I – “RACIONALNOST” KAPITALIZMA

1. Predstavljaući kapitalističku ekonomsku delatnost kao racionalnu, ekonomska nauka tvrdi da su potrebe prioritetne. Ona ekonomski proces posmatra jednosmerno i ne pita se o poreklu potreba kao takvih, o njihovom dinamizmu, značenju itd …. Ekonomska nauka tvrdi da potrebe “usmeravaju proizvodnju”, a ne pita se da li potrebe koje zauvek okamenjuje i same ne pripadaju određenom načinu proizvodnje. U stvari, zar je moguće da te potrebe, ukoliko su stvarne i od presudnog značaja, ne budu date u samom načinu proizvodnje? Kada bi im prethodio, način proizvodnje ni na njih snažno uticao: shema teoretiča kapitalizma je netačna, jer kako se istovremeno moze tvrditi da su i potrebe i način proizvodnje prioritetni? Ako ima mesta sumnji u kapitalističku upotrebu reči “racionalnost”, reč je o nečemu mnogo širem od liberalne ideologije koja, u naturalističkom kontekstu, svoju racionalnost hoće da predstavi kao racionalnost uopšte i tako sebi pribavi univerzalnost koju, u stvari, zloupotrebljava. U tom svetlu jedan čin izgleda racionalan kada je u skladu s logikom sistema, to jest logikom profita; princip racionalnosti koji važi u klasičnoj ekonomskoj nauci je istorijski proizvod sistema.

2. U kapitalističkoj ekonomiji postoji stvarna hijrerarhija potreba, u zavisnosti od optimalnog korišćenja faktora proizvodnje u odnosu na cilj u skladu sa kojim su ti faktori organizovani, to jest u odnosu na profit. Koherentnost te logike može se razumeti ako se uzmu u obzir zahtevi industrijske politike. “U ekonomskoj teoriji motivacija tradicionalnog preduzetnika bila je uvek maksimalizacija profita … tradicionalna ekonomska teorija počiva i danas na modelu po kome je cilj preduzeća maksimalizacija profita.¹ Smatralo se da je najbitnije ono što se odredi u okviru industrijske politike.

3. Ta “racionalnost” se očituje u korišćenju najnaprednije tehnologije, a naročito računara (nije slučajno što je IBM jedna od najnaprednijih kapitalističkih firmi), u međunarodnom rasprostiranju proizvodnih i prodajnih jedinica, u bezgraničnom podizanju produktivnosti: potrebno je ne samo proizvesti što je moguće više proizvoda u što kraćem vremenu, već dati prioritet “isplativoj” proizvodnji i investicijama, to jest onome što će oploditi kapital. Tako se prioritetnim smatraju one potrebe koje omogućuju prodaju proizvedenih dobara, čime se izbegava avet hiperprodukcije i obezbeđuje “isplativost kapitala”. Privilegovane će biti upravo one potrebe koje firme nameću sa posebnom pažnjom zahvaljujući reklami i istraživanju tržišta. Reklama zasićuje društvenu sredinu terorističkim bombardovanjem parolama i slikama. Ove potrebe, smeštene pri samom vrhu hijerarhije, lako se plaćaju. Rentabilnost ili produktivnost kojom se u uskom polju kapitalizma određuje racionalnost nalazi svoje utemeljenje u višku vrednosti, koji je suština profita: ” … smatra se proizvodnim samo onaj radnik koji kapitalisti pribavlja višak vrednosti ili čiji rad oplođuje kapital.² Razume se da se hijerarhija potreba određuje u odnosu na radnika, i u toj hijerarhiji se privilegišu one potrebe koje se lako plaćaju. No, treba imati u vidu ono što stvara taj višak vrednosti, to jest najamni položaj i odnose dominacije koji ga odlikuju.

U tom svetlu, kada se jedan postupak smatra racionalnim ukoliko smera pribavljanju najvećeg profita, postavlja se pitanje nije li cilj kapitalističke racionalnosti u tome da nas prisili da zaboravimo kako je rasulo samo privremeno, kako u njemu nema ničeg nužnog; dakle, nije li cilj amnezije koju bi htela da nam nametne ta racionalnost – čija je jedna varijanta opijum naroda (danas: reklama i ideologija potrošnje) – nije li, dakle, njen cilj u tome da se “skrene pažnja razočaranih masa i prida narodu mit vlasti, iako stvarna vlast ostaje u rukama vojne birokratije i udružene industrije”, kako to kaže Galbraith.³

