„Izašli smo na plato Kalemegdana, gdje se već dosta prorijeđeni slavni Beogradski bataljon prikupio i sređivao. Široko smo razvili zastavu našeg bataljona. Spasoje Radovanović drži razvijenu i razlepršanu proletersku zastavu bataljona sa smiješkom na licu, ponosan. Spasoje je 1941. imao samo 16 godina kada je iz Beograda otišao u partizane, a sada se vratio kao devetnaestogodišnjak i zastavnik proleterskog bataljona, sa nekoliko rana na svome tijelu.“

Borbe za oslobođenje Beograda, 14-20. oktobra 1944. predstavljaju najdramatičnije događaje u bogatoj ratnoj istoriji glavnog grada. U ovim borbama Narodno-oslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ) definitivno je iz gerilske vojske prerasla u snažnu armiju. Učešće artiljerijskih snaga Crvene armije u Beogradskoj operaciji, kao i iskazana hrabrost boraca NOVJ i Crvene armije, presudno su doprineli razbijanju nemačkog okupatora utvrđenog u gradu, ali i uništenju brojne neprijateljske grupacije koja se probijala iz pravca Smedereva i Grocke.

Jedinice NOVJ i Crvene armije, koje su uzele učešća u Beogradskoj operaciji, susrele su se 12. oktobra u selu Đurinci pokraj Sopota. U narednih osam dana nalet oslobodilaca iz pravca severne Šumadije bio je nezadrživ: neprijatelj je u gradu bio potisnut preko Save uz velik broj poginulih, dok su nemačke snage koje su nadirale iz pravca Smedereva bile najvećim delom zarobljene ili potpuno likvidirane.

Snage NOVJ prikupljene u osam divizija na prilazima Beogradu predstavljale su najveću koncentraciju jedinica NOVJ na jednom pravcu do tada (u literaturi se navode procene čak do 40.000 boraca). Međutim, jedinice NOVJ bile su vrlo slabo opremljene artiljerijskim oruđima, stoga je bilo neophodno da se u Beogradskoj operaciji obezbedi učešće jedne dobro naoružane sovjetske vojne formacije (4. gardijski mehanizovani korpus).

Divizije NOVJ su usmerile pravac prodora ka Beogradu u četiri grupe. Sastav prve grupe činio je 12. udarni korpus pod komandom general-majora Danila Lekića. Ona je imala zadatak da sa glavnim snagama napada duž desne obale Save preko Žarkova, Banovog brda i Čukarice na glavnu železničku stanicu i Savski most. Drugu grupu činila je 6. proleterska divizija “Nikola Tesla” pod komandom pukovnika Đoke Jovanića sa zadatkom da preko Resnika i Topčidera napada prema Terazijama i Kalemegdanu.

U trećoj grupi je bila 1. proleterska divizija pod komandom pukovnika Vase Jovanovića kojoj je postavljen zadatak da probije nemačku odbranu na ivici grada i da se preko Banjice, Dedinja i Slavije usmeri ka centru grada i izbije na Kalemegdan. Četvrtu grupu činila je 5. krajiška divizija pod komandom pukovnika Milutina Morače, čija je zona dejstva bila između Bulevara kralja Aleksandra i desne obale Dunava.

U opštoj rezervi bila je 21. divizija kojom je komandovao pukovnik Miloje Milojević. Ona je bila razmeštena u rejonu Beli Potok-Zuce-Leštane. Borbeni poredak sovjetskih jedinica sastojao se iz dva ešelona. U prvom ešelonu nalazio se 4. gardijski mehanizovani korpus, a u drugom 73. gardijska i 236. streljačka divizija.

U ovom tekstu obratićemo pažnju, pre svega, na dejstvo jedinica 1. proleterske divizije (Prva proleterska brigada, Osma crnogorska brigada) i, u manjoj meri, na dejstvo 5. krajiške divizije (Treća krajiška proleterska brigada).

U borbama za oslobođenje Beograda poginulo je približno 2.953 boraca NOVJ i 976 boraca Crvene armije (zbog iskazane hrabrosti u borbama za oslobođenje Beograda 13 crvenoamejaca proglašeno je za narodne heroje Jugoslavije).

Najudaljeniji delovi grada (Rakovica, Košutnjak, Banjica, Dedinje) bili su zauzeti iz pravca Jajinaca u večernjim časovima 14. oktobra 1944. zahvaljujući artiljerijskoj pripremi Crvene armije. Sovjetski artiljerci i avijatičari su dobili naređenja da ciljaju isključivo objekte za koje je pouzdano bilo utvrđeno da su utočišta nemačke vojske, stoga su sovjetska artiljerija i avijacija oštetila mnogo manji broj zgrada u Beogradu u odnosu na američku avijaciju u proleće 1944.

Uporedo sa prodorom 1. proleterske divizije (Prva proleterska brigade, Osma crnogorska brigada), koje su zauzele Banjicu i Dedinje, motorizovane jedinice Crvene armije nezadrživo su prodirale Avalskim drumom u pravcu Autokomande. Najdalje je dopreo 4. (Kraljevački) bataljon Prve proleterske brigade, koji je u kasnim večernjim časovima, zaobišavši jaku nemačku grupaciju u bloku zgrada Medicinskog fakulteta, uspeo da preko Mostara i Ulicom kneza Miloša prodre do Ulice Miloša Pocerca, gde se sukobio sa nemačkim snagama, našavši se ubrzo u okruženju. Borci 4. bataljona zauzeli su nekoliko tvrdih zgrada odakle su pružali otpor. „Kako je neprijatelj ocijenio da našem bataljonu ne pristiže pomoć iz dubine, pribrao se i preduzeo snažan napad. Komandant bataljona, Miša Brezak, odvažan borac i izvrstan komandant, brzo se snašao i sa bataljonom posjeo tvrde zgrade koje su Nijemci nekoliko puta pokušali da zapale, upotrebljavajući i benzinske šmrkove. Ali borci su te požare gasili ćebadima, dajući u isto vrijeme snažan otpor“(Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/283.). Uskoro je bataljon izvučen iz okruženja zahvaljujući prodoru dve sovjetske tenkovske čete, koje su snažnom topovskom i mitraljeskom vatrom primorale nemačke snage na odstupanje. Ovu okolnost iskoristili su borci 4. bataljona kako bi se povukli prema Veterinarskom fakultetu.

Sutradan, 15. oktobra, borci NOVJ i Crvene armije doprli su do Slavije gde se neprijatelj utvrdio pružajući žilav otpor. U borbama na Slaviji naročito se istakao 1. bataljon Prve proleterske brigade čiji borci su uspeli da zauzmu položaj na obodu trga u pravcu prema Beogradskoj ulici, boreći se za svaku zgradu. Tom prilikom je poginuo Dušan Milutinović, zamenik komandanta bataljona (rođen 1920. u Veljem Brdu pokraj Podgorice; proglašen za narodnog heroja). Ipak, svi pokušaji da se toga dana iz pravca Slavije prodre dublje prema centru grada bili su bezuspešni. Zbog toga je odlučeno da se jedinice Crvene armije (tenkovske čete) i borci 1. proleterske divizije probijaju prema centru grada zaobilaznim putem: Ulicom kneginje Zorke (Ulica Ivana Milutinovića), Smiljanićevom, Ulicom prote Mateje, Njegoševom i Beogradskom (tada: Hartvigova) prema Bulevaru kralja Aleksandra (Bulevar revolucije), u pravcu Narodne skupštine, gde su se probili sutradan, 16. oktobra (Исто, стр. 283-284; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 377-378.)

