Već i ptice na grani znaju da će ova Vlada koju smo dobili nakon skorašnjih parlamentarnih izbora biti Vlada štednje. Štednja je zasigurno glavni motiv nove vladajuće većine i može se shvatiti i kao polazište za analizu njenog  programa. O merama štednje kao političkom (a nikako jedinom mogućem ekonomskom kako se uglavnom predstavlja) odgovoru na krizu već smo pisali na ovom portalu. Kratko rečeno, mere štednje mogu u „najbolju ruku”, uz velike ljudske žrtve i upropaštene generacije mladih ljudi dovesti do konsolidacije budžeta koja će omogućiti ravnomerno servisiranje kredita stranim bankama i finansijskim institucijama, a sve to praćeno konstantnim odumiranjem domaće privrede i pretvaranjem zemlje u golo tržište za internacionalne korporacije. Na ovom mestu međutim pozabavićemo se nekim od posebnih mera nove Vlade koje nam mogu dati malo konkretniji uvid u to kako nova vladajuća većina planira da vodi državu i što je najbitnije u čijem interesu.

Pre svega bitno je napomenuti da je predizborna kampanja koja je trebalo da nam omogući dublji uvid u mere koje pojedinačne stranke planiraju da sprovode ukoliko osvoje vlast prošla skandalozno uz niz praznih slogana i floskula lansiranih sa svih strana bez imalo političkog sadržaja. Međutim, gotovo sve političke partije su uspele da nametnu izvestan teren za razmišljanje o mogućoj politici nove vlada ma kakva ona bila. A ivice tog terena su iscrtane merama štednje – upravo u interesu stranih finansijera i političkih mentora gotovo svih naših političara i naravno stranih kvazi-stručnjaka. Međutim, kada je SNS osvojio vlast sa do sada nezapamćenim brojem glasova sluđenih i dezorijentisanih srpskih birača karte su polako počele da se otkrivaju i na sve strane moguće je osetiti razočarenje. U gradskom prevozu, po parkovima ili na bilo kom javnom mestu sve češće se može čuti kako neki nastavnik, lekar, penzioner ili građanin iz bilo koje grupe koja će biti teško pogođena ovim merama kroz zube procedi neku psovku ili komentar u kom izražava razočarenje i osećaj prevarenosti zbog toga što će za svoj glas na lepe oči poklonjen SNS-u biti udaren po džepu, a bogami i po ušima.

Sada ćemo se pozabaviti tim konkretnim merama o kojima se priča i koje će naše sugrađane veoma zaboleti. Na prvom mestu, treba se dotaći novog zakona o radu i proanalizirati malo njegove odredbe koje se kroz javnost šire u vidu novinskih glasina jer ih kreatori ovog novog legislativnog čuda kriju kao zmija noge. Prema onome što je objavljeno u Blicu zakon se neće nimalo razlikovati od onog predloženog od strane Saše Radulovića koji je zbog toga bio žrtvovan od strane Aleksandra Vučića u cilju prikupljanja predizbornih poena gde se onda sadašnji premijer predstavio kao zaštitnik radnog naroda. Međutim, otkako je uzeo apsolutnu vlast Vučić peva drugu pesmu. Nije preterivanje reći da se ovim Zakonom radnička klasa Srbije vraća na nivo sa početka 20. veka. Plan je da se ukinu svi dodaci na platu u vidu toplog obroka i putnih troškova. Dalje, planira se i produženje prava poslodavca da u nedogled produžava ugovor radnika na određeno vreme i time ga konstantno drži u statusu zaposlenog koji može svakoga dana biti otpušten uz gotovo nepostojeće pravne posledice. Radnici neće dobijati ni punu platu u vreme godišnjeg odmora jer ima se u jednačinu za računanje isplate za vreme odmora neće računati ni jedan dodatak na platu koji su dobijali u mesecima pre odlaska na odmor. U praksi ovo znači da će iznimno mali broj radnika moći sebi da dozvoli luksuz godišnjeg odmora i značajno manju platu tog meseca kada i ovako ne mogu da sastave kraj sa krajem. Naravno, dodaci za minuli rad koji su radnicima obezbeđivali konstantnu povišicu plate sa godinama radnog staža sada se potpuno eliminišu, a neće biti ni plaćene pauze za ručak u toku radnog vremena. Praktično ostaje da će poslodavci radniku morati da isplaćuju samo platu, a onima koji su na minimalcu crno se piše jer se govori i o mogućem smanjenju ionako skandalozno niskog minimalca.

