Ja znam šta “Azra” vredi. Da nije bilo “Azre”, ništa u Zagrebu od novog vala ne bi bilo. Da nije bilo mene, ne bi bilo ni “Filma”, da nije bilo mene, ne bi bilo ni “Haustora”. Ko onda ostaje od bendova? Da i ne govorimo o tome da smo mi svirali, pa dali motive drugima.

Za nešto više od dve godine – 85 napisanih, komponovanih i snimljenih pesama – rekord je koji će teško ko moći da obori. Niko, sem Džonija samog, to neće ni želeti. Niko, sem Džonija samog, neće konkurisati sam sebi. Niko, sem njega, neće bežati od opravdanog recepta: jedna kašičica dnevno, iliti jedan LP i šest singlova godišnje.
Zato i izlazi dupli album „Filigranski pločnici“, svega tri meseca posle trostrukog živog „Ravno do dna“. Zato i izlazi singl sa tri pesme, samo desetak dana
posle „Pločnika“. „Filigranski pločnici“ su doteraniji, obogaćeniji klavijaturama i duvačima, muzički je „Azra“ ispeglana, smirena. Džoni je svojevremeno rekao da „Pločnicima“
počinje novo razdoblje „Azre“.

– Pa, je li počelo?

– Tako bi trebalo. Zapravo, ja bih voleo da sam krenuo s ovog nivoa. Da je sve skupa, što smo do sada uradili s ovom preglednošću, ne znam kako to da kažem. Valjda će biti
vremena da još ja to napravim. Ovo je četvrta ploča. Ako i dan podelimo na četiri dela, prva ploča je bila vreme kada čovek ide na posao. Pet, šest ujutru.
Ljudi valjda znaju taj osećaj kada čuče u tramvaju, krmeljivi su, kašlju i pište, pljuju i spavaju. Tako ta ploča zvuči. „Sunčana strana ulice“ je već vreme kada čovek dođe
sebi. Negde od, ne znam, devet-deset sati, pa do šest-sedam naveče. Do koncerta ,,Azre“ koji je živa ploča. Posle koncerta treba slušati „Pločnike”. Mislim da je time ,,Azrin“ opus završen, s tim da singl ,,E, pa što“ otvara novo poglavlje. Tako ćemo dalje raditi. To je novo, a ,,Filigranski“ samo zatvaraju jedan ,,Azrin“ opus.

– Kada si promenio mišljenje? Govorio si da se živim albumom završava jedan opus?

– Nismo mnogo oko toga razgovarali. To jeste jedan opus, jer ,,Azra“ je ,,Azra“ uživo, a ne na studijskim snimcima. Taj deo je falio i zato sam govorio da je završen jedan
opus. Trebao mi je takav (živi) pogled na ,,Azru“. Ali, muzički, ,,Azra“ će ubuduće zvučati kao na zadnjem singlu.

– Kako ti sada, posle „Pločnika“ zvuče ranije ploče? 

– Samo singlovi i „Filigranski pločnici” su u redu. Ostalo, zbog raznovrsnih stvari, nije u redu. Za mene. Ja znam da se to ljudima dopada, meni je to drago, ali žao mi je što nije ispalo onako kako ja to imam u ušima. Meni je žao ko psu što to nije ispalo kako sam hteo.

– A šta misliš o tome da postaneš oštriji prema sebi, da sve što snimiš ne objaviš, da umesto duplog izdaš običan album?

– Nikad. Meni je bilo važno da ja to sve objavim, pa nek bog da kako da. Nije to važno. Sad ću raditi stvar po stvar. Voleo bih sada da napravim jednu seriju singlova. Kako
mi dođe, tako ću snimati pesmu. Recimo, svaki mesec da izade po jedan singl. Najbolje je za pesmu, da čim dođe, dok je još u meni, bude otpevana. Najgore je kada leži dve-tri godine, pa ne znaš kako da je izvedeš, izgubiš sve ono što je bilo lepo u njoj, razlog zbog kojeg je komponovana. Pesma se mora snimiti odmah i odmah objaviti. A ne da stoji. Ukvari se.