Delovi Prve proleterske brigade su preko Južnog bulevara i Čubure doprli do Crvenog krsta i odatle se zaputili Krunskom (Ulica proleterskih brigada) ka Dvorskoj bašti (danas: Pionirski park). „Na Crvenom krstu dočeka nas grupa omladinaca (rekoše da su skojevci), naoružani puškama i pištoljima, pozdravili su nas sa: ’Smrt fašizmu!’ Oni su bili ranije organizovani u borbene grupe sa zadatkom da pomognu našim jedinicama prilikom oslobođenja grada. Oni nisu prezali ni od najtežih zadataka. Ti hrabri Beograđani vodili su nas nama nepoznatim ulicama sve do ugla ulica Kneza Miloša i Proleterskih brigada.“ (Миле Максимовић, „Од Авале до палате ‘Албанија”“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/302.)

Treća krajiška brigada 5. proleterske (krajiške) divizije prodirala je od Karađorđevog parka, preko Savinca, Ulicom kneginje Zorke, prema Tašmajdanu. Prilikom kretanja prema zgradi Glavne pošte jedinice Treće krajiške brigade su imale podršku tenkovske čete Crvene armije. Četvrta krajiška brigada 5. proleterske divizije u sadejstvu sa 14. gardijskom motorizovanom brigadom Crvene armije zauzela je 15. oktobra Gradsku bolnicu na Zvezdari, Dunav-stanicu i Električnu centralu na Dorćolu. Prethodno, istog dana, Četvrta krajiška brigada zauzela je Konjarnik. (Savo O. Trikić, Treća krajiška proleterska brigada, Beograd, 1987, str. 342-343.)

Poručnik Crvene armije Nikolaj Kravcov koji je pao u jurišu na zgradu Glavne pošte proglašen je za heroja Sovjetskog Saveza. (Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 378.)

Prilikom zauzimanja zgrade Narodne skupštine, prema nekim kazivanjima, jedinicama NOVJ (Prva proleterska brigada) predalo se oko 115 četnika koji su se nalazili u ovoj zgradi (Саво Пузић, „У згради Народне скупштине“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/321-322; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 377-378.). Ovaj podatak je retko pominjan u literaturi i nije razjašnjen u istoriografiji, zbog čega zahteva potvrdu u primarnim istorijskim izvorima, ali ako ovaj podatak sagledamo u svetlu četničke saradnje sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1944, onda se značajno smanjuju sumnje u njegovu autentičnost: četnici su u leto i jesen 1944. slobodno boravili i prolazili kroz gradove u kojima su bili stacionirani nemački garnizoni, u isto vreme četnički ranjenici su se lečili u nemačkim vojnim bolnicama u nekim gradovima u Srbiji, da bi se na kraju glavnina četničkih snaga iz Srbije povukla u Bosnu zajedno i uporedo sa delovima nemačkih snaga.

Jedinice NOVJ i Crvene armije prodorom prema Paliluli i Zvezdari uspele su da onemoguće neposrednu komunikaciju između nemačkih snaga istočno od Zvezdare sa onima u centru grada. Prodorom snaga NOVJ i Crvene armije prema Dunav-stanici i Dorćolu, 15-16. oktobra, nemačke snage u gradskom jezgru i na Kalemegdanu bile su u potpunosti lišene mogućnosti komunikacije sa tzv. „Smederevskom grupacijom“ nemačkih snaga (preko 20.000 vojnika, kako se obično navodi u literaturi) koja se probijala prema beogradskom mostobranu.

Međutim, 16. oktobra nastala je kritična situacija uslovljena prodorom „Smederevske grupacije“ iz pravca Grocke prema Malom Mokrom Lugu i Zvezdari. Tenkovska prethodnica ove grupacije stigla je bulevarom čak do blizine Vukovog spomenika, gde je opkoljena i uništena. Glavnina snaga NOVJ i Crvene armije upućena je u susret nadirućoj nemačkoj grupaciji. Žestoke borbe odvijale su se narednih dana u selima između Smederevskog druma i Avale. Da je kojim slučajem neprijateljskim snagama, koje su nadirale iz Grocke, pošlo za rukom da se spoje sa njihovim snagama u centru grada, usledile bi dugotrajne borbe za istiskivanje neprijatelja iz Beograda, uz mnogo veće žrtve i neuporedivo veće razaranje grada.

Nakon nekoliko dana borbi u podavalskim selima i na pravcu prema Obrenovcu (gde se probio jedan deo „Smederevske grupacije“) jedinice NOVJ i Crvene armije uništile su glavninu nemačkih snaga (u literaturi se obično navodi da je više od polovine nemačkih vojnika poginuo u ovim borbama, jedan deo ih je zarobljen, dok je manji deo uspeo da se probije prema Obrenovcu i Šapcu). Glavninu „Smederevske grupacije“ sačinjavala je Prva brdska divizija, borcima NOVJ poznata iz Bitke na Sutjesci. U borbama na obodu Beograda poginuo je i njen zapovednik, general Štetner.

Prodor prema Terazijama

Borci 1. bataljona Osme crnogorske brigade, 17. oktobra 1944. dobili su zadatak da zauzmu blok zgrada u Ulici Dragoslava Jovanovića (tada: Dvorska), kako bi se omogućilo zauzimanje neparne strane Terazija (desna strana Terazija ka Kolarčevoj ulici). Prethodnog dana jedinice NOVJ i Crvene armije zauzele su zgradu Glavne pošte i Skupštinu. Dotadašnji prodori oslobodilačkih snaga prema jezgru grada bili su umnogome uslovljeni učešćem sovjetskih tenkova u borbama, da bi za dalji tok borbi za oslobađanje najstarijeg dela grada bile karakteristične ulične borbe za svaku zgradu. U završnoj fazi uličnih borbi, u centru grada, primat preuzimaju jedinice NOVJ.

Potpomognuti sa nekoliko sovjetskih tenkova T-34, borci 1. bataljona Osme crnogorske brigade uspeli su da se probiju do bloka zgrada u Ulici Dragoslava Jovanovića i da potisnu nemačke vojnike prema zgradama na desnoj strani Terazija. Iz zgrade Starog dvora, koju su zauzele jedinice NOVJ, nije bilo moguće preći u zgradu agencije „Putnik“, u Ulici srpskih vladara 37, jer su, kako svedoči Pero Raičević, borac Osme crnogorske brigade, „Nijemci bili zazidali i utvrdili sve ulaze i kapije“, dok je prodor Terazijama i neoslobođenim delom Bulevara kralja Aleksandra (od Skupštine do palate Igumanova) bio nemoguć jer su Nemci ovaj potez tukli žestokom vatrom. (Перо Раичевић, „Београђани су нас одушевљено дочекали и у свему помагали. Борбе I батаљона“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 216.)

Nakon toga doneta je odluka da se po svaku cenu zauzme desna strana Terazija, sve do palate Igumanova i dalje prema Kolarčevoj. O ovim borbama ostavio je svedočenje Novo Matunović, borac Osme crnogorske brigade. „Zahvaljujući pozadinskim radnicima iz bloka u Ulici Dragoslava Jovanovića, mi smo na zgradi hotela ’Splendid’ prebacili osam redova konopaca u širini od četiri metra, na koje smo postavili daske i tako napravili viseći most, preko koga su prešla sva tri naša voda, jačine oko sto boraca. Oni su, pored ostalog, nosili i oko petnaest kilograma eksploziva.“ Preko spojenih krovova hotela „Splendid“ u Ulici Dragoslava Jovanovića 5 i zgrade agencije „Putnik“, borci Osme crnogorske dospeli su do zgrade u Ulici srpskih vladara 41 (danas: Ministarstvo rada i socijalne politike), u kojoj se, prema svedočenju Matunovića, nalazilo preko stotinu nemačkih vojnika. „Kad su došli na krov te zgrade, drugovi su zapalili štapin u koji je bio montiran eksploziv i pustili kantu s eksplozivom niz krov. Kanta je u momentu pala u dvorište i eksplodirala. Zaglušujuća eksplozija uništila je nemački štab sa mnoštvom vojnika.“ (Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619.)