Možemo utvrditi da ta “racionalnost”, zasnovana na višku vrednosti i profitu, a uslovljena najamnim radnim odnosom i eksploatacijom čoveka od čoveka, odgovara jedinim potrebama koje priznaje kapitalistički sistem: potrebama koje se mogu platiti. Kao primer te kapitalističke racionalnosti navešćemo jedan pogled na svet u kome referencijalni sistem ostaje liberalna ideologija tržišta. Moglo bi se pomisliti da je plan izraz mišljenja zainteresovanih (to jest, svih građana) i donetih odluka. No, u stvarnosti, kada je u kapitalističkom društvu plan podređen traganju za profitom, to više nije ono što bi trebalo da bude, ili još bolje: odluke slede taj imperativ i u skladu sa njim usmeravaju mišljenja zainteresovanih. Može da postoji plan kako bi se ostvarili profiti i taj plan može da bude podređen onome što bi trebalo da ograniči. Tako se u VI planu kaže: ” … tržište predstavlja najefikasniji način organizacije proizvodnih delatnosti … treba navići Francuze da se njime rukovode”. Upravo u tome je paradoks planifikacije koja govori o tržištu, a ne o planifikaciji i koja priznaje da se na tržište poziva: “Podleganje zakonima konkurentskog tržišta koje će se zadržati kao jedan od temelja naše industrijske ekonomije implicira da je preduzeće pokretano stvaralačkom motivacijom koju čini težnja za profitom”.⁴

lli:

“Neophodno je da svi (ne samo preduzeća, vec i celina različitih društvenih ili profesionalnih kategorija) steknu jasnu svest o dinamizujućoj i efikasnoj ulozi koju profit igra u našoj industrijskoj ekonomiji.”

Upravo na profitu je zasnovana hijerarhija ekonomskih delatnosti i potreba sa stanovišta ekonomije: profit se više ne smatra samo “naknadom za preduzimačev rad”, već postaje znak uspele transformacije virtuelnog tehničkog progresa u ekonomski progres”. Ovo je lako objasniti kada se zna kakvu bi pokretačku ulogu poslodavci hteli da pridaju individualnoj potrošnji, dok je svrha plana upravo u tome da omogući uzimanje u obzir potreba prema skali koja ne vodi načuna o tome da li su one plative ili ne. Čemu plan koji bi ustoličio i pooštrio liberalni sistem? Racionalnost težnje za profitom jeste ugaoni kamen jednog merkantilističkog pogleda na svet koji se čini utoliko nužnijim ukoliko je lažno liberalniji.

II

“Priroda stvari i društva definisana je na način
koji omogućuje racionalno opravdavanje
ugnjetavanja i eksploatacije”.
– Marcuse⁵

Ta navodno kapitalistička racionalnost koristi se u stvarnosti potrebama i vodi računa samo o sredstvima kojima će dospeti do svog cilja – profita. Ona poriče ono što tvrdi da čini. Represivna, ograničena, ona brka cilj i sredstvo: ona je iracionalna.

1. Ona je represivna: to se ogleda u tome što njeni zahtevi služe kao dovoljni argumenti da se u drugi plan potisne zadovoljavanje potreba; te potrebe su podvrgnute represiji i manipulaciji⁶ u ime jednog mistifikovanog opšteg interesa. Ta manipulacija nipošto ne isključuje naturalizaciju potreba kako bi se one okamenile u datom stanju i kako bi se sprečila njihova evolucija. Tim fiksiranjem potreba, kako kaže Marcuse, “održavaju se prevaziđeni oblici borbe za egzistenciju”,⁷ utoliko pre što se najveći značaj pridaje potrebama koje odgovaraju vladajućim interesima. Ta racionalnost, koja se izražava na instrumentalan i tehnički način, održava se unutar postojećih institucija.⁸

