„Sutra je dan odmazde, dan moje osvete…

Pretvorile ste mi život u bol i patnju; sada ću ja vas naterati da patite. Odbijale ste me, gledale s visine, tretirale kao smeće. Vreme je da dobijete ono što zaslužujete.

Ne znam zašto, ali vama, devojkama, nikada nisam bio privlačan. Zbog toga ću vas kazniti. Zaklaću svaku razmaženu, uobraženu plavušu, drolju koju budem zatekao… Neizmerno ću uživati dok vas koljem. Konačno ćete uvideti da sam ja taj koji je istinski superioran, pravi alfa-mužjak.“

Čim je u svom inboksu otkrila poruku ovakve sadržine, video u kojem njen sin najavljuje „rat protiv žena“, majka Eliota Rodžera (Elliot Rodger) alarmirala je policiju. Nažalost, prekasno. Prve žrtve ubilačkog pohoda u koji se dao nešto ranije tog dana već su bile pale.

Nanevši im smrtonosne ubode nožem, Eliot je najpre izmasakrirao trojicu svojih cimera, studenata Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari, gde je i sam studirao političke nauke i filozofiju. Zatim je, naoružan trima poluautomatskim puškama, seo u svoj crni BMV i odvezao se do kuće koja pripada jednom od sestrinstava – neformalnih udruženja studentkinja – nameran da, kako je najavio u svom „poslednjem“ videu [Retribution], pobije sve koje tamo zatekne. Pošto mu niko nije otvorio vrata, izrešetao je dve devojke koje su se našle u dvorištu, da bi odatle krenuo u vožnju Isla Vistom, studentskom enklavom Santa Barbare, nasumice pucajući na prolaznike. Policija, koja je u međuvremenu dobila poziv njegove majke, presrela ga je na šetalištu koje okružuje univerzitetski kampus, gde će, nakon kraće razmene vatre, Eliot Rodžer sebi ispaliti metak u glavu i sam postati žrtva masakra u kojem je prethodno ubio šestoro i ranio trinaestoro mladih ljudi.

Šta je masovno ubistvo?

Iako se odgovor na ovo pitanje čini očiglednim, ono je znatno komplikovanije nego što izgleda. Formalno, kriterijumi jesu jednostavni i jasni: Da bismo ubistvo nazvali višestrukim, potrebno je da počinilac, u relativno kratkom i kontinuiranom vremenskom periodu, usmrti najmanje četvoro ljudi.

Kontinuitet je karakteristika koja višestruko ubistvo razlikuje od serijskog. Ono, takođe, podrazumeva veći broj žrtava, s tim što serijski ubica ubija u etapama, sve dok mu polazi za rukom da ostane neotkriven. Za razliku od njega, masovni ubica se najčešće i ne skriva; štaviše, teži da njegov smrtonosni pohod bude javan.

Unapred planirano samoubistvo počinioca je karakteristika koju masovno ubistvo pak deli s višestrukim ubistvom kao aktom terorizma. Međutim, dok terorista-samoubica nužno deluje iz političkih/ideoloških pobuda, s „klasičnim“ masovnim ubicom to ne mora biti, i najčešće i nije slučaj. Kod ovakvih ubistava, bilo da u njima stradaju članovi porodice počinioca ili nasumične žrtve, motivacija je najčešće duboko lične prirode. Neretko, masovni ubica je vođen sasvim intimnom psihološkom potrebom da usmrti i bude usmrćen.

Mada u vezi s masovnim ubistvom kao pojavom ima više otvorenih pitanja nego činjenica, prilično se pouzdano može predvideti da će, kada se ono dogodi, biti utvrđeno sledeće:

(i) Počinilac je [mlađi] muškarac.

(ii) Njegovo mentalno zdravlje je pod znakom pitanja.

(iii) Svoju nasilničku eskapadu „potpisao“ je samoubistvom ili barem pokušajem da sebi oduzme život.

(iv) Svetu je ostavio poruku, u kojoj nastoji da racionalizuje sam čin i razloge koji su ga naveli na njega.

Zašto su masovne ubice po pravilu muškarci?

„Po pravilu“ se ovde čita: „U više od 99 odsto slučajeva.“ Kao što verovatno pretpostavljate, jednoznačan odgovor na ovo pitanje ne postoji, ali objašnjenja-kandidata ne manjka.

