Mnogima je poznata scena iz prve sezone ultrapopularne serije Breaking Bad kada glavni lik Volter Vajt objašnjava svojim učenicima proces veštačke sinteze dijamanta i govori im kako se veštački dijamanti danas koriste u mnogim industrijskim granama. Na kraju, on spominje slučaj hemičara koji je osmislio ovu hemijsku metodu i patent prodao korporaciji Dženeral elektrik koja je od tog patenta zaradila milijarde dolara dok je hemičar dobio dve hiljade dolara u akcijama ove korporacije.

Mnogi će se zapitati kakve veze ima ova scena sa slučajem malog Nenada Pavlovića. Na prvi pogled nikakve. Nenad je iskoristio  YouTube video da se obrati javnosti kako bi skrenuo pažnju na činjenicu da ljudi koji boluju od retkih oboljenja nemaju pravo na lečenje u okviru zdravstvenog osiguranja Republike Srbije pa su on i njegova porodica prinuđeni da njegovo lečenje plaćaju 320.000 dolara godišnje jer lek za bolest od koje on boluje proizvodi samo jedna kompanija u svetu i on je neverovatno skup. Treba istaći da je pohvalno što je tako mlad momak uspeo da shvati i vrlo otvoreno istakne kako nekakve SMS poruke i žiro-računi neće rešiti njegov problem jer je njemu lek potreban do kraja života. Naravno, moramo se složiti da je nedopustivo da život jednog šesnaestogodišnjaka bude prepušten slučaju i dobroj volji pojedinačnih donatorа na kojoj sramotno profitiraju banke i telekomunikacijske kuće. Sigurno je da se mora pronaći sistemsko rešenje za ovakve slučajeve.

Međutim, da li je sistemsko rešenje za ovakve slučajeve zaista moguće? Ako država treba da plaća toliko novca za Nenadovo lečenje, da li ona to može da uradi? Prema podacima Ministarstva zdravlja, ukupan budžet Ministarstva za 2015. godinu iznosio je blizu 105 miliona evra. Prostom računicom dolazimo do zaključka da bi čitav budžet Ministarstva, ukoliko bi se utrošio na slučajeve kao što je Nenadov, bio dovoljan da se leči jedva 330 pacijenata godišnje (naravno, to znači da se novac Ministarstva ne bi trošio ni na šta drugo). Jasno je da je takva situacija nemoguća. Dakle, prema sadašnjem stanju stvari, ne postoji šansa da se iznađe sistemsko rešenje za slučajeve kao što je Nenadov.

Moramo onda sebi postaviti pitanje da li je moguće da moramo deci kao što je Nenad reći surovu istinu – žao nam je, ali novca za vaše lečenje nema. Nažalost, ako se zaustavimo samo na analizi mogućnosti Vlade Republike Srbije kakva je ona danas, čini se da je to jedini odgovor. Ali, treba napraviti i korak dalje pa se zapitati zašto je taj lek toliko skup. Od čega se on pravi? Sve i da se pravi od dijamanata, kao što smo već spomenuli – veštački dijamanti su izuzetno jeftini zahvaljujući naučnim dostignućima kao što je sinteza dijamanata. Naravno, ovde želimo samo da ilustrujemo činjenicu da proizvodnja leka predstavlja minimalni delić njegove cene. Bez zalaženja u analizu strukture cene ovog leka, možemo sa velikom dozom sigurnosti zaključiti da 99% cene leka odlazi na profit farmaceutske kuće koja ovaj lek proizvodi.

Sada se već pokreće ozbiljno pitanje. Da li je dopustivo da životi dece kao što je Nenad zavise od leka koji ova farmaceutska kuća naplaćuje neverovatno skupo samo da bi ostvarila enorman profit? Naravno da nije, pogotovo zato što se radi o monopolu. Ova firma može da naplaćuje ovako visoku cenu za lek samo zato što niko drugi nema zakonsko pravo da lek proizvodi jer kompanija ima u vlasništvu patent, odnosno metoda proizvodnje leka je njena intelektualna svojina. Ne postoji ozbiljnija farmaceutska kuća u svetu, uključujući tu i srpske, koja ovaj lek ne bi mogla da sintetizuje a pošto su troškovi sintetizacije samo mali delić cene leka, kada bi se dozvolila slobodna proizvodnja. Time bi se cena srušila desetostruko, možda i stostruko.

