Čini se da je sloboda loša za biznis. To je poruka koju šalje industrija privatnih zatvora u SAD kada preti da će tužiti državu ako ne počne da smešta više ljudi iza rešetaka.

Privatne zatvorske kompanije, poznate po tome što profitiraju od zakonskih kazni i kriminala, tvrde da se država, sa kojom su napravili ugovor, ne pridržava svog dela pogodbe. Privatni zatvori oslanjaju se na izvestan broj zatvorenika koji vrše besplatan, skoro robovski rad.

Rad se koristi za različite biznise, naprimer za izradu uniformi za radnike popularnih restorana kao što su Mekdonalds ili Eplbis. Međutim, ako privatni zatvori nemaju dovoljno zatvorenika, opada im produktivnost.

Iznenađujuće je i za mnoge amerikance da robovski rad nije nikada zapravo ukinut u SAD.  Nije u pitanju metafora, već ispravno isčitavanje 13. amandmana američkog Ustava. Taj amandman, često hvaljen zbog ukidanja ropstva, zapravo pravi izuzetak kada se radi o zatvorima. Ropstvo je još uvek potpuno legalno kao „kazna za zločin“.

USA Today pojašnjava sledeće: „Ratifikovan na kraju Građanskog rata, amandman je ukinuo ropstvo, sa jednim važnim izuzetkom: ropstvo i nedobrovoljno služenje ostaju zakoniti „kao kazna za zločin za koji će krivac biti propisno osuđen“. Drugim rečima, prema ovoj takozvanoj klauzuli o kazni, ako vas zaustave sa nedozvoljenom supstancom u prtljažniku, ne postoji ništa u 13. amandmanu što bi vas osiguralo da ne budete rob države.

Klauzula o kazni direktno je preuzeta iz Uredbe o slobodi iz 1787. (Northwest Ordinance) i odražava onovremeno uverenje da je težak rad od suštinskog značaja za moralnu rehabilitaciju zatvirenika. Izrečena klauzula je toliko dvosmislena da dozvoljava grube zloupotrebe. Uskoro je klauzula bila korišćena da se ponovo uspostavi ropstvo.„

Uzimajući u obzir da je više Afroamerikanaca danas iza rešetaka nego što ih je bilo porobljeno u bilo kom trenutku američke istorije, postaje jasno kako su korporacije pronašle ‘rupu u zakonu’ i održale ropstvo na potpuno legalan način. To nije ništa novo, takve se stvari dešavaju od vremena kada je ropstvo navodno ukinuto.

Sada industrija privatnih zatvora tvrdi da se država ne pridržava svog dela ugovora za ovaj robovski rad.

Ove vladine agencije potpisale su ugovore koji garantuju minimalan broj zatvorenika ili preciznije rečeno, zatvorenika-robova.

Kalifornija daje garanciju da će biti popunjeno 70% zatvorskog kapaciteta u svakom trenutku. Arizona garantuje za popunjenost od skoro 100%.

Sa kriminalom u opadanju, industrija privatnih zatvora gubi zaradu i nije zbog toga ni malo zadovoljna.

Da bi se izbegle tužbe, sudije će morati da obezbede maksimalne kazne, ne zato što ih optuženi zaslužuju, već da bi država zadržala ove ugovore i ostala u dobrim odnosima sa industrijom privatnih zatvora. Da ironija bude veća, ova „najslobodnija” i „najdemokratskija” država na svetu je još 1997. godine imala veći broj stanovnika u kaznenom sistemu nego SSSR pod Staljinovim vođstvom. Dok je SSSR postigao svoj maksimalni broj kažnjenih ’30ih godina, taj broj je imao tendenciju pada. Međutim, broj zatvorenika u SAD iz godine u godinu raste.