Ta društvena racionalnost kaže: jedno radno mesto za svakoga (kada bi to bila istina!), a naročito: svako na svoje radno mesto. Racionalnost maskira eksploataciju, ili još bolje: eksploatacija je postala racionalna. Ipak je ta eksploatacija čoveka iskorišćavanjem njegovih potreba iracionalna zato što nije nužna. Gušenje potreba u svim njihovim oblicima nije, u stvari, nužno sa stanovišta života u društvu, već samo sa stanovišta održanja i razvoja sistema. Ovde se racionalnost sastoji u prilagođavanju društvenih i tehničkih zahteva, pri čemu to prilagođavanje može da prikriva terorističke zahteve, pošto dopire do svih oblasti života i može da se uobliči u okviru kojim se nameće normalno ponašanje. Da bi se to razumelo, potrebno je prodreti do zahteva koje nameće produktivnost i koji sebi podređuju zadovoljavanje potreba. Ta produktivnost, kao najmoderniji industrijski aspekt principa stvarnosti, “iznutra nameće organizaciju želja i potreba pod zakonom sveopšte prinude”, kao što kaže Marcuse.⁹ Nadrepresivni karakter kapitalističkog industrijskog društva proističe iz toga što ono, uspevajući da kvantitativno i kvalitativno zadovolji potrebe koje stvara, “nije ukinulo sveopštu prinudu”.¹⁰ Ta društvena represija dopire do svih oblasti (u obliku hijerarhija koje nisu nužne za proizvodnju, u obliku nadgledanja, administrativnih zlostavljanja itd.). Potrebe mogu da se osete, izraze i zadovolje samo u toj situaciji represivnog ograničavanja, čija se svemoć ne može prenebregnuti. Institucije su sveprodiruće i ko želi izbeći njihovoj ortodoksiji biva proglašen marginalnim; organizacija, proizvodnja i kontrola dostižu, prodiru i terorišu sve više celinu svih oblika ljudskog postojanja.

No, ovde se javlja protivrečnost, pošto ta društvena organizacija, koja nastoji da se predstavi kao ortodoksna i kao izvor zadovoljavanja potreba, ne može te potrebe da zadovolji. Razlog ovome naći ćemo kasnije. Produktivnost, imperativ sticanja dohotka, sprečava izražavanje, razvoj i zadovoljavanje potreba. Vrhunac je u tome što produktivnost uspeva da skrene pažnju sa svog pravog cilja i time ostvaruje mistifikatorski pristanak onih koje obmanjuje. Produktivnost, cilj za sebe, vodi uspostavljanju saglasnosti individualnih i društvenih potreba.¹¹ Tako bi kapitalistički sistem uspeo da ukine sukobe samo posredstvom mistifikacije, pošto je jedina stvarna potreba, sa njegovog stanovišta, potreba za produktivnošću. Sistem predstavlja svoje sopstvene potrebe kao potrebe pojedinaca i prikazuje ih kao “sam izraz uma”.¹²

2. Kapitalistička “racionalnost” nije samo represivna, već i ograničena.

Navodna racionalnost kapitalizma je ograničena pošto ne procenjuje ciljeve: racionalnost se, naime, procenjuje u odnosu na ciljeve, to jest u odnosu na jednu hijerarhiju i prioritet potreba. Pošto se u trgovačkom kapitalizmu na vrhu hijerarhije nalaze potrebe koje se plaćaju, u tom svetlu nema ni smisla govoriti o hijerarhiji.

Jedini sadržaj kapitalističke racionalnosti sastoji se u prilagođavanju sredstava ciljevima i u tome je “tradicionalni stav klasičnih ekonomista”.¹³ Čak i kada bi se, kao što to zahteva minimum logike, racionalnost htela definisati samo odmeravanjem različitih ciljeva kojima se teži, to jest njihovom koherencijom, utvrdilo bi se da se “u političkoj ekonomiji često slede ciljevi koji među sobom nisu saglasni”,¹⁴ uprkos tome što je politička ekonomija, sa stanovišta kapitalizma, po definiciji racionalna. Svaka interpretacija koju predlaže liberalizam da bi se uspešnije odbranila pseudoracionalnost jednog sistema koji odbija da postavi problem vrednosti ciljeva koje sledi, jeste pogrešna pošto pribegava redukciji, isključujući iz oblasti racionalnosti ciljeve koji joj, međutim, jedini mogu pribaviti smisao. Tako postupa i Allais kada kaže:

” … pojmovi ‘racionalnog’ ili ‘iracionalnog’ primenjuju se samo na sredstva, a nikada na krajnje ciljeve”.¹⁵

Time on ograničava racionalnost samo na prilagođavanje sredstava nepromenjenim ciljevima. Najviše što se ovim postupkom može postići jeste konsolidovanje jednog postojećeg (ekonomskog, političkog, tehničkog) sistema, a nikako i kvalitativna, duboka promena, pošto i sama pripada području prethodnog status quoa koji promenu ne predviđa. Međutim, uslovi života se menjaju, razvoj proizvodnih snaga, obim sredstava za proizvodnju, sticanje klasne svesti napreduju. Ne može se prenebregnuti rastući raskorak između tih snaga i zadovoljavanja ili frustracije potreba. Naime, potrebe koje razvija sama društvena organizacija mogle bi da budu potpunije zadovoljene kada bi se otklonile stege koje ograničavaju to zadovoljavanje. Prvi preduslov sastoji se u oduzimanju viška vrednosti, koji ne nastaje samo u uslovima privatnog prisvajanja sredstava za proizvodnju; potrebno je naime, ukidanje svih uslova u kojima su najamni položaj i odnosi dominacije i eksploatacije mogući. Nastavljajući se na Marcuseovu analizu Baran i Sweezy jasno govore o paradoksu jedne “delimične racionalnosti koju prati potpuna iracionalnost”.¹⁶

