Alonso Agilar Monteverde – Marksizam i nerazvijenost

Foto: Rachael Boothroyd/venezuelanalysis.com

MARKSIZAM I NERAZVIJENOST1

I. Anahronični marksizam ili idilični kapitalizam?

Kakav značaj ima marksizam za ekonomski zaostale zemlje?

Često se tvrdi da Marksove ekonomske doktrine pripadaju jednom već dalekom i istorijski prevaziđenom vremenu i da zaostale zemlje, vek nakon objavljivanja prvog toma Kapitala, mogu da iskoriste malo ili gotovo ništa od marksističke teorije. Jedan meksički funkcioner izjavio je pre nekoliko nedelja da je marksizam anahroničan filozofski stav, svojstven društvu eksploatacije, a da mi u Americi danas živimo u vremenu predstavničke demokratije. Drugi često kažu da latinoamerički narodi, usled svoje idiosinkrazije i privrženosti slobodi, bez obzira na to koliko je marksizam doprineo razvoju filozofije i ekonomske nauke, odbacuju Marksovu doktrinu, naročito u zemljama koje su, poput Meksika, uspele da usklade, u obliku zavidnog obrasca, ekonomski razvoj, političku stabilnost i društvenu pravdu. Ima čak i takvih koji tvrde da je teorija socijalizma utopijska i, razmećući se svojom tropskom maštom, sugerišu da marksizam može postojati tamo gde preovladava kapitalizam, ali ne u jednoj zemlji kakva je naša koja je „socijalistička“, mada, istinu za volju, socijalistička… „na meksički način“.

Da li je tačno da je marksizam starudija, a da džefersonovski ideal demokratije, u zamenu za to, ostaje i dalje na snazi u predstavničkim režimima Somose, Štresnera, Mendesa, Montenegra, generala Onganije i Kosta de Silve? Da nisu ipak u pravu oni koji tvrde da je nekad poznati i zastrašujući Komunistički manifest Marksa i Engelsa konačno zaboravljen u našoj Americi, i da je potisnut pred naučnim savršenstvom i popularnošću antikomunističkog manifesta profesora Rostova, Teodora Moskosa i ostalih ideologa Saveza za napredak?

Da li je osnovno mišljenje da su marksizam i socijalizam suprotni idiosinkraziji našeg naroda i da seljaci iz Oahake, iz žarke zemlje Gerero, iz oblasti Tlakskale gde uspeva trska, pustinje Koauilja ili Doline smrti u Idalgu, nikada neće prihvatiti jednoobrazno i dostojanstveno blagostanje socijalizma, ukoliko ono podrazumeva odricanje od slobode, kojom sada raspolažu, da svoj novac troše na nakit, krzna, skupe rezidencije ili turistička putovanja u inostranstvo? Da nije ipak tačno da je Meksiko već socijalistička zemlja koja, mada nema Fidela Kastra, ima svog Fidela Velaskesa (Velaskuez)2, i da su zbog toga ekonomske doktrine, pa i marksistički revolucionarni potencijal, neupotrebljivi?

U vreme kada je evropski kapitalizam doživljavao svoju konkurentsku fazu Marks je formulisao ekonomsku doktrinu kojoj je osnova i okvir bila teorija društvenog razvoja. Ni on ni Engels nisu spoznali stvarnost monopolističke faze sistema, iako su izbliza pratili tok koncentracije proizvodnje i kapitala i čak dali genijalna predviđanja u vezi s tim.

Marks je smatrao da u jednoj kapitalističkoj privredi preovladava robna proizvodnja, tj. proizvodnja za tržište. Robe imaju upotrebnu vrednost i vrednost u razmeni, a ona, izražavajući prividno proste odnose između jednih i drugih predmeta, odražava u suštini i društvene odnose, veze među ljudima – ne samo među stvarima – koje čine osnovu društveno-ekonomske strukture. Izvor vrednosti – govorio je Marks, sledeći u prvo vreme engleske klasike – jeste rad. Ali daleko je od toga da radnik zadrži za sebe sve plodove svog napora; kapitalista je taj koji, pretvarajući se – kroz dugi istorijski proces, mnogo suroviji nego što se to obično pretpostavlja – u vlasnika sredstava za proizvodnju, lišava radnika onoga što mu opravdano pripada, odnosno ne plaća mu jedan deo njegovog rada, pa kroz višak vrednosti prisvaja dohodak koji docnije biva pretvoren u kapital i u izvor veće eksploatacije. Buržoazija tako podstiče razvoj zasnovan na radu naroda koji trpi neprestano osiromašenje koje prestaje tek onda kada sam narod odluči da ekspropriše svoje eksproprijatore i stupi u borbu za svoje potpuno oslobođenje.

