Kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka iz bivše „crvene srednje klase“ polako izvire struja takozvanih progresivnih liberala ili levih liberala koji su, zahvaljujući crvenom pasošu, često putovali na Zapad tokom osamdesetih a poneki su tamo i završavali studije. Upivši narcisoidnu ideologiju zapadne socijaldemokratije i liberalizma, pojedinci iz ove društvene skupine počinju da veruju da su zapadna kultura, zapadne građanske vrednosti, individualizam i lična odgovornost splet ključnih faktora koji su od Zapada načinili ekonomsko čudo dok je ostatak planete i dalje zakovan u premodernom dobu. Drugim rečima, ideja imperijalizma, kolonijalizma i odnosa ekonomske zavisnosti za leve liberale postaje tabu. Opčinjeni zapadnim konzumerizmom i arogancijom zapadne srednje klase, levi liberali iz postsocijalističkih zemalja kao i liberali iz Trećeg sveta suočavaju se sa nesavladivim kompleksom niže vrednosti jer ta ideja da je određeni kulturni krug toliko superioran u odnosu na druge nije ništa drugo do naličje klasičnog rasizma koji je definisao kolonijalno razdoblje, a koji je u neokolonijalnom dobu preformulisan u „postmoderni rasizam“.¹ Postmoderni rasizam razlikuje se od klasičnog po tome što ne stavlja akcenat na biološku superiornost određene rase ili nacije pošto je takva ideologija diskreditovana sa porazom nacizma u Drugom svetskom ratu i određenim dostignućima boraca za prava crnaca u SAD. Međutim, iako ne stavlja akcenat na biološku superiornost, postmoderni rasizam ima sve suštinske odlike rasizma. U prvom redu njime se opravdavaju nejednakosti unutar jednog društva i između zemalja, ali još važnije je to da ako samo malo bolje razmislimo o ideji kulturne superiornosti jednog kulturnog kruga, i zapitamo se zbog čega je taj kulturni krug stvarno toliko superioran, jedini mogući zaključak je da zapravo postoji neka neotuđiva karakteristika ljudi koji pripadaju datoj kulturi u odnosu na sve ostale. Prema tome, kulturni rasizam, iako će to svaki liberal negirati, ima klasični biološki rasizam kao logičnu posledicu. S tim u vezi, postmoderni, kulturni rasizam koji je implicitan u liberalizmu, zapravo nije ništa drugo do reformulacija klasične rasističke ideologije.

U svetlu svega ovoga, lako je objasniti reakcije koje izjave osoba kao što su Nataša Kandić, Čedomir Jovanović i drugi izazivaju kod većeg dela populacije, kako onih nacionalistički nastrojenih tako i kod onih kojima nacija ne predstavlja toliko bitnu ideju. Otuđenost takozvane druge Srbije od ostatka stanovništva motivisana je intuitivnim osećajem kod većine ljudi da se tu zapravo radi o svojevrsnom autorasizmu, odnosno internalizaciji ideologije kulturnog rasizma koja potiče iz liberalnih krugova Zapada. Indikativno je i to da će liberali neumorno insistirati na brojanju žrtava u ratovima iz devedesetih sve pod parolom da je potrebno nepristrasno analizirati posledice rata i ne biti zaslepljen nacionalnom ideologijom u svom razumevanju tih događaja, a potom će arogantno insistirati kako nacije treba da se izvinjavaju jedna drugoj za zločine. Ako smo već svi mi samo pojedinci i odgovorni samo za svoje postupke, kako to liberali vole da ističu, logično je pitanje zbog čega bi se onda nacija kao kolektiv izvinjavala drugom kolektivu za zločine nekih pojedinaca. Naravno, vidi se da ovakvi napori predstavljaju izraz nekih drugih pobuda kod liberala a to je prvenstveno potreba da se onima koji ne prihvataju „zapadne vrednosti“ neprestano nabija na nos „primitivizam“, „zaostalost“, „lenjost“, itd. Ova poslednja liberalna maksima je izgleda za mnoge od njih važnija i od samih teorijskih osnova liberalizma kao što je ideja o individualizmu, što jasno pokazuje da se savremeni liberalizam izvitoperio u nešto sasvim drugačije od onoga za šta su se zalagali mislioci kao što je bio Džon Stjuart Mil.