Optimalno upravljanje ekonomskim sistemom, koje uključuje promene metoda i čije reforme smeraju samo konsolidaciji načina proizvodnje, razlikuje se u stvari od kritičkog preispitivanja samih ciljeva. Dovodeći ciljeve u pitanje, dovodi se u pitanje sam način, tip i odnos proizvodnje. Tragati samo za optimalnom stopom rasta znači zalediti sistem u postojećem stanju; od takvog sistema se kvalitativno razlikuje samo onaj sistem u kome je postojanje najamnog položaja, odnos kapitala, dovedeno u pitanje, bez obzira da li je kapital u privatnom ili državnom vlasništvu. Ne tvrdimo da se najamni može ukinuti odjednom, jer sadašnji nivo produktivnosti nije dovoljan da bi osigurao u celom svetu život i razvoj ljudi. Tvrdimo samo ovo: da bi se ljudi razotuđili nije dovoljno promeniti način proizvodnje.

Ono što iskrivljuje celu sliku nije iracionalnost proračuna pri predviđanju, već njihov odnos prema stvarnosti: ako su ti proračuni iracionalni, to je zbog toga što su otrgnuti od osnova i ciljeva koji bi ih opravdavali, “pošto su izdvojeni iz stvarnog konteksta u kome nastaju činjenice i u kome se određuju njihove funkcije”.¹⁷ Ta racionalnost je nedostatna i iracionalna zato što je izdvojena iz konteksta u odnosu na koji poprima (ili bi trebalo da poprima) smisao; ona je varljiva zato što se predstavlja onakvom kakva nije. Predstavljajući se potpunom, mada je samo delimična, njen smisao biva iskrivljen kao što je iskrivljen i smisao jednog ponašanja ili reči izdvojene iz konteksta. Ta tehnička, lokalna racionalnost nedostatna je i može se osporiti jednom širom, sveobuhvatnijom racionalnošću. Kao što i širina područja svesti doprinosi razumevanju jedne pojave, tako ni sama racionalnost sredstava nije dovoljna da bi se učinili racionalnim ciljevi i ekonomske odluke. Ima odluka i prioritetnih izbora iracionalnih u određenim okolnostima koje danas više nisu neumitne, a proizlaze iz podele na našoj planeti na siromašne i bogate. Pri tome, jedni koriste siromaštvo drugih kako bi utvrdili svoje bogatstvo. Iracionalno je racionalno proizvoditi neke robe. Odmaklo usavršavanje proizvodnje sistema kojima se ljudi pritiskuju ne čini tu proizvodnju racionalnijom. Iracionalnošću cilja poriče se napredak sredstava.

Sistem univerzalizuje ono što je relativno u određenom trenutku i na određenom mestu; on želi da nas ubedi kako je izraz jednog univerzalnog uma, kao što je pre dva veka hteo da se predstavi kao izraz prirodnih zakona. Videli smo da su potrebe kulturno utemeljene i relativne, a još nam je jasnije kako se kapitalistička ekonomija zatvara u pojedinačnost svog utvrđenog nereda, iako tvrdi da predstavlja univerzalnost prirodnog poretka. Utvrđujući svoje norme kao norme uopšte, svoje pravo kao pravo uopšte, svoju kulturu kao kulturu uopšte,  svoj model rasta kao jedini model razvoja, kapitalistička ekonomija je totalitarna, a njen liberalizam je samo jedan aspekt ili momenat njenog terorizma. Ona kaže: ono što je dobro za mene dobro je po sebi. Empirizam ili pozitivizam koji odlikuju taj sistem ne postavljaju problem ciljeva koje ekonomska delatnost sebi postavlja. Represivna i ograničena, ta navodna racionalnost u stvari je iracionalna.

