Domarksovski materijalizam razmatrao je pitanja saznanja odvojeno od društvene prirode ljudi, odvojeno od istorijskog razvitka čovečanstva i zato nije mogao da shvati zavisnost saznanja od društvene prakse, to jest zavisnost saznanja od proizvodnje i klasne borbe.

Marksisti, pre svega, smatraju da proizvodna delatnost ljudi jeste njihova glavna praktična delatnost, i da ona određuje svaku drugu vrstu delatnosti. U svom saznanju ljudi uglavnom zavise od materijalne proizvodne delatnosti, u čijem procesu oni postepeno shvataju prirodne pojave, svojstva prirode, prirodne zakone i odnos čoveka prema prirodi; pored toga, kroz proizvodnu delatnost oni takođe postepeno, u različitoj meri, saznaju određene odnose među ljudima. Sva ta znanja ne mogu se postići odvojeno od proizvodne delatnosti. U besklasnom društvu svaki pojedinac, kao član datog društva, sarađujući sa ostalim članovima društva i stupajući s njima u određene proizvodne odnose, bavi se proizvodnom delatnošću usmerenom na rešavanje pitanja materijalnog života ljudi. U raznim klasnim društvima članovi tih društava koji pripadaju različitim klasama, stupajući, u raznim oblicima, u određene proizvodne odnose, bave se isto tako proizvodnom delatnošću usmerenom na rešavanje pitanja materijalnog života ljudi. To je osnovni izvor razvoja ljudskog saznanja.

Društveni rad ljudi ne ograničava se samo i jedino na proizvodnu delatnost, nego ima još raznih drugih oblika: klasna borba, politički život, delatnost u oblasti nauke i umetnosti; jednom rečju, čovek kao društveno biće uzima učešća u svim oblastima praktičnog života društva. Zbog toga čovek u svom saznanju dolazi, u različitoj meri, do razumevanja različitih odnosa među ljudima ne samo u procesu materijalnog života, nego i u procesu, političkog i kulturnog života (tesna povezanost s materijalnim životom). Naročito dubok uticaj na razvoj ljudskog saznanja imaju različiti oblici klasne borbe. U klasnom društvu svaki čovek zauzima određen klasni položaj, i nema ideologije koja ne bi na sebi nosila klasni pečat.

Marksisti smatraju da se proizvodna delatnost ljudskog društva razvija korak po korak, od nižeg ka višem, zbog toga se ljudsko znanje, kako u odnosu na prirodu, tako i u odnosu na društvo takođe razvija korak po korak, od nižeg ka višem, to jest od prostog ka složenom, od jednostavnog ka višestranom. U toku veoma dugog istorijskog perioda ljudi su mogli samo jednostrano da shvataju istoriju društva; to se događalo, s jedne strane, zato što su eksploatatorske klase tendenciozno tumačile i stalno izopačavale istoriju društva, a s druge strane zato što su uske razmere proizvodnje ograničavale vidokrug ljudi. Tek kada se, zajedno sa pojavljivaljem gigantskih proizvodnih snaga, krupne industrije, pojavio savremeni proletarijat, ljudi su bili u stanju da svestrano i istorijski shvate proces istorijskog razvoja društva i da pretvore svoje znanje o društvu u nauku. Ta nauka i jeste marksizam.

Marksisti smatraju da samo društvena praksa ljudi može da bude kriterijum istinitosti ljudskog znanja o spoljnom svetu. Jer faktički samo ako u procesu društvenog rada (u procesu materijalne proizvodnje, klasne borbe, naučnih eksperimenata) postignu željene rezultate, ljudi dobijaju potvrdu o istinitosti svojih znanja. Ako ljudi žele da imaju upeha u radu, to jest ako žele da postignu određene rezultate, onda neizostavno moraju svoje pojmove dovesti u sklad sa zakonima objektivnog spoljnom sveta; u protivnom,  oni će doživeti neuspeh u životu. Pretrpevši neuspeh, ljudi izvlače pouke iz tog neuspeha, menjaju svoje pojmove i dovode ih u sklad sa zakonima spoljnog sveta, i tek tada mogu neuspeh da pretvore u pobedu; upravo tu istinu kazuje ona poslovica: “Neuspeh je majka uspeha” i “Svaki neuspeh čini nas pametnijim”.

Teorija saznanja dijalektičkog materijalizma stavlja praksu na prvo mesto, smatrajući da se ljudsko saznanje ni u najmanjoj meri ne može odvajati od prakse, odbacujući sve pogrešne teorije koje negiraju važnost prakse i koje odvajaju saznanje od prakse. Lenjin je rekao: “Praksa je iznad (teorijskog) saznanja jer ona nema samo vrednost sveobuhvatnosti, nego i neposredne stvarnosti”.¹

Marksistička filozofija – dijalektički materijalizam – ima 2 veoma izražene specifičnosti: prva specifičnost je njen klasni karakter, otvoreno priznanje da dijalektički materijalizam služi proletarijatu; druga specifičnost je njen praktični karakter, naglašavanje zavisnosti teorije od prakse, naglašavanje da osnova teorije jeste praksa, i da teorija, sa svoje strane, služi praksi. Istinitost znanja ili teorije ne određuje se subjektivnom ocenom, već rezultatima objektivne društvene prakse. Kriterijum istine može biti samo društvena praksa. Stanovište prakse je prvo i glavno stanovište teorije saznanja dijalektičkog materijalizma.²

Ali na koji način se iz prakse javlja ljudsko saznanje i kako ono, sa svoje strane, služi praksi? Da bi se to razumelo, dovoljno je upoznati se sa procesom razvitka saznanja.

