Mnogima se čini da je pitanje statusa jezika čisto naučno, lingvističko pitanje pa se očekuje od lingvista da nam objasne šta čini jedan jezik i kako bi taj jezik trebalo da se zove. Međutim, u haosu raspada Jugoslavije pitanje jezika je bilo jedno od prvih problematičnih mesta oko kojih su se povele bitke. Odjednom, umesto dotada jednog, srpskohrvatskog jezika, nastali su srpski, hrvatski, bosanski a odskora postoji i crnogorski, dok su slovenački i makedonski priznavani kao odvojeni jezici i ranije. Da stvar bude još komplikovanija, i Hrvati i Bosanci, a kasnije i Crnogorci (doduše malo teže), našli su lingviste koji će „naučno“ pokazati kako je, sa naučne tačke gledišta, jezik koji pokušavaju da standardizuju zaseban jezik.

Sa srpske strane, mnogi lingvisti su se protivili takvim inicijativama i dalje insistirajući da se radi o jednom jeziku. Ovde se najpre misli na stav Srpske akademije nauka i umetnosti i Matice srpske, dakle na institucionalizovani deo srpske lingvistike. Nasuprot zvaničnom, institucionalnom stavu, pojedini lingvisti u Srbiji su ipak insistirali da je srpski jezik zaseban, često tvrdeći da su sa naučne tačke gledišta svi ostali jezici zapravo dijalekti srpskog (videti radove Dragoljuba Petrovića i drugih).

Nigde u nauci ne postoji ovoliko neslaganja i različitih pristupa a da gotovo svi tvrde da su jedini ispravni i naučni. Očigledno se tu ipak radi o nečemu što nije stvar same nauke. Zapravo se radi o prvenstveno političkim i ideološkim pristupima gde je nauka potpuno podređena politici i koristi se samo kao način opravdavanja političkih argumenata, a „naučni“ legitimitet pojedinih teza izvodi se gotovo samo iz činjenice da je autor doktor lingvističkih nauka, profesor na univerzitetu, istraživač ili „jezički ekspert“. U tom smislu, pokušaćemo da pokažemo koja se politika ili ideologija krije iza gorenavedenih „lingvističkih“ stavova, a posle i da odgovorimo na pitanje šta nam lingvistika zapravo može reći o svim ovim problemima.

Kada se govori o ekstremno desnim politikama u čitavoj ovoj debati možemo razlikovati zapravo dve vrste nacionalizma. Hrvatska jezička politika je svakako otišla najdalje u smislu jezičkog purizma (čistunstvo u jeziku), kao oblika secesionističke, ultradesne, nacionalističke politike. Ovde su lingvisti uglavnom nastojali da uoče razlike između onoga što su videli kao hrvatsko i onoga što su videli kao srpsko pa da na osnovu toga pokažu kako se ipak radi o dva različita jezika, a potom su insistirali na „ispravnosti“ samo onih varijanti kojih nema u „srpskom“. Najradikalniji među njima hvalili su jezičku politiku NDH gde se insistiralo na potpunoj promeni pravopisa, pa su Vukov slogan „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“ smatrali kao novotariju koja je zamaglila istoriju i korene jezičkih oblika koji su se mogli videti u takozvanom morfološkom pravopisu (npr. „razkid“ umesto „raskid“). Sličan pristup vidimo i kod najekstremnijih srpskih nacionalista sa čuvenim insistiranjem na obliku „srbski“ umesto „srpski“. Čišćenje jezika od stranih upliva ovde reflektuje fašističku težnju za genetskim čišćenjem naroda od stranaca, dece iz mešovitih brakova i svih onih koji „kvare“ idealizovan nacionalni korpus. Hrvatski lingvista Mate Kapović je o ovoj pojavi pisao kao o „brojanju krvnih zrnaca rečima“. Slično se može videti kod Bošnjaka koji opet insistiraju na turcizmima i rečima arapskog porekla kao i nekim karakteristikama izgovora tipičnim za bosanske muslimane.

