Činjenica je da je borba protiv fašizma u Drugom svetskom ratu kroz 20. vek predstavljana kao potpuno moralna i idealistička bez ikakve realne politike u pozadini. Međutim, čak i najpovršnija analiza istorijskih događaja upućuje na zaključak da se stvari nisu tako odvijale.

Poznato je da su mnoge države menjale strane u ovom ratu i nije bilo svima sasvim jasno da li žele da nastave da žive u svetu u kom dominira britanski imperijalizam i sve snažnija američka finansijska dominacija ili je bolje udružiti se sa novom političkom strujom kakva je bila nacizam, a, naravno, postojala je i treća strana, a to je ideologija komunizma oličena u to vreme u figuri Staljina. Vođe ovih država, zainteresovane prvenstveno za sopstvenu moć i sigurnost, povlačile su neke vrlo interesantne strateške poteze koji su vrlo retko bili motivisani moralnim principima.

Danas, više od pola veka nakon Drugog svetskog rata, čitava priča je pokrivena ogromnim slojem propagande i mita i prave činjenice se teško otkrivaju. Na primer, nakon sloma Sovjetskog Saveza, kulturna predstava o strahotama ovog rata postaje oličena, recimo, u iskrcavanju na plažu Omaha 6. juna 1944, na takozvani dan „D“, koji je danas postao sinonim za odlučni događaj. Ovakva slika o Drugom svetskom ratu promoviše se kroz filmove kao što je „Spasavanje redova Rajana“, kao i u brojnim izuzetno popularnim video igricama. Međutim, ako pogledamo realne činjenice iza tog događaja, vidimo da je tog dana poginulo oko 4000 ljudi na obe strane, što je neuporedivo manje nego što se u to vreme ginulo na Istočnom frontu, gde je samo u Staljingradskoj bici poginulo preko million ljudi. Poređenja radi, tokom cele Bitke za Normandiju poginulo je oko 120.000 ljudi.

Kada uvidimo da stvarnost umnogome podriva mitsku kulturnu sliku, zapitamo se zbog čega je tako. Odgovor, ako uzmemo u obzir realnu politiku a ne samo filmske i popularne narative na zapadu, nije teško naći. Činjenica da su Amerika i SSSR bili u pola veka dugom ideološkom sukobu nakon ovog rata, poznatom kao Hladni rat, i da je na samom kraju Amerika izašla kao pobednik, sugeriše da je moguće da je američka propagandna mašinerija oličena u Holivudu nekako uspela da ovekoveči američke vojne uspehe koji su, bar što se Evrope tiče, bili prilično marginalni, a da potpuno marginalizuje ruske podvige na Istočnom frontu kao i podvige drugih savezničkih sila.

Sa ovom idejom na umu možemo pristupiti analizi raspleta u Drugom svetskom ratu kao niza političkih odluka na raznim stranama donetih prvenstveno prema sopstvenim interesima, sa vrlo malo razmatranja o ljudskim žrtvama koje mogu proizići iz tih odluka.

Na samom početku potrebno je uočiti nekoliko činjenica vezanih za odnos snaga na evropskom ratištu u toku 1943. godine. Da bi se to stanje pravilno opisalo, treba izvršiti određena poređenja. Te godine Zapadni front u Evropi ne postoji, a u Normandiji postoje izgrađeni bunkeri koje štiti prilično mali broj ljudi. Pored Istočnog fronta, najveće ratište je u Italiji gde Nemci imaju manje od 10 divizija (jedna divizija broji oko 10.000 ljudi). Na Istočnom frontu, sa druge strane, vodi se bitka kolosalnih razmera – ratni sukob kakav nije viđen u istoriji ratovanja, gde Nemci imaju preko 100 divizija a ruske snage su sigurno i veće.

Odnos snaga na Istočnom frontu lomi se nakon Staljingradske bitke u kojoj ruske snage pobeđuju pretrpevši trostruko veće gubitke od Nemaca. Procenjuje se da je na ruskoj strani poginulo više od 750.000 ljudi, dok su nemački gubici iznosili 250.000 vojnika. Potom sledi ruska pobeda u bici kod Kurska kojom započinje period strahovitog naleta ruske vojske koji se neće zaustaviti do samog Berlina. Međutim, mašinerija rata na Istočnom frontu dnevno melje hiljade života i gubici na obe strane su nesagledivi. Tokom 1944. godine vodi se totalni rat u istočnoj Evropi, gde Staljin i Hitler sve svoje resurse ubacuju u ratnu industriju.

Za to vreme, cilj Britanaca i Amerikanaca je da puste dva vojna diva da se međusobno unište u Evropi. Njihov plan od početka je bio da se Hitleru dopusti da osvoji SSSR znajući da se to ne može dogoditi bez kolosalnih gubitaka a da potom zajedničkim snagama savladaju Nemačku, i povrate Evropu pod svoje okrilje. Međutim, veliki problem nastaje kada SSSR preokreće tok rata i nezadrživo nadire u istočnu Evropu. SAD i Britanija su suočene i sa dilemom šta da rade u Italiji gde su se namerno ukopale ispred Rima da bi pustile Musolinijeve i Hitlerove snage da poraze snažan partizanski pokret. Dodatno vreme koje je Hitler dobio tom odlukom iskorišćeno je za pregrupisavanje i ojačavanje linije fronta. Osvajanje Rima neće proći tako jednostavno, a i prelazak preko Alpa da bi se došlo do Nemačke predstavljao bi strahovit rizik.