Takva je u suštini – data u samo jednom pasusu – teorijska shema koju Marks razvija u prvom tomu Kapitala. Do koje mere takva shema može da se primeni na nerazvijene zemlje? U Meksiku su vladajuće grupe razradile veoma različite teorije. Onako kako je meksička revolucija zaostajala kao nešto mrtvo, stare ideje Zapate i Vilje (Villa), Madera, Akilesa Serdana (Aquiles Serdano) i braće Flores Magon zamenjivane su „modernim idejama“ novih bankara, novih bogataša, stranih investitora i finansijera Monetarnog fonda i IBRD (Međunarodne banke za obnovu i razvoj), domaćih vođa i rukovodstava PRI (Revolucionarna institucionalna partija), i pod okriljem strategije koja bi u Meksiku mogla da se nazove strategijom AL-PRI (Liberalni savez – PRI), postaje teren za najreakcionarnija shvatanja.

S ovakvom koncepcijom naša zemlja ima polovično kapitalističku, odnosno mešovitu, privredu dok nekima uspeva, kao što smo videli, da volšebno, iz šešira, izvuku zeca meksičkog socijalizma. Prema koncepciji o kojoj govorimo ono što je značajno za ekonomiju, pa samim tim i za ekonomsku politiku, nisu društveno-proizvodni odnosi, već kvantitativna povezanost nekih varijabli i, više od strukture (za koju se pretpostavlja da je za ekonomistu data činjenica) mogućnost da se utiče na takozvanu infrastrukturu i na izolovane institucionalne aspekte radi podsticanja privatnog kapitala, jer izvor vrednosti nije samo rad nego i kapital, kome je potrebno obezbediti odgovarajući dobit.

Višak vrednosti, sledstveno ovome, ne postoji: to je čista izmišljotina nezadovoljnika i komunista; ono što određuje društvenu raspodelu dohotka nije eksploatacija tuđeg rada ni visina stope viška vrednosti, već doprinos koji svaki pojedinac daje zajednici. U ovakvom idiličnom kapitalizmu – kapitalizmu sa društvenom pravdom – proces akumulacije oslobađa narod siromaštva i mrska borba klasa biva zamenjena bratstvom u kome buržoazija velikodušno pomaže proleterijat, a ovaj uzvraća na takvu plemenitost zahtevajući od svojih vođa da blisko sarađuju s poslodavcima, što mnogi lideri, naravno, stalno čine, i to sa franjevačkom poniznošću.

II. Kritike upućene Marksovom ekonomskom „determinizmu“

Svakako, kritike marksizma ne ograničavaju samo na ono što je spomenuto u kratkim prethodnim pasusima. Skoro ceo vek uporno se tvrdi da je razvoj društva složenija pojava koju Marks neprihvatljivo svodi na prostu ekonomsku dimenziju. Ovaj pohabani argument se ponavlja i pokušava mu se dati vrednost, posebno u ekonomski zaostalim zemljama za koje postoji bojazan da bi u marksizmu mogle otkriti put svoga oslobođenja. Ima toliko kritika koje se upućuju Marksu da se u slučaju nekih od njihovih autora stiče utisak kako nisu imali vremena ni da pročitaju njegova dela: to da je fatalista i da ne priznaje značaj velikih ljudi za istoriju, da mu se doktrina zasniva na samim logičkim dedukcijama, da su njegove formulacije dogmatske, da su se mnoga njegova predviđanja pokazala neosnovanim da između prvog i trećeg toma Kapitala ima neprebrodivih protivrečnosti, da neekonomskim činiocima dodeljuje posve drugorazrednu ulogu – što su tek neke od primedbi koje su vredni enciklopedisti antimarksizma prikupili tokom decenija.

Kako je moguće da, uprkos toliko brojnih i tako nemilosrdnih neprijatelja, Marks vremenom postaje jedna od velikih istorijskih ličnosti, dok se navodi njegovih kritičara zaboravljaju ili koriste samo na niskom i vulgarnom nivou antikomunističke propagande? Kritike marksizma su gotovo uvek pogađale u prazno, delom i zato što su autoru Kapitala veoma često pripisivale i ono što on nikada nije rekao. Verovatno nikome nije pripisano toliko lažnih stvari kao Marksu. Ko može tvrditi da je njegova doktrina fatalistička i da potcenjuje čoveka, kada ona uliva toliko poverenja u napredak društva i pretpostavlja da je čovek taj koji stvara sopstvenu istoriju; kada u revolucionarnoj praksi pruža tako izvanredne stranice, kao što su one o Lenjinovom životu, koje dokazuju da su revolucionarna borba, odnosno napor čoveka, neophodni za oslobođenje od eksploatacije i nepravde?

Šta tek da se kaže o argumentu po kome je Marksov „ekonomski determinizam“ ostavio sasvim po strani političke i kulturne činioce, ili o pogrešnom mišljenju da su osnivači naučnog socijalizma, a pogotovu Engels, bitno promenili, pa čak i napustili u dobroj meri, svoj „kruti“ prvobitni stav?

