Natoizirano Kosovo: etničko čišćenje, teror i mafija

Koje su posledice ovoga danas? Kao što smo prikazali u filmu „The Damned of Kosovo”, ovaj region je još uvek u čvrstom stisku etničkog čišćenja, terora i mafije. Rešenje lokalnog sukoba nije ništa bliže, već dalje nego ranije.¹

Istinsko etničko čišćenje proteralo je sa Kosova većinu nealbanskog stanovništva: Srbe, Jevreje, Rome, Muslimane, Turke, Gorane, Egipćane, itd. Sve ove nacionalnosti sistematski su isterivane zastrašivanjem: napadima bombama, ubistvima, uništenjem kuća, neprestanim pretnjama… 230.000 osoba moralo je da potraži utočište u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i drugde. Oni koji su ostali, blokirani su u malim enklavama – getima, iz kojih retko mogu izaći, a tada samo uz pratnju pripadnika NATO snaga.

Da li je ovo „čišćenje” bilo ograničeno samo na period neposredno posle rata? Izvesne sile bi volele da u to poverujemo. Međutim, sledeći saznanja iz našeg filma „The Damned of Kosovo”, jedan novinar je intervjuisao Niurku Pineiro, glasnogovornicu Međunarodne organizacije za migracije vezanu za UN u Ženevi. Ona je potvrdila: „Nastavljamo da beležimo svakodnevno zastrašivanje i zlostavljanje, takođe uz veoma nasilne napade, često smrtonosne, iako u manjem broju.”²

Izvesni branioci NATO-a tvrde da se stvari normalizuju, da ima manje ubijenih nego u početku. Da, ali zašto? Iako bismo mogli zvučati cinično, moramo reći da je to zato što je većina pripadnika nacionalnih manjina već pobegla iz regije, te ima manje ljudi za ubijanje!

U stvari, situacija se uopšte nije popravila, kao što je i sama glasnogovornica UN priznala: „Manjine su ostale podložne napadima… Sloboda kretanja ostaje njihov ključni problem, onemogućavajući normalan život… Bez slobode kretanja, pristup ključnim socijalnim službama, poslovima i građanskim strukturama (bolnicama, obrazovanju, itd) ostaje izuzetno težak i često nemoguć.”³

Da rezimiramo. Nema kretanja. Nema pristupa javnim službama, ni obrazovanju, ni zdravstvu. Nema posla. Povrh toga, svakodnevni teror. Kosovo vođeno NATO-om ostaje zemlja bez zakona, pakao za one koji su se našli na meti OVK, uključujući i brojne Albance. Prošlog 5. novembra, sam šef misije UN za Kosovo, Mihael Štajner priznao je da „pripadnici malih zajednica na Kosovu još uvek nisu povratili svoje domove, a oni koji ih nisu ni napuštali žive pod neprihvatljivim uslovima”. Nismo li pokazali da se izgovor za intervenciju NATO-a potpuno urušio?⁴

Zašto zapadni mediji ne govore o ovome kao ni mediji izvesnog dela levice?

„NATO je na Kosovu sklopio brak iz interesa sa mafijom”

Zašto nikada nije analiziran kriminalni karakter mafijaških režima koje je postavio NATO? Opažanje je veoma jasno kada čujemo reči Džejmsa Biseta, bivšeg kanadskog ambasadora u Jugoslaviji: „Kosovo je i dalje društvo bez zakona, potpuno netolerantno prema etničkim manjinama te jedno od najopasnijih mesta na zemlji.”

Zašto Kosovo ostaje zemlja bez zakona? Zbog snažnih ekonomskih interesa, objašnjava kanadski stručnjak Mišel Čosudovski: „Narkobosovi Kosova, Albanije i Makedonije su postali nova ekonomska elita, često vezana za bitne zapadne komercijalne interese. Prihod od trgovine drogom i oružjem je potom ponovo iskorišćen za nove nelegalne aktivnosti poput mreža prostitucije.”

„Visoki zvaničnici režima albanskog predsednika Beriše su bili upleteni u trgovinu drogom i oružjem sa Kosovom. Ova trgovina nekažnjeno cveta uprkos prisustvu kontingenta američkih trupa još od 1993. godine. U toku poslednjih nekoliko godina, trgovina drogom je omogućila OVK-u da naoruža trideset hiljada vojnika za rat u veoma kratkom vremenskom periodu. NATO je sklopio brak iz interesa sa mafijom.”⁵ Ovo su potvrdile i evropske policijske službe, među njima i nemački Savezni biro za borbu protiv kriminala: „Albanci su trenutno najbitnija grupa za distribuciju heroina na Zapadu.”

