Poslednjih nekoliko godina svedoci smo eksplozije narodnih nemira širom sveta. Počeli su u severnoj Africi gde su uzrokovali promenu režima u više zemalja. U jeku finansijske krize, podstaknute sramotnom kapitulacijom španske države i političke elite pred stranim investitorima, pojavio se spontani narodni pokret sa ciljem da iskustvo severnoafričkih zemalja sprovede u svojoj zemlji. Ovaj pokret je poznat pod imenom „15M”[1] ili „indignados”. Ono što čini ovaj pokret interesantnim nije razlika već sličnost sa ostalim pokretima u pogledu njegovog suzbijanja, kao i činjenica da se to gušenje odvija u Evropskoj uniji, bastionu demokratije i ljudskih prava.

Karakter pokreta „15M”

Ciljevi i ključne vrednosti koje zastupa „15M” su navedeni u njihovom manifestu[2]. Suštinski, zahtevaju obnovu države blagostanja koja je postojala pre krize, pri čemu pozivaju na sprovođenje određenih oblika direktne demokratije. Sebe nazivaju pokretom koji je van (ili čak iznad) ideologija, a metodi protesta su bili isključivo nenasilni i svodili su se na kampovanje po centralnim trgovima i pozivanje naroda da ne glasa[3] ni za jednu od tri vodeće parlamentarne stranke[4].

Pokret „indignadosa” je uspeo, prvi put u mnogo godina, da stvori kontinuiran narodni pokret na nivou cele države i, što je najbitnije, da mobiliše i najpasivnije i najapatičnije slojeve među omladinom i građanstvom uopšte. Osim masovne mobilizacije, uneo je novinu u vidu plenuma, što je omogućilo decentralizovanu organizaciju celog pokreta.

Krajnji rezultat njihove kampanje „Ne glasajte za njih”, koja je ujedno bila i glavni moto pokreta „15M”, pri čemu je bitno naglasiti da nisu pozivali na bojkot izbora već da se glas da manjim strankama zarad prevazilaženja „bipartizma”, bio je da izborno telo PP-a nije pretrpelo eroziju, dok je biračko telo parlamentarne levice bilo desetkovano. Lokalni izbori su dali sumorno predviđanje onoga šta će ubrzo potom doći i na nacionalnom nivou: krajnja desnica je trijumfovala apsolutnom većinom. PP je bio u mogućnosti da oformi sopstvenu vladu bez kompromisa. Istovremeno, „15M” je počeo da gubi na snazi i gotovo izgubio ulogu bitnog opšteprisutnog igrača u ovoj političkoj igri. Za sobom je ostavio dva bitna uspeha: plenume i prethodno pasivno stanovništvo koje je sada pošlo u potragu za novim vidovima protesta.

Mediji u službi represije

U početku, pokret „indignadosa” je uživao široko medijsko pokriće – nešto što je do tada bilo veoma netipično za Španiju kada je u pitanju pokret koji se izdavao za „revolucionaran”. Do tada, svi pokreti koji su dovodili u pitanje establišment bili bi potpuno ignorisani osim ako se ne bi proizvela dovoljna količina nasilja koje bi moglo da se predstavi kao vandalizam demonstranata. U tom stilu, desničarski mediji su na sebi svojstven način prenosili događaje čiji su glavni akteri bili „15M”, šireći strah, nedoumice, sumnju i otvorene laži. Pažnja se skretala sa legitimnih zahteva ovog pokreta na negativan uticaj protesta na turizam i mala preduzeća u okolini mesta gde su se protesti održavali, te javno praktikovanje seksualnih odnosa, konzumiranje droge u velikim količinama, kao i širenje vašaka[5].

Jedan od proizvoda masovne mobilizacije bio je i pokret za sprečavanje izbacivanja iz stanova ljudi koji nisu u mogućnosti da nastave sa otplatom kredita kao posledica krize[6], „Platforma pogođenih hipotekom” (PAH)[7]. Ovaj pokret i njihovog glasnogovornika desničarski mediji javno su optužili za podršku proterorističkim grupama[8].

