Da li bi Tesla bolje prošao da je prihvatio Lenjinov predlog?

Prenosimo pismo čuvenog američkog književnika slovenačkog porekla Luja Adamiča bivšem američkom predsedniku Herbertu Huveru, povodom katastrofalne materijalne i zdravstvene situacije u kojoj se našao Nikola Tesla pred sam kraj svog života, zaboravljen i ostavljen od strane Sjedninjenih Američkih Država.

Luj Adamič bio je značajni američki književnik slovenačkog porekla, poznat po romanima kao što su “Dinamit”, o ranom periodu borbe radničke klase u SAD, zatim “Povratak u rodni kraj” o diktaturi kralja Aleksandra u Jugoslaviji, koji je doživeo veliki uspeh u SAD; i mnogim drugim značajnim delima koja su obeležila američki književni realizam. Kao veliki prijatelj jugoslovenske narodno-oslobodilačke borbe tokom rata, on postaje i vodeća ličnost u udruženjima jugoslovensko-američkog prijateljstva i strastveno piše, objavljuje, prikuplja podršku za novu Jugoslaviju. Tokom rata, kao verni sin svoga naroda on je na sebe preuzeo još jedan patriotski zadatak, zadatak da zbrine ponos srpskog roda i hrvatske domovine – Nikolu Teslu.

4. januara, 1943., Luj Adamič napisao je pismo bivšem američkom predsedniku Herbertu Huveru, u prigodnom tonu, prilagođenom njegovoj predsedničkoj ekslenciji (sic!).¹ Huver je prosledio pismo Institutu inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE), ali Tesla je umro već tri dana kasnije, u 87. godini života (Adamič u pismu greši po pitanju broja godina, da li zbog neinformisanosti, ili sa nekom namerom – nije nam poznato).

Prenosimo celokupan sadržaj pisma preveden na srpsko-hrvatski jezik. Pročitajte i procenite sami: Da li je Tesla sam odgovoran za svoje siromaštvo?, kako je to Luj Adamič ironično naveo u pismu Herbetu Huveru.²

Dragi gospodine Huver,

Kao što znate, Nikola Tesla je srpski imigrant koji je u Ameriku došao iz Hrvatske pre 60 godina i postao jedan od najvećih svetskih pronalazača. Takođe, postao je i američki državljanin. Početkom dvadesetih godina Lenjin ga je pozvao da se preseli u Sovjetski Savez obećavajući mu sve uslove za naučni rad kao i bezbednost za (sopstveni) život. Ali Tesla odbija ponudu – bio je američki državljanin i već naviknut na život u SAD, čiju je civilizacijsku izgradnju pomogao.

Njegov sveukupni doprinos američkoj civilizaciji je neizmeran. Stotine milijardi dolara američkog bogatstva mogu biti pripisane njegovim izumima, koji su od fundamentalnog značaja za naše trenutne ratne napore. Nijedan živi čovek nije tako suštinski doprineo mogućnostima ljudskog života kao Tesla.

Međutim, danas ima više od 90 godina i malo je reći da je siromašan. Izuzetno je slab, težine manje od 40 kilograma. Njegovo zdravlje je nikakvo i počeo je bivati pomalo ogorčen u odnosu prema SAD. Nesumnjivo, sam je odgovoran za svoje trenutno siromaštvo. Međutim, verujem da uobičajeni standardi ne važe za Teslu. Oduvek je bio pravi naučnik, nikada zainteresovan za novac i uvek nepraktičan po pitanju materijalne egzistencije.

Ipak, činjenica je da se suočava sa materijalnim problemima. Prima minimalnu “penziju” od strane jugoslovenske vlade u egzilu. Znam da Tesli u mnogome teško pada što mora da prihvati penziju koju mu dodeljuje vlada njegove zemlje porekla, kojoj nikada nije direktno doprineo. Posebno mu teško pada da novac prima od jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu kome lično nije naklonjen. Tesla je zapravo ogorčen, sa pravom, jer oseća da su ga svi u Americi zaboravili, uključujući i one koji su se okoristili njegovim izumima. Niko mu ne piše, niti ga iko posećuje.