Ta iracionalnost potiče iz dvostrukog izvora: s jedne strane, iz apstrakcije stvarnosti, odnosno procesa proizvodnje u ekonomskom sistemu, društvenog života i kulture koji su nerazdvojno povezani, konkretnih, doživljenih, proizvedenih i narastajućih potreba i, s druge strane, iz odvojenosti od svrhovnosti. Ne samo što se pitanje svrhovnosti ne postavlja – pošto se razvoj odvija sam po sebi – već je kritičko razmišljanje svedeno na izbor i upotrebu sredstava. Tako jedini cilj kome se smera ostaje profit koji, naturalizujući se i šireći se, poprima vrednost prava. U istom smislu kapitalizam često predlaže razdvajanje društvenog od ekonomskog: ovo razdvajanje je iste vrste kao i prethodno, pošto razdvaja življenu stvarnost od iskrivljene slike koja se o njoj stvara. Ovim razdvajanjem ekonomsko se svodi na tehnološko u kome bi vladala racionalnost a društveno na ljudsko, prožeto subjektivnošću. Proglasiće se da je cilj ekonomije čisto tehnički, što znači da se u ime ravnoteže smera povećanju profita. Još više ta racionalnost služi izbegavanju političke promene i teži da onemogući svaki razvoj, ili kao sto kaže A. Touraine: ” … fenomen racionalnosti može se nametnuti takvom snagom da onemogućuje stvaranje jednog političkog pokreta”.¹⁸ Jer, predstavljajući se kao jedina objektivna vizija, on onemogućuje lli obesnažuje svako alternativno istraživanje. Tako je “tehnološka racionalnost postala politička racionalnost”.¹⁹ Nastoji se da se na individualni nivo svedu potrebe koje nisu potrebe kolektiva, već vladajuće politike.

Ta racionalnost je iracionalna i kada pretpostavlja da su potrebe zauvek date. No, kao što smo videli, potreba poprima smisao samo u odnosu na određene izuzetne okolnosti koje su i same stvorene sistemom. Jedna takva istorijska okolnost već je postojala pre kapitalizma. No, kapitalizam je do krajnjih granica razvio proizvodne snage, našao načina da podmiri potrebe, ali bi se one ugasile kada bi ih u potpunosti zadovoljio. Stoga mora racionalno da stvara potrebe kako bi opstao, ali u isto vreme i da ih frustrira kako bi ih očuvao kao potrebe. Između potrebe ili, kažimo, težnje i njenog zadovoljavanja uvek treba sačuvati prostor ispod ili iznad koga se nailazi na frustraciju ili ravnodušnost. Ta racionalnost kapitalističke proizvodnje je, dakle, još uža pošto je ograničena, s jedne strane profitom, koji je cilj sistema, a sa druge, u istom sistemu stvorenom mogućnošću zadovoljavanja potreba. Potreba ostaje izlika za proizvodnju, to jest, ne samo što je proizvodnja na prvom mestu i izaziva potrebu, već je njoj  potrebna potreba kako bi je opravdala. U sistemu kapitalističkog potrošačkog društva, to jest, u jednoj mistifikovanoj predstavi, potreba je postala samo reč, iaka je ona u stvari egzistencijalni nedostatak. Taj egzistencijalni nedostatak stvarno se eksploatiše time što se predstavlja zadovoljenim, iako se, u stvari, zadovoljava samo predstava nedostatka, njegov semantički izraz. Kao što zadovoljenje potreba ne može u kapitalističkom sistemu da bude cilj kome se teži (pošto je taj cilj profit), tako to zadovoljenje ne može da bude ni sredstvo društvenog razvoja. Dakle, nezadovoljstvo koje sistem stvara blokira ekonomski rast. No, nije to i najmanja iracionalnost koju sistem stvara.

Iracionalna zastarelost koja se planira u proizvodnji dobara-roba nije ni za koga misterija, ali treba utvrditi da ona pripada području proizvodnje zanakova. Postoji opasnost da se stvarnost u kodiranju izgubi, pošto su potrošna dobra prezasićena simbolizmom. U stvari, troši se zato što se ne moze stvarati ili odgovarati stvarnim potrebama. Tako se zatvara krug u kome se izgubio smisao.

Ta protivrečnost između, sa jedne strane, tehničke mogućnosti da se brzo zadovolje sve potrebe i, sa druge, činjenica da kapitalizam mora, kako bi preživeo, da stvara nove potrebe, to jest mora održavati tu iracionalnu nesaglasnost između potreba i dobara, moze se izraziti sa gledišta rentabilnosti. Kapitalizam koji bi mogao zadovoljiti ono što nam se čini potrebama mora, ukoliko želi da se razvija povećavajući svoj višak vrednosti, stvarati nove potrebe i nove oblike njihovog zadovoljavanja. Ima potreba bez dobara (jer te potrebe nisu za sistem rentabilne, mada ih on stvara), kao i dobara bez potrebe. Ta logika stvaranja potreba je u osnovi iracionalna zato što sistem nužno održava nemogućnost zadovoljaanja potreba koje bi trebalo podmiriti. Sistem ne sme da zadovolji potrebu, već na nju mora da odgovori u meri koja omogućuje njeno obnavljanje. Kao da je reč o bolesniku koga ne treba niti pustiti da umre, niti sasvim izlečiti, jer bi se u oba slučaju izgubila klijentela. Sistemu je potreban nedostatak sredstava za zadovoljavanje potreba kako bi mogao da funkcioniše, to jest, da održava taj nedostatak.