Stvar je u  tome da ljudi, u procesu praktične delatnoti, vide ispočetka samo spoljnu stranu različitih stvari, pojava ispoljenih u tom procesu, vide pojedine strane stvari, pojava, vide spoljnu vezu između pojedinih pojava. Npr, ljudi koji su došli odnekud u Janan radi ispitivanja situacije, prvih dan-dva vide u Jananu zemljište, ulice, kuće, susreću se sa mnogim ljudima, prisustvuju prijemima, večerama i mitinzima, slušaju razna predavanja, čitaju razne dokumente; sve su to spoljne strane pojava, pojedine strane pojava i spoljna veza između tih pojava. Ovaj momenat procesa saznanja – osećaji i predstave naziva se čulni momenat saznanja. Te različite pojave koje su videla gospoda koja ispituju situaciju u Jananu, delujući na njihova čula izazvale su kod njih određene osećaje, u njihovoj svesti pojavio se niz predstava i uspostavljena je približna, spoljna veza između tih predstava; – to je prvi momenat saznanja. Na tom stepenu saznanja ljudi još ne mogu da izgrade jasne pojmove i ne mogu da naprave logične zaključke.

Produžavanje društvene prakse dovodi do mnogostrukog ponavljanja pojava, koje izazivaju kod ljudi osećaje i predstave. I tada u ljudskoj svesti dolazi do skoka u procesu saznanja: stvaraju se pojmovi. Pojam već više ne održava spoljnu stranu stvari, pojava, niti pojedine njihove strane, niti njihovu spoljnu vezu; on obuhvata suštinu pojave, pojavu u celini, unutrašnju vezu pojava. Između pojma i osećaja postoji ne samo kvantitativna nego i kvalitativna razlika. Dalji razvitak u tom pravcu, primenjivanje metoda sudova i zaključaka može dovesti do logičnih zaključaka. Kada se u „Istoriji o tri carstva“ kaže: „Samo što se namrštiš, a u glavi se stvara plan“ ili kada mi u običnom govoru kažemo: „Dopustite mi da razmislim“- to znači da čovek misaono operiše pojmovima zato da donosi sudove i da pravi zaključke. To je drugi momenat saznanja.

Gospoda iz grupe koji su došli da ispituju situaciju kod nas, sakupivši različit materijal i „razmislivši“ o njemu, mogla bi da donesu takav sud: „ Politika jedinstvenog antijapanskog nacionalnog fronta koju vodi Komunistička partija jeste dosledna, iskrena i poštena.“ Ako su i gospoda isto tako poštene pristalice jedinstva radi nacionalnog spasenja, onda, donevši takav logičan sud, mogu poći dalje i napraviti sledeći zaključak: “Jedinstveni antijapanski nacionalni front može se sa uspehom obrazovati“. U opštem procesu ljudskog saznanja neke pojave, ovaj momenat, racionalni momenat saznanja – pojmovi, sudovi i logični zaključci – jeste još važniji momenat.

Pravi zadatak saznanja jeste da se od osećaja podigne do mišljenja, do postepenog shvatanja unutrašnjih protivrečnosti objektivno postojećih stvari, pojava, do shvatanja njihove zakonitosti, do shvatanja unutrašnje veze izmedju različitih procesa, to jest da se dođe do logičnog saznanja. Ponavljamo : logično saznanje razlikuje se od čulnog saznanja time što čulno saznanje obuhvata pojedine strane stvari, pojava, njihove spoljne strane, spoljnu vezu pojava, a logično saznanje pravi ogroman korak napred, obuhvatajući pojavu u celini, njenu suštinu i unutrašnju vezu pojava, podiže se dotle da otkriva unutrašnje protivrečnosti sveta koji nas okružuje i samim tim može da objasni razvoj sveta koji nas okružuje u svoj njegovoj sveobuhvatnosti, s njegovim sveopštim unutrašnjim vezama.

Sličnu dijalektičko – materijalističku teoriju procesa razvoja saznanja, zasnovanu na praksi i na kretanju od prostog ka složenom, pre marksizma nije niko dosledno razradio. Marksistički materijalizam prvi je pravilno rešio to pitanje, materijalistički i dijalektički ukazao na kretanje saznanja po liniji njegovog sve većeg produbljivanja, ukazao je na progresivno kretanje saznanja ljudi kao društvenih bića, u njihovoj složenoj i stalno ponavljanoj praksi proizvodnje i klasne borbe, kretanje od čulnog saznanja ka logičnom. Lenjin je rekao: “Apstrakcija materije, zakona prirode, apstrakcija vrednosti itd., jednom rečju sve naučne (pravilne, ozbiljne, ne besmislene) apstrakcije odražavaju prirodu dublje, tačnije, potpunije.”³ Marksizam-lenjinizam smatra da se specifične crte dvaju momenata procesa saznanja sastoje u tome što na nižem stepenu saznanje istupa kao čulno saznanje, a navišem stepenu ono istupa kao logično saznanje, ali oba ta momenta predstavljaju stepene jedinstvenog procesa saznanja. Čulno i racionalno razlikuju se po svom karakteru, ali nisu međusobno odvojeni nego ih praksa sjedinjuje.

