Abolicionista Frederik Daglas održao je čuveni govor pod naslovom “Šta robu znači Četvrti jul?” (“What to the Slave Is the Fourth of July?”), 5. jula 1852. godine u Ročesteru, u državi Njujork. Dok je bela Amerika slavila Dan nezavisnosti i ideale slobode, jednakosti i pravde, ovaj govor je poslužio kao ogledalo koje je naciji ogolilo njeno sopstveno licemerje. Ovim govorom je posebno ciljan Zakon o odbeglim robovima (Fugitive Slave Act) iz 1850. godine, koji je primoravao i slobodne savezne države na severu da hapse i vraćaju odbegle robove vlasnicima na Jugu, čime je ropstvo postalo institucionalizovano na nivou cele države. U to vreme, robovlasnici su tvrdili da crnci nemaju intelektualni kapacitet da budu slobodni građani. Daglas je kao odbegli rob i samouki pisac svojom briljantnom elokvencijom, pisanjem i inteligencijom potpuno srušio robovlasničke narative.
Sugrađani, oprostite mi, dozvolite mi da vas pitam: zašto sam ja pozvan da govorim ovde danas? Šta ja, ili oni koje predstavljam, imamo sa vašom nacionalnom nezavisnošću? Da li su ta velika načela političke slobode i prirodne pravde, otelotvorena u toj Deklaraciji o nezavisnosti, proširena i na nas? I da li sam ja, stoga, pozvan da donesem naš skromni prinos na nacionalni oltar, i da priznam blagodeti i izrazim pobožnu zahvalnost za blagoslove koji za nas proizilaze iz vaše nezavisnosti?
Dao bi Bog, i radi vas i radi nas, da se na ova pitanja može istinito odgovoriti potvrdno! Tada bi moj zadatak bio lak, a moj teret lagan i prijatan. Jer ko je toliko hladan da ga saosećanje jedne nacije ne bi moglo ugrejati? Ko je toliko tvrdokoran i mrtav za zahteve zahvalnosti, da ne bi sa zahvalnošću priznao tako neprocenjive blagodeti? Ko je toliko ravnodušan i sebičan da ne bi podigao svoj glas da uveća aleluje narodnog jubileja, kada bi lanci ropstva bili pokidani sa njegovih udova? Ja nisam taj čovek. U takvom slučaju, nemi bi mogli rečito da progovore, a „hromi čovek da skače kao jelen“.
Ali stanje stvari nije takvo. Kažem to sa tužnim osećajem razlike između nas. Ja nisam uključen u okvire ove veličanstvene godišnjice! Vaša uzvišena nezavisnost samo otkriva neizmernu udaljenost između nas. Blagoslovi kojima se vi, na današnji dan, radujete, nisu zajednički. – Bogato nasleđe pravde, slobode, prosperiteta i nezavisnosti, koje su vam zaveštali vaši očevi, delite vi, a ne ja. Sunčeva svetlost koja je vama donela svetlost i isceljenje, meni je donela udarce bičem i smrt.
Ovaj Četvrti jul je vaš, a ne moj.
Vi se možete radovati, ja moram da tugujem. Dovući čoveka u okovima u veličanstveni, osvetljeni hram slobode i pozvati ga da vam se pridruži u radosnim himnama, bila bi nečovečna podvala i svetogrdna ironija. Da li nameravate, građani, da mi se rugate time što tražite od mene da govorim danas? Ako je tako, postoji paralela za vaše ponašanje. I dozvolite mi da vas upozorim da je opasno kopirati primer nacije čiji su zločini, uzdižući se do neba, srušeni dahom Svemogućeg, sahranivši tu naciju u nepovratnu propast! Ja danas mogu da preuzmem žalobni jauk ogoljenog i jadom pogođenog naroda!
Sugrađani, iznad vaše nacionalne, burne radosti, ja čujem žalobni jauk miliona! Njihovi lanci, juče teški i bolni, danas su učinjeni još nepodnošljivijim zbog usklika proslave koji do njih dopiru. Ako ih zaboravim, ako se danas verno ne setim te krvareće dece tuge, „neka desnica moja zaboravi veštinu svoju, i neka se jezik moj zalepi za nepce moje!“ Zaboraviti njih, olako preći preko njihovih nepravdi i pridružiti se popularnoj temi, bila bi najskandaloznija i najšokantnija izdaja, i učinila bi me sramotom pred Bogom i svetom.