Na drugoj strani, u Srbiji imamo i pojavu ekspanzionističkog nacionalizma u tvrdnji da su sve razlike na kojima ovi drugi insistiraju nebitne, jer se mi svi razumemo, i da se tu prirodno radi o srpskom jeziku. Ovaj oblik nacionalizma ispoljava se jedino u Srbiji jer je Srbija prva zemlja koja je stekla samostalnost i u vreme rađanja modernih nacionalnih država (19. vek) jedina je bila samostalna. Po ugledu na Nemačku i Italiju, neki srpski intelektualci smatrali su da bi Srbija mogla da bude Pijemont, ili centralna sila koja bi vodila ka ujedinjenju svih ostalih južnoslovenskih zemalja koje su uglavnom bile pod austrijskom vlašću. Tada je Vukov pravopis poslužio kao potencijalna osnova na kojoj bi se izgradila jezička baza tog državnog projekta. Treba napomenuti da je u 19. veku nacionalizam bio dosta drugačija ideologija nego danas. Za mnoge intelektualce tog vremena nacionalizam je bio oslobodilačka ideologija i politika koja nije brojala krvna zrnca već je shvatala naciju kao politički izraz grupe ljudi koja se bori za oslobođenje od okupacije i kolonizacije. Zbog toga je mnogim hrvatskim intelektualcima ranog 19. veka bilo svejedno da li će se jezik zvati srpski ili hrvatski i da li će nacija biti srpska ili jugoslovenska dokle god su Hrvati imali priliku da učestvuju u stvaranju nacionalne države u kojoj neće biti kolonizovani. Zato ne treba da čudi da su brojni hrvatski intelektualci bili veliki poštovaoci Vuka Karadžića i mnogi su koristili imena „srpski“ i „hrvatski“ gotovo kao sinonime. Budući da se osamostaljenje Hrvatske i Bosne nije dogodilo u 19. veku već je odloženo za 20. vek, politički karakter nacionalizma se u međuvremenu u velikoj meri promenio. Ako su u revolucijama 1848. socijalisti i nacionalisti često bili na istoj strani, u 20. veku evropski nacionalizam je počeo da prerasta u izrazito reakcionarnu ideologiju sa insistiranjem na naciji kao genetskoj kategoriji, pojmovima kao što su čistoća nacije i nacionalni životni prostor. Veliki deo hrvatskih, kao i srpskih nacionalista, prihvatio je ovu ideologiju koja je posebno odgovarala tada već formiranim kapitalistima i trgovcima u ovim zemljama. Srpskoj buržoaziji odgovarala je ekspanzionistička politika zato što je već imala formiranu nacionalnu državu iza sebe i računala je da na otvorenom tržištu lako može nadjačati mnogo manje razvijene buržoaske grupice iz okruženja. U Hrvatskoj buržoazija se razvila na defanzivnom, secesionističkom principu, neprekidno se braneći od austrijskih giganata, a nije prihvatala da potpadne pod uticaj snažnije srpske buržoazije. Za njih, insistiranje na čistoći hrvatskog naroda i zaštiti hrvatskog životnog prostora bilo je idealno rešenje i tako su zapravo postali okosnica hrvatskog nacionalnog i jezičkog purizma.

Ideologija jugoslovenstva tada nastaje kao reformulacija originalne politike o ujedinjenju Južnih Slovena pod vođstvom Srbije. U 20. veku, suočena sa novim protivnikom u vidu mlade hrvatske buržoazije i ideologijom hrvatskog nacionalizma, srpska buržoazija odlučuje da se projekat ujedinjenja može izvršiti jedino pod liberalnijim okvirima relativne jednakosti naroda u novoj državi. Naravno, tvrda struja srpskog nacionalizma ovo vidi kao izdaju i odmah počinje da kritikuje insistiranje na pojmu „srpsko-hrvatskog jezika“ kao i ideologije jugoslovenstva. Za hrvatsku buržoaziju, jugoslovenstvo je predstavljalo poraz jer njeni interesi nisu mogli biti adekvatno zaštićeni.

Socijalistička reformulacija srpsko-hrvatskog projekta je ipak bila uspešnija od prethodnog pokušaja u Kraljevini Jugoslaviji jer je stvoren određeni standardni okvir srpsko-hrvatskog jezika na takozvanom Novosadskom dogovoru 1954. godine pod vođstvom velikog srpskog lingviste i akademika Aleksandra Belića. Novosadski dogovor na kome su formulisane osnove srpsko-hrvatskog kao i Bečki dogovor predvođen Vukom Stefanovićem Karadžićem stotinak godina ranije su dva glavna pokušaja sjedinjavanja južnoslovenskih jezika (srpskog, hrvatskog i bosanskog). Može se reći da je Bečki dogovor bio otelovljenje zajedničke vizije nacionalnog oslobođenja ujedinjenjem pod srpskim okriljem dok je Novosadski dogovor otelovljavao viziju ujedinjenja pod socijalističkim geslom bratstva i jedinstva.

Danas, u političkom smislu, ideja da se radi o jednom jeziku refleks je ili socijalističke ideologije o srpsko-hrvatskom ili velikosrpske ideologije da postoji samo srpski jezik, a u implementaciji same jezičke ideologije u vidu jezičke politike, ove dve struje se dosta razlikuju.

Svima je poznato da je rasprava o tome koliko se jezika stvarno govori na prostorima bivše Jugoslavije kao i koja su imena tih jezika postala prilično fustrirajuća. S tim u vezi, pojavili su se i novi, liberalni pristupi ovoj problematici. Hrvatska lingvistkinja Anita Peti-Stantić zastupa stav da ne postoje lingvistički kriterijumi za razlikovanje dvaju jezika, ali je sasvim opravdano povući tu granicu politički. Prema Peti-Stantić, činjenica da postoje srpski i hrvatski je posledica istorijskih faktora, u prvom redu činjenice da su ova dva naroda pripadala različitim civilizacijsko-kulturnim grupacijama – Srbi su pripadali istočnoj, vizantijskoj tradiciji a Hrvati zapadnoj, rimskoj. U tom smislu, tvrdi Peti-Stantić, ako je opravdano govoriti o dva naroda, Srbima i Hrvatima, opravdano je govoriti i o dva jezika. Ovakav pristup savršeno odgovara neoliberalnoj ideologiji multikulturalizma gde se u suštini nacionalizam opravdava ne nekakvim tvrdim kategorijama kao što je genetska pripadnost već vrednovanjem tradicije, i slično. Naravno, na kraju se dobijaju i dve različite verzije nacionalizma.

