Pošto ni u jednom „domaćem“ mediju ne možete pročitati kako mi marksisti gledamo na popuštanje mera za suzbijanje epidemije koronavirusa, evo da ukratko objasnimo.

Predsednik Vučić sinoć je na RTS-u saopštio¹ da se „radujemo (ekonomskom) uspehu EU, koji je za nas od suštinskog značaja“ (a onda dodao i Ameriku), jer sa EU imamo najveću trgovinsku razmenu. Kasnije se po pitanju trgovine založio za „apsolutno slobodni protok roba, kapitala i usluga“. Sve to, naravno, nije zasmetalo silnim opozicionim analitičarima. Zašto? Zato što je predsednik Vučić u dve rečenice sumirao program DOS-a iz 2000. godine² i politiku potčinjavanja evropskoj ekonomiji koja je otada na snazi, a koju ova vlast nastavlja da sprovodi. Da, oni što su krajem 90-ih lupali u šerpe, zapravo su lupali za ovo što danas imamo, svesno ili nesvesno.

Ali, ako pitanje imperijalizma, koje je od suštinskog značaja za naš model ekonomskog „razvoja“, nije zanimljivo „našoj“ opoziciji, šta je onda ono što im smeta? To što oni nisu na čelu ove zavisne ekonomije, jer je u neokoloniji kompradorska koska nedovoljna da zasiti sve vukove. Oko čega se, dakle, vode te bitke? Oko partijskog zapošljavanja, nameštenih tendera, kontrole medija, ali i fontana, parkića, gondola, itd. Naravno, tu je i kultura, čiji se manjak spočitava vlasti kao nedostatak pedigrea za upravljanje neokolonijalnom ekonomijom. Opozicija ih, dakle, doživljava kao skorojeviće koji su uzurpirali vlast i narušili hijerarhijske odnose statusnih grupa (što je prema Veberu – na kojeg se liberali često pozivaju – uvek korelativno sa jačanjem slobodnog tržišta).³

Tokom vanrednog stanja, te su kritike proširene na „ograničavanje građanskih sloboda“ (uz naravno večite teorije zavere koje plasiraju preko krišom otvorenih opskurnih portala, raspirujući antimigrantsku, antivaksersku i anti-5G histeriju) i direktne pozive na popuštanje i ukidanje zdravstvenih mera i vanrednog stanja. Nisu morali dugo čekati na uslišenje molitvi. Kada su Evropljani – naši najveći trgovinski partneri – otpočeli  sa popuštanjem uvedenih mera, logično je da im se omogući „protok roba, kapitala i usluga“. Tako su se vlast i opozicija ponovo složile po pitanju koje ih vezuje – pitanju ekonomije, kojem će ako zatreba podrediti ili potkupiti struku.

I pored poziva vlasti da se ne obazire na zdravlje građana i vodi računa o ekonomiji (koje konstantno upućuju iz DJB)⁴ vlast je uvela određene mere, uključujući obaveznu fizičku distancu (koju mediji uporno brkaju sa socijalnom distancom) za deo građana (ne za radnike), i policijski čas vikendom (za više od toga nisu imali kapaciteta). Zašto? Zato da već razoreni zdravstveni sistem ne doživi kolaps, u slučaju da stepen zaraze bude visok. Tako su oskudni zdravstveni kapaciteti u potpunosti podvrgnuti epidemiji, što je dovelo i do nemogućnosti tretiranja pacijenata sa drugim ozbiljnim zdravstvenim stanjima. Sve se to, naravno, plasiralo kroz tobožnju brigu za zdravlje građana.

