Neobična kragujevačka tišina

Nekada jedno od industrijskih središta Srbije, Kragujevac je postao mjesto tranzicijske socijalne katastrofe. Različite vlasti su različitim manevrima pokušavale smiriti eksplozivnu situaciju, no koliko će dugo takvi mehanizmi ili pak razglašena Fiatova “investicija” uspjeti održavati šutnju u ovom gradu duge tradicije radničkog pokreta?

Kragujevac spada u najveće gradove u Srbiji, posle Beograda, Novog Sada i Niša. Čitav njegov razvoj povezan je sa razvojem industrije na ovim prostorima. I kao što je sudbina industrije posle raspada zemlje pokazala svoje strašno lice, tako je Kragujevac ponekad bio ogledalo tog lica. Počev od sredine XIX veka kada je otvorena topolivnica, Kragujevac je zauzeo mesto industrijskog centra iz prostog razloga što, u još uvek međunarodno nepriznatoj, ali ipak samostalnoj Srbiji, druge industrije nije ni bilo. Zanatstvo je većim delom još uvek bilo oslonjeno na način proizvodnje sličan onome koji se primenjivao u kasnoj fazi Osmanske imperije.

Crvena zastava

Zbog činjenice da je bio mesto rođenja industrije južno od Save i Dunava, Kragujevac je postajao i centar radničkog pokreta. Godine 1876. održane su čuvene demonstracije poznate pod nazivom “Crveni barjak”, koje su bile značajne kako za vreme u kome su se dogodile, tako i simbolički u periodu SFRJ. Te su demonstracije, naime, predstavljale veliku pobedu radnika i naroda nad Obrenovićevskim režimom. Inicijalni događaj koji je prethodio ovim demonstracijama bila je pobeda socijalista na lokalnim izborima. Za devetnaestovekovnu Srbiju i njene apsolutističke gospodare to je bio preveliki udarac koji su hteli poništiti tipično obrenovićevskom igrom: organizovali su narodni skup na kome je trebalo da dođe do izglasavanja nepoverenja novoizabranim lokalnim vlastima. Međutim, socijalisti su se organizovali bolje, na skupu je izglasano poverenje novim vlastima, a pronesena je i crvena zastava na kojoj je, belim slovima, ćirilicom, pisalo: SAMOUPRAVA. Ova poruka na zastavi imala je za cilj odbranu lokalnih, demokratski izabranih vlasti od dinastičkog centra i samovolje. Sticaj istorijskih okolnosti je hteo da se kasnije kardeljevska teorija nazove samoupravnim socijalizmom. Ova zgodna koincidencija poslužila je kao ikonografija za jednu od centralnih manifestacija bivšeg režima koja se događala u Kragujevcu, pod nazivom “Susreti samoupravljača” i na kojoj je zvanično proglašeni najbolji radnik-samoupravljač svake godine svečano podizao “crveni barjak samouprave”, zvaničnu zastavu manifestacije, istovetnu onoj koju su 1876. godine u februaru proneli organizovani radnici Kragujevca. Poslednji “Susreti samoupravljača” tiho su se gasili kako je Samostalni sindikat (poznat kao “režimski” u Miloševićevo vreme) menjao svoj odnos prema manifestaciji i njenom obeležju.

Sve što danas ima i predstavlja, Kragujevac je stekao u vreme ekspanzije “Zavoda crvena zastava” (i ime fabrike je izvučeno iz istorijske manifestacije), koja se u okviru samoupravljanja formirala kao SOUR – složena organizacija udruženog rada – i kao takva uključivala fabrike oružja i municije, kako vojne, tako i lovačke, zatim fabriku automobila, kovačnicu te fabriku kamiona kao najveće celine uz još nekoliko manjih. Pored toga, sistem “Zastava” je imao svoje pogone i u okolnim mestima, kao i u drugim republikama SFRJ. Sve u svemu, u zenitu je u čitavom sistemu bilo zaposleno danas neverovatnih 56 hiljada radnika i radnica! Bar polovina toga broja radila je i živela u Kragujevcu u kome je većina drugih industrijskih kapaciteta bila orijentisana ka saradnji sa “Zastavom”. Jasno je da jedno mesto veličine Kragujevca, a to je danas oko 200 hiljada stanovnika, ne samo da zavisi od jednog privrednog kapaciteta te veličine, već da je svoju sudbinu potpuno vezalo za njega.

Shodno tome, kada je privreda zemalja nastalih na pepelu SFRJ doživela prvo ratnu devastaciju, a onda i katastrofu privatizacije, Kragujevac je postao mesto koje je u medijima označavano epitetom “dolina gladi”, izražavajući time razmere ekonomske i socijalne katastrofe čije je lice bio Kragujevac. Tih je godina najveći deo radništva bio na tzv. “prinudnim” ili “plaćenim” odmorima, a mesečna novčana nadoknada koja je nazivana platom, predstavljala je više neku vrstu socijalne pomoći. Politika režima je bila da nema zvaničnih otpuštanja, pa broj nominalno nezaposlenih nije bio jednak faktički nezaposlenim. Ne treba trošiti reči na to da pomenuta naknada nije bila ni približno dovoljna za preživljavanje.