Naša praksa svedoči da mi čulno percipirane stvari, pojave ne možemo odmah shvatiti, i da se samo shvaćene pojave mogu osetiti još dublje. Osećaj može rešiti samo pitanje spoljne strane pojava. Pitanje suštine rešava se samo teorijskim mišljenjem. Rešenje tih pitanja se ni u najmanjoj meri ne može odvojiti od prakse. Čovek ne može da sazna ni jednu pojavu bez dodira sa njom, to jest, ako se njegov sopstveni život (praksa) ne dešava u uslovima te pojave. Ranije se nije mogla saznati zakonitost kapitalističkog društva kada se čovek nalazio u feudalnom društvu, jer tada se još nije pojavio kapitalizam i nije bilo odgovarajuće prakse. Marksizam se mogao pojaviti samo kao proizvod kapitalističkog društva. Marks nije mogao u doba domonopolističkog kapitalizma da unapred konkretno sazna izvesne specifičnosti zakonitosti epohe imperijalizma, pošto se imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma još nije bio pojavio i još nije bio odgovarajuće prakse; tek su Lenjin i Staljin mogli da uzmu taj zadatak na sebe.

Marks, Engels, Lenjin i Staljin bili su u stanju da stvore svoju teoriju ne samo zahvaljujući svojoj genijalnosti, nego, uglavnom, i zato što su oni lično uzimali učešća u tadašnjoj klasnoj borbi i naučnim eksperimentima; bez tog uslova nikakva genijalnost ne bi mogla dovesti do uspeha. Izreka „ Sjucaj (neuk) ne prekorači prag svoje kuće, a može da zna sve stvari pod ovim nebeskim svodom“, bila je prazna reč u staro vreme kada je tehnika bila nerazvijena, ali u našem veku razvijene tehnike ona je mogućna, mada pravo znanje, lično stečeno iskustvo imaju samo ljudi povezani sa životom pod „ovim nebeskim svodom“; ti ljudi u svom radu stiču „znanje“, koje preko pismenosti i tehnike dolazi do „sjucaja“ i pruža mu mogućnost da indirektno sazna „o svim poslovima pod ovim nebeskim svodom“.

Za neposredno saznanje neke pojave ili pojava, neophodno je lično učešće u praktičnoj borbi, čiji je cilj da izmeni stvarnost, da izmeni neku pojavu ili pojava i samo lično učešće u takvoj praktičnoj borbi dopušta nam da otkrijemo suštinu neke pojave ili pojava i da ih razumemo. Takav je put saznanja kojim u stvarnosti ide svaki čovek; stvar je u tome što neki namerno izopačavaju istinu i tvrde suprotno.

U veoma smešnoj ulozi nalaze se takozvane „sveznalice“ koje nakupe nesistematsko delimično znanje pa dižu sebe na položaj „prve ličnosti pod ovim nebeskim svodom“, što samo svedoči o njihovoj preteranoj uobraženosti. Znanje je nauka i tu je neumesno ma i najmanje licemerstvo ili naduvenost, ovde se odlučno traži baš obrnuto: poštenje i skromnost. Ako hoćeš da stekneš znanje, onda učestvuj u praksi koja menja stvarnost. Ako hoćeš da osetiš ukus kruške, onda je moraš izmeniti: sažvakati je. Ako hoćeš da saznaš strukturu i svojstva atoma, onda moraš da vršiš fizičke i hemijske eksperimente, da izmeniš stanje atoma. Ako hoćeš da upoznaš teoriju i metode revolucije, onda moraš da uzmeš učešća u revoluciji. Svako istinsko znanje proizilazi iz neposrednog iskustva. Ali čovek ne može neposredno ispitati sve na svetu i, stvarno, veći deo našeg znanja jeste proizvod posrednog iskustva, to su znanja koja smo nasledili iz ranijih vekova i znanja koja su stekli ljudi na nekim drugim mestima. Ta znanja su proizvod neposrednog iskustva ljudi koji su ranije živeli, ili proizvod tuđeg neposrednog iskustva. Ako je za vreme neposrednog iskustva naših predaka ili savremenika to znanje odgovaralo onom uslovu o kome je govorio Lenjin, to jest, ako je ono bilo rezultat naučne apstrakcije i bilo naučni odraz objektivno postoječih pojava, onda je to znanje sigurno; u protivnom slučaju ono nije sigurno. Zbog toga je ljudsko znanje sastavljeno od dva dela podataka neposrednog iskustva i podataka posrednog iskustva. Pored toga ono što je za mene posredno iskustvo za druge je neposredno iskustvo. Prema tome, ako se misli na znanja u celini, onda se ni jedno znanje ne moze odvojiti od neposrednog iskustva.

