Yandex.Metrica

Andre Gunder Frank – Inostrane investicije u nerazvijenost (1) – Kolonijalizam

Problem

Inostrana pomoć i investicije kao da danas postaju pitanje neke dobrovoljne i dobronamerne odluke razvijenih zemalja da nerazvijenim zemljama nešto daju ili ne daju. Što se tiče nerazvijenih zemalja, problem kao da se sastoji u odluci pod kojim u slovima treba prihvatiti strane investicije i pomoć. Po opštem shvatanju, problem izgleda relativno nov i stvar dobrovoljne odluke. Međutim, strane investicije stare su koliko i spoljna trgovina; a stvarni problem koji one postavljaju, daleko od toga da bude akt neke slobodne volje, uvek su rešavale i sada ga rešavaju objektivna stvarnost i potrebe istorijskog razvoja: uporedo sa eksploatacijom i akumulacijom kapitala, osvajanjem i spoljnom trgovinom, strane investicije su vekovima bile — a to su i sad a — sastavni deo svetskog kapitalističkog razvoja; sve investicije su potekle, ne iz dobre volje, već iz potreba i protivrečnosti kapitalizma, kao i njegovog istorijskog razvoja.

Da bi se ocenilo i razumelo pitanje spoljnih investicija i njihove povezanosti sa privrednom razvijenošću i nerazvijenošću u Aziji, Africi i i Latinskoj Americi, potrebno je, znači, ispitati kako se inostrani kapital odnosio prema drugim vidovima svetskog kapitalističkog razvoja u svakoj od njegovih istorijskih etapa. U ovom eseju se analizira uloga inostranog  kapitala i investicije u imperijalističkom i neoimperijalističkom kolonijalnom metropolitskom razvoju i u istovremenom razvoju latinsko američke nerazvijenosti. Kada pitanje inostranog kapitala bude istorijski bolje osvetljeno, ono će moći biti i bolje rešeno odgovarajućom intervencijom.

Od kolonijalizma do imperijalizma

  • Eksploatacija i prvobitna akumulacija u koloniji

Osvajanje i kolonizacija Latinske Amerike bili su delo onoga što bismo danas mogli nazvati finansiranjem ili stranom pomoći. Kristofer Kolumbo je izjavio: »Najbolja stvar na svetu je zlato… Dobro je čak i za slanje duša u raj…« Kortes, osvajač Meksika, dodaje: »Mi, Španci, imamo srčanu manu za koju je zlato najbolji lek«. Franjevački kaluđeri, opet, potvrđuju : »Jevanđelje ne ulazi tamo gde nema srebra.« Otkrićem Latinske Amerike, španske investicije ulagane u te zemlje, velikim delom potekle su iz holandskog i italijanskog trgovačkog kapitala, i predstavljale su deo kapitalističke trgovačke ekspanzije i napora da se iz kolonijalnog satelita izvuku ljudska i prirodna bogatstva — u većini slučajeva rad i plemeniti metali — i usmere na potrošnju i razvoj metropole. Kombinacija srebra, Indijanaca i prekolumbovske društvene organizacije u visokooivilizovanim oblastima Meksika i Perua. omogućila je da se ograničene investicije u transport ljudi i robe odmah umnože. Evropa je oskudevala u kapitalu i radu potrebnim za akumulaciju osnovnog kapitala i razvoj do koga je kasnije došlo, pa je početni kapital morao priteći od inostranog rada i finansiranja, od Indijanaca iz Latinske Amerike i crnaca iz Afrike. Taj razvoj je plaćen pokoljem 89% stanovništva (u Meksiku), a zatim razaranjem nekoliko civilizacija, i na kraju — nerazvijenošću.