Opozicijsko središte

Za sve to vreme, od prvih višestranačkih izbora, Kragujevac je važio za opoziciono nastrojeni grad. Godine 1996. tadašnja koalicija “Zajedno” odnosi pobedu na lokalnim izborima, a na gradonačelničko mesto dolazi tadašnji član Draškovićevog Srpskog pokreta obnove (SPO) Veroljub Stevanović, poznatiji pod nadimkom Verko. Takođe, u istom periodu se na ulici odvija jedina dugoročna organizovana borba radništva – radnice i radnici tzv. “vojne fabrike”, odnosno fabrike oružja “Zastava oružje” (čija proizvodnja je bila najmanje reducirana iako se to nije odražavalo na plate) u više su navrata vodili svoju sindikalnu borbu na ulici. Ova lokalna vlast čiju su osovinu činili SPO i Demokratska stranka, uz mali Građanski savez Srbije kao trećeg partnera, opstaje do rušenja Miloševića godine 2000. Tada na vlast dolazi druga koalicija, Demokratska opozicija Srbije (DOS), a Verko sa svojom ekipom plaća danak Draškovićevom neudruživanju sa Đinđićem i pada sa vlasti na račun dojučerašnjih koalicionih partnera. Međutim, tom prilikom formira listu Zajedno za Kragujevac (ZZK) koja, posle razlaza sa Draškovićem i nakon kraće faze lutanja sa unukom Draže Mihailovića, postaje politička partija Zajedno za Kragujevac. Odmah na prvim sledećim izborima ZZK pobeđuje, a Verko biva izabran za gradonačelnika na direktnim izborima za tu funkciju.

Još je od prvih dana prvog mandata Verkova vlast pokazala nameru da sprovodi antikomunističku agendu u skladu sa miljeom iz kojeg dolazi¹. Tako je, još u prvom mandatu, ispod stare mermerne table u zgradi lokalnih vlasti koja je obeležavala izbornu pobedu komunista 1921. godine, postavila svoju na kojoj je pisalo da je 1996. godine ponovo izabrana “demokratska” vlast posle toliko i toliko godina jednoumlja. Ovakvi akti istorijskog mesijanstva su kasnije počeli da dobijaju na sve većem značaju i njegovi znaci su počeli da se umnožavaju. Broj pravoslavnih crkava u Kragujevcu počeo je vrtoglavo da raste još u prvom mandatu. Za Dan grada proglašen je 6. maj, a ne kao što je do tada bilo – 21. Oktobar (dan najvećeg stradanja civila od nacističkih okupatora i njihovih pomagača i oslobođenja Kragujevca tri godine kasnije). Sve ovo nije dovoljno Verku i njegovim ideolozima. Posle perioda vladavine DOS-a i nakon nekoliko neuspelih pokušaja podignut je spomenik “žrtvama komunizma”, zapravo kolaboracionistima, Nedićevom aparatu i njegovim profiterima. A onda su počeli da podižu krstove. Plan im je da putnike-namernike, iz koga god pravca da dolaze, dočeka po jedan krst. Za sada tu privilegiju imaju samo oni koji dolaze iz pravca auto-puta Beograd-Niš i oni koji dolaze iz Kraljeva. Iza prvopomenutog, nekoliko stotina metara dalje nalazi se “spomenik” sa znakom FIAT. Na neki način, ova simbolika je prava: putnici, dolazite u grad u kome crkva i kapital imaju svoje, posebno mesto, iznad običnih ljudi.

Tako lokalne vlasti deluju u javnom polju. Zapravo, od prvog dana prvog mandata, ta grupa ljudi koja pokušava da osmisli nekakvu lokalnu, decentralizatorsku politiku, biva opterećena sopstvenim megalomanijama i korupcijom. Tzv. javnost je preko raznih afera koje su bile opšte poznate prelazila “u opštem interesu”, prvo zbog borbe protiv Miloševićevog režima, a onda protiv “beogradizacije”, a ishod svega je da se ovih dana očekuje razrešenje Verka i njegovo eventualno hapšenje. Kako je do toga došlo?

