Sa ciljem lečenja kolektivne amnezije, objavljujemo članak belgijskog novinara Mišela Kolona iz novembra 2002. godine u četiri dela.
Zašto više niko ne govori o Jugoslaviji? Tamo se odvijaju naročito zanimljivi događaji…
Sa novom vlašću cene hleba, mesa i električne struje naglo su porasle. Stopa samoubistava isto tako. Broj štrajkova takođe. Premijer Đinđić, čija je popularnost pala na 8%, sada optužuje za ucenu rudare Kolubare, iste one koji su pomogli da se svrgne Milošević. Tokom ovog perioda, Kosovo, koje je NATO iskoristio kao opravdanje za bombardovanje [SR] Jugoslavije, živelo je pod terorom mafije i bilo je svedok „etničkog čišćenja” svih nacionalnosti uprkos (ili usled) prisustvu 40.000 pripadnika NATO trupa.
Dobro došli u Jugoslaviju, uzornu novu koloniju i primer za globalizaciju. Upozorenje svim zemljama koje se SAD spremaju da „pokore”. Vredno iskustvo za sve koji su podržali NATO-ov rat 1999. godine. Možda bi trebalo da se zapitaju zašto je većina Srba odbila da izađe na glasanje prošlog oktobra?
Cena hleba je skočila sa četiri na 30 dinara u periodu od godinu dana. Kilogram svinjetine sa 180 na 260 dinara (bila je 60 dinara pod Miloševićem). Krompir sa sedam na 12, šećer sa 25 na 50, litar ulja sa 36 na 70 dinara. U poređenju sa cenama tokom Miloševićevog perioda, povećanje je više nego ogromno.
Cena kubnog metra gasa je skočila sa tri na 11,20 dinara. U Beogradu 170.000 porodica ne može da plati račune za struju jer su se udvostručili u periodu od četiri meseca kao posledica zahteva MMF-a, a najavljena su i dodatna poskupljenja. Ovi građani tokom zime neće imati grejanje.
„Francuzi ne bi mogli da žive sa tako malo”, rekao mi je Dominik pri povratku u Beograd. „Moji stari prijatelji, bračni par beogradskih intelektualaca, kada idu u kupovinu uzmu samo bananu i jogurt jer nemaju za više. Kafa se više ne prodaje u paketima od pola kilograma već samo po 100 grama. Ali oni više ni ne piju kafu jer im je postala prevelik luksuz. ‘Da, u redu je, snalazimo se’, kažu mi, ali oboje su izgubili preko 10 kilograma. Ručak za troje je konzerva sardina, malo paprike i nešto hleba… Više i ne brojimo samoubistva penzionera koji ne mogu da plate lekove.”
Isto tako, Senka, domaćica iz Jagodine, ispričala nam je uz mnogo muke: „Šta da radim kad mi dete kaže: ‘Mogu li da uzmem malo hleba, mama? Malo mleka’, a ja nemam ništa da mu dam? ”
„Nikome nije ostalo ništa čime bi mogao da kupi potrepštine”, objasnio nam je naš francuski prijatelj. Mnogo ljudi je nezaposleno, a još više ih ne prima socijalnu pomoć. Preživljavaju putem trampe poput: „Popraviću ti auto za kilo krompira i malo ulja.” Oko polovine svih domaćinstava ima porodicu na selu koja im pomaže da se prehrane. Da nemaju, ne bi mogli da prežive.
Militanti nedavno formirane Partije rada su na našu molbu sproveli mali upitnik: „U tri industrijska mesta srednje veličine, 85% stanovništva nam je saopštilo da im je životni standard opao 150%.”1
4.900 beogradskih žena sa kancerom ne prima lekove.
Još jedna katastrofa: zdravstveno stanje. Od 1991. godine Jugosloveni su mnogo propatili od oskudice uzrokovane embargom Zapada. Potom je stiglo i ozbiljno zagađenje kao posledica NATO bombardovanja hemijskih kompleksa u Pančevu, što je kršenje pravila ratovanja.
Da stvar bude gora, došlo je do dramatičnog pada životnog standarda i dostupnosti hrane. Povrh svega, oskudica je načinila štetu: nema više jeftinih lekova iz državnih apoteka – gotovo je nemoguće naći ih. Umesto toga, neophodno je imati debeo novčanik za kupovinu lekova u privatnim apotekama. Trideset kapsula leka za kancer košta 60 evra – gotovo cela mesečna radnička plata.
