Zamislite ekonomiju bez šefova. Nije u pitanju utopija već stvarnost za mnoga preduzeća. Analiza učinkovitosti zadružnih preduzeća pod radničkom kontroloom–preduzeća u kojima radnici poseduju preduzeće i vrše upravu–pokazuju da, u poređenju sa uobičajenim privatnim preduzećima sa hijerarhijskim uređenjem, predstavljaju ostvariv pa čak i superiorni način poslovanja.

Virdžinija Perotin sa Poslovnog fakulteta Univerziteta u Lidsu, sprovela je istraživanje  preduzeća pod radničkom kontrolom u Zapadnoj Evropi, SAD-u i Južnoj Americi, te došla do zaključka da, osim društvenih pogodnosti radničke samouprave, dati radnicima ulog u upravljanju proizvodnjom, omogućava efikasnije poslovanje. Perotin zaključuje da „radničke zadruge su produktivnije od uobičajenih firmi jer njihov kadar radi »bolje i pametnije« a proizvodnja je efikasnije organizovana”.

U zadružnim preduzećima se izbegavaju uobičajeni sukobi izmeđ šefova koji izdaju naređenja odozgo i radnika koji ta naređenja ne razumeju ili osporavaju, ili čak pružaju otpor nepravednom količinom posla. Spajanjem radne snage i uprave se štedi energija i resursi koji bi inače bili usmereni na obuku i nadgledanje radne snage.

Perotin ističe istraživanje nad francuskim zadrugama koje ukazuju da „u nekoliko industrijskih grana, normalne firme bi proizvele više sa trenutnim nivoom zaposlenja i uloženim kapitalom ako bi usvojili princip organizacije preduzeća u vlasništvu radnika”.

Nasuprot stereotipu, evropski sektor radničkih zadruga je raznolik koliko i bilo koji drugi oblik vlasništva, a on uključuje i velike fabrike. Iako se pretvaranje u zadruge vidi kao put ka spašavanju „propalih” preduzeća, Perotinovo istraživanje ukazuje da je u Francuskoj između 1997. i 2001. godine, 8 od 10 zadruga pokrenuto „od nule”, a ne putem pretvaranja postojećih preduzeća.

Dajući prioritet radničkoj samoupravi, zadruge pružaju dugoročno zaposlenje na održiv način, ali ne samo zato što radnici žele da zaštite zaradu za život. Ako preduzeće naiđe na ekonomske probleme, tvrdi Perotin, zadruge su veštije u očuvanju radnih mesta dok vrše dugoročne izmene poslovanja, poput usporenja proširenja proizvodnje. Nasuprot tome, korporacije manje pažnje obraćaju na strateško planiranje i smanjuju broj radnika da bi poboljšali budžet.

Iako se oblik zdruga menja, filozofija im je, pogotovo u Evropi, zasnovana na ideji demokratskog preduzeća i javnog trusta. Često se zahteva od preduzeća pod radničkom kontrolom–putem zakona ili sporednih korporativnih zakona–da rezervišu deo aktiva za dugoročno očuvanje integriteta zadružnog modela. Čak iako bi vlasnici zaključili ili napustili poslovanje, ti nedeljivi aktivi bi se uložili u buduće zadruge ili u organizacije za njihovu podršku. Ova praksa nije uobičajena za američke zadruge.

U SAD-u ima daleko manje zadruga nego, npr. u Francuskoj i Španiji. Procenjuje se da između 300 i 400 američkih zadruga „zapošljava oko 7,000 radnika i stvara profit od 400 miliona dolara godišnje”. Međutim, u sve nesigurnijoj ekonomiji, pobornici zadruga promovišu radničko vlasništvo kao put za ostvarenje jednakosti i kontrole rada. Zadruge mogu da poguraju karijeru kao i da pospeše mogućnost otvaranja lokalnih radnih mesta, a zajednice mogu da se okoriste o vlasničke strukture koje kapital ulažu lokalno bez izrabljivanja ili izvoza kapitala.

„Ne vidimo ni jedan razlog zašto ovo ne bi mogao da bude način da se poslovanje očuva nakon što se vlasnik penzioniše ili način na koji se pokreću startapi”, kaže Melisa Huver, izvršni direktora Instituta za demokratiju na poslu. Kroz zastupništvo i programe obuke, Institut pospešuje inkubaciju novih zadruga i promoviše politiku brige o preduzećima pod radničkom kontrolom. U nekim oblastima, rastuće zadruge su postale stubovi razvoja pojedinih zajednica. Primera radi, grad Njujork  je pokrenuo inicijativu od 2,1 miliona dolara za razvoj i povezivanje lokalnih zadruga. Prošle godine, Kaliformija je sprovela zakon za olakšavanje pravnog okvira za pokretanje zadruga.

Iako model zadruga nije široko rasprostranjen, nekoliko njih je razvilo široko poslovanje. Jedna takva je zadruga za brigu o bolesnim i nemoćnim osobama iz Bronksa koja zapošljava više od 2,000 sindikalno organizovanih radnika sa minimalnom nadnicom i pravednim standardima planiranja. Ostale zadruge uključuju štamparije, kafeterije i proizvođače obnovljivih izvora energije, a većinom su sve zasnovane na etici o društvenoj svesti.

Međutim, da li ove zadruge mogu da porastu da budu rivali velikim korporativnim poslodavcima?  Huver predviđa talas penzionisanja pripadnika „bejbi bum” generacije čija se mala preduzeća mogu pretvoriti u zadruge. Većina tih firmi su profitabilne ali ne privlače velike  kupce, te umesto zatvaranja posla, vlasnik može da prepusti poslovanje veteranskom kadru. „Ako je u pitanju tržište kupaca, zašto omogućiti da kupci budu ljudi koji nikada nisu imali priliku da budu vlasnici preduzeća radnije–ljudi koji u njima rade?”, pita Huver.

Usred stagnirajućih nadnica i rastuće nejednakosti, Huver dodaje: „Zapravo vidim konkurentnu prednost zadruga, naročito jer se naš svet ruši oko nas. Tu je kriza prirodne sredine, kriza kapitala, ljudi gladuju i nemaju krov nad glavom u najbogatijoj zemlji na svetu. Dok to prodire kroz svest običnih ljudi… kako vidimo drugačiji sistem? To je zapravo sistem koji u prvi plan stavlja korist svojih članova i korist zajednice u obliku preduzeća”.

Za radnike-vlasnike, poslovni predlog je još iskreniji: Maks Peres, radnik-vlasnik pekare Arizmendi u oblasti zaliva San Franciska, objašnjava kako mu je zadruga omogućila da prebrodi barijere za zaposlenje sa kojima se suočio nakon izlaska iz zatvora: „Bio sam veoma nervozan kada je trebalo da im pričam o mojoj prošlosti, ali zadruga mi je pružila priliku jer su se brinuli više za mene nego za moj krivični dosije”. Posao u zadruzi koji omogućava izdržavanje porodice njemu i drugim radnicima i da se nose sa visokim troškovima života imaju duboke korene u zajednici. „Težak je posao u pekari, a ponekad se i ne slažemo. Ali to je ono zbog čega i volim ovo mesto, znate? Želim da svi imaju istu šansu kao i ja”.