Moja tema, dakle, suzaštitnici, jeste američko ropstvo. Ja ću ovaj dan i njegove popularne karakteristike posmatrati iz ugla roba. Stojeći tamo poistovećen sa američkim sužnjem, čineći njegove nepravde mojim, ne oklevam da izjavim, svom svojom dušom, da mi karakter i ponašanje ove nacije nikada nisu izgledali crnji nego na ovaj 4. jul! Bilo da se okrenemo deklaracijama iz prošlosti, ili profesijama iz sadašnjosti, ponašanje nacije izgleda podjednako odvratno i neprihvatljivo. Amerika je lažna prema prošlosti, lažna prema sadašnjosti, i svečano se obavezuje da će biti lažna i prema budućnosti. Stojeći ovom prilikom uz Boga i smrvljenog i krvarećeg roba, ja ću se – u ime čovečanstva koje je ogorčeno, u ime slobode koja je sputana, u ime Ustava i Biblije koji su zanemareni i pogaženi – usuditi da dovedem u pitanje i osudim, sa svim naglaskom kojim mogu da zapovedam, sve što služi ovekovečenju ropstva – tog velikog greha i sramote Amerike! „Neću govoriti dvosmisleno; neću tražiti izgovore“; koristiću najoštriji jezik kojim mogu da zapovedam; a ipak mi neće umaći ni jedna jedina reč za koju svaki čovek, čiji sud nije oslepljen predrasudama ili koji u srcu nije robovlasnik, neće priznati da je ispravna i pravedna.
Ali čini mi se da čujem nekoga iz publike kako kaže: „Upravo u ovoj okolnosti vi i vaša braća abolicionisti ne uspevate da ostavite povoljan utisak na javno mnjenje. Kada biste više argumentovali, a manje osuđivali; kada biste više ubeđivali, a manje prekorovali, vaša stvar bi imala mnogo više šansi za uspeh.“ Ali ja tvrdim – tamo gde je sve jasno, nema šta da se argumentuje. O kojoj tački antirobovlasničkog verovanja želite da raspravljam? Na kojoj grani ove teme je ljudima ove zemlje potrebno prosvetljenje? Moram li da se poduhvatim dokazivanja da je rob čovek? Ta tačka je već priznata. Niko u nju ne sumnja. Sami robovlasnici to priznaju donošenjem zakona za njihovo upravljanje. Oni to priznaju kada kažnjavaju neposlušnost roba. Postoje sedamdeset i dva zločina u državi Virdžiniji koji, ako ih počini crnac (bez obzira koliko on bio neuk), podležu smrtnoj kazni; dok samo dva od tih istih zločina povlače istu kaznu za belca. Šta je ovo do priznanje da je rob moralno, intelektualno i odgovorno biće? Ljudskost roba je priznata. Ona je priznata i u činjenici da su južnjačke knjige zakona prekrivene propisima koji zabranjuju, pod pretnjom strogih novčanih i drugih kazni, da se rob uči da čita ili piše. Kada budete mogli da ukažete na bilo kakve slične zakone koji se odnose na poljske zveri, tada bih mogao da pristanem da dokazujem ljudskost roba. Kada psi na vašim ulicama, kada ptice na nebu, kada stoka na vašim brdima, kada ribe u moru i gmizavci koji gmižu ne budu mogli da razlikuju roba od zveri, tada ću raspravljati sa vama da je rob čovek!
Za sada je dovoljno potvrditi jednaku ljudskost crne rase. Zar nije zapanjujuće da, dok mi oremo, sadimo i žanjemo, koristimo sve vrste mehaničkih alata, podižemo kuće, konstruišemo mostove, gradimo brodove, radimo sa metalima od mesinga, gvožđa, bakra, srebra i zlata; da, dok čitamo, pišemo i računamo, radimo kao činovnici, trgovci i sekretari, imajući među nama advokate, lekare, sveštenike, pesnike, autore, urednike, govornike i učitelje; da, dok smo angažovani u svim vrstama poduhvata zajedničkih drugim ljudima, kopajući zlato u Kaliforniji, hvatajući kitove na Pacifiku, hraneći ovce i stoku na obroncima brda, živeći, krećući se, delujući, razmišljajući, planirajući, živeći u porodicama kao muževi, žene i deca, i iznad svega, ispovedajući i obožavajući hrišćanskog Boga, i nadajući se životu i besmrtnosti s one strane groba – od nas se traži da dokažemo da smo ljudi!