Izvor svih znanja nalazi se u osećajima dobijenim preko čovekovih čula iz objektivno postojećeg spoljnog sveta; onaj ko negira osećaje čula, negira neposredno iskustvo, negira lično učešće u praksi koja menja stvarnost, taj nije materijalista. Eto zašto su smešne „sveznalice“. Kinezi imaju staru poslovicu: „Ako se ne uvučeš u leglo tigra, nećeš uhvatiti tigrića“. Ova poslovica je tačna za ljudsku praksu i u istoj meri je tačna i za teoriju saznanja. Saznanje odvojeno od prakse ne može se ni zamisliti.

Da objasnimo dijalektičko-materijalističko kretanje saznanja (koje se javlja na bazi delovanja usmerenog na menjanje stvarnosti), – kretanje saznanja po liniji postepenog produbljivanja, – navešćemo još sledeće konkretne primere.

U početnom periodu svoje aktivnosti  – periodu rušenja mašina i stihijske borbe – proleterijat se u saznavanju kapitalističkog društva nalazio tek na stepenu čulnog saznanja i saznavao je samo pojedine strane i spoljnu vezu različitih pojava kapitalizma. U to vreme proletarijat je predstavljao takozvanu „klasu po sebi“ Ali kada je nastupio drugi period aktivnosti proletarijata, period svesne i organizovane ekonomske i političke borbe, kada su raznovrsno iskustvo stečeno u praksi, iskustvo stečeno u toku dugotrajne borbe naučno uopštili Marks i Engels, i kada se rodila marksistička teorija koja je iskorišćena za prosvećivanje proletarijata i koja je, na taj način, naučila proletarijat da shvati suštinu kapitalističkog društva, da shvati odnose eksploatacije koji se pojavljuju izmedju društvenih klasa, da shvati istorijske zadatke proletarijata, – tada je proletarijat postao „ klasa za sebe“.

Isti put je prošao i kineski narod u saznavanju imperijalizma. Prvi stepen bio je stepen površnog čulnog saznanja, stepen borbe protiv stranaca uopšte za vreme tajpinskog bokserskog pokreta i dr. Tek drugi stepen bio je stepen racionalnog saznanja, kada je kineski narod shvatio razne unutrašnje i spoljašnje suprotnosti imperijalizma, kada je shvatio suštinu ugnjetavanja i eksploatacije širokih narodnih masa Kine od strane imperijalizma udruženog sa kineskom kompradorskom buržoazijom i feudalno–zemljoposedničkom klasom; to saznanje počelo je tek u periodu „pokreta 4. maja“ 1919. godine.

Osvrnimo se sada na rat. Ako bi ratom rukovodili ljudi bez ratnog iskustva, oni u početnom stadijumu ne bi mogli da shvate suštinske zakone rukovođenja tim konkretnim ratom (na primer, našim ravolucionarnim agrarnim ratom u toku prošlih deset godina). U početnom stadijumu oni bi stekli iskustvo samo na osnovu ličnog učešća u mnogim bitkama, od kojih bi se znatan broj za njih završio porazom. Ali to iskustvo (iskustvo pobede, a naročito poraza) dalo bi im ipak mogućnost da shvate momente unutrašnje prirode koji prožimaju čitav rat u celini, to jest zakonitosti tog konretnog rata, da shvate strategiju i taktiku i samim tim dalo bi im mogućnost da samouverenije rukovode ratom. Ako bi se u to vreme rukovodstvo u ratu poverilo čoveku koji nema iskustva, onda bi on, sa svoje strane, bio u stanju da shvati stvarnu zakonitost rata tek pošto pretrpi nekoliko poraza (to jest, pošto stekne iskustvo). Često imamo prilike da čujemo kako neki drugovi, ne odlučujući se da se prihvate nekog posla, izjavljuju da oni taj posao nisu u stanju da izvrše. A zašto oni misle da neće moći da ga izvrše? Zato što nemaju jasnu predstavu o karakteru i uslovima tog posla; ili zato što se sa sličnim poslom nikad nisu susretali, ili su se retko susretali; zato o njihovom poznavanju zakonitosti tog posla ne može biti ni govora. A posle toga, kada detaljno prouče stanje i uslove rada, oni se počinju osećati samouverenijim i pristaju da prime taj posao. Ako takvi ljudi provedu na tom poslu izvesno vreme, oni će u njemu steći iskustvo; i ako se oni, pored toga, budu i marljivo udubljivali u stvarno stanje, a ne budu posmatrali stvari subjektivno, jednostrano i površno, onda će i oni sami moći da dođu do zaključka o tome kako treba raditi i počeće raditi mnogo sigurnije. Neizbežan krah doživeće samo oni ljudi koji gledaju na stvari subjektivno, jednostrano i površno, koji se, došavši na novu dužnost, ne interesuju za stanje, ne udubljuju se u stvari u celini (u ranije i sadašnje stanje tog posla) i ne ušavši u suštinu stvari (karaktera datog posla i njegove unutrašnje veze sa drugim poslovima), odmah počinju da samouvereno zapovedaju i izdaju naredbe.