To nas dovodi i do kritike uvedenih mera iz naše perspektive, koja je dijametralno suprotna kritikama opozicije. Naime, da bi i jedni i drugi mogli voditi abrove tokom vanrednog stanja, rudari, poljoprivredni radnici, fabrički radnici, kasiri, itd, morali su nastaviti sa radom i izlagati se zdravstvenoj opasnosti. Zanimljivo da to nikome nije zasmetalo. Socijalistički pristup značio bi oslanjanje na struku u potpunosti (mi smo pobornici nauke, a ne njene instrumentalizacije u svrhu maksimizacije profita, i sigurno ne kvazinaučnih lupetanja priučenih političara), obustavljanje proizvodnje i punu zdravstvenu i socijalnu zaštitu svih radnika.

Najbliži je tome, kao primer iz prakse, kineski pristup. Iako je kineska ekonomija mešovita, njen socijalistički sektor pokazao se dovoljno jak da izdejstvuje od nemačkih proizvođača auto-delova da zadrže i plaćaju kineske radnike i nakon suspenzije proizvodnje u februaru.⁵ Takođe, državni bankarski sektor pozajmio je čak dvesta milijardi dolara malim preduzećima, a da bi se kvalifikovala za zajmove od banaka, preduzeća nisu smela otpuštati radnike.⁶ Možete li zamisliti kako predsednik Vučić naređuje italijanskom FIAT-u da pošalje radnike kući i nastavi da ih plaća dok se ne suzbije epidemija? Fikcija, zar ne?

Upravo to i jeste suština problema na koji ukazujemo. Ako država nema ovlašćenja da zaštiti najšire slojeve sopstvenog naroda i kontroliše sopstvenu privredu, onda je jasno da model „razvoja“ koji primenjuje ne služi nacionalnim interesima nego isključivo spoljnim centrima moći. U državi u kojoj je sva proizvodnja privatizovana, privatni sektor (pored potrošnje) puni državnu kasu i izdržava javni sektor, a njegova suspenzija ili rad sa smanjenim kapacitetom doveo bi i do masovnih otpuštanja u javnom sektoru. Takav model razvoja naziva se „lumpen-razvojem“ koji se obično meri povišenom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) kroz direktne strane investicije (FDI) ili izvoza tokom dužeg vremenskog perioda.⁷ Ono što on ne podrazumeva je održivi rast industrijske proizvodnje u zemlji i povećanje konkurentnosti tih industrija na svetskom nivou, uz cilj izgradnje ekonomije koja gleda prema unutra i koja je posledično sposobna da utvrdi svoj nacionalni ekonomski suverenitet.

Postoji li, dakle, u Srbiji objektivna opozicija tom modelu? Ne. Opozicija tom modelu podrazumevala bi ideologiju otpora inkorporaciji u svetsku imperijalističku strukturu i podvrgavanju svetskoj podeli rada, kojim se ekonomski odnosi zavisnosti dalje jačaju. Neutralizacija takve kritike stiže nam, između ostalog, i od strane imperijalističke levice, koja aktivno radi na apsorpciji i kanalisanju antikolonijalnog sentimenta u Srbiji kroz formiranje prozapadnih socijaldemokratskih opcija, ali i antinacionalistički orijentisanog „marksizma“ (koji je, zapravo, kroz objektivno zastupanje interesa ugnjetačkih nacija, i te kako nacionalistički) “uz pozadinsku ideju da se kapitalizam može razumeti samo kroz dešavanja u jednoj državi, i služeći se jednim oveštalim modelom klasne podele društva u kome figurira samo domaća buržoazija”.⁸

Ona finansira ove filijale kroz razne fondacije, kao što je „Roza Luksemburg“ (blagajna proimperijalističke nemačke levice „Die Linke“),⁹ mada ne zaostaje ni „Rokfeler fondacija“¹⁰ čija podrška socijaldemokratiji (ono što se danas moderno naziva „demokratskim socijalizmom“) najbolje govori o tome koliko se ona percipira kao „antisistemska“. Tako se stvaraju tzv. „levi blokovi“ građanske opozicije, koji nastoje da mobilišu mase za interese delova viših klasa, i koji ne prezaju od saradnje sa ekstremnom desnicom (iako su nominalno „antifašisti“ i protiv revizije istorije), pa sasvim prirodno završavaju na istoj strani istorije s Dverima i desnim demokratama, čije će političke bitke podupreti kroz raznorazne „građanske frontove“.