Period koji je usledio nakon što je „15M” izgubio na snazi, postao je prava poslastica za medije. Što je više ljudi bilo pogođeno krizom, demonstracije su postale srazmerno agresivnije i utrle su put daljoj manipulaciji. Poslednji protest, održan 22. marta 2014, najnasilniji do sada, bivša predsednica Madrida Esperanca Agire[9] okvalifikovala je kao „terorizam u latentnom stanju”[10]. Imajući u vidu ovakvu zapaljujuću retoriku, ne iznenađuje da se inače mirni protest pretvorio u nasilan trideset minuta pred Dnevnik, kao ni da je uzrok bila policijska intervencija. Neki mediji su ovaj događaj potpuno zanemarili, poput državne radio-televizije (RTVE)[11], dok su drugi uticajni mediji, kao što je „Pais”, preneli informaciju iz policijskih izvora da na demonstracijama nema više od 50.000 učesnika[12]. Desničarski mediji su se fokusirali na vandalizam[13], a organizatori tvrde da je bilo više od dva miliona demonstranata[14]. Tvrdnje organizatora su potvrdili strani mediji.

Da su mediji oruđe propagande, poznata je činjenica. Međutim, u rukama političara i oligarhije, oni postaju i moćno oruđe represije time što prikriva terorizam države i, relativizirajući nasilje nad radnim stanovništvom, čini ga prihvatljivim.

Pravda u službi ugnjetača

Ukorak sa narastajućim nasiljem na demonstracijama, PP je posegnuo za antidemokratskim merama ograničavanja građanskih sloboda sa ciljem da se održi „red”. Napravljen je nacrt novog zakona pod nazivom „Zakon o civilnoj zaštiti”[15], poznat i pod nazivom „Zakon ućutkivanja”[16], koji unosi bitne izmene u tretiranju javnih protesta. Najbitnije izmene su:

• veoma ozbiljan prekršaj (kazna od 30.000€ do 600.000€):
  • organizovanje i učestvovanje u demonstracijama sa nasilnim ciljem remećenja izborne legislacije;
  • neredi na javnim skupovima;
  • demonstracije i skupovi koji prethodno nisu najavljeni vlastima;
  • proizvodnja oružja;
  • održavanje javnih skupova koje je vlast prethodno zabranila;
• ozbiljni prekršaj (kazna od 1.000€ do 30.000€):
  • organizovanje protesta ispred državnih institucija bez prijavljivanja nadležnim organima;
  • remećenje javnog reda nošenjem kapuljače ili bilo kog drugog elementa koji onemogućava identifikaciju;
  • blokada javnih puteva i pravljenja požara;
  • remećenje nadležnih organa prilikom izvršenja administrativnih ili sudskih naloga, kao što je izbacivanje iz stana;
  • neposlušnost, opiranje hapšenju i odbijanje identifikacije pred nadležnim organima;
  • remećenje javnog reda tokom izborne kampanje;
  • uvrede na račun Španije, lokalne vlasti, njenih institucija, simbola, himni ili amblema;
  • opravdavanje terorizma, ksenofobije, nasilja nad ženama, kao i prikazivanje fotografija terorista;
  • odbijanje saradnje sa policijom;
  • nanošenje štete javnom vlasništvu;
  • penjanje na zgrade kao vid protesta;
• laki prekršaji (kazna od 100€ do 1000€):
  • akt koji ugrožava pravo na protest;
  • odbijanje da se pridržava pravila pešačkog saobraćaja ili izmene itinerera javnog akta;
  • pretnje, prisile i uvrede organima bezbednosti kao i objavljivanje fotografija i video snimaka njihove intervencije;
  • kleveta i šikaniranje institucija, vlasti, organa bezbednosti i državnih službenika kroz bilo koji medij;
  • zaposedanje bilo kakvog prostora, javnog ili privatnog, kao i kampovanje;
  • grafiti;
  • uklanjanje policijskih barijera.

Još jedna bitna izmena je zahtev da se prilikom upotrebe usluga internet kafea pokaže lična karta. Očigledno je da je glavni cilj ovog zakona isključivo gušenje disidentstva. Uzimajući u obzir kako mediji tretiraju demonstrante, jasno je da izrečene optužbe državnih zvaničnika idu ruku podruku sa novim zakonom.