Poznato je da je droga, zajedno sa oružjem i ekonomskom propagandom, jedan od tri najbitnija sektora ekonomije današnjih kapitalističkih društava, te da je CIA uspostavila operacije [trgovine] drogom, kao i sistem za trampu „droga-oružje-nafta” po celom svetu u saradnji sa najgorim [grupama] organizovanog kriminala. Ova romansa sa OVK-om ima mnogo presedana.

Albanska mafija kontroliše i preusmeravanje međunarodne pomoći sa sve korupcijom koju to iziskuje. Jula 2002, istražitelji iz EU su „otkrili 4,5 miliona evra na raznim računima na Gibraltaru”.⁶ Ovaj novac je bio proneveren iz kosovske agencije za energiju. Tako da svakodnevna isključenja struje nisu iznenađenje.

Da li su sve ove prevare slučajne ili neka sporedna pojava? Ili su, naprotiv, sastavni deo uspostavljenog sistema? Anonimni evropski zvaničnik je izjavio: „Međunarodna zajednica je ubacila između 15 i 18 miliona evra u Kosovo u poslednje tri godine, ali još uvek nismo uspeli da uspostavimo osnovnu infrastrukturu.”⁷

Nije u pitanju sporedna pojava. Ista vrsta masovnog izliva sredstava se dogodila u Bosni sa klanom u okruženju muslimanskog predsednika Izetbegovića.

Okupirane teritorije: veštačka i korumpirana ekonomija

Ekonomije teritorija pod neokolonijalnom upravom čine poptuno veštački sistem. Terenska vozila međunarodnih NVO kao i tuce hotela i benzinskih stanica uz autoputeve mogu stvoriti vrstu privida. Ali u enklavama (getima) gde žive manjine, nije bilo gotovo nikakve rekonstrukcije, a, po glasinama, glavni poslodavac na Kosovu je još uvek firma „Braun i Rut” koja je sagradila vojnu bazu Bondstil.

Oba zapadna protektorata na Balkanu su zapravo dve „zemlje” sa najvišom stopom nezaposlenosti u Evropi: 57% na Kosovu i 60% u Bosni.⁸⁹

Da li sve ovo predstavlja „neizbežnu tranziciju” ili je pre dugoročna pojava? U stvarnosti, okupacija delova bivše Jugoslavije pretvorenih u protektorate obećava dugoročnu katastrofu za narod te regije. Daleko od [privrednog] poleta, ove zemlje su kolonizovane. I moralno izopačene. U Bosni, takođe, vojna okupacija SAD je prouzrokovala talas nelegalne trgovine što ilustruje i nedavni skandal „DynCorpa”. Ova kompanija, jedan od najvećih snabdevača uslugama vojske SAD, poslala je 181 zaposlenog u Bosnu, kao i timove za održavanje helikoptera tipa „apač” i „blekhok”.

Januara 2002. jedan od ovih zaposlenih, Ben Džonston, otkrio je [javnosti] skupinu unutar „DynCorpa” [koja se bavila] seksualnim robljem: „Otkad sam stigao, govorili su mi o prostituciji, ali mi je bilo potrebno malo vremena da shvatim da su te devojke kupili za 600 do 800 dolara. Rekao sam im da je to čisto ropstvo.”¹⁰

Neke od devojaka su imale između 12 i 15 godina. Optužbe koje je Džonston izneo koštale su ga posla, ali pored svega završile su se istragom. Ipak, vojska SAD se postarala 1995. da njene trupe i ostatak zaposlenih budu nekažnjivi pred zakonom ove zemlje. Konačno, krivci bi bili vraćeni u SAD bez krivičnog gonjenja. Evo ogorčenog komentara Kristine Dolan, osnivača Međunarodne humanitarne organizacije protiv izrabljivanja dece: „Imamo ovde zaposlene tih preduzimača vojske SAD u tajnoj vezi sa mafijom koji kupuju decu kao seksualne objekte. Kakvo je iznenađenje čuti da je DynCopr zadržao ugovor dok su se SAD pretvarale da žele da zaustave izrabljivanje ljudskih bića!”¹¹

U stvari, vojne baze SAD širom sveta su centri ženskog seksualnog ropstva organizovanog u savezu sa lokalnim mafijama. Jedan izveštaj visokog komesara UN za ljudska prava objašnjava da je Bosna posle rata postala veoma bitan čvor za trgovinu ženama. Ovaj dokument, naravno, ne pravi vezu između ovih zločina i baze NATO-a u Tuzli gde su stacionirane hiljade vojnika. Ali muslimanski lider Mirsad Suljić kaže: „Možete li zamisliti 20.000 mladića bez žena tokom cele godine?” Već 1995. „Njujork tajms” je štampao veoma rečit naslov: „Tuzla: Amerikanci su sleteli. Eto prostitucije, droga i side”.