Marks se nikada nije zalagao za mehanistički i grubi determinizam koji mu njegovi neprijatelji pripisuju niti je o „ljudskom ponašanju“ imao mišljenje koje mu pripisuje profesor Rostov, tj. da je to obično „sprovođenje maksimizacije dobiti“.3 On nikada nije poricao da između mnogobrojnih činilaca koji utiču na razvoj društva postoji stalno uzajamno delovanje niti je tvrdio da je uloga neekonomskih fenomena ili fenomena nadgradnje pasivna.4 Prisustvo izvesnih uzajamnih veza u razvoju društvenog procesa uočava se kod Hegela i u francuskom materijalizmu. Ono počinje da se uobličava već početkom modernog vremena kada čovek primećuje da svet u kome živi nije četvrtast već okrugao, da nije statičan već promenljiv, i da njegov preobražaj ne zavisi od božjih zapovesti ili od apsolutnih i jedinstvenih principa. Ako neko uopšte ima jasnu svest o uzajamnim vezama koje se javljaju među pojavama najrazličitije prirode, onda su to svakako Marks i Engels, čija teorija istorije upravo nastoji da objasni osnovne mehanizme društvenog preobražaja.

A u čemu se sastoji doprinos ove teorije? Ona u suštini primenjuje dijalektički metod i pokazuje da uloga društvenih nauka nije izučavanje gotovih fenomena već izučavanje procesa. Večite istine ne postoje. Umesto na mrtve predmete, beživotne, stalne i nepromenljive stvari, potrebno je obratiti pažnju na promenu, na stalni preobražaj, na lančanu povezanost procesa i na njihovo integrisanje u jednu celinu.5

Nije dovoljno da se kretanje uoči kao scenario istorije: potrebno je takođe otkriti njegovu prirodu i, moglo bi se reći, njegov modus operandi. Društvene pojave se ne odvijaju pravilno, u ravnoteži, u kružnim sekvencama u kojima dolazi do njihovog jednoličnog i stalnog ponavljanja; daleko od toga da to budu, one su zapravo protivrečne. To i jeste jezgro materijalističke teorije; „… jedan proces ne može, ni u kom smislu, da se odvija nesmetano u svetu gde se neizbežno javljaju suprotni procesi…“, koji opet „kad se sjedine s početnim procesom, daju istinsku novinu ili narednu etapu razvoja“.

Promene nastale u jednoj etapi rezultat su unutrašnjih protivrečnosti neke ranije faze a na rezultat postepene evolucije, „… Postepene promene eventualno dovode do kritičnih situacija u kojima promena više ne može da bude postepena…“, „Staro i novo nikada nisu različiti; i kad su u opoziciji, neprekidno reaguju jedno na drugo; no staro se ne preobražava u novo: ono što se zbiva, u stvari, jeste to da se novo naglo odvaja od starog i razara ga …“, „Prema tome, dok god dijalektički materijalizam insistira na celini uzajamnog delovanja, on istovremeno insistira takođe i na razlikovanju i na nagloj promeni…6

Dijalektičke protivrečnosti nisu apstraktne ideje, nisu obične misaone forme ili kategorije odvojene od stvarnog sveta: to su odnosi kroz koje se izražavaju zakoni razvoja društva, isprepletani u svom funkcionisanju s ljudskim delovanjem, ako se ono shvati kao delovanje društvenih klasa, masa, odnosno naroda, a ne izolovanih jedinki. Zbog svega ovoga veoma je važno da se razume teza koju je Marks izložio u prvim redovima Osamnaestog brimera: „Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.7

Koliko su samo daleko ovakve formulacije od determinizma koji se pripisuje Marksu! Tvrdnja da on uzima u obzir jedino ekonomsku stranu izobličava njegovu misao do grotesknih razmera; to je kao kad bi se poverovalo da su dubokoj i striktnoj analizi Marksa i Engelsa promakle očigledne međusobne veze na koje ukazuje profesor Rostov. „Uzajamno delovanje politike i ekonomije – piše Plehanov – postoji… Ali, da li nam postojanje uzajamnog delovanja zabranjuje da idemo dalje u analiziranju društvenog života?… Političke ustanove utiču na privredni život. One ili doprinose razvoju tog života ili mu smetaju...“8

Sve je to tačno i, u dobroj meri, elementarno. Između ekonomskog i neekonomskog postoje tesne i dinamične veze. Polazeći od političke ili pravne nadgradnje, izvesni činioci različito utiču na ekonomsku strukturu, a isto se dešava i sa vezom koja postoji između vladajućih odnosa i razvoja proizvodnih snaga. U vezi s tim „… samo u običnom govoru može biti reči o ekonomiji kao primarnom uzroku društvenih pojava. Daleko od toga, da bude primarni uzrok, ekonomija je i sama posledica, funkcija’ proizvodnih snaga.9

Samo zato što se čak i u naše vreme i u našoj sredini uporno zaobilazi uloga koju marksizam pridaje ekonomskom činiocu, bićemo slobodni da citiramo nekoliko pasusa iz dva čuvena Engelsova pisma, oba napisana 1890. godine, prvo J. Blohu (Bloch), a drugo K. Šmitu (C. Schmidt):