Izuzetno je važno na ovom mestu razbiti iluziju da ovakve mere mogu na bilo koji način dovesti do poboljšanja statusa radničke klase u Srbiji. Mit koji se propagira je da su interesi poslodavaca i radnika isti i da ono što odgovara poslodavcima na kraju dovodi do boljitka za sve jer se otvaraju nova radna mesta i dolazi do povećanja zarada. Da je ova ideja neosnovana i potpuna izmišljotina u ideologiji desnice može nam pokazati današnja Kina koja otelovljuje sve elemente ekonomskog pristupa koji se propagira kod nas. Kineska privreda danas a pogotovo u prethodnim godinama beleži nezapamćen bum ali se taj napredak gotovo nikako ne odražava na život radnika. U najvećoj meri, radnici zarađuju isto kao i pre početka ekonomske eksplozije, životni uslovi su katastrofalni, prirodno okuženje propada, stopa samoubistava raste a na ulicama velikih gradova sve su češći protesti na kojima se okupljaju destine hiljada a ponekad i stotine hiljada građana. Za to vreme, elita Kineskog društva se enormno bogati. U najboljem slučaju u Srbiji bismo mogli očekivati kineski scenarijo koji bi doveo do pomaka privrede ali i ogromog opadanja životnih standarda za sve ostale. Međutim, da bismo bili konkurentni na svetskom tržištu i privukli investicije na način na koji to Vučić tvrdi, naši radnici bi morali da podnesu još veće ustupke a takođe bismo morali dozvoliti i kompletno razaranje životne sredine niskim merama zaštite. Zapitajmo se, da li želimo da postanemo raj za investitore koji Vučić propagira – naravno on nikada neće reći da raj za investitore znači zapravo pakao za sve nas!

Drugo, treba malo proanalizirati i efekte sada već vrlo popularne mere građenja subvencionisanih stanova u raznim gradovima Srbije. Prvo, mora se reći da je rešavanje stambenog pitanja velikog broja građana Srbije vrlo važan zadatak. Međutim, da li ima smisla u periodu štednje izdvajati značajna sredstva koja će ići u džepove jednog malog broja ljudi dok će ogromna većina morati to sve da isplati svojim odricanjima? Naravno da ne. A kada pogledamo i u čije džepove će taj novac ići postaje nam još jasnije kako je ova mera odraz izdaje narodnih interesa i podilaženje vlasnicima krupnog kapitala u našoj državi. Subvencije koje Vučić predlaže izgledaće tako što će se građani zaduživati uglavnom kod stranih banaka a država će servisirati kamatu ili deo kamate dok će građani plaćati glavnicu duga. To će obezbediti znatno niže rate (govori se o cifri 0d 120 evra mesečno za stan od 80 kvadrata). Naravno, sa novcem od tih kredita građani će ići kod građevinskih firmi jer naravno, kupovaće se samo novi stanovi iako hiljade stanova već godinama čekaju na prodaju a za njima potražnje nema i neće ni biti pod ovakvim uslovima. Što je još interesantnije, građevinske firme će zemljište dobijati besplatno jer se govori o rušenju starih kasarni i drugih javnih objekata. Da držite građevinsku firmu ili banku, da li biste mogli zamisliti lepše vesti? Svima je poznato da nakon što su banke u tandemu sa građevinskim firmama svojim spekulantskim izdavanjem stambenih kredita izazvale svetsku ekonomsku krizu njihovo poslovanje staje a stotine hiljada novoizgrađenih stanova ostaju u vlasništvu investitora. I kod nas u poslenjih nekoliko godina ljudi su se uverili u gigantski prevaru u vidu stambenih kredita a ljudi koji su u prethodom periodu kupili stanove, ako su se u njih uopšte uselili zbog prevara investitora sada imaju stanove najnižeg kvaliteta gde stolarija otpada i malo jača kiša dovodi do poplave a za iste izdvajaju stotine evra mesečno u ratama koje za mnoge sada prevazilaze mesečna primanja. Naravno, prema Vučićevom planu, sada je neophodno pomoći bankama i građevinskim firmama da stanu na svoje noge dok desetine hiljada ljudi grca u dugovima zbog njihovih prevara!