Portugalci u Brazilu, i kasnije Holanđani, Englezi i Francuzi u Karibima, nisu naišli na srećnu kombinaciju srebra, rada i civilizacije, pa su morali stvarati kolonijalnu privredu svojim sredstvima. Indirektno treba zahvaliti Španiji, koja je omogućila i ovo finansiranje, koncentracijom dohotka i poskupljenjem šećera i ostalih artikala u Evropi. Zemlje metropole su organizovale u tropskim zemljama poljoprivredne ekonomije, upošljavajući crnce iz Afrike u proizvodnji šećera za evropske zemlje. Što Španija i Portugalija nisu iskoristile ovakvo stanje stvari, u onim razmerama u kojima se to moglo očekivati, objašnjava se činjenicom da su i same, posredstvom holandskog i britanskog kapitala, postale sateliti, odnosno kolonizacijom bez mukotrpnog procesa kolonizacije, kako je to 1755. godine rekao premijer Portugalije, markiz od Pombala.

Značajan rezultat kombinacije stranog kapitala i višestruke trgovine robovima, šećerom, rumom, žitaricama, drvetom i industrijskim artiklima, analizirao je premijer Trinidada i Tobaga, Erik Vilijams), u svom delu Capitalismo y esclavitud (Kapitalizam i ropstvo): »Ono što je za Liverpul u XVII veku značila izgradnja brodova za prevoz robova, to je u XVIII veku za Mančester bila manufaktura pamuka za kupovinu robova. Prvi podsticaj za rast Pamukopole potekao je sa pijaca Afrike i Zapadne Indije. Rast Mančestera bio je usko povezan s rastom Liverpula, njegovog izlaza na more i na svetsko tržište. Kapital nagomilan u Liverpulu od trgovine robovima, zapljusnuo je unutrašnjost i oplodio energije Mančestera: roba iz Mančestera za Afriku prevožena je na njene obale brodovima iz Liverpula. Spoljno tržište Lankašira sa činjavale su uglavnom plantaže Zapadne Indije i Afrike… Upravo ova strahovita zavisnost od trgovine stvorila je Mančester«.

Ne uzimajući u obzir slabije tokove kapitala, koje je teško precizirati u toku prethodna tri veka, inostrana trgovina i kapital pokrenuli su u pravcu metropola struju prihoda — iz Latinske Amerike, Afrike i Azije — od približno milijardu funti sterlinga (od čega je gotovo polovina poticala iz Latinske Amerike), koja je prevazilazila ukupnu vrednost  industrije na parni pogon u čitavoj Evropi 1880. godine i, za polovinu, investicije Velike Britanije u njenu metaluršku industriju do 1790. godine. Samo između 1760. i 1780. britanski prihodi iz Zapadne i Istočne Indije prevazilazili su za više nego dvostruko raspoložive investicione fondove za njenu rastuću industriju. Jasno je, dakle, da je od samog početka stvarni tok stranog kapitala išao iz Latinske Amerike prema metropolama. Ovo znači da je Latinska Amerika raspolagala sopstvenim sredstvima ili kapitalom za investicije, ali da je njihov veliki deo bio odnet u inostranstvo i tamo uložen. Ovaj transfer kapitala u inostranstvo, bio je očito glavni uzrok latinoameričkih potreba za većim količinama inostranog kapitala namenjenog investicijama.

