Jasno je ko stoji iza pokušaja vojnog puča u Turskoj!

Odmah nakon neuspelog pokušaja puča u Turskoj, svetski mediji su bezuspešno pokušali da odgonetnu ko tačno stoji iza ove operacije. Špekulacije su naravno zahvatile i društvene mreže, a razni portali su dodavali vatru na ulje, izlazeći u javnost sa teorijama koje „potkrepljuju“ onu politiku koju po zadatku promovišu već duže vreme. Činjenice i reference su, naravno, izostale, pa smatramo za nužno da vas sa njima upoznamo.

Ono što je sigurno je, da vrhovi bezbednosnih službi razvijenih zemalja u potpunosti barataju informacijama o pozadini tih događanja, što važi i za bezbednosnu službu Turske.

Samo tri sata nakon što su zaverenici napali rezidenciju turskog predsednika u Marmarisu, gde se nalazio na letovanju, uhapšen je pukovnik Muharem Kose, u čijem je posedu pronađen spisak više od 80 ljudi koji su trebali da upravljaju zemljom u fazi neposredno nakon udara, tokom vanrednog stanja koje su zaverenici nameravali da proglase.¹ Na listi se nalaze vojni oficiri, ministri , sudije, tužioci i guverneri.

Jednom kada su zaverenici identifikovani, preostaje lakši deo posla, pa su njihovi ideološki i politički motivi, kao i finansijeri, veća sada poznati turskim vlastima.

Međutim, znači li to i da će te informacije uskoro biti dostupne i nama, kao i ostatku svetske javnosti? Ne, naravno. Morate da prihvatite da ste, bar kada su svetske strukture moći u pitanju, poslednja rupa na svirali, pa će ono što vam se dozvoli da znate, biti samo onaj delić informacija, kojim se ne ugrožavaju vitalni interesi, kako regionalnih tako i svetskih sila.

No hajde da vidimo ko su ti akteri puča za koje se zna. Gore pomenuti pukovnik Muharem Kose otpušten je iz turske vojske pre nekoliko meseci, zbog navodnih veza sa pokretom Fetulaha Gulena, islamističkog klerika trenutno u izgnanstvu u SAD.² Ako ste pomislili da se ovde radi o nekakvom „anti-zapadnom“ islamisti, grdno se varate. No, nije vam za zameriti, s obzirom da je usled amaterskog i površnog izveštavanja liberalnih medija, šira javnost manje upoznata sa raznolikošću islamističkih pokreta čije su namere, strategija i organizaciona struktura specifične.

Kao što smo već ranije pisali,³ ključna razlika među ovim pokretima, i ono što oblikuje i definiše odnos zapadnih sila i javnog mnjenja u razvijenom svetu sa određenim islamističkim grupama je zapravo odnos te grupe ili pokreta prema kapitalu, državi i imperijalizmu. Za razliku od satanizovanih islamističkih grupa koje negiraju ili ograničavaju interese dominantne klase drugih zemalja, pokret Fetulaha Gulana poznat po nazivu „Hizmet“, pripada onoj drugoj islamističkoj struji koja omogućuje ili obećava plodne uslove za profit dominantne klase spoljnih centara moći, pozdravlja strane investicije, otvara tržište, zahteva vrlo mali porez na dobit stranih preduzeća, i nude obilje jeftine radne snage i sirovina.

Islamistički Hizmet je plod „Hanafi“ škole Islama, a sem akomodacije profitabilnih aktivnosti imperijalističkih zemalja, promoviše i dijalog među institucijama različitih vera, nauku i buržoasku demokratiju (ono što liberali zovu „višepartijskim sistemom“). Iz navedenog ste zaključili da se radi o tzv. „umerenim“ ili „dobrim“ islamistima koji su, shodno klasnom karakteru, uživaju „benefite“ imperijalističke politike zemalja Zapada i promovišu vrstu liberalnog kapitalizma. Hizmet poseduje globalnu mrežu škola i univerziteta u više od 100 zemalja sveta, uključujući i SAD, kao i niz TV stanica, novina, rudnika zlata i banaka u Turskoj.⁴ Gulen je potražio utočište u SAD 1999. nakon optužbi da je spremao državni udar sa ciljem da svrgne tadašnju sekularnu vladu, za šta mu je suđeno 2000. godine, a njegova popularnost u Turskoj nije zanemarljiva ni danas.

Zašto je ovo sve jako bitno? Zato što pruža uvid u alternativu, kojom bi nakon vojnog puča Turska bila rukovođena. Shodno svemu navedenom, zaključićete da razlike u odnosu na postojeću tursku unutrašnju politiku ne postoje.

Među uhapšenima su takođe i general Bekir Erčan Van, i visoki vojni zvaničnici Akin Ozturk i Mikail Gulu.

