Akcija okupacije i kolonizacije podrazumeva reakciju koja, u zavisnosti od materijalnih okolnosti, preuzima određeni oblik.

Efektnost militantne reakcije na okupatora i izrabljivača istorija može samo da potvrdi, pa iako se na kraće staze često čini da militantni oblik reakcije ne donosi boljitak i izaziva još veću represiju, na duže staze inspiriše i podstiče masovniju, organizovaniju pobunu, ruši mit o nadmoći i neranjivosti okupatora, i prenosi etički imperativ slobode na nova pokolenja.

Dva krucijalna faktora koja determinišu oblik reakcije koja bismo istakli su potreba i svest. Uz naravno izuzetke koji potvrđuju pravilo, tek kombinacija ova dva faktora rezultira militantnim oblikom reakcije, lišenim kalkulativne nedoumice i oplemenjenim besmrtnošću žrtve i mučeništva. Sama potreba, može rezultirati spontanim akcijama iz ličnog interesa, ali one ne podrazumevaju žrtvu za kolektiv, niti su oblikovane dugoročnom politikom, stoga mogu imati subverzivni ali ne i revolucionarni karakter.

Šta je to što je logoraše u koncentracionim kampovima sprečavalo da usvoje militantni oblik reakcije na torturu i masovna stradanja u gasnim komorama, iako su bili u brojčanoj prednosti u odnosu na logorske stražare? Sa druge strane, šta je to nateralo određeni deo populacije Beograda da 27.marta 1941. radije izabere grob nego ropstvo? Šta sprečava veći deo populacije Trećeg Sveta da se otvoreno suprotstavi neo-kolonijalizmu koji kreira masovno siromaštvo i dužničko ropstvo, dok veći deo Palestine, uprkos masovnim žrtvama otvoreno prkosi nadmoćnijem neprijatelju i odbija život pod okupacijom, dok su pojedinci spremni i na ekstremno militantni oblik reakcije u vidu samoubilačkih misija?

Gde je granica ljudske izdržljivosti, i šta oblikuje naše sučeljavanje sa političkim nasiljem u vidu okupacije i eksploatacije?

Ako ignorišemo, kao što i hoćemo, rasističke liberalne ideje o genetskim i kulturnim razlikama kao odlučujućim, spomenućemo da se na kolektivnom nivou određene nacije ne ponašaju identično u različitim situacijama i vremenskim periodima, pa imamo različit dominantan vid reakcije sa vremena na vreme, ali i različite uloge u skladu sa prepoznatim nacionalnim ili ekonomskim interesom, ili bar interesom elite određene države. Npr. konkretno slučaj Srbije varira od antiimperijalističke i pro-radničke politike SFRJ, do proimperijalističke i antiradničke politike danas. Drugi primer je uloga žrtve Jevreja tokom holokausta i uloga agresora i okupatora u Palestini danas.

Ovde ćemo se baviti slučajem pojedinca, iako znamo da pojedinac nije izolovan od kolektiva i njegovog uticaja.

Konsultujmo Sartra. Naime, on smatra da ljudi, kada su pod pritiskom društvenih snaga usvajaju lažne vrednosti i odriču se svoje urođene slobode, delujući „neautentično“, i tako se samoobmanjuju. Po njemu su pojedinci uvek slobodni da se kreću prema zacrtanim ciljevima. Oni čak ne mogu ni izbeći tu slobodu, ma u kakvim okolnostima da se nalaze. Isto tako, okupirani i kolonizovani, takođe poseduju izbor da se pokore, da pregovaraju, da izvrše samoubistvo, da se odupiru pasivno ili aktivno. Iako spoljašnje okolnosti mogu ograničiti pojedince, one ne mogu primorati pojedinca da prati samo jedan, navodno sudbonosni, put. Čak i u tim okolnostima, dakle, pojedinac ima neku slobodu izbora. Iz tog razloga pojedinci biraju u agoniji, jer znaju da moraju izabrati, i da će taj izbor imati posledice.

