Kada je reč o narkomanima, alkoholičarima ili zavisnicima bilo koje vrste, društvo najčešće te ljude karakteriše kao otpadnike ili neku vrstu ljudi “sa greškom”. Često se mogu čuti razmišljanja o zavisnicima kao iracionalnim ili na neki način duboko poremećenim osobama koje je nadvladala supstanca koju koriste. Neke naučne studije iz kasnih sedamdesetih godina prošlog veka su davale podrušku ovakvom viđenju. Međutim, danas, prvenstveno zahvaljujuću radovima profesora Karla Harta s Univerziteta Kolumbija u SAD, jasno su razotkrivena dva mita: pokazano je da supstance ne izazivaju zavisnost  same po sebi i da u određenim životnim uslovima upotreba droge predstavlja čist racionalan izbor bez uplitanja bilo kakvih mentalnih poremećaja.

Prvo, kao osnova za ideju da su neke supstance same po sebi uzročnik zavisnosti, često se spominje čuveni eksperiment Avrama Goldštajna u kome je pokazano da majmuni ili laboratorijski pacovi u kavezu ukoliko im se ponudi mogućnost da pritiskom na dugme sebi ubrizgaju heroin vrlo brzo uspostavljaju regularan ritam ubrizgavanja svakih nekoliko sati. Ukoliko istraživači ne intervenišu ovakvo ponašanje se produžava do smrti jedinke. Drugim rečima, ova studija naizgled ukazuje da je heroin visokoadiktivna supstanca koja vrlo brzo izaziva bolest zavisnosti kod životinja, i na posletku smrt. Goldštajn smatra da je zavisnost biološka bolest prouzrokovana uzimanjem adiktivnih supstanci koje transformišu mozak životinje ili čoveka čineći ga potpuno iracionalnim.

Naravno, ova paradigma u pristupu bolestima zavisnosti je prihvaćena i danas u mnogim medicinskim centrima pa i kod nas. Međutim, od samog Goldštajnovog eksperimenta uspostavio se i konkurentski teorijski pristup zavisnosti koga predstavlja kanadski psihijatar Brus Aleksander. Pročitavši Goldštajnov rad, Aleksander je pomislio da sami uslovi eksperimenta u tom slučaju imaju uticaj na rezulatat. Drugim rečima, Aleksanderova ideja je bila da je moguće da životinje u kavezu odlučuju da uzimaju drogu zbog nedostatka alternative i brutalnog života u kavezu. Droga postaje savršen vid samoubistva – samoubistvo uz uživanje. Da bi proverio svoju zamisao, Aleksander konstuiše strukturno isti eksperiment ali u drugačijim uslovima. U njegovom eksperimentu se automat koji ubrizgava heroin pacovima postavlja unutar velikog parka punog peska, zemlje trave i raznih improvizovanih igračaka za pacove kao i nekoliko mužijaka i ženki pacova. Pacovima se heroin ubrizga po jednom da vide da postoji i ta opcija u njihovom “parku za pacove”. U toku eksperimenta, Aleksander je uvideo da su pacovi ponekad dolazili da ubrizgaju sebi heroin ali to se dešavalo vrlo retko u i potpuno neregularnim razmacima što je ukazivalo na potpuno odsustvo zavisnosti. Pacovi su jednostavno izabrali druge opcije od mnogo ponuđnih u parku.

Naslednik Aleksanderove paradigme u istraživanju zavisnosti Karl Hart skoro je potvrdio ovu ideju da je narkomanija u najvećem broju slučajeva racionalan izbor sporog i “slatkog” samoubistva u nedostatki boljih opcija. U njegovom eksperimentu, njegovu laboratoriju su posećivali zavisnici od kreka iz obližnje siromašne četvrti. U laboratoriji oni si imali izbor da konzumiraju određenu dozu kreka ili da uzmu novčanu nagradu. Nagrade su se kretale od 5 dolara do vaučera za kupovinu u tržnom centru u istom iznosu. U 90% slučajeva zavisnici bi se odlučivali za novčanu nagradu. Ovo je iznenađujuća činjenica jer ljudi obično misle da je zavisnost od droge toliko jaka da bi zavisnnik uradio sve samo da dođe do svoje doze. Na ovom konkretnom primeru vidimo da čak i simbolična nagrada od samo 5 dolara može da da razlog zavisniku da se uzdrži od uzimanja doze. Na osnovu ovog i drugih istraživanja Kart tvrdi da se samo oko 15 % ljudi koji se karakterišu kao zavisnici nalazi u stanju prave bolesti zavisnosti a kod preostalog broja se radi jednostavno o nedostatku boljih opcija i prihvatanju droge kao savršene varijante samoubistva.

Rezultati ovih eksperimenata ukazuju da je domanantno viđenje zavisnosti potpuno pogrešno i da se koreni zavisnosti nalaze u nepravednom i opresivnom društvenom uređenju koje milione ljudi ostavlja u situaciji bez ikakvog izlaza – bez posla, bez mogućnosti da zasnuju porodicu, bez krova nad glavom i bez materijalnih mogućnosti da se bave nečim što bi njihovom životu dalo smisao. U takvoj situaciji, baš kao pacov u kavezu, ovi ljudi biraju postepeno samoubistvo u konzumaciji droge.