Podatke o Slovenima nalazimo u delima mnogih arapskih putopisaca, geografa i istoričara srednjeg veka.
Među onima koji su dali opis slovenskih plemena, njihove zemlje i običaja, dostupni su nam prevodi dela Ibrahima ibn-Jakuba, Abu Ubajda al-Bakrija, Ibn Huradadbiha, Ibn al-Fakiha, Ibn Haukala, Ibn Rusta, Ibn Fadlana i Al Masudija.
Kod arapskih izvora primećujemo dve zanimljive činjenice: Arapi su za Slovene koristili ime Sakaliba (jd. Siklabi) što znači robovi, ali se veruje da je arapski termin pozajmljen od vizantijske reči saklab koja potiče od latinske reči Sclaveni (od koje je takođe izvedena na engleskom jeziku reč Slave), i Arapi Ruse nisu smatrali Slovenima, pa su o njima pisali kao o zasebnom narodu.
U svojim memoarima, Ibrahim ibn-Jakub daje sledeće objašnjenje: „Glavna plemena na severu govore jezike Slovena jer su pomešana sa njima. To su… Rusi i Hazari.“1
Opis Slovena koji ćemo ovde podeliti potiče od arapskog istoričara i geografa Alija al-Masudija (896–956), koji je, između ostalih, dao i opis srpskog plemena.
Al Masudi je objavio knjigu pod nazivom „Zlatne livade i rudnici dragulja“, u kojoj je, između ostalog, izneo podatke o raznim narodima Afrike, Azije i Evrope, koje je prikupio na svojim putovanjima.2
Iako je Masudi pisao ovu knjigu između 920. i 950, neki istoričari smatraju da se njegovi podaci o Slovenima Jugoistočne Evrope moraju datovati do kraja VIII veka, kada je uništena moć Avara i Langobarda, o kojima je pisao.3
Ostavili smo nazive vladara i plemena onako kako ih je pisao Masudi, jer o tačnom prevodu tih naziva postoje nesuglasice među stručnjacima. Al Masudi kaže:
„Sloveni potiču od Madaja, sina Jafetovog, sina Noja i svi slovenski narodi potiču od njega, ili je ovo barem mišljenje većine onih koji su se posvetili tom pitanju. Sloveni borave na severu, odakle se šire prema zapadu. Podeljeni su u nekoliko različitih naroda koji ratuju međusobno i imaju kraljeve. Neki od njih pripadaju hrišćanskoj veri jakobinske sekte, dok su ostali pagani i nemaju pisma i ne znaju ništa o božanskom zakonu.
Među različitim narodima koji čine ovu pagansku rasu, postoji jedan koji je u stara vremena držao apsolutnu vlast. Njihov kralj zvao se Mađik (Ibrahim ibn-Jakub ga naziva Makha) i bili su poznati kao Valitaba (jedan deo stručnjaka misli da su u pitanju Veleti, neki misle da je u pitanju narod regiona oko reke Vltave). U prošlosti, svi Sloveni su prihvatali njihovu superiornost, jer se iz njihovih redova birao vladar, dok su poglavice ostalih plemena bili samo njegovi vazali.
Među Slovenima drugog reda ovde ćemo spomenuti sledeće: Istrana, čiji se kralj danas zove Basklabiđ; onda Dulaba, čiji se sadašnji kralj zove Vanjslaf. Sledeći su Namđin, čiji se kralj zove Garand; među svim Slovenima najhrabriji i najbolji konjanici. Nakon toga, pleme Manabin, čiji kralj se zove Ratimir; potom Sarbin (Srbi), kojih se ostali Sloveni veoma plaše, iz mnogo razloga za koje bi nam trebalo mnogo više vremena da objasnimo i čija dela bismo morali detaljnije izložiti. Oni nemaju posebnu versku pripadnost. Zatim, tu je narod po imenu Murava i drugi poznat kao Harvatin (Hrvati), i još jedan koji se zove Sasin, zatim Hašanin i Baraniđabin. Imena nekih od njihovih kraljeva koje smo ranije dali su zapravo dinastičke titule.
Srbi, koje smo pomenuli, spaljuju se na ognju, kada im umre vladar ili poglavica; oni takođe spaljuju i njegove konje. Oni imaju običaj, sličan običajima Indusa; to smo delimično spominjali ranije u ovom delu, pri opisu planine Kabha i Hazarske zemlje, kada smo govorili da se u Hazarskoj zemlji nalaze Sloveni i Rusi, i da se i oni spaljuju na lomačama. Ovi Sloveni i njihovi srodnici šire se prema istoku, ne prema zapadu.
Najveći slovenski kralj danas je Aldair, čiji domeni uključuju velike gradove i mnogo obradive zemlje, ogromne snage i veliku vojsku. Muslimanski trgovci putuju u njegov glavni grad sa svim vrstama robe.
Iza granica ovog slovenskog kralja dolazi kralj Al-Afrag, koji poseduje rudnik zlata, gradove, plodnu zemlju, veliki broj stanovnika i veliku vojsku. On je u ratu sa Vizantincima, Francima i Baškirima, a neprijateljstvo među njima je kontinuirano. On deli granicu sa kraljem Turaka. Njegovi ljudi su najzgodniji, najbrojniji i najratoborniji od svih Slovena. Među Slovenima ima mnogo različitih naroda i neki su još udaljeniji, ali ovo nije mesto za detaljniji opis i njihovu klasifikaciju.
Na početku sam ukazao na kralja čije su sizerenstvo prihvatali svi ostali slovenski vladari od davnina, Mađika, kralj Valitaba, koji su originalni, čistokrvni Sloveni, najcenjeniji, i imaju prednost nad svim drugim granama ove rase. Kasnije, kada je nastupilo neslaganje među ovim narodima, njihova prvobitna organizacija je uništena i različite porodice su formirale izolovane grupe, a svaka je izabrala sopstvenog kralja, kao što smo ranije naveli. Opisi svih ovih događaja trajali bi predugo, i već smo ih opisali na opšti način i sa puno detalja u mojim ranijim radovima: „Istorijski anali“ i „Bliska istorija“.
Prevod i priprema: Princip.info
Leave a Reply