Sve je to olakšano i višedecenijskim sistematskim uništavanjem obrazovanja i opšte i političke pismenosti masa putem kapitalističkog školstva i medija, pa se mistifikacija korena problema zdesna i sleva odvija nesmetano. Kao najsvežiji primer ukazao bih na saopštenje Sindikata policije¹¹ o „štetnosti 5G mreže“ koji pokazuje da se nenaučne teorije plasiraju od strane viših klasa, sa namerom da spreče svaki pokušaj političkog opismenjavanja masa, ali istovremeno i kao deo šire makroekonomske strategije imperijalizma (u ovom slučaju uperene protiv Kine).

Usred pomame za ekonomskom efikasnošću, građanskim slobodama i pod pritiskom političke i medijske javnosti, medicinska struka ostaje bez podrške. Prilično je mučno gledati dr Kisić-Tepavčević i dr Kona na konferenciji za štampu dok se trude da kroz stručne analize i statistike delimično opravdaju ukidanje uvedenih mera. Sve podseća na reakciju američke imunološkinje dr Birks tokom konferencije za štampu na kojoj je Donald Tramp predložio ubrizgavanje sredstava za dezinfekciju kao način lečenja koronavirusa.¹² U toj konfuziji i pokušaju da donekle opere ruke od najavljenih mera, dr Kon je izjavio da je do sada „struka diktirala zabranu kontakata, a sada diktira ekonomija“ i da „život mora da se vrati u normalu“.

Što je i očekivano, struka ipak nema dovoljno integriteta da se povuče iz ovog cirkusa, i narodski saopšti predstavnicima vlasti, opozicije i medija: „Vi ste svi gomila nepismenjakovića i totalnih imbecila sa kojima ne treba imati posla“, pa ih prepusti na lečenje ekonomistima. Podizanje zdravstvenih mera i delimično ekonomsko otvaranje Nemačke i Španije dovelo je i do porasta broja novozaraženih u obe zemlje.¹³ Ako se to preslika i na Srbiju, ko će preuzeti odgovornost? Pada u oči ona formulacija opozicionara da smo „svi taoci jednog čoveka“ (što je, kako već ovaj tekst objašnjava, njihov maksimalni analitički domet). Istina je, ipak, da smo svi taoci kapitalističke ekonomije, kojoj zdravlje građana apsolutno ništa ne predstavlja.

---

1. https://www.youtube.com/watch?v=KsMKHaLBK3g  ↩

2. https://www.vreme.com/arhiva_html/502/10.html  ↩

3. Weber, Max (1946). Essays from Max Weber, ed. H. Gerth & C. W. Mills. Oxford & New York: Oxford University Press.  ↩

4. https://www.danas.rs/politika/radulovic-djb-ukinite-vanredno-stanje-inace-ce-privreda-srbije-biti-unistena/  ↩

5. https://edition.cnn.com/asia/live-news/coronavirus-outbreak-02-03-20-intl-hnk/h_051ae54934fa47aef07899732548c362  ↩

6. https://www.nytimes.com/2020/04/09/business/economy/coronavirus-china-economy-stimulus.html  ↩

7. https://monthlyreview.org/2019/07/01/the-new-imperialist-structure/  ↩

8. Darko Drašković, preuzeto iz diskusije na socijalnoj mreži  ↩

9. https://www.rosalux.rs/  ↩

10. https://www.rbf.org/sites/default/files/attachments/rbf-wb-assessment-report_march-2016.pdf  ↩

11. http://mediagroup.rs/sindikat-policije-sledece-nedelje-eksperimentalno-testiranje-5-g-mreze/  ↩

12. https://www.youtube.com/watch?v=I32y_0Qgb8o  ↩

13. https://www.dailymail.co.uk/news/article-8269107/Germany-sees-rate-infection-increase-easing-lockdown.html  ↩