Devedesetih godina srpski liberali, ili ono što se popularno zove „druga“ ili „građanska Srbija“, polako jačaju poziciju kao okosnica opozicije Miloševiću. Iako je jasno da je Milošević imao kritičare sa raznih strana – socijaliste koji su smatrali da je izdao socijalizam, nacionaliste koji su smatrali da je izdao nacionalizam, itd – on je nekako uspevao da igra na žici i da ubedi javno mnjenje da kritičari nisu u pravu. Međutim, kako je u mulju devedesetih rastao otpor slici socijalizma koji proizvodi klasne razlike i nacionalizma koji gubi ratove, narod je u većoj ili manjoj meri polako počeo da internalizuje liberalnu kulturrasističku ideologiju oličenu u frazi „Nije Sloba kriv – mi smo govna!“ Nacionalističku optimističku euforiju i ideologiju nebeskog naroda zamenila je liberalna, pesimistička ali ništa manje rasistička ideja o manjoj vrednosti sopstvene nacije. Tu treba primetiti da nacija figurira kao centar obe ideologije, što potvrđuje gorepomenutu tezu kako su liberali i nacionalisti dve strane iste medalje i kako jedni drugima održavaju politički život. Tako liberalna priča da će biti bolje kad se ugledamo na druge vrlo kratko okupira srpsko javno mnjenje i postaje otelovljena u liku i delu Zorana Đinđića i njegovoj „viziji“ kako da od Srbije napravi Nemačku (naravno, ta ideja implicira da samo ako bi Srbi hteli da rade koliko i Nemci i ako uvedu demokratiju i slobodno tržište, začas će Srbija postati velesila). Međutim, ova ideja kao da je otišla u grob zajedno sa Đinđićem pošto vrlo brzo posle njegove smrti vidimo stravičan uspon tadašnjeg SRS-a na domaćoj političkoj sceni koji je tada tumačen kao ponovno nadiranje „prve Srbije“ na tekovine 5. oktobra koje samo što nisu dale razultate. Liberalne struje DS i njegovih satelita nemilosrdno šibaju narod ovom mantrom koristeći se silom medijskog aparata. Međutim, radnička klasa, osiromašena u godinama privatizacije i deindustrijalizacije ne naseda baš na ovu bljutavu propagandu pa tako radikali dobijaju sve jaču podršku naroda, ali nikako ne osvajaju vlast.

Ključni trenutak za ravnotežu između prve i druge Srbije dešava se 2006. godine kada i Zapad uviđa duboka kolebanja na srpskoj političkoj sceni. Kako se navodi u depešama američke ambasade u Beogradu koje je otkrio Vikiliks² , 2006. godine postaje jasno da će popularna silina nacionalističke struje polako da jenjava a za njom i dominacija liberalne politike koja je parazitirala na rastu nacionalizma tako što je širila strah među urbanom i srednjoklasnom populacijom kako će prljave, nacionalističke seljačine ponovo preuzeti vlast i vratiti zemlju u devedesete. Pošto je postalo jasno da će popularnost SRS-a početi da pada nakon serije izgubljenih izbornih bitaka, kako se navodi u dokumentu, Zapad počinje da napušta podršku liberalnim, do tada ostrašćeno prozapadno orijentisanim, strankama i svu svoju strategiju u Srbiji usmerava na kreiranje nove struje koja će u narednim godinama dominirati politikom Srbije. Ovde je bitno uočiti da se promenila i sama klasna struktura Srbije na kojoj je počivala stroga podela između urbanih srednjoklasnih proevropskih liberala i antizapadnih nacionalističkih seljaka i radnika ojađenih tranzicijom, jer je i dobar deo urbane srednje klase tih godina (a danas još i više) skliznuo u puko siromaštvo. Ključ je onda bio napraviti stranku koja će objediniti sveže osiromašenu urbanu srednju klasu, razočaranu u politiku druge Srbije, i one delove radništva koji su internalizovali proevropsku retoriku liberala i omekšali svoje tvrde nacionalističke stavove. Tako se rađa Vučićeva stranka „umivenih radikala“ kao instant stranka sa gotovom stranačkom infrastrukturom spremnom da se upregne za pohod ka vlasti. Prozapadna, konzervativna stranka, privržena „slobodnom tržišu“ i merama štednje uvek je „prvi pik“ zapadnih finansijera u postsocijalističkim i zemljama Trećeg sveta pogotovo kada je u stanju da osigura široku narodnu podršku a takve stranke vrlo često idu naruku i domaćim biznismenima. Prema tome, Zapad jednim potezom izvlači tlo ispod nogu svojim dotadašnjim liberalnim saveznicima čiji balon puca kada nestaje pristup medijskom aparatu preko koga su do tih godina širili strah od povratka devedesetih i mitologiju o Evropskoj uniji koja je utopija iza ćoška.

Potpuni politički krah liberala usledio je nedugo zatim a potvrđen je na poslednjim izborima na kojima je ukupan broj njihovih poslanika pao sa preko stotinu 2012. godine na ispod pedeset 2014, s tim da liberalno-demokratska partija nije ni ušla u parlament. Vredi napomenuti i to da je 2008. godine samo DS imao preko sto poslanika. Kako Đilasova i Tadićeva stranka ne uspevaju da ponude nikakvu smislenu kritiku Vučićevog programa danas a vladajuće stranke ih uspešno poklapaju za svaku kritiku optužbom da su oni upropastili zemlju i da nemaju pravo da smetaju dok drugi pokušavaju da izvuku stvar, možemo očekivati da će se nastaviti dalje propadanje liberalnog bloka.

