Majls Dejvis (1926-1991) je bio deo džez avangarde više od dve decenije. Legenda o njemu nastavila je da raste čak i nakon što su ga loše zdravstveno stanje i smanjena kreativnost sklonili iz žiže džeza.

Majls Djui Dejvis Treći rođen je 25. maja 1926, u dobrostojećoj porodici, u  Altonu u državi Ilinois. Otac mu je bio zubar a majka nije radila. Imao je stariju sestru i mlađeg brata. Porodica se 1928. preselila u istočni Sent Luis. Majls je počeo da svira trubu kada mu je bilo 10 godina. Dok je bio u srednjoj školi sreo je svog idola, velikog trubača iz Sent Luisa Klarka Terija i on počinje da ga uči.

Nakon što je dobio dvoje dece sa ženom sa kojom nije bio u braku, Majls se 1944. preselio u Njujork. Samo dve nedelje je radio u bendu Bilija Ekstajna, a zatim je krenuo da pohađa Džulijardovu muzičku školu. Preko dana je studirao klasičnu muziku, a noću svirao najnoviji džez stilu, bibap, sa liderima tog pokreta među kojima se ističu Čarli Parker, Dizi Gilespi, Fets Navaro i Maks Rouč.

Majlsov boravak u kvintetu koji je predvodio genije bibapa Čarli Parker (1947-1948) doneo mu je neki oblik rane slave; iako solidan trubač bibap stila, krenuo je da se konceptualno izmešta iz tih okvira. Osećao je potrebu da svoju muziku pomeri od ispada i ekscentričnosti bibapa i da džezu vrati melodičnost i orkestarske elemente. To je rezultovalo izdavanjem ploče “Birth of the Cool” (1949), na kojoj je sviralo devet muzičara, među kojima su se pored Majlsa pojavili bariton saksofonista Geri Maligan, alt saksofonista Li Konic i pijanista Al Heig. Taj slavni trenutak u istoriji muzičkog izdavaštva označio je rođenje tzv ‘cool’ džeza – džeza škole Zapadne obale, koji je bio promišljeniji, više orkestriran i generalno disciplinovaniji (naročito u kraćim soloima) od tradicionalnog bibapa, što je Majlsu dalo muzički identitet kojim se izdvojio od Parkera i drugih bibapera.

Početkom 1950-tih Majls je posato heroinski zavisnik, došlo je do zastoja u njegovoj karijeri od skoro tri godine, međutim,  nakon šo se uspešno izborio sa zavisnošću 1954, ušao je u svoju najznačajniju fazu, od sredine do kraja 50tih godina. Tokom šestogodišnjeg perioda načinio je seriju snimaka sa malim bendom koji se smatraju klasikom džeza. Sa velikanom tenor saksofona Sonijem Rolinsom, 1954. je napravio  legendarne snimke tri Rolinsove stvari – “Airegin”, “Doxy” i “Oleo” – kao i dve briljantne verzije Tin Pan Allyevog standard “But not for me”. Pored toga, u periodu između 1954. i 1955. Majls je snimao sa brojnim drugim džez gigantima, tenor saksofonistom Lakijem Tomsonom, vibrafonistom Miltom Džeksonom i pijanistom Teloniusom Monkom.

Majls je 1955. formirao svoju najslavniju grupu, izrazito talentovan kvintet (kasnije je prerastao u sekstet kada im se pridružio alt saksofonista Džulijen “Cannonball” Ederli) koji je uključivao tenor saksofonsitu Džona Koltrejna, pijanistu Reda Garlanda, basistu Pola Čejmbersa i bubnjara Filija Džoa Džounsa. Dok Koltrejn nije napustio grupu šezdesetih, Majlsov bend je bio najpoznatija i najdominantnija džez grupa. Rane šezdesete donele su niz izmena u članstvu benda sve dok se 1964. bend nije stabilizovao oko sjajne nove ritam sekcije koju su činili pijanista Herbi Henkok, basista Ron Karter i bubnjar Toni Vilijams, kao i novog teonor saksofoniste Vejna Šortera. Majls je i dalje bio najveća atrakcija džeza (i pravio je najveću zaradu), međutim njegov novi bend nije mogao da dosegne neverovatno visoke standarde koje su postavili njihovi prethodnici. Kasnije te decenije njegova je muzika krenula radikalno drugačijim pravcem. Na dva albuma iz 1968, “Miles in the Sky” i “Filles de Kilimanjaro”, Majls je eksperimentisao sa rok ritmovima i netradicionalnim instrumentima. Poslednje dve godine Majlsove karijere muzika mu je postajala sve više “rhythm-and-drone” a Majls sam je više bio džez kuriozitet nego što ga je neko ozbiljno shvatao kao muzičara.

Svoju slavu Dejvis je manjim delom dugovao svom značajnom muziciranju a više svojoj neobičnoj ličnosti. Bio je poznat po tome da na nastupima okreće leđa publici, da joj se obraća neverbalno ili ne obraća uopšte, po kitnjastom odevanju na početku karijere i nesvakidašnjem odevanju u kasnijem periodu, kao i zbog ispuštanja glasa promuklog do ivice gušenja (posebno u reklamama za motore na televiziji) – što je sve doprinosilo njegovoj harizmatičnoj misterioznosti. Dejvis je takođe imao mnogo zdravstvenih problema kao i problema sa vlastima (široko rasprostranjen rasizam kao i njegova osobna rasna borbenost učinili su poslednje neizbežnim).

Majls je, zapravo, bio paradoks. Iako sam žrtva policijskog batinanja (navodno rasno inspirisanog) imao je širine i hrabrosti da krajem pedesetih prkosi očekivanjima crnih džezera popunivši upražnjeno mesto pijaniste belim muzičarem, Bilom Evansom. Strasni pobornik fitnesa (imao je svoju teretanu), ujedno je unosio velike količine lekova i narkotika (ponekad da umanji bolove od artritisa, ponekad i ne). Preterano osoran i samotnjak, umeo je da bude i velikodušan prema siromašnim muzičarima, bilo afroamerikancima, bilo belcima.

Ženio se tri puta – plesačicom Frensis Tejlor, pevačicom Beti Mabri i glumicom Siseli Tajson; tri puta se i razveo. Imao je tri sina, ćerku i sedmoro unučadi. Umro je 28. septembra 1991 od upale pluća, respiratorne insuficijencije i moždanog udara.

Dejvis je, pored klasičnih snimaka sa manjim bendom iz perioda 1954-1960, snimio i nezaboravna orkestarska dela sa aranžerom i dugogodišnjim prijateljem Gilom Evansom među kojima se ističu “Miles Ahead” (1957), “Porgy and Bess” (1958) i “Sketches of Spain” (1960). Dejvisovi širi radovi uključuju muziku za film Luja Mala “Lift za gubilište” (1957), kao i za dugometražni dokumentarac”Jack Johnson” (1970). Među Dejvisovim najpoznatijim kratkim kompozicijama su rane stvari  “Tune Up,” “Milestones,” “Miles Ahead,” “Blue Haze,” i “Four”; posle 1858. njegove najbolje numere kao što su “So What” i “All Blues,” zasnovane su više na modalnim skalama nego na akordima.

Kako u ranom tako i u kasnijem periodu, i kompozicije i sviranje trube obeleženi su Dejvisovim proganjajućim, melanholičnim zvukom, koji je zaslužan za njegov, naširoko poznat nadimak – Princ tame.