Pitanje zvuči apsurdno, a više nego očigledan odgovor nameće se sam po sebi: Pa, naši! U stvarnosti, međutim, vlasnici sopstvenih gena postali smo tek nedavno, nakon što je Vrhovni sud SAD odrično odgovorio na jedno drugo pitanje: Da li privatne kompanije mogu da zaštite vlasništvo nad genima koje identifikuju i izoluju?

Iako sudijsko „NE“ zvuči kao jedini logičan, ako ne i jedini mogući odgovor na ovakvo pitanje, u prethodne tri decenije, biotehnološke kompanije, farmaceutske kuće i genetičke laboratorije, zahvaljujući sertifikatima koje im je izdavao Zavod za patente SAD, postale su ekskluzivni vlasnici nekih 40.000 ljudskih gena, među kojima i sekvence humane DNK povezane s Alchajmerovom bolešću, mišićnom distrofijom, cističnom fibrozom, rakom debelog creva i nizom drugih rasprostranjenih bolesti. U praksi, to je značilo da jedino one imaju pravo da proučavaju i istražuju patentima zaštićene gene, kao i da niko drugi ne može i ne sme da razvija testove za detektovanje njihovih mutacija.

Značaj odluke Vrhovnog suda Amerike teško je predimenzionirati. U konkretnom slučaju –Američka asocijacija za molekularnu patologiju protiv Myriad Genetics – biotehnološka kompanija iz Jute izgubila je patente na dva ljudska gena: BRCA1 i BRCA2.

Pravo na svojinu vs. pravo na život

BRCA gene posedujemo svi. Obavljaju važan posao: popravljaju oštećene delove naše DNK. Kod jednog broja žena, međutim, mutacije BRCA1 i BRCA2 drastično uvećavaju rizik da obole od raka dojke i/ili jajnika. U zavisnosti od sticaja sredinskih okolnosti, predispozicija raste i do 90, odnosno 60 odsto. Stoga je za osobe koje među biološkim srodnicima imaju slučajeve oboljevanja od ovih vrsta kancera od vitalnog značaja da na vreme utvrde poseduju li neku od detrimentalnih mutacija. Pre pomenute sudske odluke, takvi testovi mogli su se sprovesti jedino uz odborenje Myriad Genetics, u laboratorijama koje imaju odgovarajuću licencu, po ceni koju je odredila kompanija-monopolista, a koja je do pre neki dan iznosila između tri i četiri hiljade dolara.

Primer galopirajuće leukemije je još drastičniji. Pacijente koji pate od ovog tipa kancera bukvalno ubija sopstvena koštana srž. U nekim slučajevima, od manifestacije prvih simptoma do letalnog ishoda bolesti protekne samo nekoliko nedelja, tako da je momenat započinjanja lečenja često pitanje života ili smrti. Da bi se u pojedinačnom slučaju utvrdila najefikasnija terapija, pacijenta obolelog od rapidne leukemije nužno je testirati na gen FLT₃. Kako je reč o patentom zaštićenoj sekvenci DNK, pravna procedura ume da odloži medicinsku i za punih sedam dana.

Uprkos intuiciji da je vlasništvo privatnih kompanija nad ljudskim telom nedopustivo, Vrhovni sud SAD nije imao nimalo lak zadatak, što se vidi i iz usmenih argumenata izvođenih tokom aprila ove godine.

Svesni da bi tako nešto bilo besprizorno, predstavnici Myriada nisu ni tvrdili da poseduju naša tela. Tražili su da sud zaštiti njihovo pravo nad njegovim delićima – genima koje su identifikovali i izolovali, tj. izdvojili od ostatka ljudskog genoma. Sud, na sreću, nije bio impresioniran logikom po kojoj „otkriće“ nečeg postojećeg može da se smatra autorskim izumom. U odluci koju su sudije donele jednoglasno, izričito se navodi sledeće:

„Myriad“ nije stvorio ništa novo. Nema sumnje, pronašao je važan i koristan gen, ali odvajanje tog gena od ostatka genetskog materijala nije čin kreacije.

Asocijacija za molekularnu patologiju ispravno je prepoznala da je ulog u predmetu „Myriad“ daleko veći nego što se na prvi pogled da uvideti. Kako u tekstu „U odbranu genomičkih sloboda“ objašnjava genetičar Kristofer Mejson (Cristopher Mason), „namerno nejasno formulisan patent“ dopušta interpretaciju po kojoj Myriadpraktično poseduje kompletan ljudski genom.

Svojim patentima, kompanija Myriad nije zaštitila samo pravo vlasništva nad dvema sekvencama ljudskog genoma koje je izolovala – genima BRCA1 i BRCA2. Pravno-jezičkim akrobacijama u tekstu sertifikata, ona je praktično postala vlasnik svih delova ljudske DNK – gena – koji će biti izolovani u budućnosti, a koji sadrže 15 i više nukleotida sadržanih i u „njenim“ sekvencama. Imajući u vidu strukturu humanog genoma, Myriad je praktično do juče bio potencijalni vlasnik najmanje 700 humanih gena.

Ljudski organizam sastoji se od ćelija. U jezgru ćelije – u vidu molekula DNK – pohranjen je celokupan genetski, tj. nasledni materijal jedinke. Slikovito predstavljeno, DNK čine dva naspramna, međusobno komplementarna lanca, povezana u dvostruku spiralu. Pojedinačni lanac zapravo je niz nukleotida, kojih ima četiri – adenin (A), guanin (G), citozin (C), timin (T) – i koji se duž njega ponavljaju u različitom rasporedu (na primer, ACCTGTGA). Adenin jednog lanca uvek se povezuje s timinom naspramnog, dok se citozin povezuje isključivo s guaninom.

