Režiser Martin Skorseze jednom je rekao: “Fora sa Robertom Džonsonom je što je zapravo postojao samo na svojim pločama.” Postoji mnogo mitova o Džonsonu i to zahvaljujući činjenici da se malo zna o njegovom životu, ali za njim je ostala muzika.

Vodi se rasprava o tome kada je rođen. Postoje legende o njegovoj smrti. Ako nije prodao dušu đavolu kako je tako brzo postao majstor slajd gitare? Da li je prodao dušu đavolu? Gde je sahranjen?

Kao što je često slučaj sa ljudima koji poseduju veliki talenat, ljubomora je promaljala svoju ružnu glavu i  pojavljivale su se razne glasine i izmišljotine. I, naravno, sam Džonson se nije mnogo trudio da razveje te mitove. Imao je nekih osobenosti. Patio je od blažeg oblika katarakte. To je dovelo do svakojakih spekulacija o njegovom “urokljivom oku”. Bio je takođe poznat po tome da je okretao leđa publici na nastupima. Često bi iznenada napustio binu, nekad i tokom pauze između numera.

Don Lou, Džonsonov  producent je, u napomenama za album “King of the Delta Blues Singers”, napisao da je Robert bio veoma mlad i izuzetno stidljiv. Pojavljivali su se tokom godina i drugi muzičari koji su okretali leđa publici što zbog stidljivosti, ili da bi sakrili neku novu tehniku. Možda je Džonson okretao leđa iz oba ova razloga.

Međutim, koji god bili razlozi za ovakve njegove postupke, poslužili su da ga još više zaogrnu misterijom. Kako je vreme proticalo, a tako malo se o njemu znalo, priče su bivale nakićene i često su se zasnivale na svedočenjima iz druge ili treće ruke. Ostalo je na istraživačima i istoričarima da obave mnogo muzičkog detektivskog posla. Neke od ovih misterija dobile su svoja razrešenja.

Počnimo sa datumom njegovog rođenja. Činjenica je da u to vreme nije vođena baš precizna evidencija, kao i da njegova majka nije bila u braku sa čovekom sa kojim je dobila dete, što je verovatno doprinelo konfuziji.

Robert je rođen u mestu Hejzlhrst u državi Misisipi, verovatno 8. maja 1911. ili 1912. Robetova majka bila je Džulija Mejdžor Dods koja je bila udata za Čarlsa Dodsa. Čarls Dods je bio zemljoposednik i proizvođač nameštaja. Imali su desetoro dece. Robert nije bio jedno od te dece. On je bio sin Džulije i Noe Džonsona. Džulija se sa Noom spetljala nakon što je Dods bio nateran da napusti Hejzlhrst pošto je za dlaku izbegao vešanje jer je u tuči ozledio nekog značajnog belca. Čarls je promenio svoje prezime iz Dods u Spenser i pobegao u Memfis. Kasnije je Džulija poslala trogodišnjeg Roberta da živi u Memfisu sa Dodsom. Tako da iako je bio sin Noe Džonsona – podigao ga je Dods.

Prava legenda o Robertu Džonsonu ticala se njegovog muzičkog talenta. Kako je postao toliko dobar – tako brzo? Džonsonov prvi instrument bila je usna harmonika. U tinejdžerskom dobu počeo je da svira gitaru. Za nekoga kao što je Džonson, bluz je bio način da se izbegne život radnika u polju. Takav ga život nije interesovao. To je bila njegova jedina šansa da izbegne zaista težak životni put. Dods se često ljutio na njega jer ga je retko zaticao da radi u polju. Muzika je bila njegov izlaz iz takvog života. Muzika mu je davala šansu, uzbuđenje, mogućnost da putuje i da bude slobodan.

Njegovi rani uzori bili su Son Haus i Vili Braun. Neprestano se pojavljivao u lokalnom bircuzu da bi slušao ova dva bluzera. Proučavao je svaki njhov potez. Son Haus se prisećao da je tokom pauza koje su pravili, Robert uzimao neku od njihovih gitara i pokušavao da svira.

“Takvu buku niste čuli u životu! To je, znate, izluđivalo ljude. Došli bi do nas i rekli ‘zašto se ne vratite unutra i uzmete gitaru od tog momka! Dovodi nas do ludila!’. Vratio bi se unutra i grdio bi ga zbog toga. ‘Nemoj to da radiš Roberte. Maltretiraš ljude. Ne umeš ništa da odsviraš. Zašto im ne sviraš usnu harmoniku’. Ali on nije želeo da duva u harmoniku. Nije ga bilo briga za to što sam mu govorio. Radio je ono šta je hteo.”