– Pa, da li su ,,Pločnici“ ukvareni?

– Oni su najsvežiji. Ima tamo sedam-osam pesama starih bar četiripet godina. Mi smo ih nekada radili, ali bar dve-tri godine ih nismo ni probali ni svirali. Radili smo ih tek kada smo ušli u studio. Znači, tu su bile nove.

– Kako si zadovoljan produkcijom?

– Mislim da to od svih ,,Azrinih“ ploča najbolje zvuči. To nije nikakva svetska produkcija, ali najbolje je od “Azrinih” ploča. To je za mene uspeh. Mi smo bili ,,udrigraund“ bend i ostali ,,udrigraund“. I ja hoću da budemo ,,udrigraund“.

– Bio si producent i „Sunčane strane ulice“, a njom si nezadovoljan?

– Ama, ne ovisi to o meni. Ovisi od mase drugih stvari. Ja bih bio najsretniji da to bude bolje. Nisam ja to pokvario. Naprosto, tehnika nam je takva i sve je tako ispalo. „Filigranski” su dobro napravljeni, zadovoljan sam. To je tako, nivo 65, 66. godine, kraj šezdesetih. Ali, tu nema saunda sedamdesetih. Čuje se ono što se treba čuti. “Azra” ima poruku i važna je ta
poruka, makar šepava bila. Sve ostalo… jebi ga.

– Bio je veliki rizik izdati em živi, em trostruki album. Kako je to prodato?

– S kasetama, negde oko 30 000.

– To je manje nego ranije?

– Ama ja sam zadovoljan, zašto ne bih bio. Ipak, to je strašno. To je trostruki album, to je 90 000 ploča. ,,Azra“ je, hoćeš-nećeš, taj kult bend. Ona nije profanirana, ona nije medijski bend. Ja i neću da budem medijski bend. Ako je bog napravio čoveka na svoju sliku, ja ploče pravim na svoju sliku. Ja to osećam, jedino tako mogu raditi, i jedino to me
interesuje. „Azra” nema ni televiziju, ni radio, „Azra” nema ništa. O njoj se doduše piše, ali mi nismo… ne znam. Mi smo drugačiji i to je strašno kada si drugačiji. To nije muzika la-la-la. To nije pop…

– U Zagrebu vlada mišljenje da ste popularniji u Beogradu nego u svom gradu?

– To nije istina. Ko je od „Azre” popularniji u Zagrebu? To nije istina. Ajde, čekaj, ajde da vidimo, sve je relativno, i ljudska mišljenja su relativna, ali ajde konkretno. Ko je u Zagrebu napravio sedam dana da je Kulušić bio pun? Sad su „Film” pokušali tri dana, pa su jedan koncert odgodili, a za druga dva prodali tačno toliko karata koliko staje u jedan Kulušić. Ja sam ga sedam dana zaredom. Bili smo pred Novu godinu u Studentskom centru iz zajebancije (jer ja ne jebem velike dvorane, ne što ne bih mogao, nego neću, nije mi lepo) i opet je bilo
sedam dana puno. Gde god dođemo, sve je kratko. Jel’ to nekakva popularnost? Po medijima nismo najpopularniji, i po Darku Glavanu, al’ po ljudima jesmo. Ali, to
nije važno… to je glupo… ne da je meni stalo… nije istina, ja to znam, jer gledam
po ljudima kada dođu na koncert.

– A do čega ti je stalo? 

– Pa, do ljudi naravno, ne do medija. Ja znam šta “Azra” vredi. Da nije bilo “Azre”, ništa u Zagrebu od novog vala ne bi bilo. Da nije bilo mene, ne bi bilo ni “Filma”, da nije bilo mene, ne bi bilo ni “Haustora”. Ko onda ostaje od bendova? Da i ne govorimo o tome da smo mi svirali, pa dali motive drugima.

– Kada je sve to počelo?