Druga hrvatska lingvistkinja, Snježana Kordić, izazvala je veliku kontroverzu u hrvatskoj javnosti kada je objavila knjigu „Jezici i nacionalizam“. Autorka tvrdi da, budući da se Srbi, Hrvati i Bosanci gotovo savršeno razumeju, lingvistički je jedino opravdano govoriti o jednom jeziku koji je policentričan – dakle ima nekoliko dijalekatskih celina. U knjizi se takođe u detalje raspravlja o vezi između nacionalizma i lingvistike, a navode se i rezultati istraživanja nacionalne problematike s tačke gledišta sociologije, genetike, antropologije i slično, gde se problematizuje sam koncept nacije, tj. tvrdi se da ne postoje naučni kriterijumi po kojima bi se definisala i razgraničila jedna nacija od druge. Prema tome, ne stoji argument Anite Peti-Stantić da ako se može govoriti o srpskom i hrvatskom narodu, može se govoriti i o srpskom i hrvatskom jeziku, jer, kako tvrdi Kordić, naučno se ne može govoriti ni o narodima. Međutim, onda iznenađuje tvrdnja Kordićeve da se može govoriti o jednom srpsko-hrvatskom jeziku. Iako ne postoje naučni kriterijumi za definisanje jednog naroda ispada da je moguće definisati jedan jezik kao jezik svih onih ljudi koji se međusobno razumeju.

Treba ipak obratiti pažnju na to da kriterijum međusobne razumljivosti ipak nije toliko rigorozan u naučnom smislu kako to Kordić predstavlja. Naročito je problematična tvrdnja da govornici čiji je procenat međusobnog razumevanja veći od 75% govore isti jezik. Naravno, odmah se postavlja pitanje mogućnosti izražavanja stepena međusobnog razumevanja u procentima, odnosno pouzdanosti skale koja se za to koristi. A drugi problem je određivanje kritične vrednosti – drugim rečima, zašto baš 75% posto? Čini se ipak da Kordić ne predstavlja uverljivu naučnu alternativu već samo pogoršava ionako zbunjujuću situaciju.

Ono što je politički mnogo problematičnije u pristupu Kordićeve je implicitna pretpostavka o tome da se lingvističko pitanje može do ovog nivoa problematizovati samo na Balkanu. Autorki je nepojmljivo da lingvisti u regionu toliko ne razumeju nauku da su moguće svakakve pseudonaučne besmislice. Ta vrsta kulturnog favorizovanja Zapada očituje se i prilično napadnim navođenjem ogromnog broja citata i referenci stranih autora do te mere da se sam tekst knjige prilično teško prati. Naravno, kao što smo rekli, ni sama Kordićeva ne pruža mnogo bolju alternativu od onoga što smo do sada videli, a pritom banalizuje problem koji je evidentno politički, kriveći lingviste za konfuziju koja je nastala prvenstveno zbog političkih interesa, a lingvisti su tu krivi utoliko što su kompromitovali svoj naučni integritet zarad materijalnih/političkih interesa što, naravno, nije pojava ograničena samo na Balkan.

Na kraju, treba još jednom potcrtati, lingvistika je nauka koja se bavi proučavanjem i opisivanjem jezičkih pojava (glasova, rečeničnih sklopova, značenja reči, itd), ona nema nikakve mehanizme i kriterijume po kojima bi odredila šta bi u jeziku trebalo da postoji a šta ne. Proučava se sve što postoji i pokušava se objasniti kako su takve stvari moguće a neke druge nemoguće. S tim u vezi, lingvistika ne može odgovoriti na pitanje šta čini jedan jezik. Razlike u izgovoru, jezičkim strukturama i upotrebi reči se mogu naći i kod članova jedne porodice, a te se razlike progresivno povećavaju kako se povećava geografska, socijalna i starosna udaljenost dvaju govornika i ne postoji nikakav princip po kome bi se na tom spektru razlika i sličnosti mogla povući crta i razgraničiti dva jezika. Prema tome, ime jezika i šta sve jedan jezik obuhvata je isključivo političko pitanje i u tom smislu kada kažemo koji jezik govorimo mi već izražavamo određene političke stavove, a na institucionalnom nivou svaka standardizacija je odraz jedne politike i ideologije i toga treba biti svestan. Svaka priča o striktno ekspertskoj i naučnoj standardizaciji je još jedna ideološka izmišljotina.

Predrag Kovačević