Razvoj ovakvog kolonijalnog odnosa između metropola i Latinske Amerike imao je po Latinsku Ameriku i unutrašnje strukturne posledice posledice, koje, u bitnim crtama, i danas postoje: »Ukoliko se žele odrediti dinamične privredne delatnosti u kolonijalnoj privredi, moraju se imati u vidu osobine privrede iz tog perioda. Zaključuje se da su one bile usko vezane za spoljnu trgovinu. Rudarstvo, tropske kulture, ribolov, lov i eksploatacija šuma, u osnovi namenjeni izvozu, predstavljali su ekspanzivne delatnosti koje su privlačile kapital i radnu snagu… Grupe vlasnika i trgovaca povezanih sa izvoznim delatnostima bile su, logično, te koje su imale najveće prihode, uz velikodostojnike krune i sveštenstva (koji su do svojih titula često dolazili i njihovom kupovinom). Ovi sektori stvarali su potražnju unutar kolonijalne privrede i jedino su oni bili u stanju da stvaraju akumulaciju. Ako dalje razvijemo ovu koncepciju, oni su istovremeno činili i unutrašnje kolonijalno tržište i izvor akumulacije kapitala… Što se bogatstvo više koncentrisalo u rukama male grupe vlasnika, trgovaca i političkih moćnika, veća je bila sklonost ka kupovini industrijskih potrošnih i trajnih dobara u inostranstvu (uglavnom luksuznih, koja je bilo teško ili nemoguće proizvesti kod kuće), dok je deo ukupnog prihoda zajednice, koji se interno trošio, bio manji… Izvozni sektor nije, dakle, dopuštao da sistem kao celina pretrpi preobražaj… Nema sumnje da su struktura izvoznog sektora i koncentracija bogatstva predstavljali osnovne prepreke za diversifikaciju unutrašnje proizvodne strukture, odgovarajuće podizanje tehničkog i kulturnog nivoa stanovništva i pojavu društvenih grupa vezanih za evoluciju unutrašnjeg tržišta i traženje puteva izvoza koji nisu bili pod kontrolom metropole. Ovaj uski horizont ekonomskog i društvenog razvoja objašnjava u dobroj meri iskustvo američkog kolonijalnog sveta, a naročito španskih i portugalskih poseda«.

Drugi uzrok neadekvatnih domaćih investicija bio je unutrašnja struktura privredne, političke i društvene nerazvijenosti, koju su izazivali i održavali inostrani interesi: struktura nerazvijenosti usmerila je najveći deo preostalog kapitala koji se potencijalno mogao investirati u pravcu rudarstva, poljoprivrede, transporta i trgovačkih preduzeća za izvoz u metropolu, gotovo celokupni preostali deo na luksuzni uvoz iz metropola, a sasvim mali deo u manufakture i potrošnju u vezi s unutrašnjim tržištem. Zahvaljujući trgovini i stranom kapitalu, ekonomski i politički interesi rudarske, poljoprivredne i trgovačke buržoazije — ili sva tri oslonca privrednog stola, kako je Klaudio Velis (Claudio Veliz) nazvao svoje pretke iz XIX veka — nisu držali do unutrašnjeg privrednog razvoja.

Jedini izuzetak iz ove sheme do perioda imperijalizma, bilo je slabljenje veza između inostrane trgovine i kapitala do kojeg je dolazilo u toku ratova ili depresija u metropolama, kao što je to bilo u XVII veku, i početno odsustvo takvih veza između metropole i izdvojenih oblasti, čiji izvoz nije bio upućen na prekomorske zemlje, što je omogućavalo privremenu i početnu samostalnu akumulaciju kapitala i industrijski razvoj upućen na unutrašnje tržište. Ovo je bio slučaj San Paola u Brazilu, Tukumana i drugih mesta u Argentini, Asunsiona u Paragvaju, Keretara i Pueble u Meksiku u XVIII veku i sl. U kolonijalnom periodu kapitalističkog razvoja, strani kapital je bio, pre svega, pomoćni podstrekač pljačke bogatstava, iskorišćavanje rada i kolonijalne trgovine, na bazi kojih je počinjao razvoj evropske metropole i, istovremeno, nerazvijenost latinskoameričkih satelita.