Po materijalističkom shvatanju istorije, određujući momenat u istoriji jeste u krajnjoj liniji proizvodnja i reprodukcija stvarnog života. Više od toga ni Marx ni ja nismo nikad tvrdili. A ako to neko izvrne u tom smislu što će reći da je ekonomski momenat jedino određujući, onda on pretvara tu rečenicu u apstraktnu, apsurdnu frazu koja ništa ne izražava. Ekonomski položaj je osnova, ali razni momenti nadgradnje – političke forme klasne borbe i njeni rezultati (konstitucije koje pobedničke klase ustanovljuju posle dobijene bitke itd.), pravne forme, pa čak i refleksi svih tih stvarnih borbi u mozgu učesnika, političke, pravne, filozofske teorije, religiozni pogledi i njihov dalji razvitak u sistem dogmi – vrše takođe uticaj na tok istorijskih borbi i u mnogim slučajevima pretežno određuju formu. To je uzajamno dejstvo svih onih momenata, u kome se ekonomski pokret kao nužnost konačno probija kroz beskonačno mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i događaja čija je međusobna unutrašnja povezanost toliko daleka ili tako nedokaziva da smatramo i ne postoji, da je možemo zanemariti). Inače bi primena teorije na bilo koji istorijski period bila lakša od rešavanja proste jednačine prvog stepena.

Mi sami pravimo svoju istoriju, ali, prvo, pod vrlo određenim pretpostavkama i uslovima. Među njima su one ekonomske konačno odlučujuće. Ali i politički itd. uslovi, čak i tradicije koja se javlja u glavama ljudi, igraju neku ulogu, mada ne i odlučujući.

Dok u Engelsovom pismu Šmitu stoji: „Sa ekonomskim, političkim i drugim odrazima isto je kao i sa odrazima u ljudskom oku, oni prolaze kroz sabirno sočivo i zato se predstavljaju obrnuto, naglavačke. Samo što nedostaje nervni aparat koji ih za predstavu postavlja opet na noge. Berzijanac vidi kretanje industrije i svetskog tržišta upravo samo u obrnutom odrazu novčanog tržišta i tržišta hartije od vrednosti i zato za njega posledica postaje uzrok… Gde postoji podela rada u društvenim razmerama, pojedini procesi rada ostamostaljuju se jedan prema drugome. Proizvodnja je u poslednjoj instanci odlučujuća. Ali, čim se trgovina proizvodima osamostali u odnosu na proizvodnju u pravom smislu, ona se kreće tokom koji je, uopšte uzevši, pod uticajem proizvodnje, ali u pojedinostima i u okviru ove opšte zavisnosti, ona ipak sledi sopstvene zakone, koji su u prirodi tog novog faktora; taj tok ima svoje sopstvene faze i on se sa svoje strane odražava na tok proizvodnje… Dakle, ako Barth misli da mi osporavamo svako povratno dejstvo političkih itd. odraza ekonomskog kretanja na samo to kretanje, on se prosto bori protiv vetrenjača…. Svoj toj gospodi nedostaje dijalektika. Oni stalno vide samo ovde uzrok, a tamo posledicu. A da je to šuplja apstrakcija, da u stvarnom svetu takve metafizičke polazne suprotnosti postoje samo u krizama, da se ceo veliki tok razvitka zbiva u obliku uzajamnog dejstva (iako vrlo neujednačenih snaga, od kojih je ekonomsko kretanje daleko najjače, prvobitno, najprvobitnije), da ovde ništa nije apsolutno i da je sve relativno – to oni prosto ne uviđaju, za njih Hegel nije postojao.“10

Iz prethodnih citata jasno se vidi da su glavna tačka oslonca mnogih kritika upućenih Marksu predrasude njihovih autora, i da težnja ka poistovećivanju „materijalnih uslova“, o kojima je on govorio, sa sitnim ličnim interesima u postizanju određenih koristi izvrće materijalističko shvatanje istorije i čini razvoj društva potpuno nerazumljivim. Priroda i domet koji marksizam pripisuje ekonomskom činiocu veoma su različiti: on se ne poima kao konkretan, specifičan, izdvojen podatak koji se arbitrarno bira kao određujuća pojava, već kao jedna složena struktura podložna stalnim promenama. Za Marksa društveni život se odvija u skladu sa zakonitostima koje se izražavaju u nekim odnosima. Dakle: „celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte“.11 Ili drugim rečima, kako Marks kaže „… društveni odnosi tesno su povezani sa proizvodnim snaga. Stičući nove proizvodne snage, ljudi menjaju svoj način proizvodnje, a menjajući način proizvodnje, način na koji podmiruju svoje životne potrebe, menjaju i sve svoje društvene odnose …“ Kada se govori o ovim odnosima ne aludira se, naravno, na povezanosti ili modalitete svojstvene određenim proizvodnim procesima, na nešto parcijalno ili fragmentisano. „… Odnosi proizvodnje svakog društva čine celinu.12