Testosteron, pogonsko gorivo agresivnog ponašanja, svakako je deo mozaika. U periodu koji počinje ulaskom u pubertet i proteže se do kasne adolescencije ili ranog zrelog doba, nivo ovog hormona u krvotoku muškarca je izrazito visok. Dakle, uslovi za impulsivno reagovanje su optimalni. Za to vreme, izvršni mozak, tj. centri prefrontalnog korteksa zaduženi za kontrolu impulsa i svest o posledicama ponašanja, nisu kompletno razvijeni. Naime, mijelinizacija aksona, nervnih produžetaka putem kojih čeoni korteks dobija svoj input i šalje povratne informacije regijama nižeg i dubljeg mozga, traje sve do kasnih dvadesetih, odnosno ranih tridesetih godina. Dakle, poklapa se s periodom robustne proizvodnje testosterona, što će reći da su uslovi za kontrolu i inhibiciju impulsivnih reakcija daleko od optimalnih.

Privlačno u svojoj jednostavnosti, ovakvo, redukcionističko objašnjenje rodnih razlika u sklonosti ka ekstremnom nasilju ne bi bilo ni sveobuhvatno ni do kraja tačno. Ako ništa drugo, produženo sazrevanje prefrontalnog korteksa je razvojna karakteristika ljudskog, dakle i muškog i ženskog mozga. Sem toga, među muškarcima postoje značajne individualne razlike u tendenciji ka agresivnom ponašanju. Drugim rečima, sociokulturni faktor po svemu sudeći bitno oblikuje biološku predispoziciju za nasilno reagovanje.

Rodno diferencirano modelovanje počinje već u ranom detinjstvu. Od momenta kada je u stanju da sedi na podu i igra se, dečak je izložen igračkama koje mu nameću ulogu vojnika, ratnika, osvajača, vozača trkačkih automobila… Povišena doza agresivnosti je ne samo nužna već i poželjna za njihovo uspešno odigravanje. Dalje tokom detinjstva, odrasli iz neposrednog i šireg okruženja muškog deteta ohrabruju ili barem ne sankcionišu njegove agresivne ispade na način na koji bi to činili u slučaju devojčice. Kroz tipično muške sportske aktivnosti, u koje će biti uključen kao posmatrač ili direktni učesnik, dečak počinje da se navikava na tzv. kontaktnu agresiju, stičući iskustva koja u njegovim očima normalizuju agresivno ponašanje. Nasilne video igrice kasnije stupaju na scenu kao „prirodni“ nastavak ovakvog razvojnog puta.

Postoji, međutim, još nešto: Vrednosti i norme koje usvaja u procesu socijalizacije transformišu dečaka u odraslog muškarca koji je izrazito osetljiv na svoj socijalni status. Kako je položaj koji zauzima u zajednici čiji je deo i, šire, u društvu, okosnica njegovog identiteta, platforma na kojoj izgrađuje samopouzdanje i sliku o sebi, spreman je da ga brani svim sredstvima, po svaku cenu. Najnovija globalna ekonomska recesija pokazala je ovo na više nego očigledan način. Mada nema sumnje da je gubitak posla, na primer, jednako nepoželjno iskustvo i izvor radikalnog stresa za pripadnike oba pola, ispostavilo se da se muškarci daleko teže nose s ovakvim događajem. Prestane li da zarađuje, izgubi li status glavnog provajdera u porodici, muškarac gubi tlo pod nogama. Kriza identiteta u koju zapada graniči se s gubitkom smisla života. Nagomilani strah i nezadovoljstvo prerastaju u bes kojeg se muškarac neretko oslobađa kroz akt nekontrolisane agresije – prema sebi, članovima porodice ili drugom, u najširem smislu ovog pojma.

Ovakve bihejvioralne tendencije ponovo su proizvod specifičnosti rodno diferenciranog vaspitanja. Jedino se na taj način može objasniti veća sklonost muškaraca ka onome što psiholozi nazivaju negativna eksternalna atribucija – pripisivanje krivice za negativne ishode bilo drugom bilo spoljnim okolnostima nad kojima pojedinac nema kontrolu. Nasuprot njima, žene su sklonije da krivca za svoje neuspehe vide u sebi. Zato, i kada ubijaju, retko to čine u formi rafalne paljbe po [često samo naizgled] nasumičnim žrtvama.