Uhapšeni general Bekir Erčan Van bio je šef turske vojne baze Inčirlik, iz koje pripadnici turskog i američkog vazduhoplovstva vrše vazdušne udare na ciljeve u Siriji i Iraku.⁵ Nalog za njegovo hapšenje je izdat nakon saznanja da je, tokom pokušaja puča, jedan od aviona zaverenika snabdeven gorivom u ovoj bazi.⁶ Turske su vlasti potom blokirale Inčirlik vojnu bazu, odsekavši joj dotok struje, a vest nije ostavila tursku javnost ravnodušnom, s obzirom da se u bazi nalazi oko 50 nuklearnih bombi tipa B61.⁷ General je, u međuvremenu, zatražio azil od američkih zvaničnika, a uhapšen je tek pošto je odbijen od strane Amerikanaca.⁸ Ono što je u svemu tome problematično je što, sem prisustva američke vojske u Inčirliku, tu bazu koriste i CIA operativci još od 2002. godine,⁹ a nedavno je u blizini baze otvoren i čitav obaveštajni centar pod kontrolom američke i katarske službe bezbednosti.¹⁰ I sada se postavlja glavno pitanje, da li operacije ovog kalibra u Inčirlik bazi, u kojoj je smešteno nuklearno oružje, mogu da prođu bez saznanja ili odobrenja američkog vojnog personala i prisutnih operativaca CIA-e, i to baš njima ispred nosa?

Zanimljivo je i da je uhapšeni šef Turskog vazduhoplovstva, Akin Ozturk, služio kao vojni ataše u Izraelu, i radio je na održavanju vojnih veza sa jevrejskom državom,¹¹ dok je Mikail Gulu služio kao Turski vojni ataše u Kuvajtu, i uhapšen je na aerodromu u Saudijskoj Arabiji na zahtev Ankare.¹²

Ako niste pratili televizijske izveštaje u noći pokušaja državnog udara u Turskoj, moguće da vam je promaklo još par zanimljivih informacija. Jednu od zanimljivijih smatramo gostovanje predsednika američkog Komiteta za nacionalnu bezbednost, Majkla Makola, na Fox Njuzu, prilikom kojega je izjavio da SAD treba da održe dobre odnose sa Turskom i u slučaju da vojni puč urodi plodom.¹³ Treba spomenuti i bivšeg agenta CIA-e, i učesnika u ranijim vojnim pučevima koje su SAD organizovale, Roberta Bera, koji je, gostujući na CNN-u u toku pokušaja vojnog puča, izrazio svoje nezadovoljstvo načinom na koji se vojni puč sprovodi, indirektno savetujući zaverenike da zauzmu prostorije CNN-a u Turskoj, odakle je Erdogan pozvao simpatizere da izađu na ulice.¹⁴

Ako se dokaže da je obaveštajna službe SAD, direktno ili indirektno umešana u pokušaj ovog vojnog puča, nerealno je očekivati da će Turska oficijelno izaći sa tim informacijama u javnost, baš kao što je nerealno da će, već delimično postojeći sukob između Turske i SAD, biti naprasno značajno intenziviran. Na neke pokušaje insinuacija nižih turskih zvaničnika,¹⁵vezano za američku umešanost u puč, SAD su već odgovorile žustro, dajući turskoj vladi do znanja da se ne igra vatrom.¹⁶ Mnogo je realnije da će optužbe biti usmerene ka, možda juniorskim, partnerima zavere, poput bezbednosnih agencija određenih zemalja regiona, ali naravno i pokreta Hizmet, dakle pristupačnijih neprijatelja, sa kojima je sukob bezbedniji i korisniji po vladu Turske.

Spoljna politika

Neoliberalna ekonomska politika Turske, kao i njena predanost saradnji sa EU po pitanju zaustavljanja dotoka izbeglica u Evropu, uživa apsolutnu podršku zapadnog imperijalizma, pa se ne može govoriti o nekakvom nezadovoljstvu Zapada Erdoganom. Stoga je jasno da Gulenov pokret nije izabran kao alternativa Erdoganovoj domaćoj politici, nego spoljnoj.

U dosadašnjim analizama o sirijskom i iračkom sukobu, detaljno smo opisali i ulogu Turske, koja se od bliskog saveznika Zapada postepeno pretvara u, možda ne direktnog protivnika, ali izlišno smetalo, u najmanju ruku.¹⁷

Iako je Turska početkom sirijskog sukoba bila značajan partner imperijalista, u borbi za svrgavanje vlade Bašara al-Asada, finansirajući opozicione grupe poput Al-Nusra Front, Džeiš al-Islam, i Ahrar al-Sham,¹⁸ ulaskom Rusije u sukob, i zajedničkim planom dve supersile na koji ukazujemo još od septembra prošle godine,¹⁹ ove su opozicione grupe ostale bez značajne podrške Zapada. SAD su pripojile „umerenu“ opoziciju kurdskim snagama, i tako stvorile novu koaliciju po nazivom SDF, koju koriste isključivo u svrhe borbe protiv Islamske države, dok je Rusiji i vladi Sirije prepušteno da se obračunaju sa islamistima iz redova bivše FSA, čija je uloga u daljem rešavanju sirijskog sukoba sada beznačajna.

