Od 1960-ih do 1980-ih, Južna Afrika je sprovodila istraživanje oružja za masovno uništenje, uključujući nuklearno, biološko i hemijsko oružje.¹

Postojanje programa nuklearnog naoružanja u Izraelu, do sada je otkrio samo Mordechai Vanunu za The Sunday Times 1986. godine, izloživši fotografije snimljene na lokaciji Dimona, uz detaljne opise procesa dela proizvodnje, ali nije pružio nikakve pismene dokaze.²

Međutim, tajni južnoafrički dokumenti otkrivaju da je Izrael ponudio da proda nuklearne bojeve glave režimu aparthejda, što su i prvi zvanično dokumentovani dokazi da Izrael poseduje nuklearno oružje, iako nikada nije potvrdio niti negirao njihovo postojanje.³

Tajni zapisnici sa sastanaka visokih zvaničnika dve zemlje 1975. pokazuju da je tadašnji južnoafrički ministar odbrane P.V. Bota, zatražio isporuku bojevih glava od Šimona Pereza, koji je ponudio više verzija ovog naoružanja “u tri veličine “.⁴

Njih dvojica su takođe potpisali i ugovor o vojnim odnosima između dve zemlje koji uključuje i klauzulu kojom se obavezuju da “postojanje tog sporazuma” ostane tajna.⁵

Izrael je pokušao da zaustavi nove vlasti u Južnoj Africi da deklasifikuju ove dokumente, smatrajući da, ne samo što potvrđuju postojanje izraelskog nuklearnog arsenala, nego i nanose štetu imidžu ove države, dokumentujući bliske političke i vojne veze sa bivšim rasističkim režimom Južne Afrike.

Međutim, ovo otkriće ima i druge negativne implikacije po izraelsku diplomatiju. Naime, izraelski zvaničnici godinama unazad trube o imperativu sprečavanja Irana da razvije nuklearno oružje. Kada im se ukaže na duple standarde, i činjenicu da i Izrael poseduje nuklearno naoružanje, kontra-argument izraelskih zvaničnika uvek je isti: Čak i da poseduje nuklearno oružje, Izrael je, za razliku od Irana, odgovorno demokratsko društvo koje nikada ne bi zloupotrebilo takvu vojnu moć.

Deklasifikacija ovih dokumenata ukazuje na suprotno.

Među prisutnima na ovim sastancima bio je i južnoafrički načelnik Vojnog štaba, general-pukovnik R.F. Armstrong. Među deklasifikovanim dokumentima su i njegove beleške, u kojima je izložio svoja zapažanja o prednostima kupovine izraelskih Jerihon raketa, ako su opremljene nuklearnim oružjem.⁶

Nekoliko meseci kasnije, 4. juna, Perez i Bota sastali su se u Cirihu, a tada je projekat Jerihon nazivan šifrom – Chalet (Koliba).

U deklasifikovanom zapisniku sa sastanka stoji da je: “Ministar Bota izrazio interesovanje za ograničen broj ‘koliba’ sa korisnom nosivošću… Ministar Perez je rekao da je korisna nosivost dostupna u tri veličine”. Veruje se da se “Tri veličine” odnosi na konvencionalno, hemijsko i nuklearno oružje.⁷

Bota nije zaključio ovaj posao zbog veličine troškova, ali je Izrael nastavio intenzivnu vojnu saradnju sa Južnom Afrikom, i pomogao režimu aparthejda da razvije sopstveno nuklearno oružje, isporučujući joj Tritium i pomažući sa razvojem RSA-3 i RSA-4 balističkih raketa.⁸

U septembru 1979. godine, američki satelit Vela, otkrio je bljesak eksplozije u Indijskom okeanu, za koji se smatra da je prva nuklearna proba izvedena od strane Južne Afrike u kolaboraciji sa Izraelom.⁹

Kako se kraj vladavine režima aparthejda bližio kraju, a demokratski izbori izgledali sve izvesniji, tako je rasla i zabrinutost Zapada za budućnost južnoafričkog nuklearnog arsenala. Dok je rasističkom, nasilnom i brutalnom režimu aparthejda bilo omogućeno da poseduje nuklearno naoružanje, Zapad nije imao poverenje u demokratski izabranu vladu crne većine.

U samo tri godine pre prvih slobodnih izbora, demontirane su i uništene sve južnoafričke balističke rakete.

Kako bi sprečili svaki budući pokušaj nove administracije Južne Afrike da nuklearno osposobi zemlju, Zapad je naveo režim aparthejda da donese najviše zakone samoograničavanja u obliku “Zakona o neširenju oružja za masovno uništenje”, kojim se Afričkom Savetu za neširenje oružja za masovno uništenje predaje kontrola nad uvozom i izvozom materijala dvostruke namene, opreme i tehnologije.¹⁰