Masovno ubistvo i mentalni poremećaji

Zamisliste ovakav scenario! Dogodilo se čudo; svima koji nose dijagnozu nekog mentalnog poremećaja simptomi su iščezli preko noći. Kako bi se to odrazilo na stopu kriminaliteta, u prvom redu na broj krivičnih dela s elementima nasilja? Najsažetije moguće: Usledio bi pad, tako minoran da ne biste mogli biti sigurni imate li posla sa statističkom greškom ili realnim efektom.

Kada se dogodi, masovno ubistvo nužno otvara pitanje mentalnog zdravlja počinioca. Što zbog imanentne brutalnosti što zbog neselektivnosti u pogledu žrtava, ono ostavlja utisak suludog čina koji je teško dovesti u vezu s „normalnim“ pojedincem. Iako među masovnim ubicama nesumnjivo ima osoba s psihičkim, dominantno emocionalnim problemima, istina je da ljudi koji nose dijagnozu mentalnog poremećaja češće trpe nasilje nego što su njegovi vinovnici^[1]. Izuzmemo li bolesti zavisnosti^[2], mentalni poremećaji, sami po sebi, ne mogu se povezati s vanrednom agresijom^[3].

Ovakva ocena važi i za najozbiljnije mentalne poremećaje – psihoze. Iako prema preovlađujućem laičkom shvatanju uloga masovnog ubice „prirodno“ pripada psihički teško obolelom pojedincu, osobi koja, na primer, „čuje glasove“ ili umišlja da je progonjena, istraživanja pokazuju da su ljudi koji pate od psihotičnih poremećaja krajnje retko počinioci ubistva. Naime, verovatnoća da vas ubije šizofreničar iznosi jedan u 14.3 miliona^[4], što će reći da je tri puta manja nego mogućnost da smrtno stradate od udara groma, odnosno, kako meri statistika američkog pravosuđa, najmanje deset puta manja od verovatnoće da budete žrtvom „normalnog“ ubice. Doduše, stoji i jedna važna ograda: Ukoliko se ne leče, mentalni poremećaji poput šizofrenije i bipolarnog poremećaja predstavljaju faktor rizika u pogledu nasilnog ponašanja; netretirani, psihotični simptomi vremenom postaju ozbiljniji i izraženiji.

2012, nakon što je Adam Lanza (Adam Lanza), u jednoj osnovnoj školi u Nju Taunu (Konektikat), ubio dvadesetoro dece i šestoro odraslih, „krivcem“ je odmah proglašena njegova dijagnoza, Aspergerov sindrom, tačnije, činjenica da njegova porodica nije bila u stanju da mu obezbedi adekvatan tretman. Igrom slučaja, i Eliot Rodžer je imao istu dijagnozu. Budući dete dobrostojećih roditelja (njegov otac je koreditelj Igara Gladi), on je, međutim, što zbog teškog nošenja s njihovim razvodom što zbog svog blagog autizma, praktično bio okružen terapeutima. Dijagnoza, kao što će više nego jasno pokazati njegov onlajn manifest, svojevrsna autobiografija naslovljena My Twisted World, naprosto nije imala veze sa zločinom koji je počinio.

Autizam, povrede glave i nasilje

Analizom na stotine naučnih radova, novinskih članaka i sudskih dokumenata koja se odnose na masovna i serijska ubistva, istraživači sa Univerziteta u Glazgovu došli su nedavno do nalaza da su pojedinci koji pate od poremećaja autističnog spektra i/ili imaju povrede glave skloniji [ekstremno] nasilnom ponašanju, ali samo ukoliko su u detinjstvu bili izloženi kontinuiranom psihološkom stresu i traumi.

Od 239 serijskih i masovnih ubica obuhvaćenih studijom^[5], 28 odsto njih imali su – ili se sumnja da je to bio slučaj – neki od autističnih poremećaja, pri čemu je sedam odsto ovog poduzorka istovremeno imalo i povrede glave. Za 21 odsto ubica iz celokupnog uzorka je manje-više pouzdano utvrđeno da su svojevremeno doživeli povrede glave; od njih, 13 odsto istovremeno pati od neke forme autizma. Konačno, više od polovine ubica s autističnim poremećajem i/ili povredom glave imali su detinjstvo obeleženo psihološkom traumom; njihovi su zločini po broju žrtava i metodu izvršenja ozbiljniji i svirepiji u poređenju s onima koje su počinili uporedivi pojedinci čije je detinjstvo proteklo bez većih trzavica.