Iako nove izmene zakona bitno ograničavaju građanske slobode i pojačavaju represiju, to ne znači da represija danas ne postoji. Ne samo da je široko rasprostranjena već je odlikuje i selektivnost primene.

Poslednji u nizu slučajeva je proces protiv muzičara Pabla Hasela koji je osuđen na dve godine zatvora zbog uzdizanja terorizma[17] i govora mržnje, dok Nacionalni savez (AN)[18] može nesmetano da daje neustavne izjave u javnosti bez straha od krivičnog gonjenja.

Dok Turska koristi pravni sistem i državnu moć da zabrani društvene mreže poput Tvitera, španski legislatori ih koriste za zastrašivanje disidenata. Primer za to je slučaj dve osobe koje su privedene u policijsku stanicu na ispitivanje zbog citiranja Gramšija preko svojih naloga na Tviteru[19]. Razlog za to je uvek isti: uzdizanje terorizma.

Fizičko suzbijanje

Do sada smo se bavili suptilnijim metodima suzbijanja narodnog nezadovoljstva, međutim, alarmantniji je onaj najočigledniji metod – nasilje. Koliko god predstavnici vlasti pokušavali da predstave demonstrante kao teroriste, ne mogu sakriti činjenicu da su pravi teroristi zapravo snage reda i mira.

Iako policijska brutalnost nije (još uvek) nikog koštala života, kao što je u nekim drugim zemljama bio slučaj, surovost policijske intervencije se može porediti sa brutalnošću policije u mnogim totalitarnim državama.

Prvobitno, pripadnici pokreta „15M” nisu pružali otpor policijskom nasilju, pa su bivali prebijani čak na redovnoj bazi. Najupečatljiviji slučaj je bila odluka jednog od skupova tog pokreta 2011. godine o nevređanju policijskih službenika[20], nakon žalbe jednog od policijskih sindikata da su njihovi agenti na meti uvreda i omalovažavanja samo zbog toga što obavljaju svoj posao. Dotični sindikat je pozdravio odluku demonstranata, a gotovo iste noći interventna policija je izvršila juriš u kojem je povređeno preko dvadeset osoba (i nijedan policajac)^[21].

Kada se radi o nasilju, ključan momenat je bio protest asturijanskih rudara. Oni su organizovali marš dug 400 km od Asturije do Madrida, koji su prešli pešice, sa ciljem da održe protest ispred sedišta Vlade zbog ukidanja subvencija za njihov sektor. Marš je trajao deset dana i bio je praćen velikim sukobima rudara i snaga bezbednosti^[22].  Preko noći rudari su postali heroji radničke klase, a njihova borba je služila za primer i inspiraciju mnogima, pogotovo onima koji su izgubili sve iluzije o pacifizmu i legalnoj borbi koju taj pacifizam predstavlja. Pri ulasku u Madrid kolona asturijanskih rudara je dočekana sa entuzijazmom pri čemu su osvojili simpatije i podršku radnog naroda^[23]. Narednog dana Madrid je stajao rame uz rame sa rudarima na protestu. Kao što je i bilo očekivano, interventna policija je napala okupljene gumenim mecima i prebijala bez obzira na to da li su u pitanju bili prolaznici ili demonstranti. Protest nije dočekao ni zakazani kraj, a policija je već silom rasturila skup, pri čemu je nasilje eskaliralo^[24][25].

Nakon ovog događaja nasilje na budućim protestima je bilo u porastu. Osim porasta nasilja, pojavila se i polutajna skupina zvana „Na noge”[26], sastavljena od nekoliko autonomnih kolektiva i ostataka pokreta „15M”, sa ciljem da se protesti radikalizuju. Prilika da se pokažu u praksi se javila sa protestom zvanim „Okupiraj Kongres”, koji su prvobitno najavile legalne organizacije, kao što je IU. Opet je nasilje prevagnulo i skup je brutalno suzbijen. Od tog trenutka, postao je očigledan nov problem: uloga policijskih provokatora među demonstrantima. Taktika upotrebe provokatora ranije nije bila očigledna, ali ovog puta je bila snimljena i na snimku se moglo videti kako policajac u civilu, u trenutku kada ga uniformisani agenti prebijaju, viče: „Ja sam kolega! Ja sam kolega!”^[27] Iako je policija priznala provokaciju, izbegli su da primete da su najčešće njihovi provokatori odgovorni za izbijanje nasilja, pri čemu se daje odličan povod za razbijanje skupa^[28].