Borbe u Kosovskoj i Dečanskoj ulici

Pošto je prodor ka Terazijama u pravcu palate „Albanija“ bio zaustavljen kod Starog dvora i nemoguć iz pravca Narodne skupštine duž Bulevara kralja Aleksandra, kao što je bio nemoguć prodor prema Nušićevoj (tada: Pašićeva), a potom prema Terazijama, iz pravca Dečanske, jer je i Dečanska bila jednako izložena nemačkoj vatri kao i nezauzeti deo Bulevara kralja Aleksandra, odlučeno je da 3. bataljon Osme crnogorske brigade prodre u pravcu Nušićeve zauzimajući Kosovsku ulicu, kako bi bili smanjeni gubici u ljudstvu. U visini Vlajkovićeve neprijatelj je dočekao vatrom borce 3. bataljona koji su nadirali Kosovskom ulicom iz pravca Glavne pošte. Međutim, nemački vojnici su se ubrzo povukli prema Nušićevoj ulici. Nemci su takođe dejstvovali iz dela Kosovske koji gravitira ka Nušićevoj.

O zauzimanju Kosovske ulice ostavio je svedočenje Jovo Kasalica, borac 2. čete 1. bataljona Osme crnogorske brigade. „Zauzimali smo ulaz po ulaz, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabriji stanovnici ulice, koji su sprovodili borce i odeljenja kroz dvorišta i podrume zgrada. Tako smo izbjegli vatru duž ulice i približavali se neprijatelju. Mnogo su nam pomogli i u otkrivanju neprijateljskih vojnika skrivenih u podrumima zgrada.“ (Јово Касалица, „Најмања неопрезност доносила је жртве“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 251-252.)

O nastavku borbi svedočio je Milan Pavlović, komandant 1. bataljona Osme crnogorske brigade. „Tako smo u toku noći 16/17. oktobra izbili na ugao Kosovske i Pašićeve. Iz zgrade br. 1 reljefno smo osmotrili cio sistem neprijateljske odbrane duž Pašićeve ulice, sve do Terazija. Na samoj raskrsnici bio je protivtenkovski top kojim su Nijemci kontrolisali Dečansku ulicu u pravcu Bulevara kralja Aleksandra. Duž čitave Pašićeve ulice, od Terazija do Ulice majke Jevrosime, bili su iskopani rovovi za stojeći stav. Rovovi su bili načičkani neprijateljskim vojnicima.“

Istovremeno kada je prethodnica 1. bataljona doprla do Nušićeve ulice iz pravca Kosovske, borci 4. bataljona Osme crnogorske brigade doprli su do Ulice majke Jevrosime. Desno od njih, jedinice Prve proleterske brigade zauzele su prostor do zgrade „Politike“.

Milan Pavlović se sa još dvojicom boraca prebacio iz Kosovske 1 u zgradu prekoputa, u Kosovskoj 4. Prethodno je sugerisao da se na krov zgrade u Kosovskoj 1 dovede jedno mitraljesko odeljenje koje bi dejstvovalo po posadi topa na raskršću Nušićeve i Dečanske. Nemci nisu znali da su jedinice NOVJ zauzele zgrade na početku Kosovske ulice, očigledno smatrajući da se između njih i jedinica NOVJ nalazi tampon zona prema Vlajkovićevoj ulici, dok su borci Osme crnogorske koji su doprli kao prethodnica do početka Kosovske ulice bili iznenađeni što Nemci ne drže pod kontrolom zgrade na početku Kosovske iz kojih je bilo lako napasti nemačke položaje u rovovima. Prešavši ulicu, trojica partizanskih boraca su se popeli na vrh zgrade u Kosovskoj 4 i osmotrili nemačke položaje u rovovima. Sačekali su dovoljno vremena da se pojavi mitraljesko odeljenje na vrhu Kosovske 1 i potom otvorili vatru na nemačke vojnike u rovovima duž Nušićeve ulice.

„Nijemci su se, vukući mrtve i ranjene, rovom povlačili prema Terazijama. Ubrzo je na raskrsnicu, kod onog topa, došla tanketa koja je sipala vatru na sve strane. Iz nje je pogođen i naš nišandžija na šarcu u Kosovskoj 1 (Šćepan Pavićević). Neprijatelj je uspio da povuče top sa raskrsnice, a zatim se u pravcu Terazija povukla i tanketa. Pašićeva ulica ostala je čista, neposjednuta. Odmah sam preduzeo mjere da se pojedini dijelovi bataljona ubace u Dečansku ulicu i zaposjednu školu u njoj i neke tvrđe zgrade prema Poenkareovoj (Makedonskoj) ulici. Dijelovi 2. čete uspjeli su brzo da realizuju tu odluku. U međuvremenu je Petar Pejović otišao iz zgrade i, pored onih rovova, Pašićevom ulicom, krenuo prema Terazijama, bez mog znanja. U situaciji u kakvoj sam bio mogao sam u tom trenutku komandovati samo neposredno glasom. Preglednost je inače bila izvanredna. Kada sam ugledao Pejovića da stoji nasred Pašićeve ulice, u neposrednoj blizini Terazija, i razgovara s nekim civilom ispred jedne višespratnice, povikao sam da se skloni s ulice i odmah vrati. U tom času čuo sam samo jedan pucanj, od Terazija. Pejović je pao kao pokošen. Istog trenutka pored mene je udarila topovska granata u betonsku ogradu, ne znam odakle, i ranila me. U međuvremenu sam čuo da je na uglu Kosovske i Pašićeve došao komandant 4. bataljona, Milisav Đurović, i da je prelazeći ulicu poginuo ispred same zgrade u kojoj sam bio ranjen.“

Obaveštajni oficir 1. bataljona, Niko Grozdanić, pogođen je snajperskim hicem dok je pretrčavao iz zgrade u Kosovskoj 4 u zgradu u Kosovskoj 1. Teško ranjen, umro je na putu za bolnicu.

„I jedan i drugi mogli su biti pogođeni jedino sa pravca Terazija, odakle je ubijen i drug Pejović“, ističe Milan Pavlović. „To je samo dokaz više o teškoćama do kojih je dolazilo zbog nepoznavanja grada i njegovih ulica i našeg opšteg pomanjkanja iskustva u uličnim borbama u velikim gradovima.“ (Милан Павловић, „Трећи батаљон у борбама за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 225-226.)

Borac Osme crnogorske brigade, Pero Perović, opisao je poslednje časove Milisava Đurovića. „Još od svanuća 17. oktobra peo se na visoke zgrade na uglu Kosovske, iznad raskrsnice, da osmotri dejstvo neprijatelja i sklop blokova zgrada, ulica i raskrsnica. Silazio je brzo i, sa uglova ulica, posmatrao, čas dvogledom, čas golim okom, navraćao u štab na kraće konsultacije pa opet silazio i vraćao se. Uspeo je da dođe i do 2. čete koja se po delovima iz zauzete škole „Kralj Aleksandar“ (Dečanska 6) probijala dalje ka „Albaniji“ – da bi sa prve linije ocenio neprijateljska dejstva i podstakao 2. četu na dalje prodiranje. Vratio se u štab bataljona, kratko zadržao i, poslednji put, nešto posle 11 časova, izašao na ugao Kosovske i Dečanske ulice. Nemački snajperista nije propustio priliku. Ranjen u čelo pao je naš komandant. Još dok je davao znake života, preneli smo ga u prizemlje zgrade iza ugla Kosovske ulice i odmah pozvali lekara iz obližnjeg sanatorijuma u Pašićevoj ulici. Ali, sve je bilo uzalud… Pomoći više nije bilo. Dok se kratko vreme komandant borio sa smrću, iz podruma i stanova dolazili su građani iz Kosovske i Kondine ulice, donosili zavoje i drugi sanitetski materijal. A kad smo mrtvog komandanta stavili na nosila, okitili su ga cvećem, iz vazni i saksija, i suzama ga otpratili.“ (Перо П. Перовић, „Застава слободе на палати Албанија. Четврти батаљон у борби за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 232-238.)