Đinđićeva vlada želi Srbiju u NATO-u po svaku cenu. Ako se to dogodi, da li će sudbina srpskih žena biti išta drugačija od sudbine bosanskih?

Afera sa „DynCorpom” nije izolovani skandal. To je uobičajena pojava. Krajem Drugog svetskog rata, vojnici vojske SAD su prisilili 40.000 žena iz Napulja na prostituciju – to je trećina ženskog stanovništva.¹² Tokom rata u Alžiru, francuske trupe su silovanje alžirskih žena koristile kao oružje protiv boraca Fronta nacionalnog oslobođenja i civilnog stanovništva, kao što smo imali prilike da vidimo u skorašnjem dokumentarnom filmu zasnovanom na svedočenjima nekoliko očevidaca.¹³ Zapadni mediji su veoma brzi kada treba dati lekcije o ratnim zločinima (stvarnim ili izmišljenim) „manjim” nacijama. Sa druge strane, veoma su diskretni kada se radi o ovoj nespornoj činjenici: dolazak trupa velikih zapadnih sila nerazdvojiv je od društvenog i ekonomskog izrabljivanja okupiranog naroda, naročito žena.

„Albanci će pobiti sve koji su ostali”

Zašto vođe OVK nemaju namere da pronađu mirno rešenje problema na Kosovu? Zato što oni, kao mafija, nameravaju da zaštite svoje kriminalne ekonomske interese. Nestabilnost i nelegalnost su njima nezamenjivi.

Tako, zaštita koju Zapad pruža rasističkoj i terorističkoj strategiji OVK čini istinsku tempiranu bombu u narednim mesecima i godinama, jer njihove vođe ne prestaju sa pretnjama. Na primer, Ethem Čeku, ministar za zaštitu životne sredine i rođak Agima Čekua, vođe KZK (Kosovski zaštitni korpus, novo ime za milicije OVK koje su integrisane u državni aparat), izjavio je početkom 2002: „Srbi koji pokušaju da se vrate na Kosovo bez ovlašćenja biće poslati nazad silom oružja ako bude potrebno.” Pretnja koju je Everet Erlandson, penzionisani policajac iz Čikaga koji trenutno služi u UN u Prištini, shvatio ozbiljno: „Kada ‘internacionalci’ budu napustili Kosovo, Albanci će pobiti sve one koji su ostali.”¹⁴ Da li SAD nameravaju da napuste Kosovo? Ili makar da pritisnu teroriste? Skorašnji „beg iz zatvora” Florima Ejupija ukazije da ne.

Kako pobeći iz američkog vojnog zatvora bez problema?

Ko je Florim Ejupi? Čovek sa mnogo krvi na rukama… Albanski teroristi su, 16. februara 2001, detonirali daljinski kontrolisanu bombu pod srpskim autobusom na liniji Niš–Gračanica i pri tome usmrtili 11 osoba, a 40 ranili. „Dima i mrtvih je bilo na sve strane”, kaže 25-godišnja novinarka Gorica Šćepanović koja je preživela napad, ali je usled šoka ostala sa psihološkim ožiljkom do kraja života.¹⁵

Istraga je, prvi put, naišla na trag. „Iako su nas u prošlosti optuživali da smo spori, ova istraga je primer dobrog policijskog rada”, rekao je Derek Čapel, britanski glasnogovornik policije UN.¹⁶

U stvari, četvorica su uhapšena. Dvojica su činovnici Kosovskog zaštitnog korpusa (bivši OVK). Ali samo jedan, Florim Ejupi, stavljen je pod ključ. Policija UN je bila toliko uplašena da će ih njegove kohorte osloboditi da je Ejupija prebacila iz zatvora u Prištini u vojnu bazu Bondstil.