III. Značaj marksizma za nerazvijene zemlje

Sada možemo bolje da razumemo zašto je marksizam značajan za upoznavanje kao i za menjanje stanja u privredno zaostalim zemljama. Nerazvijenost je istorijski fenomen čiji su pojava i tok u bliskoj vezi s kapitalizmom i imperijalizmom. Nijedan savremeni teorijski sistem nije ozbiljnije proučavao kapitalističku problematiku i obeležja koja ova društveno-ekonomska formacija dobija u epohi imperijalizma. Često nam se govori da je do nerazvijenosti u latinoameričkim zemljama došlo usled toga što su one do sada bile u ranom kapitalizmu koji još ne daje očekivane rezultate, kao da je kapitalizam u stanju da u svojoj punoj snazi oživi svoj raniji značaj i pruži podstrek napretku tamo gde nikad nije bio u stanju ni da ga pokrene. Problem naših zemalja nije u tome što one nisu u potpunosti kapitalističke, već što boluju od zavisnog kapitalizma koji, ako ih nije uspeo osloboditi zaostalosti u prošlosti i u toku poslednjeg veka, to će još manje moći učiniti u budućnosti.

Naši narodi nisu siromašni iz neznanja ili zato što su nesposobni da raskinu takozvani začarani krug nerazvijenosti, ili kao što žele da sugerišu eksperti za tautologiju: … zato što su siromašni. Oni su siromašni jer su vekovima eksploatisani, jer se uprkos njihovim naporima, žrtvama i hronično maloj potrošnji, čime su doprinosili povećanju proizvodnog potencijala, taj potencijal rasipa i tragično gubi iz godine u godinu usled nesposobnosti vladajućih klasa da ga upotrebe na racionalan način.

Branitelji statusa demagoški insistiraju na tome da se nerazvijene zemlje sve više približavaju standardu bogatih; ali latinoamerički narodi, uviđajući da se jaz širi, počinju da misle svojom glavom i postaju svesni svojih i nacionalnih problema. Nasuprot svakom stranom investitoru koji izjavljuje da su Meksiko, Venecuela ili Brazil pravi raj, stotinama, hiljadama ljudi i žena postaje jasno šta se u stvari događa; slute da je ekonomski razvoj ne samo poželjan već i moguć, da su nedaće naših privreda suštinske i da se spas ne nalazi u birokratskim i bezopasnim merama koje ne ugrožavaju interese domaće i strane privilegovane manjine. Čim se shvati da su prepreke koje stoje na putu našeg napretka suštinske, a ne samo formalne, strukturalne, a ne beznačajne, unutrašnje i nekad spoljašnje, onda gizdave, no ipak bezazlene, formule akademskih ekonomista pokazuju svoju nemoć, a stara i čvrsta Marksova teorija postaje uzor jedine prave napredne strategije razvoja koja je u stanju da poistoveti reči i dela, teoriju i praksu, misao i akciju.

Izgraditi u naučnom pogledu dobru teoriju nerazvijenosti ne sastoji se, naravno, u mehaničkom ponavljaju onoga što je Marks govorio pre jednog veka a Lenjin tvrdio pre pedeset godina. Marksistički tekstovi nisu neprikosnoveni i još su manje nepogrešivi. Njihove teorijske postavke nisu zatvorena ili apsolutna pravila, koje dozvoljavaju samo pokorno, dogmatsko i slepo prihvatanje. Jedino ako bi se od marksizma otrgle njegove neosporne naučne vrednosti, mogao bi mu se pridodati neki viši nivo i širi radijus dejstva od onoga koji je sam Marks davao društvenoj nauci. Prihvatiti takav stav značilo bi zapasti u krut, rutinski i apologetski marksizam, lišen istorijske perspektive i stvaralačkog duha, u jedan, u suštini, potpuno vulgaran marksizam.

Od vremena u kome je Marks pisao Kapital pa sve do naših dana mnogo toga se promenilo i izvesne postavke su prevaziđene. Ali, to ne znači da teorijska celina koju je postavio Marks, a njegovi sledbenici razvili i obogatili, ne može da se primeni na problematiku nerazvijenih zemalja. Mada to neki tvrde, nije tačno da je „navodno“ Marksov istorijski i dijalektički metod i dalje koristan, a da su kategorije i apstrakcije sa kojima operiše, naročito u prvom tomu Kapitala, već postale neupotrebljive. Ove kategorije su do te mere na snazi da je savremena teorija o višku vrednosti, na primer (nesumnjivo bitna za razumevanje problema nerazvijenosti), uglavnom zasnovana na Marksovom shvatanju viška vrednosti i „teorije eksploatacije“.