Ukoliko pojedinac smatra da jedna od svesnih mogućnosti poseduje neosporno prvenstvo (poput: „ne smem da se suprotstavljam jer moram da prehranim porodicu“), time preuzima ulogu objekta, ne slobodnog igrača, koji postavlja sam sebi ograničenje. Ta agonija je, dakle, veoma bolna i mi svim snagama pokušavamo da je izbegnemo. Sartr tvrdi da svi težimo stanju u kome više neće postojati izbori, i sloboda. Taj cilj je neostvariv, jer smo samosvesna bića, tj. svesna svoje egzistencije i potpuno svesna svoje slobode. Rezultat pokušaja da se izbegne sloboda izbora i odgovornosti za taj izbor, Sartr naziva „loša vera“. Ona je pokušaj bežanja iz apsolutne slobode u determinizam i određenost, i paradoksalno slobodna odluka da si uskratimo neizbežnu slobodu.

Ako sloboda podrazumeva mogućnost izbora, ona podrazumeva i odgovornosti za dobar ili pogrešan izbor.

Postoji li dakle u okvirima okupacije značajna smrt? Značajna je ukoliko je korisna po druge subjekte kolonizacije, i ukoliko doprinosi, u bilo kojoj meri, njihovom bliskom ili dalekom oslobođenju i društvenom progresu. U skladu sa tim, revolucionar se ne plaši smrti, već beznačajne, beskorisne smrti. I logoraši i jevrejski ustanici varšavskog geta su žrtve nacističkog genocida, ali je otpor jevrejskih ustanika u varšavskom getu doprineo daljem uništenju nacističke armije, i naneo okupatoru manji ili veći udarac. I Kenijci i Somalijci su današnje žrtve imperijalizma, ali se somalijski al-Šabab (bez obzira na društvenu i kulturnu praksu koja Evropljanima kolonizatorske svesti bode oči) pobrinuo da uz velike sopstvene žrtve zada značajan udarac imperijalizmu u istočnoj Africi, i nanese manje ili veće gubitke američkoj vojsci.

Kombinacija potrebe i svesti, dakle, uglavnom rezultira militantnim oblikom reakcije, dok je ideja plod materijalnih okolnosti.

No da li je to pravilo? I o kakvoj svesti mi to ovde govorimo?

Klasna svest implicira prepoznavanje klasnog interesa, ali i poreklo klasnog ugnjetavanja i eksploatacije, dok revolucionarna svest podrazumeva veru i razumevanje istorijske nužnosti promene. Klasna svest u kombinaciji sa potrebom preduslov je političkog aktivizma, ali je tek revolucionarna svest preduslov militantnosti. Tu leži i odgovor na često postavljano pitanje da li je Gavrilo Princip revolucionar ili ne.

Kao što potreba bez svesti ne može dalje od spontanosti, tako ni svest bez potrebe ne može do militantnosti. Najbolji teoretičari levice su uglavnom sitnoburžoaskog porekla, što je i logično, s obzirom da proletarijat u okvirima postojećeg sistema nema ni dovoljno vremena ni obrazovanja da se bavi teorijom. Otuda i potreba za avangardom radničke klase koja će predvoditi proletarijat. Međutim, koliko god da radimo na pretvaranju sitne buržoazije u rezervu proletarijata, problem sitno-buržoaskog klasnog karaktera, odnosno manjak potrebe, igra bitnu ulogu u taktici i revolucionarnoj praksi, jer činjenica je da sitna-buržoazija ima šta da izgubi „sem lanaca“, i tu neminovno dolazi do konflikta interesa. Tako se militantnost zamenjuje kompromisom, a formalnoj demokratiji i antiautoritarizmu daje prioritet nad antikolonijazimom i antiimperijalizmom.

Ako smo dakle utvrdili da, sem potrebe, i klasne svesti, čija kombinacija podstiče politički aktivizam, komponenta koja podstiče militantnost, revolucionarna svest, podrazumeva volju za promenom, kao i razumevanje slobode i odgovornosti, možemo se vratiti na Sartra. Donošenje svesnog izbora i preuzimanje odgovornosti je u tom kontekstu nesumnjivo revolucionarna osobina, ili ono što bismo ovde nazvali dobra vera. Ona podrazumeva i odgovornost za svaku vrstu reakcije, kao i za postojeće stanje stvari, i razumevanje da je nužna promena posledica našeg delanja. Po toj logici, političko i kulturno nasleđe Mlade Bosne i Principove dobre vere preuzeo je partizanski pokret i NOB, te je analogija dva pokreta i dela više nego očigledna. Sa druge strane, sve češće zastupljen pro-četnički argument o pasivnosti usled nacističke kazne od „sto za jednoga“ prepoznajemo kao preuzimanje uloge objekta i „lošu veru“.