Milisav Đurović (rođ. 1912. u Zagradu pokraj Nikšića), borac Osme crnogorske brigade 1. proleterske divizije, učesnik mnogih značajnih partizanskih bitaka 1941-1944, uključujući Bitku na Neretvi i Bitku na Sutjesci, proglašen je za narodnog heroja decembra 1951. Ulica Milisava Đurovića na Voždovcu od 1989. nosi naziv po ovom narodnom heroju.

Zauzimanje Osnovne škole „Kralj Aleksandar“ u Dečanskoj ulici

Četvrti bataljon Osme crnogorske brigade tokom 16. oktobra 1944. napredovao je na prostoru između zgrade Glavne pošte i zgrade Radio Beograda, zauzimajući kuću po kuću, najpre duž Kosovske ulice (zajedno sa borcima 3. bataljona), potom duž Ulice majke Jevrosime. Nakon izbijanja na raskršće Ulice majke Jevrosime i Nušićeve, Nemci su zaustavili dalje napredovanje bataljona duž Nušićeve paljbom iz pravca Dečanske. Štab bataljona je odlučio da 2. četa 4. bataljona, koja je Ulicom majke Jevrosime izbila na Nušićevu, kroz suprotnu stranu te ulice upadne i, kroz dvorišta, izbije na Dečansku, u red zgrada između Nušićeve i Makedonske (tada: Poenkareova), i da se odatle, prelaskom preko Dečanske, dokopa tvrde zgrade Osnovne škole „Kralj Aleksandar“ (danas: Muzička škola „Stevan Mokranjac“, Dečanska 6), kako bi u ovoj zgradi bio stvoren oslonac za dalje prebacivanje boraca 4. bataljona, kroz dvorišta i pasaže, u pravcu Terazija i palate „Albanija“, koja je dominirala čitavim ovim prostorom i iz koje je neprijatelj kontinuirano zasipao vatrom borce Osme crnogorske brigade i Prve proleterske brigade.

Poslednjih časova 16. oktobra 4. bataljon Osme crnogorske brigade i Kraljevački bataljon Prve proleterske brigade prešli su Nušićevu ulicu. Porušivši nekoliko dvorišnih zidova, izbili su na Dečansku ulicu, naspram Osnovne škole „Kralj Aleksandar“. U ranim jutarnjim časovima 17. oktobra borci su krenuli u juriš ka zgradi škole, na opšte iznenađenje neprijatelja.

„Raskrsnica Dečanske i Nušićeve ulice, tučena jakom nemačkom vatrom, izjutra 17. oktobra delila je naš 4. bataljon Osme crnogorske brigade na odvojenu 2. četu koja je prodrla u školu ’Kralj Aleksandar’ i na glavninu bataljona, zaustavljenu jakom neprijateljskom vatrom. Prva i prateća četa zaustavljene su u Kosovskoj ulici, a 3. četa u Ulici majke Jevrosime, odakle se upadima preko Pašićeve, probijala kroz dvorišta, istim pravcem kojim je prethodne noći prodrla 2. četa do škole ’Kralj Aleksandar’. Odmah po svanuću, 17. oktobra, prateća četa je postavila teške mitraljeze na visoke zgrade iznad raskrsnice, za dejstvo duž Dečanske ulice u pravcu bioskopa ’Balkan’ i Ratničkog doma. Desno smo se naslanjali na jedinice Prve proleterske brigade koje su prodirale ka zgradi ’Politike’.“

Oko 15 časova istog dana, iz pravca Skupštine, Kosovskom ulicom pristigla su dva tenka Crvene armije. Sa raskršća Dečanske i Nušićeve tenkovi su neutralisali nemačke položaje sa leve strane Dečanske. Ovu okolnost iskoristili su borci 3. čete kako bi pretrčali Dečansku ulicu i pridružili se saborcima iz 2. čete, koji su se nalazili u školi prekoputa. Nakon što je pao mrak, intenzivirani su napori za prodor ka Terazijama i Kolarčevoj, kako bi borci 4. bataljona Osme crnogorske brigade izbili naspram palate „Albanija“. Borci 2. i 3. čete dočekani su nemačkom vatrom iz pravca Terazija u dva pasaža koji povezuju slepu Čumićevu ulicu sa Terazijama.

„Obilaskom branjenih pasaža, borbene grupe i odeljenja prodirala su kroz dvorišne zgrade, preko pregradnih zidova, probijanjem zidova i tavana, uz stalno penjanje, silaženje i pentranje. Mnogo prepreka u toj dugoj noći borci su uporno savlađivali, i tek u svanuće 18. oktobra, obe čete su izbile na suprotnu stranu bloka zgrada, na Terazije, tamo gde red zgrada savija ka Kolarčevoj.“ (Исто, стр. 235-238.)

Probijajući zidove i prelazeći iz zgrade u zgradu borci 4. (Kraljevačkog) bataljona Prve proleterske brigade, 18. oktobra zauzeli su zgradu Jugoslovenske banke (posle rata: „Jugoexport“), gde su neutralisali nemačku posadu.

Borbe oko Trga Republike. Zauzimanje Narodnog pozorišta

Jedinice Prve proleterske brigade uspele su izjutra 17. oktobra, naslanjajući se levim krilom na Osmu crnogorsku brigadu, da zaposednu Ratnički dom i Narodno pozorište na Trgu republike, naslanjajući se desnim krilom na Ulicu cara Dušana i Treću proletersku (krajišku) brigadu koja je vodila teške borbe sa Nemcima prema Dunavu. U isti mah borci Prve proleterske brigade čistili su prostor između Francuske i Makedonske, odnosno Hilandarske ulice. Štab brigade smestio se u zgradi na uglu Cetinjske i Zetske ulice.

Sve do ranih jutarnjih časova 20. oktobra, kada je zauzeta palata „Albanija“, nemačke snage su na obodu Trga Republike pružale vrlo žilav otpor, pokušavajući da održe mostobran na Savi, nadajući se prodoru tzv. „Smederevske grupe“ koju su slamale jedinice NOVJ i Crvene armije na prilazima Beogradu.