Da li biste želeli da dokazujem da čovek ima pravo na slobodu? Da je on zakoniti vlasnik sopstvenog tela? Vi ste to već proglasili. Moram li da dokazujem nepravednost ropstva? Da li je to pitanje za republikance? Da li to treba da se rešava pravilima logike i argumentacije, kao stvar opterećena velikim poteškoćama, koja uključuje sumnjivu primenu principa pravde, tešku za razumevanje? Kako bih ja danas izgledao, u prisustvu Amerikanaca, deleći i poddeleći govor, da bih pokazao da ljudi imaju prirodno pravo na slobodu? Govoreći o tome relativno i pozitivno, negativno i afirmativno. Činiti to značilo bi učiniti sebe smešnim i uvrediti vaš razum. Nema čoveka pod nebeskim svodom koji ne zna da je ropstvo loše za njega.
Zar ja da dokazujem da je pogrešno pretvarati ljude u zveri, otimati im slobodu, terati ih da rade bez plate, držati ih u neznanju o njihovim odnosima sa bližnjima, tući ih štapovima, drati im kožu bičem, okivati im udove gvožđem, loviti ih psima, prodavati ih na aukcijama, razdirati njihove porodice, izbijati im zube, paliti im meso, izgladnjivati ih do poslušnosti i potčinjavanja njihovim gospodarima? Moram li da dokazujem da je sistem koji je tako obeležen krvlju i ukaljan poganošću – pogrešan? Ne! Neću. Imam pametnija posla za svoje vreme i snagu nego što bi to takvi argumenti podrazumevali.
Šta onda ostaje da se argumentuje? Da li to da ropstvo nije božansko; da ga Bog nije uspostavio; da su naši profesori teologije u zabludi? Ima svetogrđa u samoj toj pomisli. Ono što je nečovečno, ne može biti božansko! Ko može da raspravlja o takvoj tvrdnji? Oni koji mogu, neka izvole; ja ne mogu. Vreme za takvu argumentaciju je prošlo.
U vremenu kao što je ovo, potrebna je goruća ironija, a ne ubedljiv argument. O! Da imam sposobnost i da mogu da doprem do uha nacije, ja bih danas izlio vatrenu bujicu oštrog podsmeha, razorne osude, venulog sarkazma i stroge opomene. Jer nije potrebna svetlost, već vatra; nije potreban nežan pljusak, već grmljavina. Potrebni su nam oluja, vihor i zemljotres. Osećanja nacije moraju se oživeti; savest nacije se mora probuditi; pristojnost nacije se mora uzdrmati; licemerje nacije se mora razotkriti; a njeni zločini protiv Boga i čoveka moraju se proglasiti i osuditi.
Šta američkom robu predstavlja vaš 4. jul? Odgovaram: dan koji mu, više nego svi drugi dani u godini, otkriva strašnu nepravdu i okrutnost čija je on stalna žrtva. Za njega je vaša proslava podvala; vaša hvaljena sloboda, bezbožna samovolja; vaša nacionalna veličina, nadmena sujetnost; vaši zvuci radovanja su prazni i bezdušni; vaša osuda tirana, drska bezobraznost; vaši usklici slobode i jednakosti, šuplje ruganje; vaše molitve i himne, vaše propovedi i zahvalnosti, sa svom vašom religijskom paradom i svečanošću, za Njega su obična pompeznost, prevara, obmana, bezbožnost i licemerje – tanak veo koji pokriva zločine koji bi osramotili i naciju divljaka. Ne postoji nacija na zemlji kriva za prakse koje su šokantnije i krvavije od naroda Sjedinjenih Država, upravo u ovom času.
Idite gde god hoćete, tražite gde god želite, lutajte kroz sve monarhije i despotizme Starog sveta, putujte kroz Južnu Ameriku, istražite svaku zloupotrebu, i kada nađete i poslednju, stavite svoje činjenice pored svakodnevnih praksi ove nacije, i reći ćete sa mnom da, po odvratnom varvarstvu i besramnom licemerju, Amerika vlada bez premca.