– Pa, oduvek je tako. Moraš jedno znati. “Azra” je napravljena 1977. U jesen 77. svirali smo po gradu na ovu foru kako sada sviraju bendovi. Pazi, ,,Azra“ je svirala 1977, 78, 79, a tek 80. je izašla plejka. Četvrte godine, stari. Nije to da sam ja imao dva koncerta u Lapidariju, da je neki kritičar digao paniku, pa sam ja napravio ploču. “Azra” je imala koncerte, al’ stvarno koncerte od sat, sat i po vremena, dok nije imala nijedan snimljen singl. To niko nije imao u Jugoslaviji. Vi ne znate šta je “Azra”. Mi smo u Domu omladine u Beogradu svirali
tek 80. Ali, mi smo u Zagrebu i pre toga bili bend. Samo što Beograd ima najbolje medije, najbolje rade, pa se to zna. U Zagrebu je isto, samo što se to ne zna. Niko nije napisao da je sedam dana u Kulišiću sve bilo krcato.

– Ogorčen si na medije, a nosiš jaknu s reklamom TV Zagreb?

– To je od prijatelja… nema veze. Bilo mi je hladno, nisam imao šta, pa sam to obukao…

– Ploče ti se dobro prodaju. Znači li to da odlično zarađuješ?

– Naravno da je dobro. Zarađujem dobro, ali ja to nikada nisam radio zbog love, ja to ne shvatam kao svoj posao. To je moj život da ja to tako radim. Sad, od toga lova ide. Dobro prodajem ploče, pošto sam ja autor svega, imam dosta para. Druga stvar je što ja tek od ove godine mogu imati para, jer sa SOKOJ-em nemam ništa (Savez Ogranizacija kompozitora Jugoslavije). Meni „Jugoton” isplaćuje lovu. Od SOKOJa ni dan-danas, posle dve godine, nisam dobio ni dinar. Da ih tužim, još će pet godina proći. Šta da im radim? SOKOJ mi
ne da lovu, pa to je banditizam. Do ove godine sam živeo isključivo od koncerata. Sad sam dobio malo više para, jer mi je “Jugoton” dao ono što je moj deo, što inače treba dobijati stalno. I od toga se, sigurno, da lepo živeti. Sigurno bolje nego puno običnih ljudi. Al’ ja to nikada nisam tako mislio. Mene ne čini taj novac, mene čine moje pesme. Jebe mi se za taj novac. Glupo mi je o tome govoriti, to je kao da nekome zaviruješ u tanjir. Ti sa mnom ne razgovaraš zbog moje love, nego zbog mojih pesama. Ta lova uopšte nije važna, ja s tom lovom nemam ništa, na kraju krajeva. Glupo mi je o tome pričati, jer ne razgovaramo ni na Havajima, ni u mojoj vikendici. Lova nema
veze. Zaboravi. Lova meni nikad u životu ništa nije… Nema veze…

– Ipak, sada komponuješ kao bogat čovek?

– Ne, ne, ne! Lova nema veze. Ne bih ja to radio zbog love. Pa, da ja radim da prodam, nikad ne bih tako radio. Pazi, ja sam za godinu dana snimio 68 pesama. Pa, nisam ja budala. Ja bih radio jedan album godišnje, ja bih bio u svim novinama, ja bih bio na televiziji. Došao bih u ,,Jugoton“ i rekao: slušajte, pola milijarde – ili neću više snimati za vas. Ja to nikada u životu nisam napravio. Nikad meni lova nije bila važna. Važno mi je da imam od čega živeti, iako je moja, ne dam je nikom. Jer je moja. Isto kao Englezi: ja ću vam dati, ali kada je odlučim da ću vam dati. To je moja stvar. Ali lova tu nije bitna… jer ja ne radim… pa nisam ja glupak… Pa, zna se koje su pesme zbog love, a koje nisu. Ja sam umetnik. Nisam ja trgovac.

– Objasni to malo bolje.

