Tursko angažovanje u Siriji i kako reaguje sirijska vlada

Foto: Reuters/ Revolutionary Forces of Syria Media Office

Turski premijer Binali Jildirim, najavio je 20. avgusta da će Turska voditi aktivniju ulogu u Siriji, u narednih godinu dana.¹

U istom saopštenju, Jildirim je preneo stav turske vlade, da sirijski predsednik Bašar al-Asad može ostati na vlasti tokom perioda političke tranzicije.

Međutim, iako su njegovu izjavu preneli svi svetski mediji, čini se da joj niko nije pridavao veći značaj.

Samo par dana kasnije, Turska vojska je, prešla sirijsku granicu sa tenkovima , borbeni avionima i specijalnim jedinicama, pod pretekstom borbe protiv Islamske države.²

Iako je Turska, još od početka američko-kurdskog savezništva u Siriji, nudila svoju vojsku kao alternativu američkom oslanjanju na kurdski YPG-a, SAD su tu ponudu regularno odbijale, smatrajući da Turska i sama ima regionalne pretenzije koje se, po određenim pitanjima mogu kositi sa američkim interesima, dok se kurdske snage daju lakše kontrolisati i upotrebiti shodno američkim ciljevima.

U skladu sa tim, na često insistiranje turske vlade da SAD svrstaju kurdski YPG na listu terorističkih organizacija, Stejt department je zauzeo suprotan stav.³

Frustracije turske vlade, usled sve jače saradnje SAD i Rusije u Siriji, kao i američkog formiranja nove koalicije na čelu sa Kurdima – SDF, dovele su i do očajničkih poteza Ankare, poput rušenja ruskog aviona u novembru prošle godine, i čestog granatiranja kurdskih snaga u blizini sirijsko-turske granice, sve u cilju povratka na scenu u Siriji, sa koje je Turska „škartirana“ nakon novonastajućih okolnosti.

Međutim, kao što smo ranije pisali, svi ti geopolitički planovi supersila deluju ostvarivo na papiru, dok ih je u praksi veoma teško sprovesti.⁴

Nakon očigledne umešanosti SAD u pokušaj vojnog puča u Turskoj, o kojem smo pisali detaljno,⁵ Turska obnavlja diplomatske odnose sa Iranom i Rusijom, i zauzima agresivniji stav i prema učešću u rešavanju ishoda sirijskog sukoba. Sve češće javne optužbe turskih zvaničnika na račun SAD-a da stoje iza pokušaja puča, delovale su iracionalno bez adekvatnog konteksta, jer otvoren sukob sa najvećom svetskom supersilom nikome nije u interesu.

Međutim, turska vlada je vrlo dobro znala šta radi i kako da izvuče maksimum iz postojeće situacije. Ako SAD ne vide interes u turskom vojnom angažovanju u Siriji, onda benefite takve intervencije treba ponuditi drugim krupnim igračima.

Nakon normalizacije odnosa sa Rusijom, održani su i tajni pregovori turskih i sirijskih zvaničnika,⁶ nakon čega je usledio i modifikovan turski stav o ulozi Bašara al-Asada.⁷

Član Javnog saveta Ministarstva odbrane Rusije, Igor Korotčenko, izjavio je još 1. jula, da će „obaveštajne službe Turske i Rusije otpočeti saradnju u borbi protiv „Islamske države”.⁸ Već tada je bilo jasno da se Turska sprema za vojno angažovanje u Siriji.

Međutim, razlog zašto svetski mediji nisu obratili dovoljno pažnje na ovo saopštenje je taj, što niko nije mogao da predvidi izostanak američke reakcije na ulazak Turske u rat.

Još jednu, vrlo bitno najavu turske intervencije, mogli smo da čujemo posle sastanka turskih i iranskih zvaničnika u Ankari, 13. avgusta. Iranski ministar spoljnih poslova Muhamed Zarif saopštio da je Iran “spreman da sarađuje” sa Turskom i Rusijom po pitanju Sirije.⁹

Dakle, ulasku turske u sirijski sukob, prethodila je intenzivna i temeljna priprema, pa ne možemo reći da je javnost s pravom iznenađena ovim potezom.

Olakšavajuća okolnost na terenu je i činjenica da turska vojska operiše u onom delu Sirije gde je arapski živalj većinski, a bez obzira na narativ korporativnih medija o „oslobođenju“ gradova pod kontrolom Islamske države, svi smo vrlo svesni da arapski civili ne doživljavaju kurdske snage i američke specijalce kao oslobodioce.

Ono što je nas, koji smo bili spremni na ovaj potez Turske, najviše zanimalo je, kako će odreagovati SAD. Prateći tursko-američki diplomatski sukob, primetili smo da su teške reči na račun umešanosti SAD u pokušaj puča u Turskoj, naprasno nestale sa konferencija za štampu turskih zvaničnika od 6. avgusta, pa se postavljalo i logično pitanje – ako već nema eskalacije sukoba, gde je postignut kompromis?

Odgovor smo dobili u reakciji SAD na tursko vojno angažovanje u Siriji. Na poziv Turske da se kurdske snage povuku istočno od Eufrata na sopstvenu teritoriju, SAD su odreagovale tako što su podržale taj predlog turske strane.¹⁰

Histerična reakcija kurdskih zvaničnika¹¹ i zapadnih medija,¹² koji već danima vrište o nekakvoj izdaji od strane SAD, moramo priznati, pomalo je i komična, s obzirom da oslikava najniži nivo političke pismenosti po pitanju mehanizma i ciljeva zapadnog imperijalizma, što je u 21. veku zaprepašćujuće.