Dodajmo i da takav izbor (a pokazali smo da jeste izbor) inertnosti, neminovno vodi i u apologetizam kolaboracije, pa je shodno tome analogija četničkog pokreta i njegovog dela sličnija sa „Pombeirosima“ iz Mozambika koji su, zarad mirnog suživota sa portugalskim kolonijalistima, prodavali svoju crnu braću i sestre u roblje. Takvo bežanje u neku vrstu determinizma osporava svesnost i odgovornost lošeg izbora, pokoravanja, dok istovremeno negira efektivnost svakog militantnog delanja u svrhu nužne istorijske promene, pa tako moramo shvatiti da je četnička loša vera u sukobu ne samo sa NOB-om Drugog svetskog rata, već i Kosovskim bojem, Prvim i Drugim srpskim ustankom, oblikom reakcije na austrijsku agresiju tokom Prvog svetskog rata, i svakom slobodarskom borbom naših naroda. Ona takođe implicira i manjak empatije sa drugim narodima, nedostatak internacionalizma, i sagledavanje stanja u izolaciji, ne u svetskim razmerama.

Ako se prebacimo na današnji, sofisticiraniji oblik neokolonijalizma u kojem se nalazimo, primetićemo da nedostatak kombinacije potrebe i svesti sputava masovniji aktivizam u Srbiji. Potreba je naširoko prisutna među većim delom populacije, ali se dvodecenijskim perfidnim mehanizmom kontrole kroz opštu edukaciju i medije, kao i sve dominantniju versku i kulturnu praksu, teško dolazi do neophodne svesti o klasnom interesu i poreklu ugnjetavanja, a tamo gde takva kombinacija postoji nailazimo upravo na „lošu veru“ i nedostatak revolucionarne svesti. Paradoks je da je po tom principu navodna reakcionarna kulturna praksa al-Šababa, zapravo, progresivnija od dominantne, bilo verske ili sekularne, prakse evropskih liberalnih demokratija.

No, prihvatajući gore navedenu postavku o mehanizmu kontrole kao presudnom faktoru , činimo upravo suprotno onome što, uz pomoć Sartra pokušavamo da sugerišemo, a to je da mogućnost izbora i alternativnog delovanja postoji i u najgorim uslovima, a pokornost nije niti jedina niti najbolja opcija. Klasno svestan proleter, prepoznaje svoj klasni interes i poreklo njegovog ugnjetavanja, ali u odsustvu revolucionarne svesti ne dela efektivno i radikalno. On, grcajući u siromaštvu, ima potrebu za promenom, i prepoznaje imperijalizam kao primarnog neprijatelja, a kompradorsku buržoaziju Srbije kao saradnike i dželate krupnog kapitala, ali postavljajući sam sebi ograničenja pravi izbor inertnosti, ili mekšeg aktivizma, za koji tvrdi da je u skladu sa njegovim mogućnostima, i direktno utiče na očuvanje postojećeg poretka i snosi apsolutnu odgovornost zbog posledica.

Ima li dakle smisla kritikovati vlasnike krupnog kapitala ili političke elite zbog toga što deluju u skladu sa sopstvenim interesom, i očekivati da rade protiv sopstvenog interesa i prepustiti se na milost i nemilost njihovoj dobroj volji? Razumevanjem suštine slobode izbora, razumemo i sopstveni uticaj i doprinos svakoj promeni postojećeg stanja. Prema tome ni jedna kritika okupatora nije validna i ne nosi neki značaj i težinu bez ličnog angažovanja u otporu, koji revolucionarnom svešću prerasta u otvoreni rat.

Tako je svaki kontrolor u gradskom prevozu čuvar u nacističkom logoru, radnik EPS-a koji vam isključuje struju četnički kolaboracionista, a svaki novinar i medijski radnik privatnih i državnih medija „Pombeiro“, dok je pokornost lični izbor i odluka da si uskratimo neophodnu slobodu, i u krajnjoj liniji naš pristanak da održimo postojeći sistem. Nesumnjivo, proizvod loše vere.

Svaka analiza ili kritika Gavrila Principa i njegovog dela, stoga, svodi se na jedno: dobar vernik, najbolji među nama.