– Danas je muzika ono što je u prošlom stoleću bila književnost. Puno ljudi tako misli. Ali, sticajem okolnosti, u muzici, bar kod nas, samo su „Azra” i „Pankrti”. Ostalo, zaboravi. Forget it! Muzika će danas napraviti ono što je književnost 19. veka. Jer, recimo Rim je pokorio Grčku, ali je grčka kultura pokorila Rim. Ovi su samo vojno bili jači. Ja opet na obzorju vidim sile osovine. Život je borba: ili-ili. Uvek je neko jači, neko pobeđuje. Ali, štogod da bilo, kogod da pobedi, bez rock’n’rolla se ne može. Ne rock’n’rolla, već muzike 20. veka. Možda će ga samo svirati oni drugi. Jer, šta mi svi rođeni posle drugog svetskog rata da slušamo? U tome je stvar. Prema tome, Rim će pobediti Grčku, ali će ga grčka umetnost sjebati.

– Pretpostavljam da time misliš
na tekstove?

– Ne, nije samo tekst poruka. Poruka je sve. Poruka je što ,,Azre“ nema na televiziji. Poruka je što ,, Azru“ nećeš videti na manifestacijama. To je poruka. Ko kuži, ko ne kuži – ja tu ne mogu ništa.

– Nisi oženjen. Šta misliš, da li ćeš biti? 

– Ne mislim ništa. To nije važno.

– To je važno, ne zato što te pitam zbog tvog privatnog života, koji me uopšte ne zanima…

– … već zbog toga što ne znaš da li ću moći isto da radim i kada budem imao ženu i decu. E, pa onda neću imati ženu i decu. To je isto kao i u revoluciji. Rečeno je, i to
mi se sviđa, da revolucionar ne sme da bude oženjen. Bolje da nema porodicu. Ja tako radim, ja tako živim, ja jesam revolucionar. To što ja radim je revolucija.

– Pre izlaska albuma „Ravno do dna“ imao si u glavi ideju „Filigranskih pločnika“. Imaš li sada ideju šta dalje?

– Imam jednu temu, ali šta će biti dalje – ne znam. Ja tek sa ,.Azrom“ sada… teško je o tome pričati.

– Pokušaj.

– Recimo da sam ja veoma stidljiv čovek.

– Ali, znam da nisi.

– Jesam. I svi smo mi u biti jako stidljivi ljudi. Bar u „Azri”. Nikada nismo ni pomislili da smo zvezde, niti je ikome to palo na pamet… glupo mi je o tome pričati. Možda sada, prvi put, recimo da dođem, odsviram sat vremena, da rasturim i da mi se živo jebe za sve. Možda bih to hteo probati. Do sada je sve bilo prokleto pošteno, ni po babu, ni po stričevima. Možda to treba da radimo malo ljudskije, da budemo bliže ljudima. Nemam pojma, da malo radimo pizdarije. Ne znam, ne, nemoj me ložiti, nemam pojma. Biće što će biti. Nisam
ja tu planirao ništa.

– Nije mi jasno.

– To znači da ćemo to stvarno napraviti. Imam jednu ideju u glavi i ne mogu je reći, to ja ne mogu reći, to se mora osetiti, i zato glupo je, ja imam tu ideju u glavi i pokušaću da to, ne pokušaću, voleo bih da to, ne čak ni to što bih ja voleo, nego mislim da će to tako biti. Sve je to kao sazrevanje vina. Posle četiri meseca mi smo se sada našli da vidimo kakav ćemo program sastaviti, šta da sviramo, šta da ne sviramo. To je užasan problem. Ne mogu ja svirati svih 85 pesama, niti imam volje. Onda sam video da za pola pesama uopšte ne znam kako idu. Ne znam tekst, ne znam harmoniju. Morao bih skidati vlastite stvari. A mi smo sve njih prosvirali uživo. To je jedan aspekt svega toga i to ti utiče na to. A onda, verovatno,
sviraćemo, rasturićemo. Najvažnije je početak i kraj…

– Početak je bio i on je poznat. A kraj?

– Kraj delo krasi.

Razgovarao: Mihajlo Dajmak (Rock 82, jun 1982)
Foto: Milan Đurica, Milisav Vesović
Pripremio: Yugopapir