Narodno pozorište je od 17. do 19. oktobra tri puta zauzimano od strane boraca Prve proleterske brigade i potom osvajano od strane neprijatelja. O ovim događajima ostavio je svedočenje Jagoš Žarić, borac i jedan od komandanata Prve proleterske brigade. „Dva puta su Nijemci silovitim napadom izbacili naše jedinice koje su bile zaposijele Narodno pozorište. Pokušale su jedinice Crvene armije da treći put osvoje Narodno pozorište, potpomognute artiljerijom i snažnom vatrom iz tri tenka. Naše ranije borbe za Narodno pozorište posmatrali su sovjetski oficiri i divili se heroizmu naših proletera. Sada su se ti oficiri obratili meni, s kategoričkim zahtjevom da više ne napadamo tu zgradu. ’Sada ćemo mi izvršiti napad – rekli su – vas je malo, pa ako još ginete, šta će od vas ostati? Nas ima dosta, pa ako i ginemo, opet nas dosta ostaje.’ Veoma me je ganuo takav njihov zahtjev i takvo objašnjenje, znajući da su ovamo došli od Staljingrada i Volge i, evo, sada nas uzimaju u zaštitu.“ Nakon artiljerijske pripreme sovjetska pešadija je jurnula prema zgradi pozorišta, međutim bila je pokošena nemačkom vatrom iz Narodnog pozorišta, palate „Reunione“ i Državne hipotekarne banke (danas: Narodni muzej). Nakon ovog neuspelog napada boraca Crvene armije, usledio je napad boraca Prve proleterske koji su uz podršku sovjetskih artiljeraca ponovo zauzeli zgradu.

„U zgradu narodnog pozorišta, poslije trećeg zauzeća, kao posadu i branioce tog veoma važnog punkta za naš dalji prodor ka Kalemegdanu, ubacili smo bataljon ’Garibaldi’, znajući iz iskustva da su Italijani u utvrđenjima veoma dobri borci, često bolji od najupornijih njemačkih vojnika. Taj bataljon više nije dozvoljavao Nijemcima da zgradu povrate i svaki njihov pokušaj Italijani su uspijeli da odbiju. (Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/287-288.)

Zauzimanje palate „Albanija“, 19/20. oktobra 1944.

Završno sa 19. oktobrom 1944, neprijateljske formacije, braneći savski mostobran, kontrolisale su deo grada koji gravitira ka Savi: Čukaricu, železničku stanicu, blok zgrada ministarstava u Nemanjinoj, Sava malu, Terazijsku padinu, Zeleni venac, Varoš kapiju, kao i Kalemegdansku tvrđavu. U centralnom delu grada krajnje uporišne tačke koje je držala nemačka vojska bile su hotel „Moskva“, hotel „Balkan“, uključujući levu stranu Terazija u pravcu Kolarčeve, palata „Albanija“, uključujući i Ulicu kneza Mihaila. Jedinice NOVJ i Crvena armija kontrolisale su područje između trga Slavija i Ulice kneza Miloša, desnu stranu Terazija, Narodno pozorište i Ratnički dom na Trgu Republike.

Pred kraj dana jedinice 6. proleterske divizije i 21. slavonske brigade 28. udarne divizije NOVJ, sa snagama 13. gardijske mehanizovane brigade Crvene armije, uspeli su da unište preostale otporne tačke neprijatelja u bloku ministarstava u Nemanjinoj, kao i u hotelima „Moskva“ i „Balkan“. U noći 19/20. oktobra zauzeto je i nemačko uporište u palati „Albanija“ koje je dominiralo gradom, budući da je bilo smešteno u tada najvišoj zgradi u Beogradu, visokoj 53 metra (13 nadzemnih spratova), izgrađenoj 1939.

Koristeći vatru i pritisak jedinica Prve proleterske brigade sa desne strane, naročito topovsku vatru prema palati iz tri sovjetska tenka sa Trga republike (koji su gađali neprijateljska mitraljeska gnezda u palati, nastojeći da granatama teže ne oštete zgradu), i prodor nekoliko tenkova Crvene armije na Terazije, s leva, prvi proboj u palatu „Albanija“ izvršila je grupa boraca 4. bataljona Osme crnogorske brigade, na čelu sa komandirom 2. čete, Momom Jokićem, i desetarima Milanom Božovićem, Mlađom Cimbaljevićem i puškomitraljescem Miladinom Petrovićem. Oni su prodrli u palatu kroz ulaz iz Ulice kneza Mihaila 2, nakon čega je ubrzo kroz isti ulaz prodrla i druga, nešto brojnija grupa. Gotovo istovremeno u zgradu je prodrla i grupa boraca 4. (kraljevačkog) bataljona Prve proleterske brigade kroz ulaz iz Kolarčeve, iz pravca zgrade „Jugoexporta“. Pri prebacivanju boraca 2. čete 4. bataljona Osme crnogorske brigade, na brisanom prostoru, ranjena su tri borca, a po ulasku u zgradu, na stepeništu, još dvojica. „Nemci su napadali kroz oba ulaza. Nastala je ogorčena borba bombama i bliskim rafalima na stepeništima i kroz sobe, od sprata do sprata. Preko nemačkih leševa, stepeništem su grabile borbene grupe 2. čete ka ravnom krovu zgrade, na kojoj su likvidirali poslednju nemačku posadu, koja je uporno branila visoku zgradu.“ (Перо П. Перовић, „Застава слободе на палати Албанија. Четврти батаљон у борби за ослобођење Београда“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 232-238; Милош Вуксановић, „Прва пролетерска бригада у борбама за ослобођење Београда“, Прва пролетерска бригада, Београд-Титоград, 1981, стр. 379-380.)

Ilija Prelević, borac 4. bataljona Osme crnogorske brigade ostavio je kratak opis borbi u zgradi. „Nijemci se žilavo brane, sobu po sobu, sprat po sprat. Na ulazu, pored lifta koji ne radi, leže dva mrtva Nijemca, a na stepeništu, oslonjen na gelender, još jedan. Svuda gomila čaura i tragovi borbe. Negdje između trećeg i četvrtog sprata borci me opominju da ima još Nijemaca koji, skriveni, pucaju u leđa naših boraca. Tako su iz prostorija na trećem spratu, koje gledaju prema Kolarčevoj, iznenadili naše drugove: trojicu su ubili, a četvrtog ranili. Na četvrtom su se iz jedne prostorije pojavili njemački puškomitraljezac i njegov pomoćnik. Predali su se.“ (Илија Прелевић, „Борбе за ‘Албанију’ и збор у ‘Балкану’“, Осма црногорска НОУ бригада. Зборник сјећања, Београд, 1978, стр. 262.)

O prodoru 3. bataljona Prve proleterske brigade u palatu „Albanija“ svedočio je Jagoš Žarić: „Naš bataljon bio je već odavno posjeo red zgrada u istočnom dijelu Kolarčeve ulice i nekoliko puta je pokušavao da pretrči ulicu i upadne u palatu. Međutim, svaki put je bio odbijen preciznom mitraljeskom vatrom. Sada je, pod snažnom vatrom sovjetskih tenkova, bataljon u jednom skoku pretrčao Kolarčevu ulicu, uhvatio se zgrade ’Albanije’ i započeo borbu prsa u prsa sa njemačkim braniocima. Događalo se da se naši borci nalaze na petom ili na trećem spratu zgrade, a Nijemci na drugom ili na četvrtom spatu. Za likvidaciju pojedinih dijelova zgrade borci su pijucima probijali međuzidove, ubacujući ručne bombe kroz napravljene rupe. Borbe su se vodile i po stepeništima. Najjača odbrana zgrade bila je u prizemlju.“ (Јагош Жарић, „Прва пролетерска у београдској операцији“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/289.)