Prema pisanju časopisa „Novosti”, 4.900 Beograđanki sa kancerom nema pristup lekovima. Takođe se beleži znatan rast broja obolelih od kancera, naročito plućnog.2 Ministarstvo zdravlja priznaje ovaj fenomen, ali ne sprovodi nikakvo istraživanje. Da li je uzrokovan uranijumom?
Postoji rizik da zdravstveni problemi postanu još dramatičniji: skorašnje statistike ukazuju na povećanje broja preminulih od 30% u odnosu na prošlu godinu. Ovo uključuje sve starosne grupe, pa i mlade.
Nakon što je preminuo otac prijatelja iz Beograda, porodica je morala da čeka nedeljama na sahranu jer nisu mogli da nađu grobno mesto – groblja su postala premala, rekli su nam ogorčeno.
Šta se dogodilo sa obećanjima iz 2000?
Kakvu su promenu prozapadne stranke obećale u kampanji za izbore oktobra 2000? Ako bismo im verovali, stanovnike Srbije čekao je napredak, samo je trebalo da se okrenu Zapadu…
Pisali smo nedavno pod naslovom „Da li će Koštunica, Đinđić i Vašington održati svoja obećanja?”: „Jugoslovenska omladina je imala velika očekivanja jer su naročito mladi ti koji se hrane većinom iluzija o zapadnim obećanjima. Velika je iluzija to što oni veruju da će, ako popuste pred voljom multinacionalnih [korporacija] i zapadnih političara, napredak stići u Jugoslaviju i obeštetiti jugoslovenski narod. Presudno pitanje ostaje: koliko vrede obećanja SAD i njihovih saveznika? Namamljene obećanjima o napretku iz 1989, zemlje poput Rusije, Bugarske i Albanije su kleknule pred zapadnim kapitalizmom. Da li njihov narod živi bolje? Činjenice govore za sebe.”3
U Beogradu, takođe, činjenice govore same za sebe već dve godine. Globalizacija „made in USA & Brussels” osiromašila je narod. Takozvani zapadni investitori zahtevali su okončanje kontrole cena – i dobili su ga.
MMF: „Makar 800.000 radnika mora biti otpušteno.”
Da li se životni standard i zdravlje mogu obnoviti u narednih nekoliko godina? Nemojte se nadati, jer će nezaposlenost poprimiti katastrofalne razmere: „Makar 800.000 srpskih radnika u javnom sektoru i državnim preduzećima mora biti otpušteno”, insistira Arvo Kudo, predstavnik Svetske banke, istovremeno savetujući vladu da ide polako i da se prilagodi da bi izbegla „eksplozivnu društvenu situaciju”.4
U osnovi, nema ničeg novog u vezi sa politikom Svetske banke. Još 1989. godine tražila je bankrot 2.435 jugoslovenskih preduzeća i masovno otpuštanje (dve trećine [radnika] u Srbiji)… Ovi zahtevi Zapada su stavili lidere različitih republika u trku za prevlast sa nacionalistima koji su imali velike uloge. Prve metke u ratu ispalili su Svetska banka i MMF.
Deset godina kasnije, zahvaljujući bombama NATO, privatizacija je zaista otpočela. Đinđićeva vlada je imala na meti pet najbitnijih javnih preduzeća, ali otpor je veliki. Na primer, 36.000 radnika u poljoprivrednom preduzeću „Industrija mesa Carnex”. U junu su saznali da im je penzioni fond prazan. Ako bi se radnik razboleo, ne bi imao pravo na bilo kakvu nadoknadu. Gde je nestao novac? „Nemamo pojma”, odgovorila je vlada koja je odbila da pomogne tim radnicima i pokušala da ih natera da prihvate privatizaciju.
„Ni govora”, odgovorili su radnici. Takođe su odlučili da prodaju svoje proizvode samoposlugama direktno i nisu dozvolili državi da im uzme 50% profita: „Kada isporučimo, platite nam samo deo i uvek kasnite. Nama nije potreban strani kapital da nas spasi jer već izvozimo u 24 zemlje. Možemo bez vas.”
Otpor privatizaciji
Ovi radnici traže način da spasu svoj samoupravni sistem. To se takođe može videti u uspehu inicijative novog (opozicionog) sindikata „Ka budućnosti” koji je predložio radnicima da oni sami otvore račun za socijalnu štednju i rade četiri subote mesečno za uplate.
Problemi u ostala četiri „velika” preduzeća su identični: „Zastava” (automobili), „Goša” (građevina) i među metalcima „Sartid 1913” (Železara Smederevo). U ovom poslednjem preduzeću država je preuzela i isporučila 150.000 tona čelika ali ih nije platila. Ovo je prepolovilo plate radnika. Račun preduzeća se ispraznio. U junu premijer Đinđić je posetio fabriku i predložio da privatizacijom novac dobiju nazad. Radnici su odbili ovaj manevar i pozdravili ga 48-časovnim štrajkom.