  • Industrijalizacija, slobodna trgovina i nerazvijenost

Ekonomski i politički primat Velike Britanije i politička nezavisnost Latinske Amerike, koja je nastala posle Napoleonovih ratova, zavisili su od tri velike grupe suprotstavljenih interesa koji su odlučivali o budućnosti Latinske Amerike: a) interesi poljoprivrede, rudarstva i trgovine koji su težili da zadrže nerazvijenost održavanjem stare strukture izvoza — i kojima je jedino bilo stalo da se domognu mesta svojih iberijskih rivala na njihovim povlašćenim položajima; b) interesi industrijalaca i ostalih grupa iz već pomenutih oblasti i drugih regiona unutrašnjosti, koji su nastojali da svoju tek stvorenu i još slabu privredu odbrane od slobodne trgovine i stranog finansiranja, koji su pretili da ih unište : c) interesi pobednice Engleske u industrijskoj ekspanziji, čiji je ministar spoljnih poslova, lord Kaning (Canning), najavio 1824: »Španska Amerika je slobodna; i ukoliko našu stvar ne budemo loše vodili, ona je engleska«. Na liniji borbe protiv slabih  industrijalaca-nacionalista u Latinskoj Americi našle su se u prirodnom savezu tradicionalna latinoamerička buržoazija i industrijsko-trgovačka buržoazija metropole. Praktično, rezultatje već bio predodređen prethodnim istorijskim procesom kapitalističkog razvoja.

Godine 1824, sledeći smernice koje je dao Kaning, Engleska je počela — naročito posredstvom »Baring Bradersa« (Baring Brothers) — da daje masovne zajmove mnogim latinoameričkim vladama koje su svoj vek započele dugovima stvorenim u vreme ratova za nezavisnost, pa čak i dugovima nasleđenim od svojih kolonijalnih prethodnika. Zajmovi su, naravno, bili odobravani da bi se otvorio put za trgovinu s Engleskom; i, u nekim slučajevima, bili su propraćeni i investicijama u rudarstvoi druge delatnosti. Međutim, čas još nije bio kucnuo. Analizirajući ovu epizodu, Roza Luksemburg se pita, kao i Tugan-Baranovski koga navodi: »Ali gde su južnoameričke zemlje dobile sredstva da u 1825. godini udvostruče svoje kupovine u odnosu na 1821. godinu? Sami Englezi su im stavili na raspolaganje ta sredstva. Zajmovi koje je odobravala londonska berza služili su za plaćanje uvezene robe«. Pa, navodeći Sismondija, komentariše: »Dok je trajala ova jedinstvena trgovina, u kojoj su Englezi tražili od Latinoamerikanaca da budu ljubazni i kupuju englesku robu engleskim kapitalom, i da je troše u njihovo ime, prosperitet engleske industrije izgledao je zapanjujući. Nije bilo prihoda, nego se engleski kapital koristio da podstakne potrošnju: sami Englezi kupovali su i plaćali sopstvenu robu, koju su slali u Latinsku Ameriku, lišavajući se jedino zadovoljstva da je sami potroše«.

U ovakvim okolnostima spoljna trgovina zaista nije bila dovoljno korisna za metropolu, te su britanski zajmovi Latinskoj Americi presušili oko 1830. godine i nisu se pojavljivali čitavu četvrtinu veka. Sama spoljna trgovina, uostalom, nikad nije ni bila glavni interes metropola, pogotovo ne sa zemljama — kakve su bile mnoge u Latinskoj Americi tog doba — čiji je izvozni kapacitet sirovina bio osetno umanjen zapuštanjem rudnika i okretanjem ka poljoprivrednim kulturama neophodnim za opstanak u ratnim uslovima, i gde su nacionalistički i industrijski interesi počeli da naturaju protekcionističke tarife, posle čega (u Meksiku, na primer) počinju da se grade tekstilne fabrike, podjednako kompletne i savremene kao i one u samoj Engleskoj tog vremena. (A što se tiče investiranja u inostranstvu, onakvog kakvo postoji danas, kapitalizam u metropolama se još nije bio dovoljno razvio.) Ovakvom stanju u Latinskoj Americi moralo se naći leka pre nego što inostrana trgovina i kapital budu u mogućnosti da odigraju značajniju ulogu u kapitalističkom razvoju. Tokom dve naredne decenije, trgovina i kapital doprineli su nužnim promenama u Latinskoj Americi, ali jedino u sprezi sa diplomatijom metropole i pomorskim blokadama, međunarodnim i građanskim ratovima.

