Na Olimpijskim igrama u nacističkoj Nemačkoj 1936. godine učestvovalo je 18 Afroamerikanaca u timu SAD.

Iako su apsolutno dominirali na atletskim igralištima i osvojili 14 medalja, što naravno nije bilo u skladu sa teorijom nacista o „arijevskoj rasnoj superiornosti”, samo jedan atletičar ušao je u legendu.

Džesi Ovens, jedan od najvećih olimpijaca svih vremena, osvojio je tada četiri zlatne medalje. Međutim, ono što je američka propagandna mašinerija decenijama poturala kao istinu – odbijanje poniženog Adolfa Hitlera da se rukuje sa nosiocem olimpijskog zlata – ispostavilo se kao netačan podatak.

Američki olimpijski komitet je u početku podržao ideju o bojkotu Olimpijade u Berlinu. Tada su Nemci pozvali u goste šefa Američkog komiteta, bivšeg olimpijca Ejverija Brandidža, gde je postignut kompromis, i Nemačka je dozvolila nekima od nemačkih Jevreja da nose boje nemačke zastave na Olimpijadi.¹

Mnogi Amerikanci su verovali da će crne sportiste loše tretirati u Berlinu. Novinari su često pisali o navodnim rasnim uvredama od strane nemačkih novinara, ali i zvaničnika.

Međutim, istina je da je Gebelsova propagandna mašinerija funkcionisala besprekorno. Antisemitski plakati i publikacije su uklonjeni sa ulica, a novinari i fotoreporteri su dobili jasne instrukcije da budu oprezni pri izveštavanju.

Ispostavilo se da nemačkom narodu, ipak, nisu bile potrebne instrukcije. Nakon što je Džesi Ovens osvojio prvo zlato u trci na 100 m, preko 100.000 posetilaca je uzvikivalo njegovo ime: „Džes-sai O-Vens!”²

Ono što je Ovensa još više oduševljavalo, bila je činjenica da je smatran zvezdom i van stadiona, pa je tokom svake šetnje ulicama Berlina bio primoran da se fotografiše sa fanovima i daje autograme.

Najfascinantniji podatak je svakako onaj da su crni sportisti, zapravo prvi put u istoriji sporta, dobili priliku da ručavaju i dele smeštaj sa belim sportistima baš u nacističkoj Nemačkoj.³

Ovens i njegove afroameričke kolege iz olimpijskog tima SAD smešteni su u integrisanom Olimpijskom selu nadomak Berlina i uživali su apsolutnu slobodu kretanja. Upravo to je podstaklo Roberta Vana, jedinog prisutnog afroameričkog novinara, da napiše: „Ovi Nemci su sjajni. Imaju sportskog duha i poznaju fer-plej koji prevazilazi barijeru boje.”

Ali šta se to dešavalo na stadionu nakon što je Ovens osvojio prvu zlatnu medalju?

Prvog dana takmičenja Hitler se rukovao samo sa nemačkim olimpijcima, a zatim napustio stadion. Olimpijski zvaničnici su kasnije insistirali da se Hitler pozdravi sa svakim osvajačem medalje ili ni sa jednim. Hitler se odlučio za ovo drugo i preskočio sve dalje dodele medalja.

Nakon novinskih izveštaja da je Hitler namerno izbegao da se rukuje sa Ovensom, afroamerički šampion je tada izjavio za The Pittsburgh Press:

„Hitler je imao ograničeno vreme boravka na stadionu, pa se desilo da je morao da ga napusti pre ceremonije proglašenja pobednika na 100 metara. Ali pre nego što je otišao krenuo sam ka emiterima i prošao pored njegove lože. Mahao mi je i ja sam mahnuo njemu.”⁴

Po završetku igara, Hitler je lično napisao pismo Ovensu, čestitajući mu na spektakularnim pobedama. To je zapravo bilo mnogo više nego što je dobio od američkog predsednika.

Predsednik Frenklin Ruzvelt nije čestitao Ovensu niti ga je pozvao u Belu kuću. „Nije me ignorisao Hitler nego Ruzvelt. Nije mi čak poslao ni telegram”, rekao je tada Ovens.⁵

Nakon slavljeničke parade u Njujorku, za Ovensa je održan prijem u hotelu Waldorf Astoria, a on je dobio instrukcije da koristi lift za poslugu umesto lifta za goste. „Kada sam se vratio u domovinu, posle svih priča o Hitleru, nisu mi dali da se vozim u prednjem delu autobusa. Morao sam da ulazim na zadnja vrata. Nisam mogao da živim gde sam hteo”, rekao je Ovens.⁶

Javnost nije bila oduševljena Ovensovim poređenjima Nemačke i SAD. Umesto sportskog priznanja, Ovens je izbačen iz Američke unije amaterskih atletičara i nije predstavljao svoju zemlju na atletskom turniru u Švedskoj.

Zaposlio se kao domar u osnovnoj školi, potom kao radnik na benzinskoj pumpi, a dodatno je zarađivao utrkujući se protiv pasa i konja. „Govorili su mi da je ponižavajuće za olimpijskog šampiona da se takmiči protiv konja, ali šta je trebalo da uradim? Imao sam četiri zlatne medalje, ali ne možete da jedete medalje.”

Ovens je kasnije rekao da njegovo najlepše sećanje sa Olimpijskih igara u Berlinu nije bilo vezano za politiku, medalje i ceremonije, već za prijateljstvo koje je razvio sa nemačkim atletičarem Lukom Longom.

Long je samoinicijativno prišao Ovensu, savetujući ga kako da poboljša performanse u skoku udalj, što je urodilo plodom, i donelo Ovensu četvrtu zlatnu medalju na Igrama. Ostali su prijatelji i posle Olimpijade, a Long je poginuo služeći nemačku vojsku u Drugom svetskom ratu.

 

---

1.  http://time.com/4432857/hitler-hosted-olympics-1936/  ↩

2.  Owens, Back, Gets Hearty Reception” by Louis Effrat, The New York Times, 25 August 1936, p.25.  ↩

3.  https://www.npr.org/sections/thetorch/2016/08/13/489773389/black-u-s-olympians-won-in-nazi-germany-only-to-be-overlooked-at-home  ↩

4.  https://news.google.com/newspapers?id=zsoaAAAAIBAJ&sjid=IkwEAAAAIBAJ&pg=1814,6536771&dq=jesse-owens+hitler&hl=en  ↩

5.  https://www.dailymail.co.uk/news/article-1205901/Forget-Hitler–America-snubbed-black-Olympian-Jesse-Owens.html  ↩

6.  https://www.telegraph.co.uk/films/race/how-america-snubbed-jesse-owens/  ↩