Zaista, radnici u pet najvećih fabrika u zemlji ostali su verni samoupravljanju i odbili da se njihova preduzeća privatizuju i podrede stranim multinacionalnim korporacijama. Nemački interesi žude za „Gošom”, dok „Pežo” želi „Zastavu”. Malo pre izbora, vlada, otpustiši polovinu od svojih 30.000 zaposlenih, ponovo je počela da daje lepa obećanja. Pred same izbore, kao slučajno, najavila je da će fabriku [„Zastava”] preuzeti čudesni američki investitor koji je obećao da će ponovo pokrenuti proizvodnju, praveći čak 220.000 automobila godišnje! Veoma hipotetičko obećanje u vreme kada je svetska kapitalistička automobilska industrija sposobna da proizvede 70 miliona automobila godišnje, a uspe da proda 50 miliona – simptom krize viška proizvodnje. Ako otpuste i osiromaše svoje potencijalne kupce, kome će da prodaju.
Posle suočenja sa svim tim obećanjima, pređašnje iluzije su prerasle u sumnju: „Vlada ne brine za ljude, već za sopstvene džepove.”
Da li je privatizacija uspela da napuni te džepove? Neki primeri mogu da potvrde ovaj zaključak. Prodavši svoja telekomunikaciona preduzeća, mreža Mobtel 063 pala je u ruke braće Karić. Svi se pitaju odakle je došao novac za izgradnju mreže u celoj Srbiji. Kao i novac da se finansira TV kanal BK koji prikazuje najbolje programe u zemlji. Braća Karić su veoma bliski Đinđiću. Što se mreže 064 tiče, nemački kapital stoji iza kupovine, dok je novi operater prodat Britiš telekomu.
Ko se bogati u Jugoslaviji?
Ako je većina Jugoslovena znatno osiromašila, šta se dogodilo sa novcem koji su imali? „Novcem puni džepove mafija iz Đinđićevog okruženja”, kaže Žarko, sažimajući opšte mišljenje.
Mafija? Možda je u pitanju preterana optužba? Nimalo. Francuski državljanin po povratku iz Beograda nam piše: „Skoro je ubijen jedan kapitalista blizak stranci gospodina Đinđića. Dobio je koncesiju za izgradnju autoputa Beograd–Horgoš i trebalo je da su radovi već blizu završetka. …Krenete li kolima tuda, videćete da je ovaj autoput u istom stanju… u kojem ga je ostavio… Milošević. Smatra se da je ovaj kapitalista ubijen da bi se sakrila pronevera sredstava u korist DOS-a (koalicije na vlasti).”
Ovu optužbu iznela je i pratnja predsednika Vojislava Koštunice. Krajem avgusta, ministri iz njegove stranke, DSS-a, napustili su vladu u znak protesta zbog ubistva Momira Gavrilovića. Visoki zvaničnik bezbednosnih službi upravo se sastao sa Koštunicom da mu preda informacije o postojećim vezama između premijera Đinđića i mafijaškog bosa Stanka Subotića. Do sada niko nije uhapšen niti optužen za ovo ubistvo.
Može se videti da je privatizacija glavnih državnih preduzeća sprovedena u korist izvesnih bankarskih grupa. Među njima, upravnim odborom dominiraju članovi vladajuće koalicije, DOS-a.
Vlast nije u Beogradu
Nisu samo prijatelji gospodina Đinđića ti koji se bogate. Kada bude zatvorio četiri najveće srpske banke, ukidajući 10.000 radnih mesta, ko će ih preuzeti? Francuska „Sosijete ženeral” i austrijska banka „Rajfajzen”. Pivarsku industriju već je preuzela belgijska firma „Interbru”.
Koja zemlja misli da ima pravo na najveće parče kolača? Nemačka, svakako. Neki su već počeli da pričaju o „nemačkoj invaziji”. U školama, kursevi nemačkog jezika su već pretekli engleske. Nemačka invazija je otpočela u mnogim mestima. Za crnogorskim vodovodom već žudi jedno nemačko preduzeće. Nemačke kompanije su otkupile većinu srpskih medija. Zapadnonemački „Algemajne cajtung” preuzeo je kontrolu nad poznatim dnevnim novinama „Politika”, dok je „Gruner i Jar” ugrabio tabloid „Blic”.
Jedna usputna napomena. Pod Miloševićem, prozapadna opozicija koju su velikodušno finansirali ljudi poput američkog milijardera Džordža Soroša, kontrolisala je većinu novina. Trenutno, sva štampa je prozapadna. Da li je to pluralizam?