Na zgradi je nakon neutralisanja nemačkog mitraljeskog gnezda bila istaknuta jugoslovenska zastava sa petokrakom, što je bio znak da je Beograd slobodan. U literaturi se obično navodi da su ovaj smeli poduhvat izvršila trojica boraca 2. čete 4. bataljona Osme crnogorske brigade, na čelu sa Miladinom Petrovićem, koji su se probijali kroz zgradu, neutrališući neprijateljske vojnike. Do vrha zgrade Petrović je ostao sam, jer su njegovi pratioci bili pogođeni. U najreferentnijim delima na temu borbi za oslobođenje Beograda ističe se kako je Miladin Petrović nakon isticanja zastave bio ubijen od strane jednog ranjenog nemačkog vojnika. Takođe, u literaturi se njegovo ime navodi i kao Mladen Petrović (Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619; Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 301; Gojko Mirčeta, „Zastava na palati ’Albanija’“, 4. jul. List Saveza udruženja boraca NOR Jugoslavije, VI, 279, Beograd, 24.10.1967, str. 6.). Postoje i tvrdnje, koje su izricane četiri decenije nakon ovog događaja, po kojima Miladin Petrović nije poginuo prilikom zauzimanja palate „Albanija“, već „na Sremskom frontu, ali ga se njegovi ratni drugovi s ponosom sjećaju i dobro pamte njegov podvig“ (Jokaš Brajović, “Osma crnogorska u Beogradskoj operaciji”, Za pobedu i slobodu: Beogradska operacija. Učesnici govore, Okrugli sto, 18. oktobar 1984, (ur. Ivan Matović), Beograd, 1985, str. 114.). Međutim, prema tvrdnjama Miodraga Petrovića iz Beograda, pravo ime borca koji je neutralisao neprijateljski položaj i istakao zastavu na vrhu „Albanije“ bilo je Dobrivoje, a ne Miladin (iako čak i na spomen-ploči, koju su 1990. podigli borci Osme crnogorske brigade na palati „Albanija“ u Kolarčevoj ulici, stoji „Miladin Petrović“). Dobrivoje Petrović je rođen 1925. u selu Paljuvu pokraj Lajkovca, priključio se Osmoj crnogorskoj brigadi 1944, i poginuo 1945. na Sremskom frontu, u blizini sela Čakovci (Razgovor autora sa Miodragom Petrovićem, bratom Dobrivoja Petrovića, Beograd, 10. oktobar 2012.). Ova tvrdnja zahteva potvrdu u primarnim izvorima kako bi postala istorijska činjenica, iako autor ovog teksta ne sumnja u njenu autentičnost.

Napominjemo da su u borbama oko Trga Republike i palate „Albanija“ Nemci uništili nekoliko sovjetskih tenkova sa posadama.

Tokom iste noći zauzeti su i hoteli „Moskva“ i „Balkan“, kao i padina koja gravitira ka reci Savi (Terazijska padina, Zeleni venac, Sava mala), dok se neprijatelj povukao ka Savskom mostu, prešavši na levu obalu reke.

Zauzimanje Kalemegdanske tvrđave

U noći 19/20. oktobra i ranim jutarnjim časovima 20. oktobra, jedinice 1. proleterske divizije (Prva proleterska brigada, Osma crnogorska brigada) i 5. proleterske (krajiške) divizije (Treća krajiška proleterska brigada) i 4. gardijskog motorizovanog korpusa Crvene armije započele su borbe za kalemegdansku tvrđavu, gde su se utvrdili ostaci nemačke vojske izmešteni iz dela grada koji gravitira ka Dunavu. Prethodno je zauzet prostor između Trga Republike i Kalemegdana, pri čemu su najteže borbe vođene oko nekadašnjeg zatvora „Glavnjača“, koji se nalazio na uglu Studentskog trga i Višnjićeve.

Posle artiljerijske pripreme u kojoj su učestvovali i brodovi rečne flotile Crvene armije, zajedničkim jurišima jugoslovenskih i sovjetskih boraca osvojeno je nemačko uporište na Kalemegdanu. Nemački vojnici (oko 1.600) u odsutnom trenutku prebacili su se čamcima na levu obalu Save.

U zoru 20. oktobra 1944. borci 2. bataljona Treće krajiške brigade istakli su zastavu brigade na najvišem mestu Kalemegdanske tvrđave. (Savo O. Trikić, Treća krajiška proleterska brigada, Beograd, 1987, str. 344.)

U borbama za zauzimanje tvrđave učesvovali su i borci Beogradskog bataljona Prve proleterske brigade. Miloš Kojić, borac Beogradskog bataljona, ostavio je belešku o prvim satima nakon zauzimanja tvrđave. „Izašli smo na plato Kalemegdana, gdje se već dosta prorijeđeni slavni Beogradski bataljon prikupio i sređivao. Široko smo razvili zastavu našeg bataljona. Spasoje Radovanović drži razvijenu i razlepršanu proletersku zastavu bataljona sa smiješkom na licu, ponosan. Spasoje je 1941. imao samo 16 godina kada je iz Beograda otišao u partizane, a sada se vratio kao devetnaestogodišnjak i zastavnik proleterskog bataljona, sa nekoliko rana na svome tijelu.“ (Милош Којић, „Застава београдског батаљона залепршала се на Калемегдану“, Прва пролетерска бригада. Сећања бораца, (ур. Вељко Миладиновић), I-IV, Београд, 1986, стр. III/356.)

Iako je nemački pukovnik Jungenfeld naredio da se poruši Savski most (tzv. tramvajski most) po prelasku poslednjih nemačkih tenkova, iako je izvršeno paljenje električnih vodova, do eksplozije nije došlo, čak ni u drugom pokušaju, iz Nemcima neobjašnjivih razloga. Učitelj Miladin Zarić, koji je stanovao u blizini mosta, u Karađorđevoj 69, presekao je provodnike nakon što su nemački vojnici pričvrstili eksploziv na stubove mosta, i time spasao most od uništenja. Nemački inženjeri koji su se nalazili na suprotnoj obali, verovatno su smatrali da je Zarić jedan od njihovih minera, tako da je on neometano bio u stanju da ostvari svoju zamisao.

Nekoliko časova nakon toga inženjersko-minerska četa 13. gardijske brigade Crvene armije razminirala je most, pa su se preko mosta prebacile jake snage NOVJ, pod snažnom neprijateljskom vatrom. Nemci su i dalje nastojali svim snagama da ugroze most. U suton 20. oktobra, uputili su kamion natovaren eksplozivom, koji je bio zaštićen od strane četiri samohotna artiljerijska vozila, ka početku mosta sa zemunske strane. Međutim, i ovaj pokušaj je propao. Kamion i dva samohotna oruđa uništeni su direktnim pogocima sovjetskih topova, dok su se ostala dva samohotna vozila povukla ka Zemunu. (Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/619-620; Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 304.)

Narednih dana inženjerci Crvene armije razminirali su 845 objekata u Beogradu i demontirali 3.179 mina (Beogradska operacija, (pr. D.A. Volkogonov, Sekula Joksimović), Beograd, 1989², str. 223.). Samo u prvih mesec dana nakon oslobođenja poginulo je oko 150 stanovnika Beograda (većinom dece) od zaostalih mina i drugih eksplozivnih sredstava. (Београд у рату и револуцији 1941-1945, I-II, Београд, 1984, стр. II/629.)

Zločini nemačkog okupatora nad civilnim stanovništvom Beograda poslednjih dana okupacije

Uporedo sa teškim borbama na potezu od Skupštine prema palati „Albanija“ i Narodnom pozorištu, nemački okupator je uništavao i pljačkao stambene objekte i javne zgrade i ubijao civilno stanovništvo u delu grada od Trga Republike prema Kalemegdanu. Najmasovniji zločin okupatora tih dana iskusili su stanari zgrade u Ulici Vase Čarapića 22, gde je ubijeno 23 lica.

Pretposlednjeg dana prisustva nemačkih vojnika na hrbatu beogradskog brega, 18. oktobra 1944, kada je već bilo očigledno da je okupator uzalud branio mostobran na Savi, očekujući proboj nemačke vojske iz pravca Smedereva i Grocke, kada su pripadnici NOVJ i Crvene armije bili zauzeli desnu stranu Terazija i Ulicu braće Jugovića, nemački vojnici su primorali stanovnike zgrade u Ulici Vase Čarapića 22 da siđu u podrum, nakon čega su minirali zgradu. Tom prilikom ubijen je 21 stanovnik ove zgrade i 2 prolaznika koji su se sklonili u zgradu.