Uzmite američku trgovinu robljem, koja je, kako nam novine govore, trenutno posebno prosperitetna. Bivši senator Benton nam kaže da cena ljudi nikada nije bila viša nego sada. On pominje tu činjenicu da bi pokazao da ropstvo nije u opasnosti. Ova trgovina je jedna od osobenosti američkih institucija. Ona se obavlja u svim velikim varošima i gradovima u polovini ove konfederacije; a trgovci u ovom užasnom prometu svake godine stavljaju milione u džep. U nekoliko država ova trgovina je glavni izvor bogatstva. Naziva se (za razliku od spoljne trgovine robljem) „unutrašnjom trgovinom robljem“. Verovatno se tako zove i zato da bi se od nje skrenuo užas sa kojim se posmatra spoljna trgovina robljem. Tu trgovinu je ova vlada odavno osudila kao piratstvo. Ona je osuđena gorućim rečima sa visokih mesta u naciji kao gnusna trgovina. Da bi je zaustavila, da bi joj stala na kraj, ova nacija drži eskadru, uz ogromne troškove, na obali Afrike. Svuda u ovoj zemlji bezbedno je govoriti o toj spoljnoj trgovini robljem jako o najnečovečnijem prometu, koji je podjednako suprotan zakonima Boga i čoveka. Dužnost da se ona iskoreni i uništi priznaju čak i naši profesori teologije. Da bi joj stala na kraj, neki od ovih poslednjih su pristali da njihova obojena braća (nominalno slobodna) napuste ovu zemlju i nasele se na zapadnoj obali Afrike! Međutim, primetna je činjenica da, dok Amerikanci prosipaju toliko kletvi na sve one koji se bave spoljnom trgovinom robljem, ljudi koji se bave trgovinom robljem među državama prolaze bez osude, a njihov posao se smatra časnim.
Pogledajte kako u praksi funkcioniše ova unutrašnja trgovina robljem, američka trgovina robljem, koju održavaju američka politika i američka religija. Ovde ćete videti muškarce i žene kako se uzgajaju poput svinja za tržište. Znate li šta je gonič svinja? Ja ću vam pokazati goniča ljudi. Oni naseljavaju sve naše južne države. Oni krstare zemljom i pune državne puteve kridima ljudske stoke. Videćete jednog od ovih nakupaca ljudskim mesom, naoružanog pištoljem, bičem i bovi-nožem, kako goni grupu od stotinu muškaraca, žena i dece, od reke Potomak do pijace robova u Nju Orleansu. Ti jadni ljudi biće prodati pojedinačno ili u grupama, kako već kupcima odgovara. Oni su hrana za polja pamuka i smrtonosne mlinove šećerne trske.
Ispratite tu tužnu povorku dok se umorno kreće, i nečovečno čudovište koje ih goni. Čujte njegove divljačke krike i prokletstva od kojih se ledi krv, dok požuruje svoje preplašene zarobljenike! Tamo, pogledajte onog starca sa proređenom i sedom kosom. Bacite pogled, molim vas, na onu mladu majku čija su ramena gola na užarenom suncu, dok njene slane suze padaju na čelo bebe u njenom naručju. Pogledajte i onu devojčicu od trinaest godina kako plače, da, plače, misleći na majku od koje su je otrgli!
Krdo se kreće sporo. Vrućina i tuga su im gotovo iscrpele snagu; odjednom čujete oštar prasak, poput pucnja iz puške; okovi zazveče i lanac zveči u isti mah; vaše uši zapljusne vrisak koji kao da je probio put do samog središta vaše duše. Prasak koji ste čuli bio je zvuk biča za robove; vrisak koji ste čuli došao je od one žene koju ste videli sa bebom. Njen korak je poklekao pod težinom deteta i njenih lanaca! Taj rez na njenom ramenu govori joj da nastavi dalje.
Pratite ovo krdo do Nju Orleansa. Prisustvujte aukciji; vidite kako ljude pregledaju kao konje; vidite kako tela žena grubo i brutalno izlažu šokantnim pogledima američkih kupaca robova. Pogledajte kako se ovo krdo prodaje i razdvaja zauvek; i nikada ne zaboravite duboke, tužne jecaje koji su se podigli iz tog rasturenog mnoštva.
Recite mi, građani, gde pod ovim suncem možete prisustvovati prizoru koji je đavolskiji i šokantniji. A ipak, ovo je samo jedan pogled na američku trgovinu robljem, kakva postoji, u ovom trenutku, u vladajućem delu Sjedinjenih Država.
Sugrađani, ova ubilačka trgovina i danas aktivno deluje u ovoj hvaljenoj republici. U samoći svog duha vidim oblake prašine koji se dižu na putevima Juga; vidim krvave korake; čujem žalobni lelek okovanog čovečanstva na putu ka pijacama roblja, gde se žrtve prodaju poput konja, ovaca i svinja, prepuštene onome ko ponudi najviše. Tamo vidim kako se najnežnije veze bezdušno kidaju da bi se zadovoljila požuda, ćud i gramzivost kupaca i prodavaca ljudi. Duša mi se gadi od tog prizora.