Kako bi, dakle, kapitalistički sistem mogao da vodi obilju (a ono nije isto što i društvo u kome ima dobara u izobilju), shvaćenom kao zadovoljavanje svih potreba, a da istovremeno ne dođe do razaranja ekonomskog sistema? Zadovoljiti potrebe ostaje za kapitalizam zahtev koji, na nivou ideologije, osporava ono što potvrđuje stvarnost. Kako je kapitalizmu potrebno da potražnja bude veća nego ponuda, on je bez prestanka prinuđen da stvara više potreba nego što će na kraju zadovoljiti, jer potrebno je rasprodati postojeću proizvodnju i održati njen ritam. U ovome se izražava ne samo nesposobnost kapitalizma da razvija čoveka, već i činjenica da on čoveka čini stranim njegovim potrebama kao nedostatku. Kapitalizam mora neprestano, sistematski, u svim oblastima, da razvija želje (reklama svojim opij1umom prožima kolektivni mentalitet) do te mere da se, kao što kaže Chombart de Lauwe, “rascep između težnji i sredstava ne smanjuje, već povećava”. Tako je “za čoveka koji se prepusti tom mehanizmu sve zamornije živeti”.²⁰  Sistem mora stalno da pazi kako potrebe ne bi bile potpuno zadovoljene; on mora stalno da stvara nove težnje, pre nego što stare budu ostvarene.²¹ U protivnom, dolazi do krize hiperprodukcije, do podizanja cena manjom ponudom, do društvene krize koja nastaje otpuštanjem zaposlenih.

Potrošač potrebu oseća subjektivno i pridaje objektu koji bi je mogao zadovoljiti upotrebnu vrednost, no ova postoji samo u njegovoj svesti, to jest kroz predstavu koju on stvara o potrebi kada, u određenqm trenutku i na određenom mestu, oseti nedostatak. U tom svetlu, reklama i moda mogu se smatrati sistemima koji proizvode te predstave upotrebne vrednosti po sebi, ali samo u određenom kontekstu već stvorenom u svetu predstava. Individualne predstave uključuju se u sistem predstava. Upotrebna vrednost nekog predmeta predstavlja oblik koji za mene poprima predstava o predmetu za koji osećam potrebu, pri čemu društvo stvara i sam sistem predstava. Sa jedne strane, postoji istovetnost proizvodnje i potrošnje, a sa druge, potrošnja se može posmatrati kao proces diferencijacije, to jest kao element reprodukcije sistema predstava. U kapitalističkom sistemu proizvod nije stvoren zbog njegove upotrebne, već prometne vrednosti: “… veliki deo efektivnog rada uloženog u proizvodnju automobila nema za cilj da proizvod učini korisnijim, već da se on lakše proda”.²² Pošto je sve podređeno zakonu tržišta, pošto je svako dobro roba, pošto se sve procenjuje novcem, dovoljno je povećati prometnu vrednost jednog dobra da bi mu se, na nivou predstava, pridala veća upotrebna vrednost. Tako je sa gadgetima … Svakako, ovo ne znači da verujemo u artificijalizam koji bi bio u stanju da potrebu stvori ex nihilo, već se, kao što smo videli, radi o simboličkoj vrednosti znakova.

Težnja za profitom opterećena je drugom vrstom iracionalnosti. Za vreme društvenih nedelja u Lille-u, posvećenih analizi liberalnih ekonomija, H. Bartoli je izjavio da u našim zapadnim društvima: ” … profit još uvek vrši prevashodnu funkciju, rad ostaje instrument svojine, a politička vlast garant trgovačkog poretka”.²³