Lažne investicije i propali modeli

Na poslednjim izborima, lista na čelu sa sinom predsednika republike Tomislava Nikolića odneće pobedu, dok je Verkova lista Zajedno za Šumadiju (ZZŠ) spala na 25 od ukupno 57 lokalnih zastupnika. Ovaj poraz dolazi kao rezultat nagomilanih problema u lokalnoj samoupravi. U lokalnim javnim preduzećima zaposleno je nekoliko puta više ljudi nego što je to potrebno, a u samoj Skupštini grada ima četiri puta više zaposlenih nego pre dvadesetak godina. Lokalci kažu da nemaju gde ni da sednu, niti dobar deo njih može da osmisli zašto je uopšte tu i šta treba da radi. Kada je “Zastava” rasturena i neki njeni delovi privatizovani, a neki ugašeni, ta su javna preduzeća služila tome da, makar delimično, kompenzuju socijalni udar koji bi predstavljao problem, između ostalog i za lokalnu vlast. Dakle, ono što su “siva ekonomija” i “prinudni odmori” predstavljali za Miloševićev režim, lokalna javna preduzeća bila su za ovu lokalnu vlast. Izgledno je da će mnoge afere izbiti na svetlo ovih dana, jer gradska kasa je već godinama potpuno prazna dok Kragujevac ima sasvim solidne prihode za jednu lokalnu samoupravu. Ko je tu i koliko uzimao pokazaće vreme kada tzv. naprednjaci preuzmu vlast. Oni za sada samo prete, ali tvrde da imaju svoju dinamiku. Ubrzanju te dinamike nadaju se zaposleni u lokalnim firmama koji već mesecima ne primaju platu. Haos politike lokalne vlasti dobro ilustrira činjenica da Kragujevac šest meseci nije imao autobusku stanicu, jer je lokalni prevoznik u čijem vlasništvu je učestvovala lokalna vlast potpuno bankrotirao.

Istovremeno, FIAT automobili Srbija, naslednik Zastave, zapošljava svega 2000 ljudi, a “komponentaši” (fabrike koje rade za potrebe FIAT-a kao što je Magnetti Marelli i slični) još nekoliko stotina. Međutim, zbog medijskog imidža koji je stvoren dolaskom “investitora” (iako je pravi investitor budžet Republike Srbije) i mesta “najvećeg srpskog izvoznika”, Kragujevac više ne prati glas “doline gladi”, iako su troškovi života veći, kao i broj nezaposlenih koji sada prelazi 10 odsto ukupnog, a ne samo radno sposobnog stanovništva. Od stare industrije nije ostalo ništa, a to se ne odnosi samo na Zastavu. Jasno je da je i u ovom segmentu Kragujevac jedan ilustrativan primer situacije u celokupnom društvu u Srbiji: neartikulisani bes, iščekivanje i strah. Sindikati su u prethodnom periodu aktivno sarađivali i sa vlastima i sa poslodavcima, smatrajući da je najvažnije da se “otvaraju” radna mesta (o onima koja se “zatvaraju” – ništa). Iako se medijska slika i doživljaj ovog grada promenila, njegov položaj nije. Nalazi se u neprestanim iščekivanjima novih mera koje se donose na “evropskom” putu Srbije, nadajući se da će zla sudba, nekako, zaobići njih. To je poznata taktika. Poznato je, takođe, da nikada nije dala nikakve rezultate.

Danas se postavlja pitanje da li će, posle dve nedelje, čak i smeće biti odneseno. JKP “Čistoća” je jedno od onih gradskih preduzeća čiji zaposleni mesecima ne primaju platu, a pitanje je imaju li i dovoljno goriva. Zaposleni u JKP “Gradska groblja”, na primer, kojima se duguju tri plate, primili su pozajmicu od Skupštine grada u iznosu od 10.000 dinara (manje od 100 eur), koja će im biti odbijena od prve sledeće plate, za koju nije baš najizvesnije kada će biti. A za groblja se nikako ne bi moglo reći da ne ostvaruju prihod. Kao ni za “Parking servis”, kao ni za ostale. Ali, njihov novac jede lokalna vlast da servisira kredite koje su podizali za svoje projekte ružnih spomenika. Lokalna preduzeća su pri tom služila kao suspenzor, amortizer za socijalne udare posle “dekomponovanja” (razbijanja) “Zastave” i privatizacije njenih delova i ostalih preduzeća. U “Grobljima” je gradonačelnik poslao siledžije da probaju da uguše stvaranje sindikata, na čijem čelu će biti njegov dojučerašnji saveznik i saradnik, jedan od dvojice bivših vođa “oružara”. U atmosferi iščekivanja pogledi su uprti u centralnu vlast u Beogradu. Čeka se njihov potez. I oni čekaju nešto, a niko ne zna šta.

U svojoj burnoj istoriji, od prve prestonice rađajuće kneževine do danas, mesto osnivanja prvog teatra u Srbiji, Liceja iz koga je kasnije nastao Beogradski univerzitet, jedno od jezgara industrije bivše Jugoslavije, Kragujevac je uvek bio jedna vrsta ogledala stanja u Srbiji. Dovoljno veliki i dovoljno mali, Kragujevac je često u svojoj prošlosti bio vesnik promena i burnih događaja, neretko i žrtva. U novijoj istoriji, sadašnji zvanični Kragujevac se odrekao svojih crvenih korena, ali oni proviruju ispod betona. Ovo je prvi put u poznatoj istoriji grada da Kragujevac ovoliko dugo i ovoliko gromoglasno ćuti. Koliko dugo će ta tišina trajati, to ćemo videti. Sigurno je da neće doveka.