Ovo se učinilo kao dobra ideja na papiru kada je bila predstavljena kanadskom vojnom stručnjaku Skotu Tejloru: „Postavljen na vrhu brda, ovaj impresivni objekat – 40 kvadratnih kilometara – istinska je tvrđava, u potpunosti okružena sa tri reda bodljikave žice, sa velikim bezbednosnim perimetrom, i svugde sa osmatračnicama i reflektorima.” Uprkos svim preprekama, Ejupi je lako izašao iz baze Bondstil maja 2002, pre nego što je i izveden pred sud. Evo ogorčene reakcije britanskog policajca Čapela: „Amerikanci su nam rekli da je došao do metalnih objekata [sakrivenih u] pirogu od spanaća. Ovo ne izmišljam.”¹⁷

Ima dobrih razloga za ogorčenje. Kako bi jedan zatvorenik obučen u drečavo narandžasti kombinezon uspeo tiho da pobegne usred 5.000 američkih vojnika osim ako ga namerno nisu pustili da ode?

OVK: naprasna metamorfoza ili marketinški trijumf?

Da li su ove sumnje preterane? Nisu li samo Srbi i ostale nacionalne manjine Kosova ti koji optužuju SAD da štite kriminalce? Ne. Klaus Rajnhard, general koji je komandovao trupama NATO-a na Kosovu do marta 2000, takođe je ljut: „Amerikanci previše veruju u odanost OVK. Albanski ekstremisti koje je KFOR uhapsio, brzo su pušteni. Da je KFOR ranije delovao protiv ekstremista, situacija u Makedoniji se ne bi toliko pogoršala.”

Ako danas neko može tako da kritikuje svog „dragog saveznika” to je zbog velikog povećanja suparništva između Vašingtona i Berlina na Balkanu i u ostatku sveta. Njegov uzrok je „globalna” ekonomska kriza.

Bio je to nemački nedeljnik „Špigl” – a ne štampa u SAD – koji nam je objasnio: vođe OVK uopšte nisu ono što su nam ranije tvrdili. Proteklog 21. septembra, „Špigl” je intervjuisao Bujara Bukošija, bivšeg „premijera” kosovskih Albanaca u izgnanstvu: „Nakon rata, došla je na red najsurovija eliminacija među Albancima. Vođe OVK su likvidirale političke protivnike pod izgovorom da su ‘kolaboracionisti’.” Sudeći po „Špiglovom” istraživanju, „jedan bivši zapovednik OVK angažovao je ratnog zločinca da izvrši atentat na Ekrema Redžu, drugog zapovednika OVK”. Redža je pripremio knjigu o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu, prvenstveno od strane OVK.

Izbeglice sa Kosova su postali evropski Palestinci

Naravno, čovek se zapita kako to da nismo o tome čuli ranije? Da li su vođe OVK bili anđeli kada ih je NATO iskoristio za napad na Jugoslaviju? Ili su već tada bili „teroristi”, kako ih je nazvao izaslanik SAD u ovom regionu?

To se spominje tek sada jer se Vašington i Berlin sve više bore za energetske koridore koji prolaze preko Balkana, kao i oko mnogo drugih stvari. Ali ovo nije metamorfoza OVK. Jednostavno, velike sile su sakrile pravu prirodu OVK jer su im bile potrebne njihove usluge.

Kosovska drama dodatno diskredituje NATO i sadašnju srpsku vladu. Ne samo da ništa nije urađeno radi povratka 230.000 srpskih izbeglica i ostalih proteranih sa Kosova, onih koji su postali evropski Palestinci; već su i zapadni administratori na čelu misije UN sav trud uložili u razmontiranje jedine oblasti na Kosovu još uvek naseljene Srbima – severni deo Kosovske Mitrovice. Međutim, broj Albanaca uklonjenih iz ove oblasti je bio relativno mali: oko 5.000 stanovnika. Veoma malo u poređenju sa 230.000 [pripadnika] ostalih nacionalnosti koji su prognani. No, njihov povratak je apsolutni prioritet administratora UN.

Neki imaju i agresivniji stav prema Srbima, na primer Međunarodna krizna grupa, koja vrši pritisak na zakonodavce, bliska CIA i koju finansira milijarder Džordž Soroš. Prema ovom lobiju, među čijim članovima je i Luiz Arbur, bivša tužiteljka iz Haga, i Vesli Klark, komandant NATO bombardovanja 1999: „UN i vojnici KFOR-a predvođeni NATO-om moraju uspostaviti autoritet nad Mitrovicom. Novi šef misije za Kosovo, Mihael Štajner je najavio nova hapšenja Srba.”

Kosovo: ‘Velika Albanija’ i novi Izrael?

U principu, prema rezoluciji UN koja je zaključila rat, Kosovo je ostalo deo Jugoslavije. No, tamo kao i drugde, SAD su se povinovale samo onim rezolucijama koje služe njihovim interesima. Većina medija u SAD je pripremala javnost za nezavisnost Kosova – obećanje dato na „venčanju” SAD i OVK. Mogućnost otcepljenja, čistu i jednostavnu, predložila je tzv. nezavisna komisija „stručnjaka” među kojima je i lord Robertson, generalni sekretar NATO-a.