Generalno, istraživači zaključuju da otprilike deset odsto serijskih i masovnih ubica ispoljava autistične simptome; dodatnih deset odsto počinilaca višestrukih ubistava doživelo je povredu ili višestruke povrede glave; detinjstvo dve trećine i jednih i drugih obeleženo je teškim psihološkim traumama.

Muška prava i druge priče

Indicija da Eliot Rodžer priprema strašan zločin nije nedostajalo. Moj uvrnuti svet čita se kao zastrašujuće, 140 strana dugačko svedočanstvo o nepatvorenoj mržnji, besu i preziru prema ženama, a potom i muškarcima koji kod njih imaju uspeha. U njemu je eksplicitno najavljena planirana osveta – „pokolj“ nad sestrinstvom koje je u mladićevim očima postalo simbol „patnje“ usled „zapostavljenosti“ od suprotnog pola.

Niti je dakle Eliot Rodžer „pukao“ niti je njegov zločin posledica „ludila“. Otpisati čitav slučaj kao akt mentalno poremećenog pojedinca značilo bi žmuriti pred kulturom mizoginije koja je oblikovala njegove stavove o životu, ženama i muško-ženskim odnosima. Uostalom, evo šta on sam kaže u svom „poslednjem“ videu, nekoj vrsti sažetka opširnog mizoginog manifesta:

„Koledž je doba obeleženo seksom, zabavom i užitkom. Za mene, to je period usamljene patnje. To nije fer. Imam 22 godine i nikada nisam imao seks. Nisam čak ni poljubio devojku. I posle dve i po godine koledža, ja sam i dalje devica. Pravo mučenje.“

Nema sumnje, dvadesetdvogodišnji Eliot Rodžer je tipičan predstavnik svoje generacije, tačnije, njenog muškog dela, onog koji drži da mu pažnja suprotnog pola i seks „prirodno“ i neotuđivo pripadaju:

„Ne znam zašto vas nikada nisam privlačio. To je nepravda. Zločin. Ne razumem šta to niste videle u meni. Ja sam savršen momak, a vi ste se, umesto meni, bacale u naručje kretenima. Kazniću vas zbog toga što niste htele mene, savršenog džentlmena.“

Ovo nije prvo ili jedino ubistvo iz mizoginije. 1989, dvadesetpetogodišnji Mark Lepin ubio je 28 ljudi u Politehničkoj školi u Kvebeku, pozivajući se na „borbu protiv feminizma“. 2008, čovek po imenu Džordž Sodini ušetao je u jednu teretanu u Picburgu, gde je ubio tri i teško ranio deset žena. I iz njegovog digitalnog manifesta kulja mržnja prema ženama koje nisu imale sluha za njegove [muške] potrebe. Koliko pre mesec dana, opet u Konektikatu, na smrt je izbodena gimnazijalka koja je odbila poziv svog školskog druga za matursko veče.

Ideološka pozadina ovakvih ubistava je ubitačno jednostavna: Žene duguju muškarcima. Dugujemo im seks, ljubav, pažnju, čak „divljenje“ i „obožavanje“, kako je smatrao Eliot Rodžer. Ukoliko im to uskratimo, normalno, razbesnećemo ih i, moguće, postati žrtve agresije kroz koju se oslobađaju tako nagomilanog besa. Ukratko, žene zapravo dobijaju ono što zaslužuju.

„Devojke, sve što sam oduvek želeo je da vas volim i da budem voljen. Hteo sam devojku, hteo sam seks, hteo sam ljubav, povezanost, divljenje, ali ste smatrale da nisam vredan toga. To je zločin koji se ne može oprostiti. Ako vas ne mogu imati, onda ću vas uništiti. Uskratile ste mi srećan život, tako da ću ja vama uskratiti bilo kakav život. Naprosto, tako treba.“

Procvat kulture mizoginije

„Kada muškarac ubije ženu, gotovo uvek, u pozadini je neispunjena psihoseksualna želja. Za muškarca, celibat je hodajuća smrt. Sve je dopušteno kako bi se izbegla takva sudbina.“ Ovako je, prema sajtu Jezebel, neko ko se predstavio kao „Roissy in DC“ prokomentarisao masakar u Picburgu. Njegov „kolega“, „Kudos“, u sličnom tonu piše: „Čekao sam na ovo (gotovo da sam mislio da ja treba da uradim tako nešto) i impresioniran sam.“