Prema tome prvi korak u procesu saznanja jeste prvi dodir sa pojavom spoljnog sveta, – stepen osećaja. Drugi korak jeste uopštavanje podataka dobijenih putem osećaja, njihovo poređenje i prerađivanje – stepen pojmova, sudova i logičnih zaključaka. Samo pri postojanju veoma bogatih (a ne odvojenih i nepotpunih) podataka, dobijenih putem osećaja, i samo u tom slučaju kad oni odgovaraju stvarnosti (to jest, ako oni nisu rezultat obmane čula), moguće je na osnovu tih podataka izgraditi pravilne pojmove i teoriju.

Ovde postoje dva važna momenta, koje je potrebno naročito podvući. O prvom je napred bilo reči, ali ovde ćemo još jednom ponoviti, – to je pitanje zavisnosti racionalnog saznanja od čulnog. Onaj ko smatra da racionalno saznanje ne proizilazi iz čulnog saznanja, taj je idealista. U istoriji filozofije postojao je takozvani racionalizam, koji je priznavao samo postojanje razuma, a negirao postojanje iskustva, i smatrao da je pouzdan samo razum, a da je iskustvo dobijeno putem čulnog opažanja nepouzdano; greška tog pravca sastoji se u tome što on okreće činjenice na glavu. Pouzdanost podataka racionalnog saznanja upravo je obezbeđena time što su njihov izvor podaci čulnog opažanja; u protivnom slučaju ti podaci racionalnog saznanja postali bi reka bez izvora, drvo bez korena, bili bi nešto nepouzdano što se samo subjektivno javlja. Sa gledišta postupnosti u procesu saznanja čulno iskustvo predstavlja nešto prvobitno, mi podvlačimo značaj društvene prakse u procesu saznanja, jer samo društvena praksa čoveka može da izazove pojavu saznanja kod njega, a sticanje čulnog iskustva iz objektivnog postojećeg sveta. Ako je čovek zatvorio oči, zapušio uši i potpuno se ogradio od objektivno postojećeg spoljnog sveta, onda za njega ne može biti ni reči o saznanju. Saznanje počinje od iskustva, – to i jeste materijalizam teorije saznanja.

Drugi momenat, potreba produbljavanja saznanja, potreba prelaska sa stepena čulnog saznanja na stepen racionalnog saznanja, – to i jeste dijalektika teorije saznanja.⁴  Smatrati da se saznanje može zaustaviti na nižem stepenu, stepenu čulnog saznanja, smatrati da je pouzdano samo čulno saznanje, a racionalno saznanje da je nepouzdano, značilo bi ponavljati u istoriji poznate greške empirizma. Pogreške te teorije sastoje se u neshvatanju da su, bez obzira što podaci čulnog opažanja, nesumnjivo, predstavljaju odraz nekih realnosti objektivno postojećeg spoljnog sveta (ovde neću dodirivati idealistički empirizam, koji se vodi iskustvom na takozvano samoposmatranje), ti podaci ipak jednostrani i površni, a da je takav odraz nepotpun, i da ne odražava suštinu stvari. Za potpuni odraz suštine stvari odraz unutrašnjih zakonitosti, potrebno je stvoriti sistem pojmova i teorijskih postavki, podvrgnuvši bogate podatke čulnog opažanja preradi putem mišljenja, koje se sastoji u odbacivanju ljuske i odabiranju zrna, uklanjanju lažnog i čuvanju istinitog, u prelaženju sa jedne strane pojava na drugu, sa spoljnog na unutrašnje, – potreban je skok od čulnog saznanja ka racionalnom saznanju.

Od te prerade naše znanje neće postati manje potpuno, manje pouzdano. Naprotiv, sve ono što se pojavilo u procesu saznanja na bazi prakse i podvrglo naučnoj preradi, kako kaže Lenjin, dublje, tačnije i potpunije odražava objektivni svet. Upravo to ne shvataju uskogrudi praktičari; oni se klanjaju iskustvu i ignorišu teoriju, zato ne mogu da obuhvate objektivni proces u celini, njima nedostaje jasna orijentacija, oni nemaju širokih perspektiva, oni se upijaju svojim slučajnim uspesima i površnim predstavama. Kad bi ti ljudi rukovodili revolucijom, oni bi je doveli u ćorsokak.

Racionalno saznanje zavisi od čulnog saznanja, a čulno saznanje se mora razvijati u racionalno saznanje. Takva je teorija saznanja dijalektičkog materijalizma. Racionalizam i empirizam u filozofiji ne shvataju istorijski, ili dijalektički, karakter saznanja, i mada svaki od tih pravaca sadrži jednu stranu istine (reč je o materijalističkom, a ne idealističkom racionalizmu i empirizmu), ipak ako se oni posmatraju sa stanovišta teorije saznanja u celini, pokazaće se da su i jedan i drugi pogrešni. Dijalektičko–materijalističko kretanje saznanja od čulnog ka racionalnom vrši se i u procesu saznanja malog (na primer, saznanje o kakvom predmetu ili kakvom poslu) i u procesu saznanja velikog (na primer, saznanje, razumevanje nekog društva neke revolucije).