Živi u oskudnoj sobi hotela New Yorker u Njujorku. Duguje otprilike jednogodišnju kiriju, jugoslovenska penzija mu ne omogućava učešće u naučnom životu, itd., iako on i dalje radi na svojim projektima.

Ovim pismom ne apelujem na vašu ličnu finansijsku pomoć. Pronaći će se način za brigu o njemu – on (Tesla) verovatno neće preživeti 1943. Međutim, njemu je potreban neko ko će se starati o njemu neprimetno, neko ko bi takođe mogao da prati njegove trenutne beleške i eksperimente i sačuva ono što je od značaja. Možda bi nekoj od velikih elektrokompanija koje uživaju beneficije njegovih izuma bilo drago da mu finansijski pomogne za ovaj kratki preostali period njegovog života. Pitam se da li poznajete nekoga kome bi se moglo obratiti po ovom pitanju.

Penzija takve vrste bi Tesli omogućila da prestane da prima novac od jugoslovenske vlade. U mnogome bi pomogla da ukloni njegovo osećanje ogorčenosti prouzrokovano zanemarivanjem. Bilo bi to prikladno, iako minimalno, priznanje duga SAD prema ovom čoveku koji je mnogo toga uradio za ovu zemlju.

Ukoliko ste zainterosovani za više detalja, bilo kada bih mogao doći u Njujork.

Iskreno,

Luj Adamič

Mislite li da bi Tesla bolje prošao da je prihvatio Lenjinov predlog? Ako vam se odgovor ne čini tako jednostavnim, možda nam pojedini detalji mogu dodatno rasvetliti tu „misteriju“. U poslednjoj deceniji života, Tesla je razvio projekat pod nazivom Teleforce, koji je on predstavio američkoj javnosti 1934. godine. Ukratko, Teleforce je odbrambeni aparat, koji teslijanskim idejama i postupcima, sa velike udaljenosti može da skoncentriše ogromne količine energije na mali prostor, i to protokom koji je tanji od vlasi kose. Taj njegov zrak nazivan je popularno „zrak smrti“. Tesla je primenu ovog aparata pre svega video u borbi protiv aviona i svih vrsta letećih mašina, za koje je bilo očigledno da će biti glavno oružje u predstojećem ratu, II svetskom ratu. U svom pismu Dž. P. Morganu Junioru on izražava svoju bojazan da čitavi gradovi žive u smrtom strahu od bombardovanja, pre svega misleći na London (i Pariz), primarnu metu bombardovanja nacističkog Luftvafe-a kako se kasnije ispostavilo. Tesla je podršku za svoj projekat tražio u svim savezničkim državama i nudio im saradnju: SAD, Engleska, Francuska, SSSR, ali i svojoj zemlji Jugoslaviji (tada kraljevini). SSSR se najviše zainteresovao za njegov projekat. Nakon uspešnih testova prve faze projekta u SSSR 1937. godine, Tesla je dve godine kasnije, u svojoj 83. godini života, dobio ček od 25.000 dolara.³ Izgleda da je SSSR čuvao Teslu i kad je živeo u Americi, a kako li bi ta briga bila vodjena da se preselio u SSSR?

To nisu jedini Teslini pronalasci koje je SSSR usvajao i razvijao, i o tome će biti reči u narednim tekstovima na našem portalu sa temom klasne borbe na polju nauke. Tokom hladnog rata, i SAD i SSSR razvijali su ideje slične Teslinim o „smrtonosnom zraku“. Razlika je u tome što ih je SSSR razvijao sa ponosom i čašću, jer je znao da ceni tako važnu naučnu ličnost, dok ih je SAD razvijao u mračnim prostorijama svoje sramote. Međutim, osnovna razlika je u tome što je SSSR takvu tehnologiju razvijao u svrhu mira, demokratije i socijalizma, a SAD u svrhu krvavih pljačkaških ratova i izrabljivanja. To nam po sebi objašnjava različit karakter tih naučnih istraživanja, dakle potpuno različitu tehnologiju – što nam ugrubo objašnjava onu Staljinovu tezu o fundamentalnim razlikama između reakcionarnih i naprednih nauka.