Ni Eliot Rodžer, tj. njegov zločin, nije bez svojih pristalica. „Hoće li Amerikanke postati finije posle ovog događaja?“, zapitao se anonimni forumaš nakon masakra u Isla Visti. „Čuo sam da su Njujorčani postali bolji nakon 9/11. Može li se to sada desiti sa ženama kao rodom? Čini mi se da feministkinje spuštaju loptu u ratu protiv muškaraca.“

Eliot je godinama bio član onlajn zajednica poznatih pod akronimom PUA – skraćenicom od pick-up artists, što bi bili „umetnici za zavođenje [žena]”. Pojmovi “alfa mužjak”, “drolja” kao sinonim za “žena”, kojima obiluju pisani i video tragovi koje je ostavio za sobom, deo su standardnog PUA vokabulara i redovne komunikacije među PUA sledbenicima.

Lideri zajednica su majstori igre – umeća zavođenja. Kroz savete i druge vidove „podučavanja“, oni svoja znanja i veštine prenose sledbenicima – „neuspešnim“ muškarcima, kojima obećavaju brzu i laku transformaciju u alfe, nakon čega neće stići da prebroje „povaljivanja“. Štampaju knjige, brošure, organizuju seminare i konferencije, šireći otrovnu ideologiju utemeljenu na mačizmu [u pogledu shvatanja muškosti i društvene uloge muškarca] i mizoginiji [u pogledu shvatanja ženskosti i društvene uloge žene].

Shvativši da iza PUA sajtova stoje prevaranti koji eksploatišu neiskustvo, nezrelost i nedostatak socijalnih veština korisnika, Eliot Rodžer se nedavno „odmetnuo“ i priključio PUA-hejterima. Značajnih razlika između PUA i PUA-hejt komuna, međutim, nema. „Odmetništvo“ nije motivisano protivljenjem mržnji prema ženama, već činjenicom da savladavanje igre ne donosi obećane rezultate.

Mada formalno međusobno suprotstavljeni, i jedan i drugi tabor neguju isti – površan, ali svejedno krajnje opasan pogled na svet, kreirajući ekstremno mizogino okruženje u kojem se ženski dug prema muškarcima i obaveza njegovog poslušnog otplaćivanja uzimaju zdravo za gotovo. Trivije, tipa „Kako muškarac sa slabo izraženom vilicom da zavede devojku?“ ili „Ocenite koliko je privlačan Džoni Dep na ovoj fotografiji“, pomešane su s diskusijama na teme, kao što su: „Da li su ružne žene potpuno beskorisne društvu?“ i „Da li je ikada hot riba počinila samoubistvo?“ Što se ciljeva članova zajednice tiče, jedan od korisnika sažima ih na sledeći način: „Hoću da dospem do tačke u kojoj je moguće da kresnem ribu kad god poželim, recimo, pet puta nedeljno.

Inače, nakon masakra u Santa Barbari, mnogi PUA-hejteri pokušali su da se distanciraju od Eliota, njegovih stavova i zločina koji je počinio, dok su glavna web stranica, puahate.com, kao i zvanični tviter nalog, privremeno zatvoreni. Promoteri „umetnosti zavođenja“ su pak nesreću besramno koristili za reklamiranje sopstvenih „usluga“: „Izlaganje ‘igri’ moglo je da spasi živote.“

I muškarce ubijaju, zar ne?

U ubilačkom pohodu Rodžera Eliota stradalo je dvostruko više muškaraca nego žena. Očekivano, odmah je iskrslo pitanje da li je opravdano govoriti o mizoginiji kao pozadini njegovog zločina.

Mada polna struktura Eliotovih žrtava naizgled sugeriše drugačije, odgovor na njega je, bez ostatka, potvrdan. Mizoginija, naime, ubija i muškarce.

Kada se govori o tzv. ženskom pitanju ili diskriminaciji/mržnji prema ženama, često se i lako gubi iz vida da je reč o polovini čovečanstva. Uzme li se ta činjenica u obzir, postaje više nego jasno da druga polovina, muškarci, ne mogu ostati neokrznuti. Ne radi se, međutim, samo o kolateralnoj šteti.

