U svetlu bliskoistočnog sukoba u čijem se središtu nalazi kurdski narod, borba levih nacionalističkih organizacija, poput PKK-a i njihove filijale u Siriji PYD-a, dospela je u žižu javnosti. Budući da su levi mediji i pokreti tradicionalno usko vezani za borbu kurdskog naroda, smatramo da je bitno dati malo uravnoteženiju sliku te borbe iz istorijske perspektive. U skladu sa tim, nećemo se fokusirati toliko na temu društvenih promena koje sprovode puleni evropske levice s obzirom na to da je ta tema više nego obilato obrađena, već ćemo se osvrnuti na levu kritiku koja ukazuje na manjkavosti politike koja se sprovodi u poslednje dve decenije, a kulminaciju dostiže u poslednje dve godine. Trudićemo se da nastavimo sa serijalom koji smo otpočeli tekstom „Živeo predsednik Obama”.

Prenosimo vam tekst iz nedeljnika Yürüyüş.

Predstavnici AKP-a su, 28. februara, sastavili „očekivanu” zajedničku deklaraciju sa predstavnicima HDP-a u palati Dolambahče. Suština izjave je bio poziv na održavanje konferencije na kojoj bi PKK odustao od oružane borbe… Vođe KCK-a i HDP-a su rekle da tokom procesa razrešenja AKP nije preduzeo nikakve korake. Sa svoje strane, AKP je bio jasan: „Ne pregovaram u senci oružja. Prvo položite sve oružje!” Dotle je stigao proces „razrešenja” za dve godine. Da PKK položi svoje oružje. PKK će ga položiti, a rasprava je sada da li će „AKP položiti svoje” ili će „HDP položiti svoje oružje kroz njihovu legalnu borbu”… Ovde izlažemo gde je završila borba sa ciljem nezavisnog Kurdistana:

• Kurdski nacionalistički pokret je 1978. godine postavio cilj nezavisnog Kurdistana i otpočeo oružano partizansko ratovanje.
• Malo pre državnog udara 12. septembra 1980. povukao se u inostranstvo.
• Godine 1984. nastavio je partizansku borbu.
• Do devedesetih godina oslanjao se i ideološki i praktično na levičarske pokrete i socijalističke zemlje.
• Nakon kontrarevolucije u socijalističkim zemljama tokom devedesetih, potražio je nove snage na koje bi se oslonio. To su bili imperijalisti i snage unutar turske oligarhije.
• Napustili su socijalističke simbole na zastavi poput srpa i čekića.
• Iako su 1992. godine najavili da je nezavisnost Kurdistana blizu i pozivali na ustanak, 1993. su najavili prekid vatre i ušli u period u kojem su tražili pomirenje sa oligarhijom.
• Ni u jednom trenutku borbe nisu imali imperijalizam za cilj.
• Napustili su nezavisni Kurdistan kao cilj i branili spremnost na razgovore o alternativama poput federacije ili autonomije.
• Umesto da nastupaju zajedno sa narodom Turske i sa njenim revolucionarima, oslonili su se na imperijaliste i sile unutar sistema. Položili su nade u snage unutar oligarhije.
• Učvrstili su šovinističke stavove kroz pogrešnu liniju dejstva zasnovanu na nacionalizmu i omeli razvoj klasne borbe pojačanjem predrasuda i neprijateljstva među narodima.
• Njihova nacionalistička ideologija je poslužila razdoru među narodima.
• PKK je najavio prekid vatre prvo 1993. godine, a 22 godine potom, najavio je još tuce prekida vatre ne bi li nagovorio oligarhiju da sedne za sto i pregovara. U proteklih 20 godina, jedini cilj njihove oružane borbe je bio da postignu dogovor sa oligarhijom.
• U etapi koju je dostigao, Abdulah Odžalan je pokrenuo period nazvan „rešenjem” govoreći da je epoha oružane borbe gotova. Protekle dve godine su proces priprema partizana da se razoružaju.

Danas je Odžalan pozvao PKK da povuče svoju oružanu silu van zemlje i da sazove konferenciju na kojoj će odlučiti o kraju oružane borbe.

Koji su zahtevi zauzvrat?

• Ni nezavisnost.
• Ni autonomija.
• Ni federacija.
• Ni obrazovanje na maternjem jeziku.

Dakle, šta onda?

• Proširenje ovlašćenja lokalnih vlasti.
• Novi amandman Ustava o definiciji državljanstva.
• Izmene prilika Abdulaha Odžalana

Dotle je dovelo 35 godina ratovanja. Ishod: kurdsko pitanje ne može da reši ni ideologija zasnovana na pogrešnim tezama, ni odvojena organizacija, ni promena koncepcije borbe…

Danas, čak i da oligarhija prihvati sve zahteve PKK-a, to još uvek ne bi rešilo kurdsko pitanje. Zato što je kurdsko pitanje:

• Pitanje ukidanja prava na samoopredeljenje kurdskom narodu.
• Zabrana jezika kurdskog naroda.
• Poricanje identiteta kurdskog naroda.
• Sprečavanje obrazovanja kurdskog naroda na maternjem jeziku.
• Nedostatak podrške medijima poput televizije, radija, novina i sl. na maternjem jeziku, ili njihovo sputavanje na razne načine.
• Sve zabrane i represija nad kurdskim narodom se zasniva na tome što su oni Kurdi.
• Ispravno je i legitimno tražiti rešenje za ove probleme. Oni se mogu rešiti na ovom ili onom nivou. Međutim, njihovo rešavanje ne znači rešenje kurdskog pitanja.
• Tu se izvrće stvar – razgovori se ne tiču rešenja kurdskog pitanja.
• Voditi razgovore o tome ko će, a ko neće sprovesti demokratske zahteve kurdskog naroda.
• Braniti rešenje kurdskog pitanja znači priznati pravo na samoopredeljenje kurdskog naroda.

Svi problemi su za to vezani i rešiće se kada i samoopredeljenje bude rešeno. Nepoštovanje prava na samoopredeljenje kurdskog naroda znači da se temeljna ni dugoročna rešenja ostalih problema ne mogu postići. Unutar sistema oligarhije ne može se razgovarati o pravu na samoopredeljenje kurdskog naroda. Samo socijalisti priznaju pravo na samoopredeljenje.

Kurdsko pitanje može rešiti samo narodna vlast jer:

1. Imperijalizam i oligarhija vrše pritisak na volju kurdskog naroda, ali s narodnom vlašću Kurdi bi bili slobodni da izaberu rešenje koje smatraju ispravnim. U tom slučaju, rešenje kurdskog pitanja bi bilo oslobođeno robovanja onome što imperijalizam i oligarhija smatraju prihvatljivim.
2. Pod narodnom vlašću, vrhovni interes će biti interes kurdskog naroda i naroda uopšte, a ne klasni interesi imperijalista i oligarhije.
3. Pod narodnom vlašću, pritisak na Kurde koji se sprovodi u sklopu imperijalističkih i oligarhijskih interesa će biti uklonjen.
4. Kažu da je nerealno razgovarati o kurdskom pitanju u sklopu narodne vlasti u današnjem svetu imperijalističke dominacije. Oni su pesimisti jer su izgubili veru u revoluciju i socijalizam, ako su je uopšte i imali.