Revolucionarna komunistička organizacija DHKP-C je preuzela odgovornost za napad na američki konzulat u Istanbulu, dok su turske vlasti za bombaški napad na policijsku stanicu okrivile kurdske separatiste.

Dve žene su otvorile vatru na američki konzulat u glavnom gradu Turske, a pri pokušaju bekstva jedna je teže ranjena i potom uhapšena, dok je druga uspela da pobegne.

Odgovornost za napad je kasnije preuzela Revolucionarna Narodnooslobodilačka Partija-Front (DHKP-C), koja je u saopštenju na svom sajtu potvrdila da je drugarica, Hatidža Ašik, ranjena od strane policije i odvedena u bolnicu.

“Naša borba će se nastaviti sve dok imperijalizam i njegovi saradnici ne napuste našu zemlju i svaka parcela naše domovine bude očišćena od američkih baza”, navodi se u saopštenju.

Organizacija je kasnije pozvala simpatizere da se okupe ispred bolnice gde leži drugarica Hatidža, i spreče njeno izručenje policiji, kao i da neko sa istom krvnom grupom donira krv.

Prvobitno osnovana kao Revolucionarna levica 1978. godine, a preimenovana 1994. godine u DHKP-C, organizacija se bori protiv “državnog fašizma” i Zapadnog imperijalizma, i teži uspostavljanju socijalističke države.

DHKP-C je napala američki konzulat 1999. godine u znak solidarnosti sa Srbijom tokom NATO bombardovanja, a potom 2013. godine zbog američke agresije na Siriju.

Što se tiče napada na policijsku stanicu, izvršenog iste noći, turski zvaničnik u Ankari je izjavio za AFP da Radnička Partija Kurdistana (PKK), stoji iza tog napada.

Obnova neprijateljstava između turske države i PKK dovela je do napada na vojnike i policijske stanice na jugoistoku zemlje, a PKK nužno pribegava takvim napadima iz razloga što je celokupna vojska ove organizacije prešla iz Turske u irački Kurdistan, u sklopu mirovnog sporazuma sa Turskom.

Međutim, kao što smo već pisali, usled više nego dobrih odnosa sa SAD-om i Izraelom, malo je verovatno da bi ta organizacija imala interes od napada na neko Zapadno predstavništvo kao što je američki konzulat, iako su mediji tako insinuirali.

Aktuelni sukob PKK i Turske, tiče se geopolitičko strateškog interesa u Siriji, a ne nekakve anti-imperijalističke borbe, i u mnogome zavisi od (ne)uspeha pro-zapadne sirijske opozicije (FSA) da izgura tursko-američki vojni plan u Siriji.

Vođa PKK u odsustvu Abdulaha Odžalana, Čemil Bajik, izjavio je u ponedeljak za BBC: “Ako Turska prihvati prekid vatre, zaustavi svoje vojne operacije, onda ćemo se prestati boriti”.

U jučeračnjem članku, pre nego što su počinioci preuzeli odgovornost, novinari portala Princip.info potrudili su se da objasne zašto je malo verovatno da pripadnici Islamske Države, ili PKK, stoje iza napada na konzulat, kao što to ostali mediji sugerišu.

Novinari mejnstrim medija se odavno ne bave istraživačkim novinarstvom, dok je uobičajena praksa da se članci pristigli od svetskih agencija prevode i kopiraju.

Sa druge strane, alternativni portali liberalne levice, usled nedostatka poznavanja teorije marksizma-lenjinizma, kao i revolucionarnih strujanja u Trećem Svetu, uglavnom zanemaruju anti-imperijalistički aspekt pokreta otpora periferije, podržavajući “progresivnu” kulturnu i društvenu praksu pro-imperijalističkih organizacija, žmureći nad imperijalističkim zločinima u Africi i Bliskom Istoku, i maštajući o kojekakvoj revoluciji u “Rožavi” pod okriljem SAD i međunarodne koalicije.

Takvi mediji već pune dve godine imaju problem da ustanove ko stoji iza Islamske Države. Po njihovim pisanjima prvo se radilo o Džonu Mekejnu, zatim Saudijskoj Arabiji, potom Izraelu, a sada Turskoj. Ko je sledeći?

U međuvremenu islamisti uspevaju da uspešno iskoriste opšte nezadovoljstvo i egzistencijalne probleme nametnute od strane okupacije, i mobiliše stanovništvo za sopstvenu agendu . Nešto što levica, usled liberalnih skretanja, ne uspeva da postigne više decenija.

Dok liberalna levica optužuje ID, da navodno služi imperijalističkim interesima, ta ista levica zapravo deli krevet sa imperijalistima u Siriji, a pre toga u Libiji, Srbiji, itd…

Nedostatak teorijskog okvira za shvatanje aktuelnog stanja na Bliskom Istoku, direktan je rezultat napuštanja klasnih analiza i nepoznavanja marksizma-lenjinizma.