Profesionalci antimarksizma ne bave se ovim problemima: oni ostaju na površini; oni govore o agrarnim i fiskalnim reformama, koje se nikad ne ostvaruju ili koje se ravnodušno sprovode, često računajući i na sumnjivu podršku oligarhije; ili se ograničavaju na to da ponavljaju kako Latinskoj Americi jedino treba veće strano finansiranje i bolji trgovački uslovi da bi se napredak postigao – na brzinu. To je isto što i traženje reformističke i reakcionarne postupnosti koja bi, magičnim činima, pretvorila čak i najveće prepreke za razvoj u tobožnje uslove napretka. U skladu s takvim shvatanjem, ekonomska zaostalost nije strukturalna pojava koja bi, sledstveno tome, bila povezana s istom takvom fazom društvene strukture i s njenim unutrašnjim i spoljašnjim protivrečnostima. Radnici ne smeju izgubiti veru u sistem. Sudbina proletera nije da menja vladajući društveni poredak, već da mu se prilagodi i da ume da čeka i čeka ne bi li se pretvorio u vlasnika. Besmisleno je suprotstavljati se buržoaziji i imperijalizmu, u dugoj i besperspektivnoj borbi. Put se sastoji u uključivanju u njihove političke organizacije, u bezrezervno integrisanje s njima i u saradnji s vladajućim klasama, jer u takvim organizacijama ne preovladavaju interesi tih klasa – već interesi naroda. Posebno za nas Meksikance, koji već dugi niz godina trpimo govore zvaničnih i revnosnih predstavnika vladine partije, koja navodno nije klasno oruđe već oličenje pravde i bratstva, neće biti teško da uočimo dozu demagogije koja je u takvoj strategiji razvoja prisutna.

Teorije koje se u prvom redu zanimaju za odbranu vladajućeg statusa ne nude nikakav izlaz siromašnim zemljama. One jedino doprinose stvaranju varljivih opsena, zbunjivanju, konformizmu, frustraciji i defetističkom duhu. Potrebno je stoga stvoriti novu teoriju nerazvijenosti i odlučno prekinuti sa svim netačnim procenama pomoću kojih nas održavaju u zaostalosti. Uloga jedne teorije ne sastoji se samo u objašnjavanju izvesnih odnosa ili vidova ekonomskog procesa, a još manje u ograničavanju na objašnjavanje, na čisto spekulativnom planu, onoga što bi se desilo ukoliko bi stanje stvari bilo drukčije nego što jeste.

Ekonomski razvoj je izraz društvenog razvoja: to je istorijski proces koji je, čak i u onim vidovima u kojima izgleda najspontaniji, anarhičan i protivrečan, podvrgnut opštim zakonitostima različite prirode, koje objašnjavaju pojavu u raznim epohama, zemljama i društveno-ekonomskim formacijama, i posebnim zakonitostima koje, sa svoje strane, određuju konkretne modalitete i koje su razlićite od slučaja do slučaja, u okviru jednog društvenog sistema.

Da bi se temeljno izučio ekonomski razvoj nije dovoljno poznavanje izvesnih činjenica, statističko ispitivanje neke tendencije ili upoređivanje ove ili one veličine, ma koliko one bile važne. Potrebno je shvatiti osnovni pravac procesa i činioce koji ga uslovljavaju, tj. one činioce koji ga u nekom datom trenutku ubrzavaju, koče, skreću s kursa ili ga čine još protivrečnijim. Zbog toga je bitno poznavanje zakonitosti koje upravljaju funkcionisanjem ekonomskoj razvoja i formi u kojoj deluju u promenljivim istorijskim uslovima, umesto ograničavanja na fragmentarno i empirijsko razmatranje izvesnih izdvojenih podataka. Upravo ovde marksizam otvara široki horizont nerazvijenim zemljama, i tu instrumenti i analitička perspektiva, svojstveni političkoj ekonomiji, omogućavaju da se razume ono što buržoaska ekonomska teorija, više zainteresovana za odbranu stvorenih interesa nego za otkrivanje istine, ne uspeva čak ni da uzme u razmatranje.

Danas uglavnom postoji saglasnost da se razvoj društva odvija kroz sukcesivne faze ili etape, a ne u vidu jednog jedinog globalnog pomeranja. Od objašnjenja do objašnjenja, međutim, u znatnoj meri variraju pretpostavljene faze, njihovo trajanje, njihov značaj i priroda, činioci koji ih uslovljavaju i, posebno, oni koji određuju prelazak iz jedne u sledeću fazu. Dok istorijski materijalizam pretpostavlja da se svaka bitna etapa podudara s razvojem jedne društveno-ekonomske formacije, u izvesnim modernim teorijama najkarakterističnije crte procesa se odvajaju od odgovarajuće društvene strukture i povezuju se sa drugim elementima, što čini profesor Rostov, kad predlaže faze kao što su „preduslovi za razvijanje“, „razvijanje“ itd., i pri tom poklanja posebnu pažnju varijacijama elastičnosti prihoda od tražnje, kao glavnoj nezavisnoj varijabli. Na taj način grade se čisto ekonomske teorije, bez ikakvog naučnog objašnjenja društvenog razvoja u celini, tj. bez ikakve teorije istorije.

