluke drugih. U svom „Pismu drugovima komunistima Azerbejdžana, Gruzije, Armenije…“ on kaže:

„Važno je iznad svega da komunisti Transkavkazije shvate osobitosti svog položaja, položaja njihovih republika… da shvate kako je potrebno ne kopirati našu taktiku, nego je nakon zrelog razmišljanja prilagoditi, vodeći računa o različitostima stvarnih uslova… Ne treba da kopirate našu taktiku, nego da sami razmišljate o vlastitim potezima, vlastitim uslovima i rezultatima, da kod vas primenite ne pismo, nego dug, smisao, pouku, iskustva iz 1917-1921.“13

Drugim rečima, rezimirajući sve to, očito je da svaka mlada partija mora naučiti i znati 3 stvari:

  1. Voditi računa o nacionalnim osobinama;
  2. Koristiti se iskustvom bratskih partija;
  3. Ne zapadati u slabost koja se sastoji u tome da se mehanički presađuje bilo šta, bilo kada i bilo gde.

Čini se da te zaključke prosto nalaže zdrav razum.

 

Izvod iz: Contribution a Petude des problemes politiques en Afrique noire, Presence Africaine, Paris 1957, (str. 149-166.)
Prevod: Smiljka Sučić
Priprema i adaptacija: Princip.info

 


  1. A. Hunton, Africa fights for freedom, New country Publishers 832, Broadway, N.Y. 3/1950.  

  2. Nnamdi Azikiwe zvani Zik – nigerijski političar  

  3. Navedeno delo, str. 15  

  4. Lenjin, Izabrana dela, 1. deo I knjige, str. 74.  

  5. Staljin, Izveštaj na XVI kongresu, str. 26.  

  6. Lenjin, Dečija bolest komunizma, ED. Soc., Paris 1946, str. 8-9  

  7. Lenjin, Izveštaj na II sveruskom kongresu komunističkih organizacija istočnih naroda.  

  8. Mao Ce Tung, Nova demokratija, str 11.  

  9. V. Leduc, Komunizam i nacija, Paris 1954, str 78.  

  10. Mao Ce Tung, Diktatura narodne demokratije, citirano u Tehen Po-ta, Teorija Mao Ce Tunga o kineskoj revoluciji, Peking, str. 11  

  11. Lenjin, izabrana dela.  

  12. Isto.  

  13. Lenjin, Izabrana dela, 2. deo II knjige  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.