Poslednji u nizu protesta, „22M”, osim što je bio praćen do sada neviđenim nasiljem, imao je i jednu novu bitnu odliku: policija je izvukla deblji kraj. Ta činjenica je izazvala policijsku odmazdu nad uhapšenima – mučenje u pritvoru, kao i niz radikalnih poteza koje je najavila vlast: krivično gonjenje organizatora protesta za svakog povređenog policajca. Po svedočenjima uhapšenih^[29], osim uobičajenog prebijanja, zlostavljanja i psihološke torture, hroničnim bolesnicima je bilo uskraćeno uzimanje lekova (poput insulina).

Nasilje nad novinarima je takođe u porastu. U prethodnim slučajevima su bili „samo” zlostavljani, a ovog puta su i prebijani. Prema pisanju „Rusije danas”, batine[30] je pretrpelo sedam novinara, među kojima je bio i jedan njihov saradnik[31]. Osim prebijanja izveštača, gumeni meci su koštali oka jednog demonstranta, a jedan je izgubio testis^[32].

Osim onoga što najbolje zna da radi, policija koristi i naročito prljave metode gušenja pobeđenog protivnika: nameštaljke. Zvaničnik jednog od policijskih sindikata priznao je podmetanje lažnih dokaza protiv demonstranata[33]. Nije potrebno napomenuti da ovaj vid kršenja zakona nema posledica po policiju. Zakona se pridržavaju samo nenaoružani građani.

Sećate li se da smo na početku pomenuli medijsko zataškavanje i relativizaciju? Novinski naslovi povodom ovog protesta nam govore u prilog^[34]:

• „Galicijski otpor[35] je odgovoran za nasilje u Madridu”;
• „Grupa od 40 nasilnika je zaskočila šest policajaca vičući: ‘Pobijmo ih, manje ih je od nas’”.

Prema izjavama delegata Vlade za Madrid Kristine Cifuentes, policiju je napala grupa divljaka, a povređeni agenti su dobro i oporavljaju se. Takođe je izrazila brigu što su uhapšeni samo u preventivnom pritvoru, te da bi sudija trebalo da razmotri krivično gonjenje za pokušaj ubistva^[36].

EU i nadležne institucije su kritikovale većinu sumnjivih i antidemokratskih odluka koje je španska vlada donela. Pitanje je šta je EU uradila po tom pitanju. Da li je prisilila Španiju da donese drugačiju odluku, kao što čini sa manje poslušnim zemljama uvodeći im sankcije i slične ekonomske mere? Da li je pružila podršku narodnom pokretu, kao što je učinila u Ukrajini, na primer? Šta se drugo može očekivati od jedne institucije kao što je Evropska unija koja u slučaju rizika od narodnog ustanka preti vojskom, kao što je učinila u Bosni?^[37]  Ako jedna Nemačka koristi iste metode[38] kao Španija[39] kada se obračunava sa levičarskim demonstrantima, zašto bi iko smatrao da treba postupati drugačije?

[1] 15M je vezan za datum kada se pokret po prvi put pojavio, tj. 15. maja. U Španiji je običaj da se pokretima i događajima obraća po datumima.[2] http://www.democraciarealya.es/manifiesto-comun/manifesto-english/

[3] Pokret se pojavio nedelju dana pred lokalne izbore 2011.

[4] Glavne stranke u Španiji su: PP (Partido Popular, Narodna Partija, konzervativna desnica), PSOE (Partido Socialista Obrero Español, Španska socijalistička radnička partija, umerena desnica) i IU (Izquierda Unida, Ujedinjena levica, socijaldemokratska koalicija predvođena Komunističkom partijom Španije).

[5] http://www.abc.es/20110531/madrid/abcp-chinches-drogas-sexo-vivo-20110531.html

[6] Treba napomenuti da izbacivanje iz stana i zaplena imovine ne znači i oslobođenje od dugovanja. Čak i nakon toga kredit mora da se otplati.