Onaj mali broj običnih ljudi koji će imati kakve takve koristi od gradnje ovih stanova neće sigurno biti najugroženiji nego uglavnom oni koji su već na neki način ugrađeni u državne ili političke strukture. Piše se da će stanove dobiti vojska i policija a i tu će verovatno oni biti dodeljeni partijskim kadrovima i ljudima bliskim strukturama vlasti. Mi ostali dobijamo još jedan dodatak na ogroman državni dug koji ćemo opet servisirati kod neke strane banke i tako u nedogled. Banke i građevinske firme čije su kriminalne akcije prošle nekažnjeno sada dobijaju nagrade, a mi koji već godinama plaćamo za njihova zlodela sada ćemo da izdvojimo i za njihove nagrade. Pitamo se dokle ćemo to trpeti.

Na kraju, vredi spomenuti i jednu od glavnih idea koju Vučić forsira još od predizborne kampanje, a to je Beograd na vodi. Na ovom mestu ćemo o ovom planu progovoriti u kratkim crtama jer će ta tema biti detaljnije obrađena u nekom od narednih članaka. Naime, ako smo u delu o subvencionisanim kreditima za stanove izvukli neku pouku to je da se radi o meri koja bukvalno pravi posao krupnom finansijskom kapitalu i građevinskim firmama koji će platiti običan narod. Ta ista šema se može primeniti na Beograd na vodi. Radi se o poklanjanju zemljišta stranom investitoru koji dolazi da pokupi kajmak sigurnom investicijom. Pored toga, Vlada će čak uložiti sumu čija je visina od 500 miliona do 1 milijarde evra da pripremi zemljište za građevinske radove kako investitor ne bi imao dodatni trošak. Potom će u Beogradu koji prema zvaničnim statistikama ima oko 100 ooo nezaposlenih otvoriti tržne centre gde će oni koji imaju da troše a ostali će se sklanjati u mišje rupe da ih beogradska elita ne gleda i ne preživljava neprijatnosti. Naravno, poslovi koje će taj projekat otvoriti su privremeni poslovi u građevinskoj industriji sa robovlasničkim uslovima rada i platama koje nisu dovoljne ni da se plati stan u Beogradu a za komunalije će naš građevinac morati da se zaposli i u nekoj od obližnjih prodavnica pa tako sa dva posla plati preživljavanje u prestonici. Beograd na vodi je, kratko rečeno, još jedna bessramna mera u interesu najbogatijih i direktan udarac na ionako unesrećenu radničku klasu.

U zaključku treba reći da se ne govori ni o jednom značajnijem programu ulaganja u zdravstvo i školstvo jedine sektore uz poljoprivredu koji bi mogli barem u dužem roku pomoći najugroženijim slojevima društva jer bi kroz pravilan odgoj i obrazovanje siromašni mogli obezbediti bolju budućnost barem svojoj deci. Ovako, deca iz siromašnih porodica nemaju apsolutno nikakvu nadu za bolje sutra ukoliko ne uspeju u kriminalu, fudbalu ili na estradi. Ne treba ni da nas čudi zašto takvi programi izostaju. Treba shvatiti da se ovde radi o Vladi koja će svoju politiku voditi direktno u suprotnosti sa interesima svog naroda, a posmatrajući skorašnje primere zemalja koje su kroz sličnu politiku prošle ići će se ka privatizaciji što većeg dela zdravstava i školstva kao i daljem uništenju poljoprivrednih kapaciteta ukoliko se oni ne upregnu od strane moćnih stranih investitora koji će opet sa ostvarenim profitom napustiti zemlju. Ako ne pripadate kriminalnoj vrhuški biznisa i vlasti, znajte da sve što se u ovom trenutku danas dešava na političkoj sceni ide direktno protiv vaših interesa.