Uskoro je Robert krenuo svuda da prati Hausa i Brauna pokušavajući da ih natera da ga puste da svira sa njima, međutim, bio je stvarno loš i nisu želeli to da mu dozvole. Potom se vratio se u Hejzlhrst 1931. sa namerom da pronađe svog oca. Tamo je upoznao gitaristu koji se zvao Ajk Cimerman. Uselio se kod Ajka i njegove porodice i ostao tamo oko godinu dana. Ajk je postao Robertov učitelj a Robert je vežbao sa religioznom posvećenošću. Kasno noću odlazili bi na lokalno groblje i svirali sedeći na nadgrobnim spomenicima da ne bi svojom svirkom usred noći nekoga uznemiravali. Malo su činili da otklone glasine i priče koje su kružile.

Kada se napokon vratio znatno se bio usavršio. Uskoro su krenula pitanja. “Kako je mogao klinac koji je bio tako loš da nestane na godinu dana i kada se vrati bude tako dobar kao sada?” U pitanju su bili intenzivno vežbanje i učenje od Cimermana, koji mora da je i sam bio opasan gitarista, i vreme. U zavisnosti od toga, da li je Džonson rođen 1911. ili 1912., postoji mogućnost da je bio odsutan dve godine. Dve godine je dovoljno vremena da se postane vešt u većini stvari.

Međutim, Robert je postao više nego vest. Važio je za vrhunskog gitaristu. Velikani modern rok i bluz muzike, poput Erik Kleptona, tvrde da i dan danas imaju poteškoća pokušavajući da sviraju neke od Džonsonovih pesama.

Tada je začeta legenda da je Džonson prodao dušu đavolu u zamenu vrhunsku veštinu sviranja gitare. Cela priča se, navodno, odigrala na izvesnoj raskrsnici, za koju ne možemo pouzdano da tvrdimo gde se nalazila.

Međutim, ono na šta stručnjaci koji su se bavili ovom tematikom ukazuju, jeste dužina Džonsonovih prstiju, koja, na jednoj od dve pouzdane fotografije ovog bluzera, deluje zaista neuobičajeno. To bi, govore mnogi, mogao biti ključ njegove vrhunske tehnike.

Njegova smrt je takođe bila misterija do pre dvadesetak godina. Način na koji je umro 1928. u 26. godini bio je misteriozan kao i njegov život. Bilo je mnogo priča o tome kako je preminuo. Jedna priča nagoveštavala je da je Robertov ugovor sa đavolom došao na naplatu. Kada se to poveže sa pričama o tome kako su ga neki videli da stoji na sve četiri, zavijajući na mesec te noći kada je umro, jasno je kako se priča o đavolu razvila i bila još i više nakićena. Neko je rekao da ga je upucao ljubomorni muž, a neko da ga je nožem izbola žena. Istina je da je Robert bio otrovan. Verovatno ga je otrovao vlasnik bircuza u kom je nastupao te noći, uveren da se Robert spetljao sa njegovom ženom. Jedna verzija priče govorila je da je žena vlasnika bara dala bocu viskija Robertu, nesvesna da je njen muž u nju sipao otrov. Jedne subotnje noći u avgustu, u bircuzu koji se zvao Tri viljuške, Džonson je imao svoju poslednju svirku. Njegova smrtovnica pronađena je 1968, potvrđujući da je preminuo u Grinvudu u državi Misisipi.

I na koncu svega, lokacija na kojoj je Robert Džonson sahranjen takođe je izvor kontroverzi i misterije. Postoje tri groba sa različitim spomenicima, na lokacijama malo izvan Grinvuda. Tri lokacije su – baptistička crkva kod Morgan Sitija, Pejn kapela kod Kitoa i baptistička crkva u Grinvudu. Najduže se verovalo da je Džonson sahranjen na groblju baptističke crkve u Morgan Sitiju, u neobeleženom grobu. Na toj lokaciji je 1990. postavljen tonu težak spomenik u obliku obeliska, na kom su navedena imena svih Džonsonovih pesama. Takođe 1990. malo obeležje sa natpispom “Počivao u bluzu” postavljeno je na groblju kapele Pejn u Kitou, država Misisipi. Skorija istraživanja ukazuju na to da je zapravo sahranjen na groblju baptističke crkve severno od Grinvuda koja se nalazi uz Mani Roud. Soni Mjuzik je postavio obeležje na toj lokaciji.

Zanimljivo je kako usled mnoštva mogućnosti i malo onoga što se izvesno zna legenda i dalje traje. Ali, čujte, to je mnogo bolje nego da se priča o poslednjem posrnuću Britni Spirs. Ovi su momci imali sjajne priče i živeli su zanimljivim životima. Iako su to možda bile samo priče.