Je li ovo zemlja koju su vaši očevi voleli,
Sloboda za koju su se mukotrpno borili?
Je li ovo tlo po kojem su hodali?
Jesu li ovo grobovi u kojima počivaju?
Ali ostaje da se predstavi još nečovečnije, sramnije i skandaloznije stanje stvari. Aktom američkog Kongresa, starim nepunih dve godine, ropstvo je nacionalizovano u svom najstrašnijem i najodvratnijem obliku. Tim aktom izbrisana je Mejson-Diksonova linija; Njujork je postao isto što i Virdžinija; a moć držanja, lova i prodaje muškaraca, žena i dece kao robova više nije puka institucija pojedinačnih država, već je sada institucija čitavih Sjedinjenih Država. Ta moć se prostire dokle god sežu zastava načičkana zvezdama i američko hrišćanstvo. Gde god oni idu, može ići i nemilosrdni lovac na robove. Tamo gde oni postoje, čovek nije svetinja. On je ptica na nišanu sportskog oružja.
Tim najprljavijim i najđavolskijim od svih ljudskih dekreta, sloboda i ličnost svakog čoveka dovedeni su u opasnost. Vaš široki republikanski domen postao je lovište za ljude. Ne samo za lopove i razbojnike, neprijatelje društva, već za ljude koji nisu krivi ni za kakav zločin. Vaši zakonodavci su naredili svim dobrim građanima da se uključe u ovaj pakleni sport. Vaš predsednik, vaš državni sekretar, vaši lordovi, plemići i sveštenici nalažu vam, kao dužnost koju dugujete svojoj slobodnoj i slavnoj zemlji i svome Bogu, da činite ovu prokletu stvar.
Ne manje od četrdeset Amerikanaca je u protekle dve godine ulovljeno i, bez ijednog trenutka upozorenja, odvedeno u lancima i predato ropstvu i nesnosnim mukama. Neki od njih imali su žene i decu koji su od njih zavisili za hleb; ali za to niko nije mario. Pravo lovca na svoj plen stoji iznad prava na brak i iznad svih prava u ovoj republici, uključujući i Božja prava! Za crnce nema ni zakona ni pravde, ni ljudskosti ni religije. Zakon o odbeglim robovima milosrđe prema njima pretvara u zločin, a sudiju koji im sudi potkupljuje. Američki sudija dobija deset dolara za svaku žrtvu koju preda ropstvu, a pet kada to ne učini. Zakletva bilo koja dva zlikovca dovoljna je, pod ovom pakleno crnom zakonskom odredbom, da pošalje najpobožnijeg i najprimernijeg crnog čoveka u nemilosrdne čeljusti ropstva! Njegovo sopstveno svedočenje ne znači ništa. On ne može dovesti svedoke u svoju korist. Delilac američke pravde zakonom je obavezan da sasluša samo jednu stranu; a ta strana je strana ugnjetavača.
Neka se ova porazna činjenica neprestano ponavlja. Neka odjekne širom sveta da su u Americi – koja ubija tirane, mrzi kraljeve, voli narod, koja je demokratska i hrišćanska – stolice pravde popunjene sudijama koji svoje funkcije drže pod otvorenom i očiglednom mitom, i koji su obavezni da, kada odlučuju o slobodi jednog čoveka, saslušaju samo njegove tužitelje! U svom očiglednom kršenju pravde, u besramnom nepoštovanju pravnih procedura, u lukavom aranžmanu da se uhvate u zamku bespomoćni i u svojoj dijaboličnoj nameri, ovaj Zakon o odbeglim robovima stoji sam u analima tiranskog zakonodavstva. Sumnjam da postoji druga nacija na kugli zemaljskoj koja ima drskosti i podlosti da stavi takav zakon u svoje pravne knjige.
Ako bilo ko u ovoj skupštini misli drugačije od mene o ovom pitanju i oseća se sposobnim da opovrgne moje tvrdnje, rado ću se suočiti sa njim u bilo koje odgovarajuće vreme i na mestu koje sam odabere. Smatram da je ovaj zakon jedno od najgrubljih kršenja hrišćanske slobode, a da crkve i sveštenici naše zemlje nisu glupo slepi ili krajnje zlobno ravnodušni, i oni bi ga tako posmatrali.