O ovom zločinu izvestila je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 1945. Na osnovu saopštenja Državne komisije poznata su imena 21 stanara zgrade (od 6 do 49 godina starosti) stradalih u miniranju ovog stambenog objekta. Takođe, u saopštenju komisije pominje se da su „u istoj zgradi poginule jedna žena i njena kćerka od tri godine. One su se u podrumu našle slučajno, sa ulice, te ih niko nije znao po imenu. Jedino se doznalo da je muž te žene bio poslastičar, a da je i on nastradao negde prilikom borbi za oslobođenje grada.“ U saopštenju se ističe da su nemački vojnici „sa uperenim revolverima oterali u podrum“ stanare zgrade, „zatvorili i zaključali podrumski kapak i nakon toga minirali zgradu“. U saopštenju se napominje da je „u drugom delu podruma iste zgrade bilo takođe sklonjenog građanstva“ kojima su nemački vojnici namenili istovetan kraj. „Ali za ovaj odvojeni deo zgrade bila je nameštena zasebna mina – oko 300 kilograma ekrazita. Pukim slučajem, prilikom eksplozije prve mine, neki odvaljeni komad zgrade pao je na fitilj između njenog gorućeg dela i pripremljene mine i prekinuo ga. Na taj način, eksplozija mine je izostala, a 9 ljudi ostalo je u životu. Docnije su ih izvukli kroz jedan uzan podrumski prozorčić.“ (Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 212-214.)

Napominjemo da na ovoj lokaciji ne postoji nikakvo spomen-obeležje koje bi podsećalo na navedeni zločin.

U izveštaju državne komisije navodi se da su nemački vojnici minirali zgradu hotela „Makedonija“ u Ulici Vase Čarapića 24, neposredno pored minirane zgrade na broju 22. „Susedna zgrada br. 24 u Vasinoj ulici, stari hotel ’Makedonija’, takođe je rano ujutro, 19. oktobra miniran na taj način što su Nemci eksploziv uneli kroz provaljeni izlog štamparije Baronek sa Kraljevog trga [danas: Studentski trg] i celu štampariju posejali minama. Najveći deo zgrade je porušen, ali srećom ljudskih žrtava nije bilo, jer je 11 stanara bilo sklonjeno u zapadnom delu zgrade u podrumu.“

Na Studentskom trgu u produžetku Ulice Vase Čarapića, nemački okupator je poslednjih dana okupacije zapalio nekoliko stambenih i javnih zgrada. U saopštenju Državne komisije ističe se kako su nemački vojnici 18. oktobra 1944. zapalili stambenu zgradu na Studentskom trgu 20 „dok su se stanari nalazili u podrumu, pa su ostali živi samo zahvaljujući tome što su na vreme osetili da kuća gori, te izleteli kako je ko stigao na ulicu pod paljbom mitraljeza i bacača.“

Takođe, zapaljena je i stambena zgrada na Studentskom trgu 22. Isto tako, nemački vojnici su 18. oktobra 1944. minirali stambene zgrade na Studentskom trgu 6 i 8. „Pre nego što će minirati zgrade 6 i 8, nemački vojnici su obili zaključanu kapiju kuće br. 8, gde su se bili sklonili stanari susedne prizemne kuće br. 6, upali unutra sa dva velika sanduka mina koje su počeli odmah montirati, a stanarima naredili da siđu svi u podrum. Tek na molbe nekih stanara, koji su znali nemački, zločinci su odveli ove ljude – oko 70 lica – u Feldkomandu, gde su ih zadržali izvesno vreme, a potom oterali prema Savskoj padini. Jedno lice zadržali su u Feldkomandi i za njegovu sudbinu se ne zna. Zgrade su porušene do temelja.“ (Исто, стр. 215-216.)

Takođe, okupator je poslednjih dana okupacije minirao i stambenu zgradu na Studentskom trgu 9 i zapalio zgradu Univerziteta (današnja zgrada Filološkog fakulteta) na Studentskom trgu 3, kao i zgradu Kolarčevog narodnog univerziteta na Studentskom trgu 5 (izgoreli su međusprat, prvi i drugi sprat Kolarca, dok su parter i dvorana sačuvani zahvaljujući činjenici da su borci Prve proleterske brigade ugasili požar u zgradi). U ovom delu grada, okupator je planirao da izvrši miniranje i drugih zgrada, ne štedeći živote stanara koji su se našli zatečeni između dve vatre.

U tekstu u jednom od prvih brojeva obnovljene Politike, navodi se kako je berberin Đura Petrović iz Ulice kralja Petra 54 „spasio oko 250 osoba iz susedne zgrade u Ulici Zmaja od Noćaja.“ Na inicijativu berberina Petrovića „hrabri ljudi probijali su zidove između pojedinih zgrada, prenosili žene i decu preko dasaka postavljenih na prozorima kuća pod kišom kuršuma i eksplozijom granata, izlažući svakog trenutka svoj život opasnosti i tako uspeli da ih spasu iz podruma i zgrada koje su gorele.“ („Избезумљени Немци рушили су и палили без обзира најлепши део Београда“, Политика, XLI, 11802, Београд, 25.11.1944, стр. 3) Okupator je u ovom navratu zapalio i šestospratnu zgradu u Ulici Zmaja od Noćaja 11.

Na osnovu saopštenja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, doznajemo da su nemački vojnici 15. oktobra 1944. namerno granatirali zgradu u Ulici cara Uroša 6. U saopštenju se ističe da su nemački vojnici „došli kod sopstvenika zgrade i naredili mu da sa svim stanarima ide u podrum iz koga niko ne sme izlaziti. Naredba je odmah izvršena. Celog tog dana, kao i naredna dva dana, više puta su u kuću dolazile slične patrole i pretresale kuću od podruma do tavana. I kad su se uverili da su u zgradi samo žene, deca i starci, ispalili su na kuću devet granata iz topa na Kalemegdanu.“

Nemački vojnici su 17. oktobra 1944. provalili u zgradu u Ulici Tadeuša Košćuška 26. „Kapija je bila zaključana kad su se čuli jaki udarci. Pre nego što je nastojnik zgrade Milenko Antonijević stigao da otvori kapiju nemački banditi su je već sekirama razvalili i jurnuli uz stepenište. Vikali su da je iz kuće pucano na njih. Naredili su ukućanima da niko ne sme izaći na ulicu jer će u suprotnom odmah biti streljan. Na ovo su se stanovnici zgrade malo umirili, misleći da je opasnost prošla, jer su se zločinci uverili da iz kuće nije pucano. Međutim, malo posle toga, iz stana u parteru počeo je da liže plamen uz stepenište i požar se naglo širio. Svet se našao u neprilici i očajanju: ako izađe na ulicu biće streljan, ako ostane u kući naći će smrt u plamenu. Iz zapaljene zgrade razleteli su se krici i dozivanja u pomoć. Srećom, stanovnici susedne zgrade pritekli su u pomoć: iz dvorišta su namestili neke stepenice i stolove, te kroz prozore, uz najveću opasnost, izvukli nesrećne susede iz zapaljene kuće.“ (Саопштења. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 7-33, Београд, 1945, стр. 216-218.)