Ali kretanje saznanja na ovom se ne završava. Kad bi se dijalektičko materijalističko kretanje saznanja zaustavilo samo na racionalnom saznanju, onda bi se obuhvatila tek polovina problema; štaviše, sa gledišta marksističke filozofije ne bi bio obuhvaćen čak ni važniji deo problema. Marksistička filozofija smatra da se glavno ne sastoji u tome da se, pošto se shvate zakonitosti objektivnog sveta, može objasniti svet, nego u tome da se poznavanje objektivnih zakonitosti iskoristi za aktivni preobražaj sveta. Marksizam priznaje važnost teorije, i to je došlo do potpunog izražaja u sledećoj Lenjinovoj postavci: „ Bez revolucionarne teorije ne može biti ni revolucionarne prakse“⁵. Ali marksizam pridaje ozbiljan značaj teoriji upravo zato, i samo zato, što ona može da usmerava praktičnu delatnost. Ako se, našavši pravilnu teoriju, ograničavamo samo na prazne razgovore u njoj, ako je ne upotrebimo i ne primenimo u praksi, onda od te teorije, ma kako ona bila dobra, neće biti nikakve koristi.

Saznanje počinje od prakse; stekavši kroz praksu teorijsko znanje potrebno je opet vratiti se na praksu. Aktivna uloga saznanja ne izražava se samo u aktivnom prelasku sa čulnog saznanja na racionalno saznanje, nego, što je još važnije, u uzdizanju od racionalnog saznanja do revolucionarne prakse. Saznanje koje je ovladalo zakonitostima sveta, treba da se opet usmeri na praksu za preobražaj sveta, da se primeni u praksi proizvodnje, u praksi revolucionarne klasne borbe i nacionalno-oslobodilačke borbe, kao i u praksi naučnih eksperimenata. To je proces proveravanja teorije i razvoja teorije, produženje jedinstvenog procesa saznanja.

Pitanje: odgovara li teorijska postavka objektivnoj istini, ne rešava se u potpunosti i ne može biti u potpunosti rešeno u kretanju saznanja od čulnog saznanja ka racionalnom saznanju, o kome smo mi napred govorili. Za potpuno rešenje tog pitanja treba se ponovo vratiti od racionalnog saznanja na društvenu praksu, primeniti teoriju u praksi i ispitati može li ona dovesti do određenog cilja. Mnoge prirodno – naučne teorije bile su priznate kao tačne, ne samo zato što su te teorije stvorili naučnici prirodnjaci nego zato što su one bile potvrdjene u daljoj naučnoj primeni. Isto tako je marksizam–lenjinizam priznat kao tačan ne samo zato što su tu teoriju naučno razradili Marks, Engels, Lenjih i Staljin, nego i zato što je nju kasnije potvrdila praksa revolucionarne klasne borbe i nacionalno-oslobodilačke borbe. Dijalektički materijalizam jeste sveopšta istina zato što se, kako pokazuje njegovo proveravanje na praksi društva u celini, na praksi pojedinih klasa i pojedinaca, sve neizostavno potčinjava njegovim objektivnim zakonima koje je otkrio marksizam. Istorija ljudskog saznanja pokazuje da je tačnost mnogih teorija bila nedovoljno potpuna, i da je posle proveravanja na praksi njihova nepotpunost bila uklonjena. Mnoge teorije su bile pogrešne, ali posle proveravanja na praksi njihove greške bile su ispravljene. Eto zašto je praksa kriterijum istinitosti. „Stanovište života, praksa treba da bude prvo i glavno stanovište teorije saznanja“.⁶ Izvanredno je o tome rečeno kod Staljina: „…teorija postaje bespredmetna ako se ne povezuje sa revolucionarnom praksom, isto tako kao što i praksa postaje slepa, ako sebi ne osvetljava put revolucionarnom teorijom“.⁷

