FARC-EP IZJAVLJUJE DA ĆE POLOŽITI ORUŽJE U NAREDNA DVA MESECA RUKUJUĆI SE SA UBICAMA ALFONSA KANA. OVAJ DOGOVOR NIJE REŠENJE REVOLUCIONARNIM PUTEM, TO JE IMPERIJALISTIČKO REŠENJE. OVO JE PROCES RAZORUŽANJA KOLUMBIJSKOG NARODA!

KOMITET ZA MEĐUNARODNE ODNOSE NARODNOG FRONTA
DEKLARACIJA br. 3

Dobro pogledajte ovu fotografiju! Vođa FARC-EP Timoleon Himenes se rukuje sa ubicom komandanata FARC-a Alfonsa Kana i Romana Ruisa! Rukovanje na ovoj slici je simboličan gest, nije samo prosta učtivost. Ova fotografija predstavlja mnogo toga. Istorija će tom fotografijom zabeležiti likvidaciju oružane borbe u Kolumbiji.

Kolumbijska država je godinama na poziciji najvernijeg saveznika američkog imperijalizma. Tamo se proizvodi veliki deo opijata koji se distribuiraju i konzumiraju u SAD. Zbog toga je Kolumbija bašta za uzgoj narkotika koje SAD koristi za trovanje siromašnih slojeva svoje zemlje. Kolumbijska mafija narkotrafikanata je odgovorna za smrt hiljada građana svoje zemlje. Oko 60 odsto gradskog i 86 odsto seoskog stanovništva živi na granici gladi i siromaštva. Milioni ljudi su primorani da napuste selo i presele se u grad da bi radili kao plaćeni robovi.

Od kraja pedesetih godina, kada je FARC otpočeo borbu, do sada, ova situacija se nije popravila. U Kolumbiji, zemlji koja živi u stanju dubokog siromaštva, oligarhija se nikada nije odrekla nasilja kao metoda upravljanja državom. Između 1948. i 1957. godine nasilni napadi države su imali bilans od 300.000 ubistava. Po rečima vođe FARC-a Manuela Marulanda Velesa, „organizovano nasilje nametnuto studentima, seljacima, radnicima i ženama” stvorilo je FARC i njegovu borbu.

Danas se u Kolumbiji ništa nije promenilo. Siromaštvo nije nestalo, ubice Alfonsa Kana i Romana Ruisa nisu kažnjene, a konačni cilj FARC-a, socijalizam, nije postignut. Iako se uslovi nisu promenili, a kao ishod dogovora između FARC-a i države Kolumbije, predaće se oružje za dva meseca i likvidiraće se oružana borba.

U zamenu za FARC-ovo polaganje oružja, formiraće se tribunal pod nazivom „Posebna sudska nadležnost za mir” koji će suditi „ratnim zločincima”. Takoreći, FARC likvidira pedesetogodišnju borbu u zamenu za suđenje „ratnim zločincima” koji će kao najvišu kaznu dobiti osam godina zatvora.

Ovaj tribunal neće suditi državnim birokratama i profesionalnim ubicama koji su, stvaranjem paravojnih jedinica, odgovorni za ubistvo 250.000 osoba; koji su ubili 2.500 civila samo zarad postizanja visokih brojeva u statistikama; ovaj tribunal će suditi „ratnim zločincima”. Drugim rečima, sudiće se militantima i vođama FARC-a kao krivcima za borbu koju su vodili. Kao da se rat odvijao u ravnopravnim uslovima, „međunarodni stručnjaci” će odlučivati o kaznama od pet do osam godina za obe strane u sukobu i time će se staviti tačka. Kolumbijske ubice koje su bacale bombe po bebama, koje su zajedno sa paravojnim jedinicama silovale žene, proći će sa samo osam godina kazne. Za ubicu uma kakav je bio Alfonso Kano nikakva kazna neće biti dovoljna, a govori se o osam godina. Kad su ubili Kana, FARC je objavio sledeće saopštenje: „Život je rat. Ne možemo da odvojimo ni minut žalosti za naše mrtve.” Ipak, FARC je zaboravio ovu parolu. Danas mu je kazna od osam godina dovoljna za ubice odgovorne za nenadoknadive gubitke.