Nema sumnje da su Eliotova mržnja, prezir, gađenje i želja za osvetom prvenstveno usmereni na žene. Ne jednom, u svojim video i pisanim tiradama, o njima naizmenično govori kao o „glupim, podmuklim, bezosećajnim životinjama“, odnosno „razmaženim, bezosećajnim, poremećenim kučkama“. „One su esencija zla“, kaže na jednom mestu. „U civilizovanom društvu, ne bi smele da imaju bilo kakva prava.“ Potom, razmišljajući o tome kako bi čovečanstvo moglo da stane na put ovom zlu, „kugi koju treba staviti u karantin“, mašta o tome kako žene zatvara u koncentracione logore, gde ih izgladnjuje do smrti. Na poštedu od ovakvog tretmana mogla bi da računa tek neznatna manjina žena, i to „isključivo u reproduktivne svrhe“, a s ciljem propagacije „poretka utemeljenog na superiornosti muškarca“.

Ako mizoginiju razumemo kao sistem uverenja čija je suština verovanje u inferiornost žena i njihovu podređenost muškarcu, onda postaje jasno da se radi o ideologiji koja ne kontroliše i ne obavezuje samo žene. Njome se uspostavlja okvir u kojem nema mesta za nedovoljno „muževne“ muškarce (nasilje nad gej muškarcima i transrodnim ženama delimično je motivisano mizoginijom; to je neka vrsta kazne za „izdaju“, tj. odricanje od „pravog“ muškog, superiornog identiteta, dobijenog od boga ili „prirode“, zavisno od ugla gledanja) i dvadesetdvogodišnjake-device. Drugim rečima, Eliot Rodžer je bio zagovornik ideologije koja ga je, s obzirom na to da nikada nije imao seks s devojkom, u potpunosti obezvređivala.

„Moj problem su devojke“, eksplicitan je u Uvrnutom svetu, da bi odmah dodao: „Zaslužujem devojke više od raznih gubitnika kojima se daju umesto meni. Mrzim ih. Mrzim sve muškarce koji žive život bolji od mog. Mrzim sve seksualno aktivne muškarce. Mrzim vas i jedva čekam da vam dam ono što zaslužujete.“

Eliotova mržnja i bes u odnosu na muškarce proističu iz netrpeljivosti prema ženama. Drugim rečima, on mrzi muškarce baš zato što mrzi žene.

U Eliotovim očima, žena je objekat; alat putem kojeg uspostavlja odnos prema drugim muškarcima i takmiči se s njima. Da se razumemo, ne samo da u tome nije usamljen, već bi se moglo reći da je sasvim tipičan. Muškarci po pravilu svoju vrednost i moć drugim muškarcima pokazuju kroz žene. Na onome što zovu „uspeh kod žena“, izgrađuju samopoštovanje i zadobijaju poštovanje drugih muškaraca.

Mizoginija dakle nije oblikovala samo Eliotov stav prema ženama. Modelovala je i njegovo [mačističko] shvatanje muškarca i muškosti, odakle će proisteći dva međusobno povezana problema – jedan okrenut prema unutra, drugi ka spolja.

Kako sam nije zadovoljavao parametre sopstvene definicije muškarca/muškosti, Eliot Rodžer je postao žrtvom ličnih ideoloških svetonazora. Internalizovao je stigmu prema muškarcu-devici koju takav idejni okvir nameće i, nužno, sebe doživljavao kao nedovoljno muško. Istovremeno, svuda oko sebe video je muškarce koje je percipirao kao daleko bliže nekakvom idealu muškosti, njemu nedostižnom modelu alfa supermena.

Imajući u vidu ovaj manje očigledan aspekt mizoginije, sasvim je razumljivo što su Eliotove mete jednako bile i žene [na koje je smatrao da polaže „prirodno pravo“] i muškarci [kojima je zavideo jer su uspešno ostvarivali to „pravo“]. Epizoda koju opisuje u svojoj onlajn autobiografiji to ilustruje na više nego jasan način.

Otprilike godinu dana pre ubistava u Santa Barbari, Eliot se našao na studentskoj žurci za koju kaže kako je bila njegov poslednji pokušaj „da ženama dam šansu da mi pruže zadovoljstva koja zaslužujem od njih“. Razočaran što nisu ni probale da je iskoriste, pijan, u jednom trenutku je pokušao da gurne s terase grupu devojaka koje su ga „izneverile“, ali i mladiće koji su uspeli da zadobiju njihovu pažnju.