Zašto se onda veliki zagovornici slobodnog tržišta, kao na primer naš premijer Vučić, ne zalažu za slobodno tržište u ovom domenu? Njihov odgovor je uvek isti – ako bi se to dozvolilo, nijedna kompanija ne bi ulagala u pronalaženje novih lekova, jer zašto bi neko trošio novac na istraživanje ako bi konkurenti odmah mogli da proizvode lek i ubiraju profit bez troškova istraživanja. Ako je kompanija uložila novac da pronađe neki lek, sasvim je pošteno da taj lek bude njeno vlasništvo i da ona njime raspolaže kako želi.

Ovakav odgovor je obično dovoljan onima koji nisu upoznati sa načinom na koji kompanije stiču prava na patente u praksi. Kao što primer iz serije Breaking Bad koji smo naveli ilustruje, kompanije vrlo retko same razvijaju pronalaske. U najvećem broju slučajeva one gotove patente otkupljuju od pronalazača koji su na njima radili godinama za vrlo sitan novac. Pored toga, ovi istraživači vrlo često rade na državnim univerzitetima i institutima i njihova istraživanja gotovo u potpunosti finansira država. Onda se postavlja pitanje odakle istraživačima pravo da prodaju pronalaske korporacijama kada nisu sami finansirali istraživanje pa i ako patente prodaju za sitan novac tim gore.

Logično bi bilo da država koristi pronalaske istraživača koje sama finansira da lansira proizvodnju. Na kraju krajeva, država ne samo da u najvećem broju slučajeva plaća istraživanja već još češće finansira školovanje naučnika koji na njima rade. Treba istaći da istraživanja koja finansiraju vlade najčešće ne proizvedu ništa i samim tim je u ukupnoj slici čitav proces potpuno neprofitabilan. Zbog toga i ne čudi što korporacije retko kada odlučuju da same finansiraju istraživanja. Mnogo im je isplativije da otkupljuju gotove patente za sitne pare i ubiraju profit bez ikakvog rizika. Najbolji primer za sve ovo su internet i kompjuterske tehnologije i mnoštvo patenata koji su ušli u proizvodnju te tehnologije. Sve to je finansirala američka vlada da bi gotove tehnologije jednostavno na kraju prepustila monopolistima kao što je Majkrosoft da monopolizuju gotovo celokupno tržište kompjuterskih tehnologija. Na kraju krajeva, Bil Gejts nije osmislio kompjuter, niti je osmislio većinu inicijalnih i ključnih softverskih rešenja koja je implementirao u razvijanje operativnog sistema Vindouz. Međutim, zbog načina na koji je nauka podređena profitu, sada smo dobili najbogatijeg čoveka na svetu koji drži monopol nad ključnim segmentima informacionih tehnologija a sve to je zasnovano na decenijama istraživanja u državnom sektoru.

Ovde se vidi da je argument liberala ili zagovarača slobodnog tržišta u vezi sa patentima potpuna farsa. Takođe, sada postaje jasno koliko je zapravo ideologija slobodnog tržišta apsurdna jer se ovde koriste potpune izmišljotine kako bi se opravdao status monopola određenih korporacija iako je monopol najveći protivnik slobodnog tržišta. Liberalima, kao što smo to mnogo puta do sada ukazivali, nije bitna ni demokratija, ni ljudska prava, ni slobodno tržište, nijedna od vrednosti na osnovu kojih propagiraju svoju političku ideologiju. Jedino što im je bitno je zaštita privatne svojine koja je, kako u intelektualnoj sferi, tako i u ostalim sferama po definiciji monopolistička.

Problem na koji Nenadov slučaj ukazuje jasno nam govori da smo u 21. veku prinuđeni da žrtvujemo živote šesnaestogodišnjaka na oltaru izmišljenog boga slobodnog tržišta iza koga vreba i te kako stvarni satana monopola, direktne krađe, otimanja i ubijanja zarad zaštite privatne svojine.

Jedino sistemsko rešenje za Nenadov slučaj je odbacivanje svakog vida besmislene liberalne politike i rušenje kapitalizma kao sistema u kom se najveća dostignuća ljudskog uma u sferi nauke sistematski osujećuju i uprežu u svrhe stvaranja profita umesto poboljšanja života ljudi na planeti. Dakle, suočeni smo sa izborom: Nenadov život i životi miliona dece slične njemu širom sveta ili kapitalizam. Za nas je izbor jasan!