Kada je Berlinski zid pao 9. novembra 1989. godine, shvatila sam da će uskoro doći do spajanja Nemačke, a to se dogodilo godinu dana kasnije. To je značio kraj Nemačke Demokratske Republike (NDR, ili DDR po nemačkim inicijalima), zemlje u kojoj sam rođena, odrasla, rodila moje dvoje dece, doktorirala i uživala posao koji me je ispunjavao kao predavač engleske literature na Univerzitetu u Potsdamu. Naravno, sjedinjenje nemačke je donelo sa sobom slobodu putovanja po svetu, a nekima i materijalno bogatstvo, ali takođe je donelo i društveni raspad, masovnu nezaposlenost, lustraciju, krajnji materijalizam i „kulturu laktanja”, kaoo i demonizaciju zemlje u kojoj sam živela i čijem sam oblikovanju pomogla. Uprkos njenim nedostatcima, za mnoge je to bila katastrofa pre nego događaj vredan proslave.

Samo dva primera. Moja najbolja prijateljica, učiteljica stranih jezika, izgubila je posao i stavljena na crnu listu jer, u trenutku kada je pao zid, predavala je u državnoj školi prava. Nije bila član partije niti je bila politički opredeljena. Nakon mnogo truda, uspela je da pronađe posao kao pomoć mladima isključenim iz školskog sistema, ali bez stalnog radnog ugovora i sa mnogo nižom platom. Moj brat sa doktoratom iz filozofije nauke, izgubio je istraživački posao na akademiji i od tada je mogao da nađe samo sporedne, loše plaćene privremene poslove.

Ekonomija NDR kada je pao zid. Čim se granica otvorila, vlada je odlučila da osnuje povereništvo koje bi osiguralo predaju preduzeća u javnom vlasništvu (većina preduzeća) građanima koji su stvorili bogatstvo tih preduzeća. Međutim, nekoliko meseci nakon sjedinjenja, novoizabrana konzervativna vlada je predala povereništvo zapadnonemačkim ovlašćenicima, od kojih su mnogi predstavljali interese krupnog kapitala. Ideja predaje aktiva u „javnom vlasništvu” građanima je prećutno odbačena. Umesto toga, svi aktivi su privatizovani na brzinu. Više od 85% preduzeća su kupili zapadni Nemci, a mnogo ih je potom zatvoreno. Na selu je 1.7 miliona hektara poljoprivredne i šumske površine prodato, a 80% poljoprivrednih radnika je izgubilo posao.

Jula 1990. godine, dok je NDR još uvek postojao, uvedena je brzopleta „monetarna unija” čiji je rezultat bio guranje istočnonemačke ekonomije u bankrotstvo. Pre ujedinjenja, zapadnonemačka marka je vredela 4,5 istočnonemačke marke, međutim, monetarna unija je uspostavila kurs razmene od 1:1. Rezultat je bio porast cene izvoznih artikala NDR-a za 450% zbog čega su izgubili na kompetitivnosti, a tržište izvoza (39% ekonomije) se neizbešno srušilo.

Veliki broj običnih radnika je izgubilo posao, ali i hiljade akademika i istraživačkih radnika. Kao rezultat čistke akademske, istraživačke i naučne zajednice tokom procesa političkog progona, više od miliona pojedinaca sa fakultetskim zvanjem je izgubilo posao. To čini 50% ove zajednice, što je u Istočnoj Nemačkoj stvorilo najveći procenat visokoobrazovanog kadra u svetu; svi univerzitetski kancelari, direktori državnih preduzeća, kao i 75,000 učitelja je izgubilo posao, a mnogi su završili na crnim listama. Ovaj proces je potpuna suprotnost onome šta se u Zapadnoj Nemačkoj dogodilo nakon rata, gde je samo nekolicina bivših nacista tretirano na ovaj način.

U NDR-u svi su imali legalno zagarantovanu sigurnost zakupa i vlasništva nad imovinom u kojoj su živeli. Nakoj ujedinjena, preko 2,2 miliona zahteva za vlasništvo stranih državljana je podneseno nad stanovima građana NDR-a. Mnogi su izgubili kuće u kojima su živeli decenijama, a veliki broj ih je izvršio samoubistvo da bi izbegli izbacivanje. Sasvim ironično, obrnuti zahtev za restituciju, tj. zahtevi građana Istočne Nemačke nad imovinom u Zapadnoj Nemčkoj su odbačeni kao zakasneli.

Od propasti NDR-a, mnogi su priznali i žale za njegovim istinskim socijalnim dostignućima koja su uživali, a bila su ukinuta: duštvena i polna jednakost, puno zaposlenje i nedostatak straha za egzistenciju, subvencionisana stanarina, javni transport, kultura i sport. Nažalost, rušenje NDR-a i „državnog kapitalizma” došlo je malo pre kraha sistema „slobodnog tržišta” na Zapadu.

Bruni La Mote