Prema informaciji o dogovoru koju je FARC objavio, osim stvaranja tribunala, druga suštinska tačka od značaja za rukovanje FARC-a sa ubicama govori o pretvaranju FARC-a u legalni politički pokret. Takoreći, kao što se dogodilo u Salvadoru, Gvatemali i Nikaragvi, FARC će se pretvoriti u legalnu parlamentarnu stranku.

Neokolonijalne zemlje, poput Kolumbije i Turske, upravljaju se fašizmom. Ovim zemljama koje se nalaze na ivici po pitanju oligarhije, siromaštva i nepravde, nemoguće je upravljati sistemom buržoaske demokratije. Zbog toga parlamenti koji se osnivaju samo radi stvaranja iluzije demokratije čak ni ne funkcionišu, a zakoni i pravila se ležerno ostavljaju postrance. U neokolonijalnim zemljama, borba za demokratiju je militantna borba, tj. prisiljena je da se osloni na oružanu borbu.

U Kolumbiji se politička i ekonomska osnova nije promenila. Kolumbija je i dalje neokolonija SAD, čije želje, imperijalistički planovi i zahtevi određuju strategiju kolumbijske države. Oligarhija i dalje mora da poseže za fašizmom radi upravljanja državom. U parlamentu koji željom oligarhije može da se zatvori za minut, ne može se boriti za demokratiju! U najboljem slučaju može se igrati uloga „levičarskog predjela” na meniju ovog parlamentarnog teatra.

Vratimo se opet na izjave FARC-a povodom ubistva Kana:

„Nije ovo prvi put da su potlačeni i kolonizovani u Kolumbiji u žalosti zbog jednog od svojih najvećih vođa. Nije prvi put ni da prazninu koja je nastala za njim popunjavamo hrabrošću i apsolutnom verom u pobedu. U Kolumbiji mir neće doći predajom i napuštanjem oružja gerilaca. Naprotiv, doći će kada se iz neophodnosti rodi kolektivni ustanak i oružanu borbu načini nepotrebnom. Pratiće je politički front…”

Stanje iz kojeg se rodila oružana borba je isto stanje koje nalazimo danas. Uslovi se ne menjaju, već se menja ideologija FARC-a. Ne menjaju se uslovi, već se menja manjak želje vođa FARC-a da plate neophodnu cenu. Današnje vođstvo FARC-a treba da bude svesno da „mir” ne potpisuje samo sa državom, već i sa imperijalizmom SAD.

FARC je otpočeo borbu zbog nemogućnosti da se u Kolumbiji revolucija i socijalizam ostvare drugim putem do oružanom borbom. Kako je komandant Manuel Marulanda Veles rekao: „Najbolji put do slobode je borba za nju.” FARC se godinama borio za slobodu, hiljade boraca je palo i ubili su im vođe. Proživeli su desetine slučajeva zlostavljanja, kako fizičkog tako i psihičkog. Spaljeno je na hiljade kuća simpatizera i proterano mnoštvo seljaka. Sada se FARC rukuje sa ubicama i odbacuje svoj osnovni zahtev, revoluciju, i to nazivaju mirovnim procesom.

Slučajevi „mirovnih procesa” u Latinskoj Americi su jasni. U Salvadoru je broj žrtava mafije tokom „mirovnog procesa” bio daleko veći od broja žrtava oružane borbe za vreme gerile. Iako je u Salvadoru FMLN formirao vladu, 40 odsto gradskog i 60 odsto seoskog stanovništva živi na granici siromaštva. Korupcija, propadanje obrazovnog i zdravstvenog sistema, mafija koja preti vladi FMLN-a, samo su neki od problema sa kojima se narod suočava. „Legalizacija” koju FARC sada priželjkuje, FMLN je ostvario godinama unazad. Šta se promenilo u korist naroda? Predsednik FMLN-ove vlade, Maurisio Funes je govorio: „Neću voditi ni levičarsku ni desničarsku politiku. Moj cilj je program od kojeg će zemlja uznapredovati.” Danas je stanje u koje se FMLN izrodio daleko gore nego tada.