 Da li se time završava kretanje saznanja? Mi odgovaramo: završava se i u isto vreme se ne završava. Ljudi kao društvena bića, uključeni u praksu menjanja određenog objektivnog procesa na određenom stepenu njegovog razvoja (bilo menjanja nekog procesa koji se dešava u prirodi, ili menjanja nekog društvenog procesa), pod uticajem odraza objektivnog procesa i svoje subjektivne aktivnosti dobijaju mogućnost da pređu od čulnog saznanja na racionalno i da stvaraju ideje, teorije, planove ili projekte,  koji uglavnom odgovaraju zakonima tog objektivnog procesa; a ako se u kasnijem primenjivanju tih ideja, teorija, planova ili projekata u toku menjanja tog istog objektivnog procesa uspe postići određeni cilj, to jest ako se u toku tog procesa ranije razrađene ideje, teorije, planovi i projekti uspeju pretvoriti u stvarnost, ili u opštim crtama postići njihovo ostvarenje, tada se kretanje saznanja tog konkretnog procesa može smatrati kao završeno. Na primer, u procesu menjanja prirode – ostvarenje plana neke gradnje, potvrda neke naučne hipoteze, stvaranje neke mašine, sakupljanje žetve neke poljoprivredne kulture, ili u procesu menjanja društva – uspeh nekog štrajka, pobeda u nekom ratu, izvršenje nekog plana u oblasti prosvete – sve se to smatra postizavanjem određenog cilja. Ali, uopšte uzevši, i u menjanju prirode, i u menjanju društva retko se dešava da se prvobitne ideje, teorije planovi i projekti koje su ljudi stvorili, sprovedu u život bez najmanjih izmena. To se događa zato što su ljudi koji menjaju stvarnost često sputani mnogobrojnim ograničenjima; oni su često vezani ne samo naučnim i tehničkim uslovima, nego i razvojem samog objektivnog procesa i stepenom njegovog manifestovanja (razne strane i suština objektivnog procesa još nisu sasvim otkrivene). U takvoj situaciji, usled pojavljivanja u praksi nepredviđenih okolnosti, često se dešava da se ideje, teorije, planovi i projekti podvrgavaju delimičnim izmenama, a dešava se da se menjaju i potpuno. To znači da ima slučajeva kada prvobitno stvorene ideje, teorije, planovi i projekti delimično ili potpuno ne odgovaraju realnoj stvarnosti, da su delimično ili potpuno pogrešni. U mnogo slučajeva tek posle mnogih neuspeha uspe da se odstrani zabluda, uspe da se postigne sklad sa zakonitošću objektivnog procesa i na taj način uspe da se pretvori subjektivno u objektivno, to jest da se u praksi postignu željeni rezultati. U svakom slučaju, sa nastupanjem tog momenta, kretanje ljudskog saznanja o određenom objektivnom procesu na određenom stepenu njegovog razvoja može se smatrati završenim.

Ali ako se posmatra proces u njegovom razvoju, onda se kretanje ljudskog saznanja na tome ne završava. Svaki proces, bez obzira da li se on dešava u prirodi ili društvu, usled unutrašnjih suprotnosti i borbe kreće se napred i razvija se. I proces ljudskog saznanja isto tako mora, sledeći ga, ići napred i razvijati se. Ako je reč o društvenom pokretu, onda pravi revolucionarni rukovodioci moraju znati ne samo ispravljati greške u svojim idejama, teorijama, planovima i projektima, onako kako je napred bilo reči, no i pri prelasku jednog određenog objektivnog procesa sa jednog stepena razvoja na drugi, moraju znati sami, zajedno sa svim učesnicima revolucije, ići u svom subjektivnom saznanju za tim prelazom, to jest raditi na tome da novi revolucionarni zadaci i novi planovi rada odgovaraju novoj situaciji. U revolucionarnom periodu situacija se menja vrlo brzo, i, ako saznanje revolucionara ne bude stizalo te izmene, i, ono neće biti u stanju da dovede revoluciju do te pobede.

Ali često se događa da ideje zaostaju za stvarnošću; to se dešava zato što je ljudsko saznanje podvrgnuto ograničenjima zbog mnogih društvenih uslova. Mi se borimo protiv konzervativaca u našim revolucionarnim redovima, jer njihove ideje ne idu u korak sa objektivnom situacijom koja se stalno menja, što se u istoriji pokazivalo u vidu desnog oportunizma. Ti ljudi ne vide da je borba suprotnosti već pokrenula objektivni proces napred, a da njihovo saznanje još uvek stoji na ranijem stepenu. Ova osobina svojstvena je idejama svih konzervativaca. Njihove ideje su izvan društvenog zbivanja, oni se ne mogu staviti na čelo pokreta društva i odigrati ulogu njihovog vođe, oni su sposobni samo da se vuku na njegovom repu, da gunđaju zato sto on ide suviše brzo napred i da pokušavaju da ga povuku nazad, da okrenu točak istorije natrag.

Mi se borimo i protiv “levog” frazerstva. Ideje njegovih predstavnika jure napred preskačući određene stepene razvoja objektivnog procesa; jedni od nosilaca tih ideja uzimaju iluzije za istinu, drugi nasilno pokušavaju da danas ostvare ideale koji će biti ostvarljivi tek u budućnosti; njihove ideje, izvan savremene delatnosti većine ljudi, izvan savremenog zbivanja, u praktičnom radu ispoljavaju se u avanturizmu. Za idealizam i mehanički materijalizam, oportunizam i avanturizam, karakterističen je nesklad između subjektivnog i objektivnog, odvojenost saznanja od prakse. Marksističko-lenjinistička teorija saznanja čija je karakteristična crta priznanje prakse kao kriterijuma istinitosti, mora voditi odlučnu borbu protiv tih pogrešnih pogleda. Marksisti znaju da je u apsolutnom sveopštem procesu razvoja vasione razvoj pojedinih konkretnih procesa relativan. Zato iz beskonačnog toka apsolutne istine ljudsko saznanje pojedinih konkretnih procesa na određenim etapama njihovog razvoja crpe samo relativne istine. Iz zbira beskonačnih relativnih istina stvara se apsolutna istina.⁸