Nije to jedina greška koja se javlja kod ovakvih postavki. Možda se najveća od njih sastoji u tome što su u pitanju arbitrarna objašnjenja; što se u njima često pre ističe namera da se vrše klasifikacije i unosi red nego analiza i sinteza, i što se često odvijaju u linearnim sekvencama ili, pokatkad, u sekvencama kružnog karaktera razvoja. S druge strane, za stavove o kojima smo govorili takođe je tipično da u suštini obraćaju pažnju na izolovane ili epizodne činjenice, koje su, i pored svoje zanimljivosti, ipak pracijalne, ili, idući u drugu krajnost, što rasplet nalaze u labavim uopštavanjima koja, sa svoje strane, počivaju na apsolutnim idejama kojima se pripisuje univerzalna i trajna vrednost. Najzad, zajedničko im je to što one kruže oko individualnih, potpuno subjektivnih motivacija ili, u najboljem slučaju, oko izvesnih institucionalnih razmatranja koja, čak i u svojim najozbiljnijim, najsmelijim i „strukturalističkim“ verzijama, paradoksalno, ne istražuju upravo promene strukture i ulogu koju ove igraju u procesu razvoja.

U kontekstu u kome se kreće ekonomska teorija u imperijalističkim zemljama nemoguće je dati zadovoljavajuće objašnjenje za probleme nerazvijenosti. Lišena gotovo u potpunosti svog naučnog karaktera i pretvorena u statičnu teoriju cena, marginalnog profita i subjektivnih izbora individualnog potrošača i preduzeća, ekonomija se u suštini svodi na tehniku čija primena počiva na izvesnim preduslovima koji su sve udaljeniji od stvarnosti. Ni kejnzijanska analiza dohotka i zaposlenosti ni verzije koje su se javile posle Kejnza, u kojima se pažnja ponovo posvećuje fenomenu razvoja, ne predstavljaju dovoljno adekvatnu metodologiju da bi se produbilo istraživanje najtežih problema ekonomski zaostalih zemalja.

Teorija razvoja iziskuje izvesne suštinske uslove: ona treba da bude dinamična, kao i proces koji se njome nastoji objasniti; da se zasniva na objektivnoj i strogoj koncepciji razvoja društva, a posebno kapitalizma, što ne bi smelo da se meša sa tendencijom zapadanja u površni, opisni i empirijski istoricizam; da određuje i proučava bitne činioce koji uslovljavaju promene u okviru neke ekonomske strukture, kao i prelazak u sledeću strukturu, da povezuje te strukture, kao i prelazak u sledeću strukturu, da povezuje te strukturne promene sa protivrečnim dejstvom elemenata koji na najneposredniji način utiču na ritam, pravac i oscilacije dohotka, na njegove komponente i oblik u kome se društveno vrši njegova raspodela. Teorija razvoja mora, drugim rečima, da bude jedinstvena, da počiva na sveobuhvatnom sagledavanju koje je u stanju da uoči probleme u celini i iz pravilne perspektive da objedini odnose koje izučava teorija dohotka, i uticaj izvesnih činilaca na nivo i kompoziciju proizvoda, i međusobnu povezanost ostalih činilaca koji su, do danas, često bili samo predmet pažnje sociologa i istoričara, a koji na različitim nivoima: institucionalnim, u pravom smislu strukturnim ili čak određujućim za proizvodne odnose, obično vrše dubok uticaj na razvoj, usled čega iziskuju sistematsku obradu.

Opšta teorija, koja po našem shvatanju može da posluži kao osnova, kao polazište i metodološka vodilja za pravilno tumačenje ekonomskog razvoja, jeste marksizam. Ako postoji išta što je antidogmatsko i suprotno gotovim šablonima, to je upravo marksizam. Otuda izgrađivanje jedne rigorozne teorije razvoja – koja bi posebno objašnjavala razlog postojanja nerazvijenosti u zemljama „trećeg sveta“ i, istovremeno, doprinela prevazilaženju ekonomske zaostalosti – nije ni malo lak zadatak kojim bi se moglo, primenom statičnih i gotovo spekulativnih modela, ili prostim ponavljanjem izvesnih formulacija, uspešno izvršiti mehaničko prenošenje iskustva drugih naroda. To što se raspolaže dobrim analitičkim instrumentima samo po sebi ne vodi nikuda. Predstavlja tek preduslov za približavanje stvarnosti i otkrivanje njenih protivrečnosti, za uočavanje njenih promena i određivanje onoga što, u datom momentu, utiče povoljno ili nepovoljno na njen razvoj.

No, mada razrada sopstvene teorije i strategije nije jednostavna, ona je potrebna, i sprovodljiva. Da bismo napredovali u tom pravcu, potrebno je da poznajemo našu stvarnost, onakva kakva je danas i kakva je bila nekad, u njenom istorijskom nastajanju: da je poznajemo temeljno, kao dinamičnu i promenljivu celinu i istovremeno kao organski deo jedne društveno-ekonomske formacije. Ako su naši narodi sposobni da izgrade teoriju koja će im objasniti šta se dešava i omogućiti da dođu do efikasne strategije, uspeće da se oslobode eksploatacije i siromaštva. Revolucionarno iskustvo Kube je u tom smislu od neprocenjive vrednosti.