Ništa od ovoga ne treba da bude iznenađenje. Trenutni događaji su samo primena [u praksi] scenarija koji je pre mnogo godina napisan u Vašingtonu, Berlinu i Briselu. SAD i Evropska unija su ekonomski i društveni život u Jugoslaviji uzele u svoje šake. Primenjuju apsolutnu kontrolu kroz G-17 plus, krug ekonomista koje finansira Zapad sastavljen od bivših direktora MMF-a i Svetske banke.
Upravo taj G-17 plus je obezbedio ključne igrače novog režima: zamenika premijera Miroljuba Labusa, guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića i ministra finansija Božidara Đelića. Oni su pripremili sve zakone za likvidaciju socijalnog osiguranja i razmontiranje radničkih prava.
Oni su kao MMF-ovi agenti otpočeli privatizaciju preduzeća koja su pre toga bila pod samoupravom radnika, poslednjih ostataka Titovog perioda. Dvadeset dva preduzeća prodata su na aukcijama, pet je prodato, dvadeset šest se restrukturira.5. Zakon o zaštiti radnika od otpuštanja je zataškan da bi se udovoljilo stranim investitorima.
Đelić je smanjio porez na preduzeća sa 20% na 14%. Dok običan narod nema dovoljno da preživi, nove gazde, multinacionalne korporacije i bogate zemlje se preplavljuju poklonima. Đelić je najavio da će njegova vlada odmah isplatiti „naknadu” od 60 miliona evra Svetskoj banci, Evropskoj investicionoj banci i „Pariskom klubu”. Za uništenje Jugoslavije, Zapadu se isplaćuje „naknada”.
Razočaranje, ali i otpor
Danas, dva od tri stanovnika Srbije žive ispod nivoa siromaštva. Ta situacija je dovela do razočaranja ali je i podstakla otpor.
Gde je narod Srbije danas? „Odgovor je jednoglasan: prevaren, razočaran, obeshrabren”, kaže Dominik. „Vide da su prevareni”, Stefan se poverava. A Jelena: „Krive Miloševića, ali dok je on bio na vlasti jelo se tri puta dnevno. Sada…”
Veoma niska izlaznost na prošlim izborima potvrdila je opšte gađenje prema političkim strankama: „Svi su truli”. Đinđić, novi premijer, beleži pad stope popularnosti na 8%. Ali i predsednik Koštuinca gubi popularnost: „Mnogo obećava, ali ništa ne uradi”, kaže Branko ogorčeno. Branko je, pun nade, glasao za njega. Čak su i omladinci, neprijateljski raspoloženi prema Miloševiću i nadajući se da će okusiti zapadni način života, razočarani.
Stopa samoubistava je eksplodirala. Prošle godine ih je u Beogradu bilo 900. U Nišu, gradu od 300.000 stanovnika, policija beleži samoubistvo na svakih pet dana. Stanovnici Srbije su, u 2001. godini, protiv stresa potrošili 41 milion tableta „bensedina”, 63 miliona tableta „bromazepama” i 40 miliona tableta „dijazepama”.
Čak i krajnje zapadno orijentisana agencija „Asošijeted pres” izveštava o društvenoj katastrofi: „Hiljade taksista i seljaka blokirale su saobraćaj u Beogradu i na autoputevima ka Bosni u znak protesta protiv novog poreza (u proseku, u visini mesečne plate) koji pogađa i taksiste sa ciljem da se iznude najviše cene malina koje otkupljuje država.”6
Slogan na protestima – „DOS-ta!” – veoma dobro izražava celokupno razočaranje DOS-om koji je Zapad postavio na vlast oktobra 2000. godine.
Ovog leta, policija (koju je novi režim gotovo u potpunosti zamenio) razbila je mnoge demonstracije sa velikom svirepošću. U junu, pred beogradskom Skupštinom, 40 osoba je ranjeno tokom demonstracija „siromašnih”.
Ništa od ovoga nije prošlo kroz filter zapadnih medija. Zapadno javno mnenje se drži u neznanju. Ne dopušta se da se objasni ovo duboko razočaranje jugoslovenskog stanovništva u „one što im daju obećanja”, koje je stvarni uzrok političke krize u Srbiji, sukoba Koštunica – Đinđić i skorašnjeg izbornog ćorsokaka. Ali pre nego što dođemo na to, moramo prvo ispitati stvarne razloge koji su doveli do američke i nemačke intervencije na Balkanu. Takođe [moramo] objasniti vezu između mafije i lokalnih terorista.
Leave a Reply