Đango Rajnhart – gitarista koji je stvarao ciganski džez dok su se Parizom vijorile svastike.

Iz okupirane Francuske stiže dokaz da se note dobre muzike mogu pomaljati čak i ispod čizme Vermahta. Đango Rajnhart je muzičar koji se sa nehajnom lakoćom odnosio kako prema svom hendikepu, tako i prema neprijateljskom okruženju. Pročuo se kao gitarista koji je svirao sa tek dva prsta – što ga nije sprečilo da postane ikona džeza i muzike uopšte, nehotice udarajući temelje onome što će se zvati ciganskim džezom.

Quintette du Hot Club de France

Do kraja treće decenije XX veka, džez se raširio među muzičarima u Evropi, uglavnom zahvaljujući gostovanjima američkih sastava i pojačanom prisustvu njihovih ploča na evropskom tržištu. Usled neobaveznog eksperimentisanja nastajali su mnogobrojni sastavi. 1932. godine u Parizu nastajeQuintette du Hot Club de France, sastav koji će proslaviti gitaristu Đanga Rajnharta i violinistu Stefana Grapelija. Negovali su zvuk zasnovan na svingu, sa dodatkom gitare i violine, koji će ubrzo širom Evrope i Amerike biti okarakterisan kao „Gypsy jazz“. Tokom tridesetih godina kvintet održava brojne koncerte po Francuskoj i Evropi, snima ploču, a njegovi članovi izlaze na sjajan glas.

Iz čerge na binu

Pre Quintette du Hot Club de France Đango Rajnhart nije bio naročito afirmisan muzičar. Rođen je u Belgiji, 1910. godine. Otac mu je zarađivao popravljajući i svirajući gitare, a majka mu je bila akrobatkinja. Detinjstvo je proveo u Sošiju, predgrađu Pariza, u pravoj-pravcatoj čergi. Živeo je bez šanse da se obrazuje i bez naročite perspektive za karijeru. Kako bi pomogao ocu u zarađivanju, počeo je da s njim svira bendžo. Prešao je uskoro na gitaru i pročuo se u romskoj zajednici kao talentovan, a samouk muzičar. Đangova karijera kafanskog muzikanta umalo da bude tragično zaustavljena: kada mu je bilo osamnaest godina, već je bio oženjen i sa ženom živeo u karavanu. Jedne večeri, Đangu je u kolima ispala sveća na gomilu lako zapaljivog veštačkog cveća koje je njegova žena prodavala na pijaci. Buknuo je strašan požar. Đango je izvukao suprugu ali je zadobio teške opekotine po nogama i levoj ruci. Izgledalo je da će mu šaka ostati onesposobljena. U bolnici je vežbao prste pokušavajući da svira. Oporavak je potrajao čitave dve godine. Vremenom je uspeo da osposobi palac, kažiprst i srednji prst: preostala dva ostala su mu zauvek nepokretna. Očitim velikim zalaganjem i odbijanjem da digne ruke od muzike, Đango Rajnhart je stvorio osobeni stil sviranja, prebrodivši nedostatak prstiju.

Svirajući ponovo po kafanama, Đango upoznaje violinistu Stefana Grapelija. Njih dvojicu angažuje izvesni Luj Vila, i sastavlja bend za nastupe u hoteluClaridge. Iz tog, tezgaroškog benda će nastatiQuintette du Hot Club de France. Mada je bend dobijao angažmane sve češće i redovnije, njegovi su članovi sve do rata morali da se bave i prizemnijom muzikom kako bi zaradili.

Muzika koju je Đango stvarao bila je osobena i po tehnici sviranja, i po svom zvuku. Američki džez već je imao dvodecenijsku tradiciju i bio dobro utemeljen. Tridesete su bile vreme svinga. Slušajući te ploče Đango je u svom muziciranju dodavao elemente tradicionalne, romske muzike a da pritom nije izlazio iz okvira onoga što je ljudima zvučalo kao džez. A zvučalo je odlično i Francuzima i Amerikancima.

Đangovom temperamentu je prijao boravak po klubovima. U njegovoj, romskoj zajednici bilo je uobičajeno da se muškarci ne bave poslovima koji donose novac – i sam Đango je radne ljude smatrao „seljačinama”. Smatralo se da je na ženama je bilo da zarađuju, a na muškarcima da se provode. Pamti se da je Đanga žena na leđima prenela preko blatišta kako ne bi isprljao svoje nove cipele. Iako na rubu egzistencije i dnu društvene lestvice, ti Cigani su bili jako ponosni na svoj način života. Za čitavog života Đango je jedva naučio da se potpiše. Sve poslove benda morao je da vodi Grapeli.

Vremenom je Đango počeo da se kreće u finijim krugovima, ali ekscentrični način ponašanja nije promenio. Novac je trošio nemilice, u maniru jednog Getsbija.

Umeo je i da prosto nestane, ode svojim Ciganima u karavan i svira za njih besplatno, dok preskupi angažmani propadaju. 1946, na jedinoj turneji po Americi, prespavao je jedan od nastupa u Karnegi Holu, gde je trebalo da nastupi sa Djukom Elingtonom.

Drugi svetski rat zatekao je kvintet u Engleskoj. Đango se jedini smesta vratio u Pariz. Razume se da u okupiranoj Francuskoj nije bilo mnogo mesta za sviranje džeza, američke tvorevine. Prosto je neverovatno kako je Đango, kao Rom, izbegao koncentracioni logor. Izvesni nemački oficir (Ditrih Šulc-Ken, zvani Doktor Džez), je, izgleda, potajno voleo džez, pa je tako i Đango uživao protekciju. Džez muziku su u to vreme naglo raširili američki vojni orkestri (big bands). Francuzi su na džez gledali kao na simbol pasivnog otpora okupatoru.

Vrhunac Đangove karijere došao je posle rata, kada je sa Kvintetom snimio numere kao što su Nuages, Songe d’Automne, My Melancholy Baby, Sweet Georgia Brown itd. Izuzetno je uspešna pomenuta turneja po Americi, gde je Đango svirao i sa Djukom Elingtonom. Ali u ovo vreme njegova nedisciplinovanost i hirovitost dolaze do izražaja: svađe sa Grapelijem su učestale, i violinista je taj koji češće popušta. Više puta je Đango izbacivao iz benda svog brata Žozefa, pa ih je Grapeli mirio. Publika koja je Đanga obožavala ipak je loše primala otkazivanja i zanemarivanja od strane zvezde. Kada su koncertne sale počele da se prazne, Đango je pao u apatiju. Početkom pedesetih Đango rešava da se dovede u red: počinjeda nastupa redovno u klubu Sen Žermen u Parizu, a i publika mu se vraća. U slobodno vreme je pecao u dvorištu svoje kuće na obali Sene. Tu ga je i zadesio fatalni moždani udar, 15. marta 1953. godine, u 43. godini života. Ostao je upamćen kao boem, neverovatan improvizator koji nikada nije pročitao notu, i po cigareti u uglu usana.

Karavan i dalje vozi

Osim što je odveo američki sving u jedan nov i autentičan podžanr, Đango je procureo i u pop-kulturu. Iz zadimljenih pariskih klubova punih uštirkanih košulja preselio se sada Đango na naše računare, gde je, bar prema našem iskustvu, odličan saputnik za letnje veče, ali i za kakav umni napor: živahna i razigrana, a opet nenapadna muzika koja prija uhu. Uostalom, procenite sami: