P: Pod kojim uslovima bi se Nemačka vratila u Ligu naroda?

O: Ni ja, ni bilo ko drugi u Nemačkoj ne razmatramo postavljanje bilo kakvih „uslova“ za naš povratak u Ligu naroda. Hoćemo li se vratiti tom telu ili ne zavisi isključivo od toga da li ćemo tamo biti uključeni kao ravnopravan narod. Ovo nije „uslov“, već stvar principa. Ili smo suverena država, ili nismo! Sve dok nismo, nemamo posla u zajednici suverenih država. Dokle god Nacional-socijalistički pokret vodi Nemačku – a to će biti slučaj u narednih nekoliko vekova, bez obzira na to što naši iseljenici misle suprotno – ovo mišljenje se neće promeniti.

Uzgred, ovo sam eksplicitno naveo u svom govoru u maju 1933. godine. Želeo bih da naglasim da nemački narod smatra da je razlikovanje između „moralne“ i „faktičke“ jednakosti uvreda. Na kraju krajeva, da li su šezdeset osam miliona ljudi moralno jednaki u ovom svetu ili ne, ne može niko odlučiti sem njih.

Ili su činjenično jednaki, a samim tim i moralno jednaki; sa druge strane, ako su moralno jednaki, nema razloga zašto bi im trebalo osporavati i činjeničnu jednakost ili jednostavno odbijati da im se ona prizna.

P: Da li će biti potrebno izdvojiti opšte odredbe Lige naroda od onih iz Versajskog sporazuma?

O: Sve dok Liga naroda predstavlja samo ugovor o garanciji pobednicima, ona nije dostojna svog imena. Činjenica da ova Liga – koja je verovatno dizajnirana od strane osnivača da večno opstane – ne može biti spojena sa kratkoročnim ugovorom koji odiše slabostima i nepraktičnostima, možda može biti osporavana od današnjih zainteresovanih strana, ali će se jednog dana smatrati važnim pitanjem u određivanju pravca istorije.

P: Da li je priznavanje ravnopravnosti preduslov, ili bi davanje jednakih prava i ponovni ulazak u Ligu mogli da se dese simultano?

O: Jednakost prava je preduslov bilo kakvog učešća Nemačke u međunarodnim konvencijama i sporazumima. Ja sigurno nisam usamljen u svetu sa ovim zahtevom. U najboljem sam društvu. Neka se zna da nijedan narod sa samopoštovanjem i nijedna odgovorna vlada ne mogu biti u stanju da misle ili rade drugačije u ovom slučaju. Svet je već video veliki broj izgubljenih ratova u prošlosti.

Da je u prošlosti, nakon svakog izgubljenog rata, od poraženih zahtevano da se zauvek odreknu svoje časti i ravnopravnosti, Liga naroda bi čak i sada morala da bude zadovoljna čitavim nizom nejednakih i time obeščašćenih i inferiornih nacija. Jer teško da postoji država ili nacija koja nije jednom imala tu nesreću, čak i ako je hiljadu puta u pravu, da izgubi od jačeg protivnika ili jače koalicije.

Do sada, ovakav odvratni apsurd još nije bio u mogućnosti da stekne uporište u svetu, i mi smo odlučni da osiguramo da Nemačka neće biti prva koja će postati primer za uvođenje takvog apsurda.

P: Zar ne mislite da je Liga naroda zrela za reformu? Koje praktične korake bi to podrazumevalo? Koji argumenti se mogu koristiti za dobijanje podrške javnosti?

O: Pošto mi nismo u Ligi naroda, ne posvećujemo pažnju razmišljanju o njenim unutrašnjim reformama.

P: Nedavno sam razgovarao sa visokim političkim zvaničnikom u Francuskoj. Pitao sam ga sledeće: Zašto Francuska odbija da prepozna svršen čin (fait accompli) restauracije nemačkog oružja? Mi Englezi uvek držimo da je pametnije da se ne ignorišu te činjenice.

Odgovorio mi je: Da, verujemo da će Nemačka podržati politiku pomirenja samo dok Obaveštajna služba Reichswehr-a ne odluči da je sposobna da uspešno vodi rat. U Francuskoj postoji bojazan da su uvertire prema francuskim udruženjima vojnika sa fronta samo paravan za prikrivanje budućih agresivnih namera.

Šta je odgovor Vaše ekselencije na ovaj strah?

O: Taj političar nikada nije vodio narod. Jer kako bi mogao da veruje da čovek koji čitavu dekadu govori o miru, iznenada, sa istim ljudima, jednostavno započne rat bez odlaganja? Kada govorim o miru, ja ne izražavam ništa osim najdublje želje nemačkog naroda. Znam strahote rata: nema dobitka koji može nadoknaditi gubitke koje on donosi. Katastrofalnim posledicama široke evropske klanice u budućnosti će biti još gore. Verujem da bi ludilo komunizma bilo jedini pobednik. Ali nisam se borio protiv njega petnaest godina da bih ga konačno uzdigao na presto putem obilaznice. Ono što ja želim je dobrobit za moj narod! Video sam da rat nije najviši oblik blaženstva, nego suprotno: osvedočio sam samo najdublju patnju. Stoga mogu iskreno da izrazim dva svoja uverenja:

1. Nemačka nikada neće slomiti mir samoinicijativno, i
2. Onaj ko položi ruke na nas naići će na trnje i žaoke! Jer volimo slobodu baš kao što volimo mir.

I ako, bez obaveze da to uradim, ja obećam Francuskoj u ime nemačkog naroda da nemamo više teritorijalnih zahteva prema njoj i na taj način dobrovoljno otklonimo bilo kakve osnove za osvetu, u isto vreme polažem jednako svetu zakletvu da nas nijedna mera potrebe, pritiska ili nasilja nikada neće naterati da se odreknemo svoje časti ili jednakosti prava.

Smatram da to treba istaći, jer ugovori imaju smisla samo kada ih zaključe časni narodi i časno-svesne vlade. Nemačka želi da uspostavi poštene odnose sa narodima susednih zemalja. Mi smo to uradili na istoku, i ja verujem da će se, ne samo Berlin već i Varšava, radovati dekontaminaciji atmosfere do čega su doveli naši zajednički napori. Držim da će se, jednom kada se krene putem uzajamnog razumevanja i obzira, doći do većih rezultata nego kroz sve tako obimne i nejasne paktove.

U svakom slučaju, razmisliću hiljadu puta pre nego što dozvolim sebi da upletem nemački narod u sporazume čije posledice nisu odmah očigledne. Ako već ne nameravamo da ratujemo za sopstveni račun, onda je jasno da smo mnogo manje voljni da to uradimo za interese koji se ne tiču Nemačke i koji su joj strani.

Mogu da dodam da smo više puta izrazili spremnost da zaključimo pakt o nenapadanju sa susednim državama!

 

Adolf Hitler 17. januar, 1935.
Novinar – Ward Price
Objavljeno za britanski Daily Mail
Prevod – Princip.info