Mizoginija: Toliko sveprisutna da je ne primećujemo

Nesrećni Eliot Rodžer živeo je u uverenju da mu ženski rod duguje, u čemu je, ponovo, sasvim tipičan. Onlajn zajednice u kojima je bio aktivan broje na hiljade registrovanih članova – artikulisanih, elokventnih, sposobnih da gorljivo brane ideologiju koju zastupaju – koji dele njegov pogled na svet.

Uronjeni u kulturno preovlađujući emancipatorski narativ, kao i s obzirom na činjenicu da ekstremna mizoginija prevashodno cveta na internetu, skloni smo da mržnju prema ženama ili zanemarimo ili otpišemo kao nešto što se ipak događa u „nerealnom“ sajber svetu. Zapadna kultura naprosto odbija da prizna da je kultura mizoginije deo mainstreama, a ne nekakva izolovana ideološka niša koja okuplja malobrojne „ludake“. Stvarnost je, naime, upravo onakva kakva ne želimo da priznamo da jeste, a diskriminacija žena u toj meri sveprisutna da redovno ostaje „ispod radara“.

Ostajući u granicama razvijenog Zapada, žene su u proseku manje plaćene od muškaraca i podzastupljene na pozicijama moći, u biznisu i politici. Iako u padu, porodično nasilje, a njegove žrtve su prevashodno žene, i dalje je na nedopustivo visokom nivou. Štaviše, aktuelno jačanje konzervativne desnice kreiralo je ambijent u kojem je moguće [nesankcionisano] govoriti o legitimnom silovanju i kandidovati nedopustivo restriktivne politike abortusa, na primer.

Na hiljade PUA folovera i hejtera, svejedno, i još brojnija zajednica uključenih u tzv. muški aktivizam nedvosmisleno svedoče o tome da savremena kultura uspešno perpetuira rodnu subordinaciju žene. Reč je o u toj meri mizoginoj mreži, da organizacije koje se bave pitanjima ljudskih prava, rodne diskriminacije i nasilja nad ženama njihove aktivnosti prate na način na koji države prate rad terorističkih ćelija.

Mizogini ekstremizam ostaje neprimećen i nekažnjen upravog zbog toga što je mizoginija podrazumevajuća. Prema novinskim izveštajima, zabrinuta zbog onlajn aktivnosti svoga sina, majka Eliota Rodžera kontaktirala je policiju nekoliko nedelja pred masakar koji će počiniti u Santa Barbari. Policajci ga jesu posetili u iznajmljenom stanu u kojem je živeo, ali su, nakon kratkog razgovora s njim, zaključili da je „lucidan, artikulisan, krajnje pristojan i ljubazan“ i „bezopasan“. Uprkos agresivno mizoginim sadržajima na njegovom Ju Tjub kanalu, poverovali su kada im je rekao da ne planira nikoga da povredi. Možda zbog toga što je „samo hteo da voli i bude voljen“.

Tekst je preuzet sa: Mind Readings

______________________________

1. Stuart, H. (2003). Violence and mental illness: An overview. World Psychiatry, 2(2), 121-4. [pdf]

2. Fazel, S., Gulati, G., Linsell, L., Geddes, J.R., & Grann, M. (2009). Schizophrenia and violence: Systematic review and meta-analysis. PLoS Med, 6(8): e1000120. [pdf]

3. Torrey, E.F., Stanley, J., Monahan, J., Steadman, H.J.; MacArthur Study Group. (2008). The MacArthur violence risk assessment study revisited: Two views ten years after its initial publication. Psychiatric Services, 59(2), 147-52. [pdf]

4. Nielssen, O., Bourget, D., Laajasalo, T., Liem, M., Labelle, A., Häkkänen-Nyholm, H., … & Large, M.M. (2011). Homicide of Strangers by People with a Psychotic Illness. Schizophrenia Bulletin, 37(3), 572. [pdf]

5. Allely, C.S., Minnis, H., Thompson, L., Wilson, P., & Gillberg, C. (2014). Neurodevelopmental and psychosocial risk factors in serial killers and mass murderers. Agression and Violent Behavior, 19(3), 288-301.