U periodu od sredine dvadesetih godina do sredine četrdesetih ili pedesetih godina, u mnogim zemljama su nacionalistički interesi u unutrašnjosti još u vek bili u stanju da svoje vlade primoraju na uvođenje zaštitnih carina. Industrija, mornarica pod nacionalnom zastavom, i ostale delatnosti koje pokreću razvoj, davale su znakove života. Istovremeno, i sami Latinoamerikanci počeli su da osposobljavaju napuštene rudnike i da otvaraju nove, kao i da povećavaju svoje sektore poljoprivrednog izvoza i izvoza ostalih sirovina. Da bi išli ma ruku unutrašnjem privrednom razvoju i da bi ga podstakli, kao i da bi udovoljili rastućoj spoljnoj potražnji sirovina, liberali su se borili za razne reforme, prvenstveno agrarnu, i takođe podsticali useljavanje koje će uvećati domaću radnu snagu i proširiti unutrašnje tržište. Latinoameričke buržoazije, upućene na trgovinu s metropolom, i njihovi domaći saveznici iz rudarstva i poljoprivrede, suprotstavili su se ovom samostalnom  kapitalističkom razvoju, pošto su zaštitne carine išle na uštrb njihovih trgovačkih interesa, pa su tridesetih i četrdesetih godina u toku građanskih ratova između federalista i centralista poveli borbu protiv industrijalaca nacionalista i razbili ih. Metropolitski centri su svojim sitnim partnerima u Latinskoj Americi pružali pomoć u oružju, pomorskim blokadama, neposrednom vojnom podrškom, kao i izazivanjem novih ratova gde god je to bilo potrebno. Takav je bio rat T rojnog saveza protiv Paragvaja, koji je u odbrani železnice, koju je sam finansirao, i svog nastojanja da se samostalno i istinski nezavisno razvija, izgubio 86% muškog stanovništva.

Trgovina i mač pripremali su Latinsku Ameriku za slobodnu trgovinu s metropolom, a da bi do nje došlo, trebalo je odstraniti konkurenciju latinoameričkog industrijskog razvoja. Tako su sa pobedom ekonomskih interesa okrenutih ka inostranstvu nad nacionalističkim, latinoamerička privreda i država morale još više da se potčine metropoli. Tek tada će se razviti slobodna trgovina a strani kapital vratiti na svoje posede. Jedan argentinski nacionalista iz tog vremena pisao je: »Posle 1810… trgovinski bilans zemlje bio je neprestano nepovoljan, a trgovci u zemlji su trpeli nenadoknadive štete. Kako trgovački izvoz, tako i uvoz i prodaja na malo prešli su u ruke stranaca. Iz toga se ne može izvući drugi zaključak do to da je otvaranje zemlje strancima pokazalo svu svoju štetnost po bilans. Stranci su potisnuli domaće ne samo iz trgovine, već i iz industrije i poljoprivrede«. A drugi dodaju: »Nije moguće da je Buenos Ajres prolivao krv i žrtvovao bogatstvo jedino zato da bi se pretvorio u potrošača proizvoda i industrijske robe stranih zemalja, jer takav položaj je ponižavajući i ne doliči velikim mogućnostima koje je priroda podarila našoj zemlji… Pogrešno je pretpostavljati da su uvoz i prodaja na malo prešli u ruke stranaca. Pod jarmom režima slobodne trgovine u toku dvadeset godina, ona (privreda) je sada pod kontrolom šačice stranaca. Ako protekcionizam progna strane trgovce sa njihovih položaja ekonomske prevlasti, zemlja će dobiti priliku da sebi čestita što je učinila prvi korak u pravcu ponovnog zadobijanja svoje privredne nezavisnosti… Zemlja dalje ne može opstati ako ne ograniči spoljnu trgovinu, budući da jedino takvo ograničavanje omogućava industrijsku ekspanziju; ne sme duže da trpi teret stranih monopola koji guše svaki pokušaj industrijalizacije«. Međutim, otrpela ga je.