Američki predsednik Ruzvelt u tom momentu shvata da je neophodno zaustaviti Staljina u nezadrživom naletu jer će u protivnom osvojiti Nemačku i udružiti se sa francuskim Pokretom otpora da zauzme i Francusku, čime bi cela kontinentalna Evropa pala u ruke komunista. Čerčil se, međutim, i dalje nada da bi Hitler mogao zaustaviti Sovjete.

Nakon sloma Afričkog fronta, Hitler svog najcenjenijeg generala Romela šalje u Normandiju kako bi pripremio snage za budući napad Saveznika o kom su ga obavestile njegove obaveštajne službe. Poznati istoričar Veranov piše kako je stanje nemačke vojske na zapadu bilo katastrofalno. Tu se nalazila najslabija vojska sačinjena samo od veterana i mladića na obuci, a sva tehnologija i najspremnija vojska već su odavno bile prekomandovane na istok. Romel u izveštaju Hitleru piše upravo ovako. On je zaprepašćen nedostatkom discipline i organizacije i čitav Atlantski zid ocenjuje kao potpuno truo.

U ovom momentu potrebno je napraviti malu digresiju i analizirati zašto je Sovjetski Savez stekao toliku prednost nad Nemačkom da bi je savladao na tako spektakularan način. Početne pozicije ove dve sile bile su gotovo identične. To su bile zemlje od gotovo sto pedeset miliona ljudi ako se posmatra teritorija koju je Nemačka okupirala pre napada na SSSR.

Obe zemlje su posedovale ogromne prirodne resurse. Ali, što se tiče industrijskih i vojnih dostignuća, SSSR je potpuno nadmašio Nemačku u odlučujućem periodu. Samo 1943. godine SSSR je proizveo 130.000 komada artiljerije, 24.000 tenkova i oko 30.000 aviona, dok su nacisti uspeli da proizvedu svega 73.000 komada artiljerije, 11.000 tenkova i 19.300 aviona. Ova razlika se 1944. još više povećala u korist SSSR-a. Objašnjenje za ovakvu razliku nalazi se u činjenici da je SSSR imao potpuno nacionalizovanu plansku ekonomiju koja je proizvodnju organizovala prema potrebama vlade. Nemci su, sa druge strane, morali da pregovaraju sa vlasnicima fabrika i organizacija nije bila dovoljno dobra.

U avgustu 1943. Čerčil i Ruzvelt se sastaju u Kvebeku i pregovaraju o mogućnostima ulaska u Evropu preko Zapadnog fronta. Kao opcija pominje se i iskrcavanje u Nemačku ukoliko Staljin uspe da sam pobedi Nemce i stigne pred Berlin. Odluka je da se dan „D“ planira za proleće 1944.

Tokom 1944. dve trećine od deset miliona nemačkih vojnika bile su skoncentrisane na Istočnom frontu. Za to vreme Amerika i Britanija su bombardovale Nemačku pod izgovorom da će tako uništiti nemačku produkciju oružja. U toj kampanji gradovi Hamburg i Drezden su bukvalno sravnjeni sa zemljom. Ironično, međutim, Nemačka je uspela da gotovo udvostruči proizvodnju naoružanja u odnosu na 1943. godinu prozvevši, primera radi, 148.200 topova u poređenju sa 78.000 prethodne godine. Naravno, Sovjetski Savez je premašio i ovu brojku za skoro dva puta.

Krajem 1944. i početkom 1945. Hitler pregovara sa Amerikom i Britanijom o potpisivanju mira na Zapadnom frontu u nadi da će SSSR zadržati otprilike na granicama Nemačke od pre rata. Čerčil i Ruzvelt procenjuju šanse Hitlera da ostvari ovaj plan i vide to kao jedan vid kocke. Na kraju, smatrajući da Hitler nema šanse da ostvari cilj, odlučuju da se ukopaju u Francuskoj i prećutno sklope primirje da bi se ruske i nemačke snage što više međusobno istrebile pre konačnog obračuna. Konačno, kada SSSR zvanično slama otpor Nemačke, Amerika i Britanija praktično prelaze preko gotovo nepostojećeg otpora na zapadnoj strani zemlje i stižu do Berlina. Tih dana Nemci su se u desetinama hiljada predavali američkim i britanskim trupama.

Na samom kraju, kako bi se dominantna tvrdnja da je Drugi svetski rat vođen protiv fašizma a da su glavne sile vodile borbu za demokratiju i zapadne tekovine potpuno diskreditovala, potrebno je samo navesti činjenice o ukupnim žrtvama na stranama glavnih sila.

U Drugom svetskom ratu Sovjetski Savez je izgubio 24 miliona ljudi. SAD i Britanija su zajedno izgubile malo više od milion ljudi. Nemačka je u tom ratu izgubila oko devet miliona ljudi. Drugim rečima, tri ostale najveće sile u ovom ratu nisu izgubile ni upola koliko SSSR.