Značajno prisustvo američkih trupa u sirijskom Kurdistanu krunisano je otvaranjem dve vojne baze uz blagoslov kurdskih vlasti,²⁰ odakle će SAD sprovoditi svoje vojne akcije i dugoročno obezbeđivati svoje interese u regionu, dok su Rusi definitivno obezbedili dugoročno prisustvo i jak uticaj u alevitskom delu Sirije. Sunitski deo zemlje uglavnom je u rukama Islamske države, a manji deo u rukama gore pomenutih islamista, i može biti podeljen između ruskog i američkog uticaja, pa bi gradovi poput Alepa i Homsa mogli pripasti snagama sirijske vlade, dok bi Raka i Manbidž pripali pro-američkom SDF-u. Budućnost Bašar al-Asada biće rešena političkim procesom, a mi još od početka spekulišemo da je, prema tajnom rusko-američkom sporazumu, obaveza Rusije da omogući Asadov silazak sa vlasti mirnim putem.²¹

Međutim, Turska nikako nije uspela da se prilagodi novonastalim okolnostima na terenu. Njihovi uzastopni napadi na sirijske Kurde isprovocirali su SAD,²² i usledile su packe.²³ Njihovo obaranje ruskog aviona isprovociralo je SAD, i usledile su packe.²⁴ Njihov nastavak finansijske podrške navedenim islamističkim grupama bivše FSA,²⁵ isprovocirao je SAD, i šta se desilo? Američki državni sekretar Džon Keri, prošlog meseca u Aspenu, po prvi izjavljuje kako SAD smatraju, ne samo organizaciju Al-Nusra Front, već i Ahrar al-Sham i Džeiš al-Islam terorističkim grupama.²⁶ Usledio je put Džona Kerija u Moskvu, u cilju dogovora o saradnji ruskih i američkih snaga u Siriji, i zajedničkim vazdušnim udarima na islamističke grupe.²⁷

Erdogan je na kraju ipak popustio, i ostavljen bez izbora, pokrenuo normalizaciju odnosa sa Rusijom, Izraelom i Sirijom,²⁸ ali po svemu sudeći kasno.

Reakcije

Reakcije na pokušaj puča u Turskoj su zaista zanimljive. Rusija je pazila da se, baš poput SAD i ostalih zemalja Zapada, ne izjašnjava unapred,²⁹ i sačeka da vidi ishod stanja stvari u Turskoj, pre nego što konačno osudi pokušaj vojnog puča.³⁰

Egipat, čija je vojna hunta takođe dospela na vlast putem vojnog puča, uz pomoć i podršku SAD,³¹ blokirao je pokušaj UN-a da osudi pokušaj vojnog puča u Turskoj.³²

Izrael je saopštio da se nada obnovi odnosa Turskom, uprkos propalom pokušaju puča.³³

Palestinske organizacije Hamas i Fatah su javno proslavile Erdoganov povratak na vlast, i osudile pokušaj vojnog puča.³⁴ Međutim, komunistički PFLP se još nije izjasnio. Dva su razloga što je PFLP u nezgodnoj poziciji. Prvi je što su turski komunistički revolucionari odbili da se svrstaju, kako sa pučistima, tako i sa državom, i sledi im period političke represije tokom nadolazećih mera učvršćivanja vlasti Erdoganovog AKP-a; drugi je što Turska pod Erdoganom pruža nominalnu podršku Palestini u borbi protiv izraelske okupacije. Ta podrška je u realnosti više simbolična, s obzirom da Turska bez problema sarađuje sa izraelom po čitavom nizu pitanja, od vojnih do trgovinskih,³⁵ ali ono što morate razumeti je da, ma kako bedna, radi se o jedinoj podršci koju Palestina dobija od zemalja regiona.

Kurdska partija HDP je saopštila još tokom pokušaja puča da poziva narod na ulice u odbranu demokratije, i nije podržala puč.³⁶

Unija kurdskih demokratskih zajednica (KCK), osnovana od strane PKK, izdala je saopštenje u kojem osuđuje i pučiste i tursku vladu, i pozvala na jedinstvo i savez „demokratskih“ (buržoaskih) partija protiv „fašističke“ vlade AKP-a.³⁷

Narodni Front, organizacija bliska revolucionarnom DHKP-C, izdala je proglas u kojem je saopštila da ne podržava ni AKP ni pučiste, kao i da želi potpuno nezavisnu, demokratsku Tursku, bez prisustva i uticaja imperijalista.