Isto tako što bez revolucionarne teorije nema istinski revolucionarne borbe, tako je bez revolcuionarne borbe nemoguće izgraditi teoriju na polju društvenih nauka i usvojiti pravilnu političku liniju. Onako kako je za akciju – da bi bila racionalna – potrebna misao, tako i misao, bar kada je istinski stvaralačka, pretpostavlja borbu i neposredni dodir sa stvarnim problemima koji se postiže samo u praksi, u samom životu. Ovo je takođe jedna od temeljnih pouka marksizma koja za Latinsku Ameriku, u ovom trenutku, ima veću važnost nego što je to bio slučaj u Marksovo vreme.

*

Karl Marks je umro u Londonu 14. marta 1883. godine. Iza njega je ostalo nezavršeno ali izuzetno delo koje je tokom mnogih godina bilo okruženo tišinom i neprijateljstvom buržoazije. Sahrani njegovih posmrtnih ostataka na groblju Hajgejt prisustvovalo je samo nekoliko prisnih prijatelja: Engels, Lesner, Longe, Lafarg i još jedna ili dve osobe. Ali kada se navršila stogodišnjica od objavljivanja prvog toma njegovog dela, uprkos reakciji za koju je marksizam samo subverzivna filozofija za čije se iskorenjivanje moraju angažovati policijske službe, milioni ljudi i žena u celom svetu, u Moskvi i Pekingu, u Havani i Parizu, u Santjagu, Berlinu i Hanoju, u Meksiku i Nju Delhiju, odali su poštu genijalnom naučniku i beskompromisnom revolucionaru. Navodeći ovu činjenicu, možda bez paralele u istoriji, sećam se reči koje je Engels izgovorio na grobu autora Kapitala:
„Praznina koju je smrt ovog titana ostavila vrlo brzo će se osetiti . . . Kao Darvin, koji je otkrio zakonitosti razvoja organske prirode, Marks je otkrio zakonitosti razvoja ljudske istorije . . . Njegovo ime i delo živeće vekovima!“

 

Izvor: Alonso Aguilar Monteverde, Problemas Estructurales del Subdesarrollo, Instituto de Investigaciones Economicas, Universidad Nacional Autonoma de Mexico, Mexico, 1971, str. 122-136.
Izvod iz: PALIGORIĆ Ljubomir. (1983). Latinska Amerika nerazvijenost i revolucija: zbornik. Beograd: Prosveta.
Prevod: Jasna Bunjevac Sotelo
Priprema: Princip.info

 

Liked it? Take a second to support Nikola Simović on Patreon!

  1. Ovaj tekst odgovara u osnovnim crtama izlaganju na Okruglom stolu održanom u auditorijumu Justo Sierra, na Autonomnom nacionalnom univerzitetu Meksika (UNAM). 13. novembra 1967. godine, povodom stogodišnjice objavljivanja Kapitala.  

  2. Radnički vođa koji se već četvrt veka nalazi na čelu Radničke konfederacije Meksika (Confederacion de Trabajadores de Mexico) i koji se nametnuo kao simbol sindikalnog oportunizma.  

  3. W. W. Rostow, The Process of Economic Growth, Oxford Universitz Press, 1960, str. 329.  

  4. Profesor Rostov pokušava da marksizam liši svake vrednosti kada poslovično izjavljuje: „Delovi društva uzajamno deluju jedni na druge: kulturne, društvene i političke snage, s obzirom na to da odražavaju različite aspekte ljudskih težnji u revoluciji društava, kao i u njihovoj ekonomskoj evoluciji, sučeljavaju se na sopstveni, autentičan način. Oni nisu nadgradnja izvedena iz ekonomije“. Isto, str. 330.  

  5. Vid. F. Engels, Ludwig Feuerbach i kraj klasične nemačke filozofije.  

  6. John Bernal, Libertad de la necesidad, Mexico, 1958, str. 587 i 595 do 597.  

  7. K. Marx, „Osamnaesti brimer Louisa Bonaparte“, Karl Marx – Friedrich Engels, Dela, tom 11. Institut za međunarodni radnički pokret – Prosveta, Beograd 1975, str. 91.  

  8. G. V. Plehanov, „Prilog pitanju o razvitku monističkog pogleda na istoriju“, Izabrana dela, Kultura, Beograd, 1966, str. 157.  

  9. Isto, str. 160.  

  10. F. Engels, „Prepiska“, K. Marx – F. Engels, Dela, tom 44, Institut za međunarodni radnički pokret – Prosveta, Beograd 1979, str. 404-405; 427-431. 

  11. K. Marx, Prilog kritici političke ekonomije, Kultura, Beograd, 1956, str. 15.  

  12. K. Marx, „Bijeda filozofije“, Karl Marx – Friedrich Engels, Dela, tom 7, Institut za međunarodni radnički pokret – Prosveta, Beograd 1974, str. 105.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.