Međutim, evropske sile ne žele ovu nezavisnost. Oni znaju da Vašington teži da stvori novi Izrael na Balkanu – državu koja im je dužna za sve i koju će moći da koriste kao nosač aviona.

Sa tim u vidu, da li SAD vrše snažan pritisak sa ciljem ostvarivanja ove nezavisnosti? Apsolutno ne. Koriste strategiju održavanja napetosti. Podstičući sukobe – samim tim i patnju – opravdavaju prisustvo svoje vojne baze.

Ohrabrivanje politike zasrašivanja takođe ohrabruje ostale separatističke pokrete u okolnim oblastima. OVK podjednako žudi za Crnom Gorom i Makedonijom. No, glavni napad cilja možda teritoriju jugozapadne Srbije. O tome se ne govori mnogo, ali Sandžak bi mogao biti nova Bosna.

Sutra Sandžak?

Prozapadni institut specijalizovan za balkanske prilike, Međunarodni izveštaj o ratu i miru, potvrđuje: „Srbi procenjuju da je oko hiljadu članova njihove zajednice napustilo grad Novi Pazar u proteklih nekoliko godina. Novi natpisi ‘na prodaju’ svakodnevno se pojavljuju na srpskim kućama i zemlji. Procenjuje se da je ovaj odlazak ubrzao SDA, dominantna politička partija muslimana, koja otpušta direktore srpske nacionalnosti iz javnih preduzeća i lokalnih samouprava.” Procenat Srba među stanovništvom je opao sa 22% na 17% (tj. slična, samo masovnija, emigracija je proizvedena na Kosovu sedamdesetih i osamdesetih godina).¹⁸

Proteklog juna, Bosansko nacionalno veće Sandžaka, direktno vezano za SDA, je izjavilo: „Nemamo razloga za integraciju sa Srbijom i Crnom Gorom, ni sa međunarodnom zajednicom, jer Sandžak mora da postane odvojen teritorijalni entitet.”

Da li će Sandžak eksplodirati? Zavisi. Kao i u Bosni i na Kosovu, SAD bi mogle dodati ulja na vatru ako im bude ustrebao novi sukob kao pritisak na buntovnu Srbiju. U ovoj ciničnoj šahovskoj igri, narod su pioni.

U svakom slučaju, srpski dnevnik „Večernje novosti” je oglasio uzbunu: „Uskoro će sandžački trotoari i kafane biti podeljeni i brže će stići do eskalacije nego u Bosni. Prvi oružani incidenti koji će se odigrati biće politički atentati. Ako vlasti ništa ne budu preduzele, Sandžak će eksplodirati za godinu dana.”¹⁹

---

1. Michel Collon & Vanessa Stojilkovic, The Damned of Kosovo, film od 78 minuta. Pogledajte http://lesdamnesdukosovo.chiffonrouge.org ↩

2. Pošta  Roberta Džejmsa Parsonsa (Ženeva), oktobar 2002 ↩

3. Idem ↩

4. Unmikov zvanični sajt (www.un.org), 5. novembar, 2002 ↩

5. Citirano iz „The Damned of Kosovo” ↩

6. Sajt vesti EU, 17. jul 2002 ↩

7. Ottawa Citizen, 22. jun, 2002. ↩

8. Declaration of Steiner, International Herald Tribune, July 24, 2002 ↩

9. Associated Press, 8. oktobar, 2002 ↩

10. Keli Patriša Omeara, „Dyn Corp Disgrace”, 14. januar , 2002, http://insightmag.com/main.cfm/include/detail/stoyid/163052.html  ↩

11. Keli Patriša Omeara, „Dyn Corp Disgrace”, 14. januar , 2002, http://insightmag.com/main.cfm/include/detail/stoyid/163052.html ↩

12. „La violaction estadounidense de Italia”, Obrero Revolucionario, 19. jun, 1994 ↩

13. Patrik Rotman, „L’Ennemi intime”, France 3, 4-6 mart, 2002 ↩

14. Scott Taylor, Ottawa Citizen, 22, jun, 2002 ↩

15. Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002 ↩

16. Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002 ↩

17. Scott Taylor, Ottawa Citizen, June 22, 2002 ↩

18. IWPR’S Balkan Crisis Report, No. 353, July 26, 2002 ↩

19. „Večernje novosti”, 29. septembar 2002 ↩