Čovekova DNK – humani genom – sastoji se od više od tri milijarde parova nukleotida, raspoređenih u 23 para hromozoma, fizički zasebnih molekula u čiji pojedinačni sastav ulazi između 50 i 250 miliona parova nukleotida. Svaki hromozom sadrži veliki broj gena – nizova nukleotida koji predstavljaju kompletne recepte za sintezu proteina od kojih je izgrađeno naše telo i koji su bili meta kompanija poput Myriad Genetics.

S obzirom na strukturu humanog genoma, lako je izračunati da 15 nukleotida koji se pojavljuju u zaštićenim BRCA genima, unutar njega moraju da se ponove otprilike 700 puta, i to u identičnom redosledu. U patentimaMyriad Genetics, međutim, raspored nukleotida se ne pominje. U praksi, to je moglo da znači da ova biotehnološka kompanija poseduje petnaestočlani nukleotidni niz, ma kako bili raspoređeni njegovi gradivni blokovi, što može da se interpretira i kao vlasništvo nad celokupnom čovekovom DNK. Da bi bilo jasnije, ekvivalent tome bio bi patent nad rečcom „da“, na osnovu čega se onda gradi argument o autorskom pravu na svaki tekst u kojem je upotrebljena.

Ipak polovična pobeda

Kako je uopšte došlo do toga da pravna lica postanu vlasnici naših gena?

Reganova administracija smatrala je da će uvođenjem tržišnih mehanizama u ovu oblast pospešiti genetička istraživanja. Genetika u prethodne tri decenije jeste zabeležila neslućeni razvoj, ali dokazi govore da bi on bio i robustniji da patenti u međuvremenu nisu izrodili monopole. 2009, nakon što je Asocijacija molekularnih patologa povela spor sa Myriad Genetics, američka vlada formirala je namensku komisiju za ovo pitanje. Godinu dana kasnije, panel je isporučio izveštaj sa sasvim suprotnim zaključkom – da bi ukidanje mogućnosti patenata na gene bilo u interesu nauke, zdravstva, pacijenata, ali i kompanija zainteresovanih za genetička istraživanja.

Dan nakon što je Vrhovni sud SAD objavio svoju odluku, biotehnološka kompanija DNATraits ponudila je testove za BRCA1 i BRCA2 gene, po ceni od 995 dolara, što je tri do četiri puta jeftinije od skrininga po licenciMyriad Genetics. Za očekivati je da se uključe i drugi. Naime, biotehnološkim kompanijama i genetičkim laboratorijama geni su samo polazna tačka, od koje kreću u potragu za boljim i efikasnijim alatima, testovima i terapijskim metodama. Tako, na primer, Meri-Kler King (Mary-Claire King), genetičarka koja je pre više od dvadeset godina otkrila BRCA1 gen i njegovu vezu s rakom dojke, pozdravljajući sudsku odluku, obznanjuje uintervjuu magazinu New Scientist da su ona i njeni saradnici razvili novi skrining metod – BROCA. Reč je o testu koji istovremeno skenira sve gene za koje je do sada utvrđeno da su povezani s rakom dojke. Već su ga primenjivali, ali su prilikom skrininga morali da maskiraju zabranjene gene.

Mada su Asocijacija molekularnih patologa, naučna zajednica, medicinski profesionalci i dobar deo javnosti odluku Suda doživeli kao veliku pobedu, ona je polovična. Zabrana patenta odnosi se, naime, samo na „prirodnu“ DNK, dok se sintetički geni – komplementarna DNK (cDNK) – i dalje mogu zaštiti kao svojina.

Problem je u sledećem. Komplementarna DNK ne mora biti sintetička.

Molekul DNK je dvostruka spirala. Razdvojte dva niza koji je čine i uz minimalne hemijske intervencije dobijate RNK. Mada radi više stvari, njen glavni i najvažniji zadatak je da genetičku informaciju, sadržanu u DNK, prenese do ribozoma – ćelijskih postrojenja za sintezu proteina. Na taj način DNK biva prevedena u, recimo, insulin, mišićno tkivo, keratin od kojeg je sačinjena naša kosa.

Za opisanu proceduru zadužena je informaciona ili mesindžer RNK (mRNK). Uprošćeno rečeno, to je kondenzovana DNK, tj. polovina spirale, koja sadrži sve informacije neophodne za sintezu proteina i očišćena je od tzv. nekodirajućih elemenata. (Zamislite da DNK sadrži informaciju: NAUČČČNICI854POZDRAAAVILI741ODLUKUSUUUDA! Posao mRNK bi bio da do ribozoma tu informaciju prenese u prečišćenom, razumljivijem obliku: NAUČNICIPOZDRAVILIODLUKUSUDA!)

Naučnici, međutim, koriste mRNK i na drugačiji način. Ako im je potreban veliki broj kopija jednog gena, naprosto obrnu postupak: polazeći od mRNK, u laboratorijskim uslovima dobijaju celovitu, dvostruku spiralu. To se već smatra sintetičkom, cDNK, izuzetom iz sudske zabrane. Drugim rečima, Myriad i slične kompanije ne mogu da patentiraju inforamciju koja glasi: NAUČČČNICI854POZDRAAAVILI741ODLUKUSUUUDA! Mogu da je prečiste i zaštite vlasništvo nad informacijom koja glasi: NAUČNICIPOZDRAVILIODLUKUSUDA!. U neku ruku, to je ono što im i treba.

 

Sonja Pavlović – Mind Readings