Amerikanci! Vaša republikanska politika, ništa manje nego vaša republikanska religija, flagrantno je kontradiktorna. Hvalite se svojom ljubavlju prema slobodi, svojom superiornom civilizacijom i svojim čistim hrišćanstvom, dok je cela politička moć nacije (otelotvorena u dve velike političke partije) svečano obavezana da podržava i ovekovečuje ropstvo tri miliona vaših sunarodnika. Bacate svoje anateme na krunisane tirane Rusije i Austrije i ponosite se svojim demokratskim institucijama, dok sami pristajete da budete puka oruđa i telohranitelji tirana iz Virdžinije i Karoline.
Pozivate na svoje obale begunce od ugnjetavanja iz inostranstva, počastvujete ih banketima, pozdravljate ih ovacijama, kličete im, nazdravljate im, salutirate im, štitite ih i prosipate svoj novac za njih kao vodu; ali begunce od ugnjetavanja u sopstvenoj zemlji oglašavate, lovite, hapsite, streljate i ubijate. Slavite svoju prefinjenost i svoje opšte obrazovanje; a ipak održavate sistem tako varvarski i užasan kakav je ikada ukaljao karakter jedne nacije – sistem započet u pohlepi, podržavan u ponosu i ovekovečen u okrutnosti. Ronite suze nad palom Mađarskom, a tužnu priču o njenim nepravdama činite temom svojih pesnika, državnika i besednika, sve dok vaši vrli sinovi ne budu spremni da polete na oružje da odbrane njenu stvar od ugnjetača; ali, u pogledu deset hiljada nepravdi američkog roba, nametnuli biste najstrože ćutanje, i slavili biste kao neprijatelja nacije onoga ko se usudi da te nepravde učini predmetom javnog diskursa! Svi se zapalite na pomen slobode za Francusku ili Irsku; ali ste hladni kao santa leda na pomisao o slobodi za porobljene u Americi.
Rečito govorite o dostojanstvu rada; pa ipak, podržavate sistem koji, u samoj svojoj suštini, baca ljagu na rad. Možete ogoliti svoje grudi pred olujom britanske artiljerije da biste odbacili porez od tri penija na čaj; a ipak otimate poslednji teško zarađeni novčić iz ruku crnih radnika vaše zemlje.
Tvrdite da verujete „da je od jedne krvi Bog stvorio sve narode ljudske da žive po celom licu zemaljskom“, i da je zapovedio svim ljudima, svuda, da vole jedni druge; pa ipak očigledno mrzite ( i ponosite se svojom mržnjom) sve ljude čija koža nije obojena kao vaša. Izjavljujete pred svetom, i svet vas razume da izjavljujete, da „smatrate ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki; i da ih je njihov Tvorac obdario određenim neotuđivim pravima; i da su među njima život, sloboda i težnja za srećom“; a ipak, držite bezbedno, u ropstvu koje je, prema vašem sopstvenom Tomasu Džefersonu, „gore od vekova onoga protiv čega su se vaši očevi podigli u pobuni“, sedmi deo stanovnika vaše zemlje.
Sugrađani, neću dalje širiti priču o vašim nacionalnim protivrečnostima. Postojanje ropstva u ovoj zemlji žigoše vaše republikanstvo kao lakrdiju, vašu humanost kao podlu varku, a vaše hrišćanstvo kao laž. Ono uništava vaš moralni uticaj u svetu; ono korumpira vaše političare kod kuće. Ono potkopava same temelje religije; ono čini da vaše ime bude predmet podsmeha i izrugivanja čitave planete. Ono je antagonistička sila u vašoj vlasti, jedina stvar koja ozbiljno narušava i ugrožava vašu Uniju. Ono sputava vaš napredak; ono je neprijatelj usavršavanja, smrtni neprijatelj obrazovanja; ono hrani ponos; ono rađa drskost; ono podstiče porok; ono pruža utočište zločinu; ono je prokletstvo za zemlju koja ga hrani; a ipak se grčevito držite njega kao da je ono glavno sidro svih vaših nada.
O, budite upozoreni! Budite upozoreni! Užasni gmaz se ugnezdio u nedrima vaše nacije; to otrovno stvorenje hrani se na nežnim grudima vaše mlade republike; za ljubav Božiju, otrgnite i bacite od sebe tog odvratnog monstruma, i neka ga težina od dvadeset miliona ljudi smrvi i uništi zauvek!