Ovde je sada bitno da obratite pažnju na jedan bitan detalj. Ovo obećanje od strane SAD da će se Kurdi povući istočno od Eufrata usledilo je još pre turske intervencije, tokom (tajnih) priprema Turske za angažovanje u Siriji, dakle, još 16. avgusta.¹³

Turska je još tada uputila poziv da se Kurdi povuku sa teritorije koja nije većinski kurdska, odmah pošto „oslobode“ Manbidž, dok je po tom dogovoru, onaj drugi, manjinski deo koaliciije SDF, sačinjen od grupica FSA, trebao da preuzme vlast u tom regionu.

Nakon turske vojne intervencije, kurdske snage odbijaju da se povuku i, kao što znate, dolazi do privremenog sukoba dve strane.¹⁴

Jedina reakcija SAD na ova dešavanja je poziv na prestanak sukoba između turskih snaga i Kurda, jer taj sukob „pogoduje samo Islamskoj državi“.¹⁵

Ovde sada dolazimo i do onog dela, koji smatramo najmanje zahvalnim – spekulacijama.

Prema onome što smo pročitali od strane raznih analitičara, dva su scenarija moguća: prvi, prema kojem SAD kupuju vreme dok ne premeste nuklearke iz turske Inčirlik baze u neku evropsku zemlju, nakon čega će otvoreno zauzeti kurdsku stranu, i drugi, prema kojem SAD, dovedene pred svršen čin turskom upornošću i snalažljivošću, „puštaju niz vodu“ Kurde, formirajući još jednu, novu koaliciju, između turske vojske i FSA.

Pošto se ne bavimo spekulacijama, izbeći ćemo da se izjasnimo po ovom pitanju, ali možemo u dve-tri rečenice objasniti posledice svake od te dve opcije.

U slučaju prve, koju smatramo manje verovatnom, ali ne i nemogućom, sukob širokih razmera između dva bloka zemalja ne bi izostao, a formiranjem savezništva između Turske, Irana i Rusije, položaj i budućnost SAD u Siriji i Iraku bio bi doveden u pitanje.

U slučaju druge, više verovatne opcije, SAD bi u novoj koaliciji stekle moćnijeg saveznika na terenu, i u borbi protiv Islamske države i u finalnom okršaju, bilo političkom ili vojnom, sa sirijskom vladom.

Ali i ta opcija ima poprilične nedostatke. U tom slučaju, SAD bi morale da prave kompromis i sa turskim regionalnim pretenzijama i ciljevima, ali i, što je možda bitnije, izgubile bi jedinog preostalog saveznika u Siriji – Kurde, što bi se takođe odrazilo i na odnos Kurda prema SAD u Iraku.

S obzirom na finansijske i vojne resurse koje su SAD uložile u kurdske snage u obe države, ni za ovu opciju ne možemo da kažemo da je vrlo verovatna. Uz to, ne zaboravite da su SAD izgradile dve vojne baze u sirijskom Kurdistanu, što je znak da računaju na dugoročnu saradnju sa sirijskim Kurdima, i staviti sve to na kocku nije baš najmudrije.¹⁶

Turska vojna intervencija primorava, dakle, SAD na politiku kojom, u svakom slučaju, slabe svoj uticaj i svoju bezbednost u Siriji. Uprkos ovim predviđanjima, smatramo da će SAD, makar kratkoročno, gledati da smire tenzije, i primoraju tursku i kurdsku stranu na saradnju, što dokazuje i nevoljno prihvatanje YPG-a da se ipak, konačno povuče na Istok.¹⁷

Pogledajmo sada kako je reagovala Sirija.

Sirija je veoma mlako osudila tursko kršenje sirijskog suvereniteta, a sirijsko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da „borba protiv terorizma treba da bude koordinisana sa sirijskom vladom“.¹⁸

Ovo saopštenje, ni izbliza oštro kao prethodna saopštenja sirijske vlade povodom intervencije međunarodne koalicije, izdato je 24. avgusta. Posetite li stranicu sirijske državne novinske agencija SANA, primetićete jednu vrlo zanimljivu stvar – u prethodnih šest dana nijedna vest o turskoj intervenciji i sukobima sa Kurdima nije objavljena.¹⁹

Dan nakon saopštenja sirijskog Ministarstva spoljnih poslova, oglasili su se i ruski zvaničnici, koji su izjavili da „uviđaju važnost borbe protiv terorizma na tursko-sirijskoj granici“ i samo pozvali tursku stranu na koordinaciju akcija sa sirijskom vladom.²⁰

Potom je turski potpredsednik Vlade Numan Kurtulmuš saopštio da je Turska već prethodno obavestila sirijsku vladu o nameri da interveniše, preko ruskih posrednika.²¹

Zaista fascinantno, zar ne?

Sve je ovo, naravno, još nedovoljno za bilo kakve preciznije spekulacije ili predviđanje ishoda i uticaja turske vojne intervencije na politiku supersila i njihovih lokalnih saveznika, a dinamika dešavanja na terenu je takva, da se savezi i koalicije formiraju i raspadaju vrlo često, u skladu sa modifikacijama geopolitičkih ciljeva sa poželjnih na objektivne i ostvarive.

Pratićemo i dalje sva dešavanja, i naravno, obaveštavaćemo vas o svim detaljima.

Tursko angažovanje u Siriji i kako reaguje sirijska vlada

Related Posts:

Leave a Reply Cancel Reply