Osim FMLN-a, FSLN u Nikaragvi, Urugvaj, Meksiko, cela Latinska Amerika je proživela ovo iskustvo desetinama puta. U Gvatemali je vođa URNG-a Migel Anhel Sandoval govorio: „Smatralo se da će okončanjem rata umreti manje osoba. Nije se tako dogodilo. Sada umire mnogo više zbog droge. Kada smo potpisali mir, nismo računali na uticaj nekih problema. Još uvek se ubijaju ljudi zbog političkih ubeđenja. Ubija se mnogo ljudi.” Ove reči svedoče kome mirovni procesi idu u prilog. Ove reči su priznanje da takvo rešenje ide u prilog imperijalizmu.

Mirovni procesi IRA, FSLN-a, FMLN-a, URNG-a i iskustvo mnogih pokreta koji su napustili oružje pokazuje: pobednik je imperijalizam i njen saučesnik oligarhija. Ovi procesi samo ukidaju oružanu vlast naroda. To su rešenja za imperijalizam i tlačenje.

FARC ne treba ponovo da otkriva Ameriku. Već mnogo godina zna gde je Amerika. Cilj ovih iskustava je, očito, želja imperijalizma da utihne oružje i da se prekine sa gerilskom borbom. Jasno je da imperijalisti žele da razoružaju narod i da ponište narodnu vlast. Mi imamo veoma važnu informaciju koju nam je saopštio komandant Če: „Nikada se ne može verovati imperijalizmu. Nikada!”

Zbog toga FARC treba da odbaci izdaju sopstvenih žrtava. Himenes je pružio ruku Santosu čija je ruka isprljana krvlju hiljadama žrtava. Ponovo podsećamo vođe FARC-a na reči Manuela Marulanda Velesa: „Ni kolumbijska država ni gringosi iz SAD nas neće pobediti, niti će nas ikad kupiti.” Danas, sa ovom fotografijom, FARC je poražen. FARC-ov poraz nije fizički već ideološki. Ima nečeg goreg od fizičkog razoružanja – ideološko razoružanje. Kad jednom otpočne ideološko urušavanje, nestaje granica za truljenje. Iako pobeđeni na ideološkom nivou imaju oružje, ulaze u sistem na način na koji to sistem želi. Vođa FARC-a, rukujući se sa Santosom, pustio je Čeovu ruku. Na crtežima propagandnih letaka FARC-a, vođe su iz Čeovih ruku preuzimale oružje. Danas su izdale i Čea i Hakoba Arenasa.

I ako na celom svetu ostanemo samo mi, rekli smo da nećemo napustiti borbu. Pokreti, jedan po jedan, napuštaju borbu. Mi je nikada nećemo napustiti! Probićemo svaku opsadu. Pred zlostavljanjem, umesto da padnemo u malodušnost i pesimizam, razmišljaćemo o rešenjima. Jedino mesto gde ćemo tražiti rešenje je u narodu. Verovaćemo jedni u druge. Da bi rasla narodna borba, mora da raste i međunarodna podrška.

Čak i ako nestane cela jedna generacija, ako rat bude trajao sto ili hiljadu godina, spremni smo da prihvatimo posledice, umrećemo, ali nikada se nećemo odreći ni revolucije ni narodne vlasti.

PROTIV VETROVA LIKVIDACIJE, POJAČAĆEMO SVOJU BORBU!
NE DOGOVORIMA SA IMPERIJALIZMOM, PROŠIRIMO ANTIIMPERIJALISTIČKI FRONT!

Komitet za međunarodne odnose Narodnog fronta

Tekst je preuzet sa stranice RNP-F-a: http://rnp-f.org/2015/09/29/antiimperijalistinki-front-povodom-mirovnog-procesa-u-kolumbiji/
Original na španskom jeziku: http://www.anti-imperialistfront.org/2015/09/28/las-farc-declaran-que-abandonaran-las-armas-en-dos-meses-estrechandose-la-mano-con-los-asesinos-de-alfonso-cano-este-acuerdo-no-es-una-solucion-revolucionaria-es-una-solucion-imperialista-este-es/