Proteklih dana smo imali priliku da u medijima čitamo o Karmen Martinez Ajuso, 85-godišnjoj starici kojoj oduzimaju stan i iz njega je izbacuju jer je bila žirant svom sinu koji nije u mogućnosti da otplati kredit. Potresne slike uplakane starice skrhanog duha koja se nalazi pred trenutkom kada će ostati bez svega što je za svojih 85 godina stekla, ne ostavljaju ravnodušnim nikoga ko je osetljiv na ljudsku patnju. Taj slučaj nikako nije izolovan, već je gotovo svakodnevica u Španiji i jedan od 67.000 od 2013. godine. U ovoj zemlji dužnik i kada ostane na ulici bez ičega, ne prestaje da bude dužnik, te čak i da stekne nešto, to će prvo otići banci kao poravnanje duga. U ovoj zemlji banke gomilaju nekretnine koje ne mogu da prodaju jer same više ne daju kredite, niti hoće da ih prodaju za cenu nižu od početne, zbog čega preko tri miliona stanova zjapi prazno. U ovoj zemlji država iz penzionog fonda otplaćuje privatne dugove bankarskog sektora, a potom otkupljuje oduzete i neprodate nekretnine, ne da bi ih stavila na raspolaganje onima kojima su i kožu sa leđa ogulili, već da bi banci nadoknadila gubitke, a potom sačekala da se situacija na tržištu popravi i te stanove opet stavila na prodaju. Dakle, uobičajen recept, narod plaća iz svog džepa da bi finansijska oligarhija, ne toliko domaća koliko inostrana, ostvarivala profit.
Karmen je, za razliku od ostalih pogođenih krizom i oduzimanjem ognjišta, imala sreću da živi u madridskom kvartu Valjekas, radničkom kraju koji je siromašan po prihodima, ali je bogat po kulturi solidarnosti i progresivnom aktivizmu. Rajo Valjekano, fudbalski klub iz tog kvarta, doneo je odluku da će doživotno plaćati stanarinu komšinici Karmen.
Vesti o ovom događaju se tu i završavaju, a suština se potpuno zapostavlja. Šta je zapravo suština? Suština nije u sedam „marica” sa interventnom brigadom, nije ni u zločinu države nad sopstvenim narodom u interesu lihvara, nije ni u fudbalu, ni u dobročinstvu kluba sa sve igračima, konačno, nije čak ni u solidarnosti. Suština je u kulturi i kolektivnom identitetu koji je Valjekas stvorio tokom istorije kao radnički kvart sastavljen uglavnom od siromašnih migranata iz unutrašnjosti koji su pošli trbuhom za kruhom, a pri tom morali da prođu kroz različite vidove represije frankizma.
Kakav je kvart Valjekas?
Da bismo razumeli posebnost Valjekasa, moramo napraviti mali osvrt na njegovu istoriju. Ključni momenat za razvoj kolektivnog identiteta stanovnika ovog kvarta nastaje završetkom Španskog građanskog rata kada dolazi do masovnog priliva ruralnog stanovništva u potrazi za poslom. U tom poduhvatu, suočavali su se sa svim poteškoćama koje se mogu očekivati od posleratne diktature: siromaštvo, glad i represija. Živelo se u straćarama usred blatnjavih ulica, a i njih same su gradili noću izbegavajući policiju, uz pomoć rođaka i zemljaka.1 Ključ opstanka bila je komšijska solidarnost i povezanost koje su potom omogućile mobilizaciju i utrle put stvaranju ovog novog kvarta, njegovih zadruga, škola i infrastrukture.
S obzirom na to da je Valjekas u tom periodu bio smatran „slobodnom zonom”2, u njoj su počeli da se skupljaju militanti ilegalnih partija i sindikata. Zajedno sa pojedinim parohijama, počeli su stvarati radničke komitete sa ciljem da se poboljšaju životni uslovi radnog stanovništva. Istovremeno, kroz ovu borbu, žene su, inače potpuno marginalizovane pod frankizmom, dobile bitnu ulogu.
Prva udruženja komšija, inače srž kulture solidarnosti Valjekasa, nastala su usled rešenja frankističke vlasti da se straćare poruše. Udruživanje je urodilo plodom i ubrzo se raširilo po celom kvartu stvarajući pokret poznat pod nazivom „Naš Valjekas”3 koji se suprotstavlja isterivanju njegovih stanovnika. Nakon decenijske borbe, ova komšijska udruženja su odnela potpunu pobedu i prisilila frankističku vlast da ih prihvati kao legitimnog predstavnika interesa stanovnika ovog kvarta i time cementirala njegov novi identitet.
Ovaj kvart je uz kulturu solidarnosti i borbu ilegalnih političkih i sindikalnih organizacija stvorio i razvio progresivne ideje među omladinom poput antimilitarizma, feminizma, ekologizma, autonomizma i sl. Nažalost, na loš glas je izašao pojavom droga i narkomanije koji ujedno postaju prepreka njegovom progresivnom razvoju, a umesto njega se povećava stopa kriminala. Ipak, Valjekas je zadržao svoj ponos i svoj identitet. Identitet koji je izgrađen na temeljima solidarnosti potlačenih, otporu nepravdi i represiji, slobodarskim i naprednim idealima.
Suština, dakle
Kada shvatimo konačno šta Valjekas čini posebnim, shvatamo i šta znači izjava trenera Raja Valjekana u kojoj kaže da bi voleo kada bi mogli svima da pomognu, ali iako to ne mogu, takođe ne mogu da propuste priliku da pomognu kada se radi o gospođi iz kraja. Razumemo da je taj čin mogao da izvede samo Rajo jer je i on sastavni deo kulture Valjekasa. U tome je njegova veličina. Bez Valjekasa, Rajo bi bio samo još jedan fudbalski klub.
Leave a Reply