Razvoj objektivnog procesa ispunjen je protivurečnostima i borbom. Razvoj ljudskog saznanja isto tako je ispunjen protivurečnostima i borbom. Svako dijalektičko kretanje u objektivnom svetu može pre ili posle da nađe svoj odraz u ljudskom saznanju. Proces nastajanja, razvoja i nestajanja u društvenom zbivanju beskonačan je, a isto tako beskonačan je i proces nastajanja, razvoja i nestajanja u ljudskom saznanju. Pošto delatnost zasnovana na određenim idejama, teorijama, planovima i projektima, i usmerena na promenu objektivne stvarnosti, ide stalno napred, i ljudsko saznanje objektivne stvarnosti isto tako postaje sve dublje i dublje. Proces menjanja objektivno postojećeg realnog sveta večan je i nema granica, a isto je tako večno i nema granica ljudsko saznanje istine u procesu prakse. Marksizam-lenjinizam nipošto ne određuje kraj otkrivanju istine, nego, naprotiv, neprekidno otkriva puteve saznanja istine u procesu prakse. Naš zaključak je: mi smo za konkretno istorijsko jedinstvo subjektivnog i objektivnog, teorije i prakse, znanja i akcije; mi smo protiv -„levih“ i desnih –  pogrešnih pogleda, odvojenih od konkretne istorije. U današnjoj eri društvenog razvoja odgovornost za pravilno saznanje i preobražaj sveta istorija je svalila na pleća proletarijata i njegove partije. Kako u Kini tako i u čitavom svetu proces delatnosti na preobražaju sveta, proces čiji je tok predviđen na osnovu naučnog saznanja, došao je sada do istorijskog momenta od ogromne važnosti, momenta neviđenog u čitavoj istoriji čovečanstva, kada dolazi do potpunog nestajanja tame u Kini i u čitavom svetu i do pretvaranja ovog sveta u dosad neviđeni svetli svet.

Borba proletarijata i revolucionarnih narodnih masa za preobražaj sveta uključuje i ostvarivanje sledećih zadataka: preobražaj objektivnog sveta, kao i preobražaj čitavog subjektivnog sveta – preobražaj svojih spoznajnih sposobnosti – preobražaj odnosa subjektivnog sveta prema objektivnom. Na jednom delu Zemljine kugle – u Sovjetskom Savezu – ljudi već ostvaruju te preobražaje i danas ubrzavaju ovaj proces preobražaja. Kineski narod i narodi čitavog sveta danas takođe prolaze ili će u budućnosti proći kroz proces tih preobražaja.

Kada je reč o objektivnom svetu koji treba preobraziti, u njega se uključuju i svi protivnici preobražaja; oni moraju prvo da prođu kroz etapu preobražaja zasnovanog na prinudi, posle čega će moći da stupe u etapu prevaspitavanja, zasnovanog na svesnosti. Doba kada čovečanstvo bude došlo dotle da svesno preobražava sebe i svet, to će i biti doba komunizma u čitavom svetu.

Kroz praksu otkrivati istine i kroz praksu potvrđivati istine i razvijati istine. Od čulnog saznanja aktivno prelaziti na racionalno saznanje, i, dalje od racionalnog saznanja na aktivno rukovođenje revolucionarnom praksom, na preobražaj subjektivnog i objektivnog sveta. Praksa – saznanje, opet praksa – i opet saznanje, – ovaj oblik u svom cikličkom ponavljanju nema kraja, a sadržaj ciklusa prakse i saznanja svaki put diže se na viši stepen. Takva je u celini teorija saznanja dijalektičkog materijalizma, takav je pogled dijalektičkog materijalizma na jedinstvo znanja i akcije.

 

Mao Ce Tung, Jula 1937.
Izdanje – Vuk Karadžić, Beograd, 1968.
Priprema i dopune – Princip.info

 

---

1. V. I. Lenjin, “Pregled Hegelove knjige “Nauka logike” (Filozosfske sveske, M., 1947, str 185. – Prim. red.  ↩

2. Vidi: K. Marks i F. Engels, “Jedanaest teza o Fojerbahu” (Dela, t. IV, str, 589 – prim. red,); V. I. Lenjin, “Materijalizam i empiriokriticizam” (Dela, t, 14, str. 130 – prim. red.)  ↩

3. V. I. Lenjin, “Pregled Hegelove knjige “Nauka logike” (Filozosfske sveske, M., 1947, str 146. – Prim. red.  ↩

4. V. I. Lenjin kaže: “Da bi se razumelo, treba empirijski pristupiti razumevanju, izučavanju, od empirije se podići do opšteg”. V. I. Lenjin, “Pregled Hegelove knjige “Nauka logike” (Filozofske sveske, M., 1947, str. 178 – prim. red.)  ↩

5. V. I. Lenjin, “Šta da se radi” (Dela, t. 5, str. 341 – prim. red)  ↩

6. V. I. Lenjin, “Materijalizam i empiriokriticizam” (Dela, t. 14, str. 130 – prim. red.)  ↩

7. J. V. Staljin, “Pitanja lenjinizma” (izd. 11, str. 14, – prim. red.)  ↩

8. Vidi: V. I. Lenjin, “Materijalizam i empiriokriticizam” (Dela, t. 14, str. 122, – prim. red.)  ↩