Umesto zaključka

U postsocijalističkoj Srbiji, kako ističe istoričar Miroslav Jovanović, „generalni društveni odnos prema 20. oktobru snažno je bio obeležen radikalnom promenom paradigme, koja se menjala pod uticajem opšteg procesa revizije istorije. Prethodni diskurs ’oslobođenja’ u potpunosti je odbačen i zamenjen diskursom ’okupacije’. Događaji iz oktobra 1944. prepušteni su zaboravu, i latentnoj osudi, uz primetno potiskivanje iz prostora javnog obeležavanja tradicija.“ (Мирослав Јовановић, „20. октобар: од ослобођења до окупације Београда (радикална трансформација једног политичког симбола)“, Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, (ур. Александар Животић), Београд, 2010, стр. 520.) U novijim tumačenjima oslobođenja Beograda kao istorijske paradigme, stavlja se akcenat na represiju koju su predstavnici novouspostavljene vlasti vršili nad svojim protivnicima u glavnom gradu, pri čemu se iznose neutemeljene i umnogome predimenzionirane brojke (često višestruko uvećane) stradalih nakon oslobođenja glavnog grada.

Promena tumačenja događaja vezanih za oslobođenje Beograda prepoznatljiva je u naučnim radovima jednog broja srpskih istoričara. Navešćemo jedan od najkarakterističnijih primera. U monografiji istoričara Srđana Cvetkovića o državnoj represiji u Srbiji od 1944. do 1953. navodi se sledeće tumačenje atmosfere u Beogradu neposredno nakon oslobođenja: „među stanovništvom mešala su se dvojaka osećanja – strah i euforija. (…) Trijumfalan i harizmatičan ulazak Josipa Broza Tita na belom konju 20. oktobra 1944, preko Pančevačkog mosta u tek oslobođeni grad, uneo je zebnju u srca mnogih Beograđana.“ (Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944-1953, Beograd, 2006, str. 172-173.) Rezime novog tumačenja oslobođenja Beograda kao istorijske paradigme pružili su istoričari Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić: „20. oktobra 1944. ’oslobođen’ Beograd. Počinje komunističko ropstvo srpskog naroda.“ (Бојан Димитријевић, Коста Николић, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Београд, 2000. стр. 484.)

Na stranu što Tito nije ušao u Beograd na belom konju, pogotovo ne preko Pančevačkog mosta (most je bio porušen nakon povlačenja nemačkih snaga iz Banata, a Tito se prebacio u Beograd jednim brodom sovjetske rečne mornarice iz pravca Pančeva), ovakvo tumačenje (i neutemeljeno generalizovanje) prilika i društvene atmosfere u Beogradu neposredno nakon oslobođenja, ne odgovara realnim prilikama, stavovima i osećanjima većine stanovnika glavnog grada, o čemu svedoči velik broj istorijskih izvora, uključujući velik broj sačuvanih fotografija i određen broj filmskih zapisa, kao i mnogobrojna sačuvana sećanja savremenika. Narod Beograda je pripadnike NOVJ i Crvene armije dočekao kao oslobodioce.

Gradske vlasti, u vreme vladavine Srpskog pokreta obnove i, potom, Demokratske stranke, nakon 1997, a osobito nakon 2002, izmenile su nazive nekoliko stotina ulica i manjeg broja javnih ustanova čiji nazivi komemorišu Narodno-oslobodilačku borbu.

Ulica proleterskih brigada preimenovana je 1997. u Krunsku, iako je reč o anahronizmu s obzirom da Srbija ima republikansko uređenje. Ovo preimenovanje, koje je pravdano vraćanjem starog naziva ulici, dodatno je neprihvatljivo ukoliko podsetimo da je većina jedinica NOVJ koje su učestvovale u oslobođenju Beograda imala odrednicu „proleterska“ u svom nazivu. Sem toga, nekoliko stotina Beograđana i Beograđanki bili su pripadnici Beogradskog bataljona Prve proleterske brigade. Borci Prve proleterske brigade prvi su izvršili proboj u grad, 14. oktobra 1944. Takođe, borci Prve proleterske u nastupanju ka centru grada upravo su nadirali Ulicom proleterskih brigada, od Kalenić pijace prema Pionirskom parku. Sve su ovo razlozi koji osporavaju navedeno preimenovanje.

U Beogradu još uvek nisu imenovane ulice po istaknutim protagonistima oslobodilačke borbe i nastavljačima oslobodilačke tradicije glavnog grada. Reč je o istaknutim partizanskim komandantima, Koči Popoviću (1908-1992) i Peku Dapčeviću (1913-1999).

„Posle avionske nesreće na Avali 1964, kada su poginuli sovjetski maršal Birjuzov i generali, delegacija koja je trebala da učestvuje u proslavi dvadesete godišnjice oslobođenja Beograda, vraćena su imena ulicama Maršala Tolbuhina, generala Vladimira Ždanova [čiji nazivi su izmenjeni početkom 1950-ih u kontekstu sukoba sa Moskvom] i dodeljena ulica maršalu Sergeju Birjuzovu. Pređašnji Južni bulevar, iste godine je imenovan Bulevarom Crvene armije. Ovo ime ulica će nositi do 1997. kada će ponovo postati Južni bulevar. Iste godine odlučeno je da se promeni ime ulicama generala Ždanova i maršala Tolbuhina.“ (Миле Бјелајац, „Култура сећања на савезништво у Другом светском рату кроз називе улица, тргова и спомен обележја“, Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, (ур. Александар Животић), Београд, 2010, стр. 499.)

Nakon 2000. skupština opštine Stari grad založila se za promenu naziva Ulice maršala Birjuzova, u čemu je naišla na podršku Ministarstva pravde i lokalne samouprave. Međutim, Komisija Skupštine grada Beograda za spomenike i nazive ulica i trgova, stopirala je ovu odluku 2004, što je bilo jedno od boljih rešenja ove komisije koja će ostati prepoznatljiva po brojnim istorijski neprihvatljivim odlukama koje su za cilj imale proterivanje komunističkih uljeza sa mape džentrifikovanih delova Beograda.

Početkom maja 2010. odbornici Skupštine grada Beograda doneli su odluku o preimenovanju tri saobraćajnice na obodu Beograda. Deo Avalskog puta imenovan je po generalu Ždanovu, deo Lazarevačkog druma imenovan je po maršalu Tolbuhinu, dok je novoizgrađena ulica u naselju Belvil na Novom Beogradu nazvana po Crvenoj armiji (Н. Пантић, „Улице по руским војсковођама“, Вечерње новости, LVII, Београд, 6.5.2010, стр. 13.). Ipak, ovakva odluka predstavlja odraz političkog licemerja (proračunato koketiranje sa tradicijama NOB-a) i političkog kompromiserstva Socijalističke partije Srbije i desničarske ideološke rigidnosti Demokratske stranke. Zbog čega npr. Južni bulevar ne bi opet poneo ime po formaciji čiji pripadnici su krvarili upravo na ovoj ulici 15. oktobra 1944?

Ovu odluku ne treba posmatrati samo u kontekstu međustranačkih ustupaka između koalicionih partnera u gradskoj vlasti, već i kao posledicu pokušaja prevazilaženja ambivalentnih odnosa između srpske i ruske političke oligarhije, tj. kao jedan od signala koji je iz Beograda upućen Moskvi u cilju ubeđivanja ruske političke elite u spremnost ovdašnje političke elite ka snaženju međusobnih odnosa. Međusobno približavanje dve političke oligarhije imalo je skromnog odjeka u reistorizaciji 20. oktobra (poseta predsednika Ruske federacije Dimitrija Medvedeva Beogradu, 20. oktobra 2009, povodom proslave 65 godina od oslobođenja Beograda, prilika koja je od strane kreatora državne istorijske politike u Srbiji najedanput prepoznata kao važna obletnica).

Milan Radanović