Prema Burginovoj ispravnoj analizi, u studiji posvećenoj argentinskom federalizmu, »privredni razvoj Argentine, u periodu posle revolucije, odlikovao se pomeranjem ekonomskog težišta iz unutrašnjosti prema obali, što je bilo izazvano brzom ekspanzijom obale i istovremenim zaostajanjem unutrašnjosti. Neravnomerni privredni razvoj doveo je do nejednakosti koja je samu sebe ovekovečila. Zemlja je bila podeljena na siromašne i bogate pokrajine. Pokrajine u unutrašnjosti morale su se lišiti velikog dela nacionalnog dohotka u korist Buenos Ajresa i ostalih istočnih pokrajina«. U Brazilu, Čileu, Meksiku, odnosno u čitavoj Latinskoj Americi, industrijalci, patriote i ekonomisti vizionari ukazivali su na ovaj neizbežni proces kapitalističkog razvoja. Ali uzalud: svetski kapitalistički razvoj i mač već su slobodnu trgovinu stavili na dnevni red. A sa njom je stigao i strani kapital.

Slobodna trgovina, kao što je uočio Fridrih (Friedrich) List, pretvorila se u glavni izvozni artikal Velike Britanije. Nije bilo slučajno što je mančesterski liberalizam rođen upravo u Pamukopoli. No, njega su oberučke prihvatila, kao što je primetio Klaudio Velis, sva tri oslonca privrednog i političkog stola Latinske Amerike, koji su preživeli kolonijalna vremena, porazili svoje domaće rivale, predstavnike nacionalnog razvoja, domogli se vlasti u svojim zemljama i udružili se, sada kao saveznici i sluge stranih interesa — posredstvom spoljne trgovine — da bi za sebe i za svoje inostrane ortake obezbedili zatvoren i domaći monopol. Slobodna trgovina između snažnih monopola i slabih latinoameričkih zemalja odmah je u ovima izazvala deficitaran platni bilans. U cilju finansiranja deficita, metropola je, naravno, ponudila, a satelitske vlade prihvatile, strani kapital. Tako pedesetih godina XIX veka strani zajmovi ponovo postaju prisutni u Latinskoj Americi. Deficit, svakako, nisu smanjivali. Samo su finansirali i nužno povećavali deficite latinoameričke nerazvijenosti.

Nije bio redak slučaj da se i 50% dobiti od izvoza nameni otplatama ovoga duga i pomaganja stalnog ekonomskog razvoja metropole. U međuvremenu, deficit bilansa i njegovo finansiranje odražavali su se u vidu uzastopnih devalvacija zlatne podloge ili papirnog novca, i u vidu inflacije. Ovo je za sobom povuklo povećan odliv latinoameričkog kapitala u metropole, jer je Latinska Amerika na taj način morala da plaća skuplje industrijske proizvode metropole, a ova njene jeftinije sirovine. Devalvacije i inflacije išle su naruku domaćim i stranim trgovcima i vlasnicima, koji su pljačkali one čiji je rad stvarao bogatstvo, potkradajući im ne samo n jihove stvarne prihode već i sitne posede i ostalu svojinu. Razvoj industrijskog kapitalizma i slobodna trgovina podrazumevali su, više nego otvaranje Latinske Amerike prema trgovini, prilagođavanje čitave ekonomske, političke i društvene strukture novim potrebama metropole. Kompenzacioni strani kapital nužno je bio jedan od in strumenata ovakvog razvoja latinoameričke nerazvijenosti.

 

Izvod iz: Andre Gunder Frank, Capitalismo y subdesarrollo en America Latina, Ed. Siglo XXI, 3. izdanje. Mexico, 1976.
Prevod: Jasna Bunjevac Sotelo
Priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.