U svetlu potpune propasti političkog eksponenta druge Srbije poslednjih godina, interesantno je pogledati reakciju drugih segmentata ovog društvenog bloka. Budući da liberalne stranke pripadaju širokom konsenzusu oko mera štednje, pa tako u čitavom svetu liberalne i socijaldemokratske partije rutinski seku troškove u svim segmentima javnog sektora, druga Srbija nema šta tu da kritikuje. Takođe, pošto su naprednjaci jasno prozapadno orijentisani i Nemačka i Amerika cene Vučića kao što su nekad Đinđića, ni na tom planu nemaju šta da prigovore. Ono što preostaje osakaćenoj drugoj Srbiji je da po ko zna koji put pribegne patetičnoj „kulturnoj politici“ optužujući vladajuću koaliciju kako se ne angažuje dovoljno oko Prajda i slično.

Ono što je ključno ipak je napad liberala na katastrofalan nivo medijskih sloboda u Srbiji. Kao predstavnici civilizovanog sveta, pripadnici druge Srbije smatraju da je nedopustivo da se medijske slobode krše na tako brutalan način na koji se to radi danas ističući da takvo stanje u medijima nije bilo ni devedesetih godina. Međutim, Olja Bećković i drugi pojedinci koji su spremni da progovore na ovu temu neće ići korak dalje u objašnjavanju kako je došlo do takvog medijskog pritiska jer bi to zahtevalo analizu tržišnog modela organizacije medija po kome opstaju mediji koji dobijaju novac od države, stranih donatora i privatnih firmi za reklame, a dobijaju ga oni koji pevaju pesmu. Koju pesmu? – Pa, zna se, onu o „našim herojima“ (preduzetnicima), Evropskoj uniji, tržištu, itd. Prema tome, slobode medija nema jer kritika Vučića nikome ne odgovara, to jest ne odgovara nikome ko ima novca. A Olji Bećković ostaje samo da naklapa o zaslugama njene emisije kada danas nikoga ko finansira medije to ne zanima jer Vučić „radi posao“. Tako ujedno i uviđamo patetiku liberalnih elita unutar zemalja potlačenih imperijalnim ambicijama Zapada koje su osione i arogantne dokle god se ne pojavi neka opcija koja bolje radi posao za imperijaliste, pa ako su to i fašisti kao u Ukrajini – nikakav problem.

Evidentno je da je posle propasti druge Srbije u političkom smislu, SNS nastavila da grabi dalje ostavivši za sobom čitavu paradigmu nacionalizma i liberalizma koja je održavala status quo desetak godina. Međutim, jasno je i to da će kao jedina značajna stranka danas, oni vrlo brzo biti pozvani narodu na odgovornost. Budući da je sada već većini ljudi jasno kuda vode Vučićeve mere (a o potencijalnim efektima vladinog programa smo već pisali), polako ali sigurno se budi politička opozicija SNS-u unutar samog naroda. Sada je ključno kakvu će političku formu ta opozicija uzeti. Vidimo da liberalna, građanska opcija vrlo teško artikuliše bilo kakvu smislenu opoziciju Vučiću i unutar svoje ideologije ne može da pruži protivargumente čak ni na onim poljima na kojima locira istinske probleme, kao što je sloboda medija, na primer. Za liberale uistinu jeste teža situacija danas nego devedesetih jer je iz njih tada stajala moćna zapadna medijska mašinerija koja je milionskoj publici na Zapadu potvrđivala njihovu priču o medijskom mraku u Srbiji, a te ideje su se i te kako vraćale i nazad u Srbiju. Danas je smešno očekivati da će Zapad bilo šta loše reći o SNS-u pa tako usled stravičnih optužbi Olje Bećković i doskorašnjih heroja u borbi protiv diktature, kako je B92 opisivan na Zapadu, Džo Bajden zove Vučića da mu čestita na reformama. Prema tome, vrlo teško možemo očekivati nekakvo uskrsnuće srednjoklasne ideologije liberalizma u zemlji koja vrtoglavo ostaje bez srednje klase. Sve što ta klasa sada ima da ponudi su protofašističke opcije oličene u Dverima, Pokretu 1389 i sl., pa iako je reakcionarni nacionalizam doživeo simbolični krah kada su radikali postali naprednjaci, ne možemo biti sigurni da se u nekom trenutku neće ponovo uzdići. Uspon levice, ukoliko ga bude, zavisiće prvenstveno od njene prisutnosti i angažovanja među radnicima i seljacima čije, još uvek značajne, materijalne probleme mora umeti da adresira na načine koji će se percipirati kao realni i mogući.

 

---

1. Taylor, P. C. 2013. Race: A philosophical introduction, Polity. p. 77. ↩

2. http://wikileaks.org/cable/2006/04/06BELGRADE612.html  ↩