Ovde sada ne bi bilo na odmet dodati i reakciju većeg dela evropske javnosti, i liberalnih krugova u Srbiji, čije je razočarenje što vojni puč nije uspeo, više nego očigledno, i čija se rezigniranost ogleda u tome da vojni puč olako pripisuju samom Erdoganu, pod pretekstom da je želeo da učvrsti svoju vlast.

Sem što ne shvataju realne poteškoće režiranja takvog vojnog puča, i ne poznaju geopolitičke igre na Bliskom Istoku, kod ovog sloja ljudi uočavamo i neku vrstu kolonijalističke svesti, koja rađa „prosvetiteljsku“ politiku kulturnog imperijalizma, prema kojoj širenje i nametanje zapadnih vrednosti opravdava svaku vrstu političkog nasilja na periferiji. Spremni da vojno intervenišu širom sveta zarad „demokratskih“ vrednosti i svetinje buržoaske demokratije, istovremeno su spremni i da zažmure na rušenje tih vrednosti ukoliko se radi o nepodobnom političkom izboru „neukih“ i „zaostalih“.

Identičnu reakciju u tim krugovima imali smo prilike da vidimo i nakon „demokratskih“ (termin „demokratski“ stavljamo pod navodnike jer smo, kao marksisti, svesni da je buržoaska demokratija diktatura bogate klase, dakle manjine) izbora u Palestini 2006. godine, kada je islamistički Hamas ostvario ubedljivu pobedu Gazi, na šta su čak i razočarane komunističke partije Belgije i Francuske reagovale negativno, žaleći što su demokratski izbori uopšte i održani, sve dok liberalni PLO nije stekao veću podršku. Tu je naravno i slučaj Alžira, kada su islamisti odneli ubedljivu pobedu na izborima 1990. godine, koja im je uskraćena vojnim pučem uz podršku Zapada, i naravno, najnoviji u nizu slučajeva, kada je egipatska vojna hunta, uz podršku SAD i Izraela, svrgnula „demokratski“ izabranog predsednika iz redova islamista.

Masovna ubistva civila od strane sekularne egipatske vojske nisu izazvala nikakvu reakciju, ali se zato nekoliko ubistava vojnika od strane civila u Turskoj već svrstava u zločin. (Ubistva turskih vojnika od strane PKK takođe ne potpadaju pod tu kategoriju).

Zaključak

Pobeda Erdogana nad pučistima ima za nas višestruku korist.

Iako je razumljivo da će AKP još više učvrstiti svoju vlast i sprovesti represiju nad političkim protivnicima, kao i da će legalističke, liberalne i levičarske partije izgubiti na slobodi organizovanja, slobodi govora itd… one organizacije koje se nisu oslanjale isključivo na legalni aparat, takođe će učvrstiti svoju vlast u kvartovima koje kontrolišu i steći još veću podršku među masama. Tu prvenstveno mislimo na DHKP-C, čije će milicije dokazati siromašnim masama da su jedini sposobni da ih zaštite od policijskog terora i organizovanih bandi AKP-a. Tako izraženiji antagonizmi nisu nepovoljni za tip organizacija koje su gradile aparat za ovakve prilike, i koje u njima vide svoju šansu za jačanje uticaja među masama, i ostvarenje konkretnih pobeda na terenu.

Istovremeno, ovo je prilika za produbljivanje protivrečnosti među vladajućim klasama, i unutar samog imperijalističkog tabora.

Sukob AKP-a sa Hizmetom u punom je jeku, a tokom pisanja ovog članka, prema poslednjim informacijama, iako je američkom vazduhoplovstvu dozvoljeno da nastavi sa vazdušnim operacijama u Siriji i Iraku, baza Inčirlik je i dalje blokirana, a turski istražitelji se trenutno nalaze u njoj, i dalja istraga je u toku.³⁸

Kada je spoljna politika u pitanju, Turska ima dva izbora – ili da proguta očiglednu umešanost stranih bezbednosnih službi u pokušaj puča, i dovrši proces pomirenja sa ključnim igračima sirijskog i iračkog sukoba, ili da se vrati tenzičnim odnosima sa velikim silama u cilju pokušaja ostvarenja sopstvenih regionalnih interesa na uštrb zapadnih partnera.

Pre pokušaja vojnog puča, prva opcija je delovala realnije. Nadajmo se da je došlo do izmene.

Jasno je ko stoji iza pokušaja vojnog puča u Turskoj!

Related Posts:

Leave a Reply Cancel Reply