Profit se može kritikovati kao cilj, a ima ciljeva koji su po sebi iracionalni. Zašto proizvoditi? Da bi se zadovoljile potrebe, reći će se. No, ova izlika prikriva stvarnost koja je osporava: proizvodi se da bi se ostvario profit. Pošto se zna da profit izvire iz viška vrednosti, to jest iz eksploatacije ljudskog rada, težnja za profitom ne može se uzdići do opšteg cilja. Jer, eksploatacija iziskuje postojanje eksploatatora i eksploatisanih. Stoga je težnja za profitom cilj samo nekih, cilj kome se drugi podvrgavaju. Pošto postoji eksploatacija, postoji i profit; profit jednih može se ostvariti samo na štetu drugih. Na tome počiva iracionalnost sistema koji svuda uspostavlja ratno stanje i pokazuje koliko je društvo koje podnosi taj sistem još uvek u preistoriji. Interes jednih može se, dakle, ostvariti samo na štetu interesa drugih i takav sistem nije još društvo, već ostaje džungla. Nemogućnost da se proces tog tipa univerzalizuje dovodi do jedne protivrečnosti: profit i stvaranje stalno novih potreba koje ostaju nezadovoljene ne može biti cilj a da ne dođe do sloma. Još više, svaka delatnost je usmerena svemu drugom osim samoj sebi i onome što je pokreće. No, težnja za profitom ne može biti cilj, već je to vraćanje delatnosti njoj samoj. Težnja za profitom je kao cilj iracionalna zato što je neurotična:

“Duboki uzrok instinkta za sticanje profita nije potreba da se stekne ili poseduje, već je to izraz narcisoidnih potreba, želje da se bude priznat u sopstvenim i tuđim očima”.²⁴

Kapitalistička racionalnost počiva na nekim svojstvima čije je neurotično poreklo očigledno; neke manifestacije analognog karaktera mogu se zapaziti u odlikama buržoaskog kapitlizma; takva je naročito ljubav prema “redu”, koji može da ide do tvrdičluka, tvrdoglavosti, visokog uvažavanja posedovanja nagomilavanja stvari i kolekcionarske strasti. Psiholozi su često ukazivali na vezu koja postoji između suzdržavanja i štednje. Tako psihoanahtlcar E. Fromm u osnovi tvrdi da je izučavanje karaktera dragoceno za razumevanje kapitalističkog duha: “: … čvrsta harmonija i korespondencija uspostavlja se između tih karakternih crta i tipičnih odlika analnog karaktera”.²⁵

U stvari, želja za profitom nije ništa drugo do bojazan od seksualnog neuspeha, što se pretvara u volju da se gospodari proizvodnjom, proizvođačem, proizvodom, to jest, da se prvom upravlja, drugom služi, a treće prisvaja.

Napokon iracionalno je svuda težiti za sticanjem profita pošto se time koriste prirodni izvori i ljudi, a budućnost žrtvuje sadašnjosti. Proizvodne snage se iscrpljuju u neprestanim sukobima, mada bi sjedinjene umnogostručile rezultate. No, to bi pretpostavljalo viziju. društva i njegove privrede kao zajednice koja upravo isključuje profit. Nekoliko pnmera: pod delovanjem zakona profita kome se podvrgavaju investiranje, proizvodnja i ekonomski rast, dospeva se do iracionalnosti po kojoj su investicije u automate u barovima veće od budžeta za domove kulture, a prihodi duvanske industrije ravni ukupnom budžetu zdravstva. Ako je tržište tako dobar regulator, zašto je naoružanje jedna od najprosperitetnijih grana industrije? Postoji logička protivrečnost između politike sile i zadovoljavanja potreba, između nagomilavanja oružja i gladi u trećem svetu.

3. Iracionalnost ne potiče samo iz represivnog i ograničenog karaktera te pseudoracionalnosti, već i iz brkanja sredstava i ciljeva i protivrečnosti među samim ciljevima. Kada razmena i proizvodnja postanu ciljevi, sredstva se shvataju kao ciljevi. Bez sumnje, postoji neurotična potreba za razmenom (obećanja, krvi, žena, poklona), ali razmena, čak i u potlaču, može da postane sredstvo različitih ciljeva, kao što je, na primer, obogaćivanje sopstvenog bića promenom, saznanjem onoga što se nema i što se zamišlja, željom da se čovek potvrdi kao vrednost u očima drugih, ali i da se drugim zavlada pobedivši ga ili ga “obavezavši”, kao što to čini savremeni merkantilizam: tada se novčanom snagom želi postati nešto više.

U civilizaciji koja je prihvatila norme kapitalizma postoji protivrečnost između pojavnog i suštinskog interesa: dok jedan nastoji da očuva strukturu koja omogućuje sticanje profita, drugi tvrdi da odgovara potrebama (pošto odgovara platežnoj potražnji). Bez sumnje, najgora je politika ekonomizma, sa svojom pseudoracionalnošću profita i pseudofatalnošću progresa. Tako u mnogim oblastima, a naročito u oblasti kolektivnih potreba, iza argumenata o ekonomskoj racionalnosti kriju se interesi organizacija koje nastoje da očuvaju svoju političku vlast. Primer takve iracionalnosti može se videti u načinu na koji sistem predstavlja ekonomsku ekspanziju kao cilj, pošto ova omogućuje punu zaposlenost: više se zapošljavanje ne organizuje zbog ekspanzije, već se ekspanzija postavlja kao prioritetan cilj koji može da omogući zaposlenost: želi se obimna proizvodnja da bi se ostvarila puna zaposlenost. Proizvodnja se smatra ciljem, što iziskuje potrošnju kao sredstvo kojim bi se obnovila proizvodnja. Ili, kao što pokazuje Weisskorf-ova analiza:

“Treba proizvoditi više dobara kako bi se zaposlilo više ljudi, a više ljudi može se zaposliti samo ako se troši više dobara. Normalan odnos između proizvodnje i potrošnje je izokrenut: sada se tvrdi da je povećana proizvodnja potrebna kako bi se fabrike, mašine i ljudi održali u pogonu. Tako je stvoren zatvoreni krug: ljudi treba da troše kako bi radili. To je potpuno besmisleno”²⁶

Eto primera onoga što želimo da istaknemo kada kažemo da iracionalnost kapitalizma izvire iz poremećenog odnosa između ciljeva i sredstava, odnosa u kome je proizvodnja postavljena kao cilj. No, puna zaposlenost je nespojiva sa kapitalističkim sistemom. Pokazalo se da je neophodno održavanje određenog nivoa nezaposlenosti, što je nazvano “blagom nezaposlenošću”, koja često predstavlja veliki deo aktivnog stanovništva (4% u SAD, 2% u Velikoj Britaniji, 2,5% u Francuskoj). Radi se, dakle, o nezaposlenosti koja više nije uzgredna, već sistematska; ona treba da ograniči nadnice i da ih uskladi sa težnjom o sticanju profita. Dakle, kada se govori o racionalnosti kapitalizma, treba o njoj suditi u skladu sa kriterijumima samog kapitalizma. Tada se vidi koliko je ta racionalnost protivrečna pošto ne odgovara stvarnom životu: ona vodi trošenju i rasipanju radne snage; ona racionalno organizuje razaranje; ne troši dobra kako bi zadovoljila potrebe za zdravljem koje stvara; ona siluje ljupkost (B. de Jouvenel) života nepotrebnim hijerarhijskim odnosima; ona rđavo organizuje i čuva okolinu; ona zaista razvija racionalnu borbu protiv života, nadrepresiju potreba, to jest nepotrebnu represiju društvenog života. Ta bolesna svrhovnost povezana je sa činjenicom da su individualne potrebe prioritetnije od kolektivnih, one koje se plaćaju od onih koje se ne plaćaju. To nema ni smisla, ni značenja: budućnost je podređena sadašnjosti i u tome se izražava jedan mentalitet koji nije u stanju da zacrta krupne planove razvoja, a još manje da omogući sreću. Sistem ne uspeva da se odbrani od sopstvene strukturalne kratkovidosti u organizovanju budućnosti i predviđanju svog budućeg razvoja. Kao i apstraktnom duhu, nedostaje mu otvorenost prema području svesnog, nedostaje mu sinoptička vizija kojom se istovremeno obuhvataju sredstva i ciljevi, pa i oni udaljeni.

Manipulacija potrebama je savremeni oblik otuđenja pošto primorava potčinjene klase da prihvate način života i, što je još teže prozreti, sisteme vrednosti vladajućih klasa. Reč je o “pokornom proletarijatu”, kako to kaže Chombart de Lauwe, proletarijatu lišenom sopstvenog načina mišljenja, života i osećanja. Kao što kaže L. Seve:

“Radnik se prepoznaje u govorima koje o njemu drži vladajuća klasa … Kapitalistički sistem stvara ideal radnika (odgovoran i hrabar radnik koji proizvodi za opšte dobro), identifikujući članove kapitalističkog društva sa modelom serijskih ideala koje stvara vladajuća ideologija”²⁷ (Ova tvrdnja tiče se kako odnosa između nerazvijenih i drugih zemalja, tako i odnosa klasa unutar jedne zemlje).

Potrošnja učvršćuje podelu na klase, pošto je klasna podela, kao i potrošnja, proizvod načina proizvodnje. Ovo trgovačko društvo – zamenimo ovim izrazom dvosmislen pojam “potrošačko društvo” – razvija otuđenje u novcu i pomoću njega. U stvari, novac postaje cilj po sebi, kao što je to istakao već Marks u svojim beleškama o otuđenju.²⁸ Neurotičnom nagomilavanju novca zbog njega samog, o čemu smo već govorili, odgovara proizvodnja zbog proizvodnje (kao što potrebi kapitalističke ekonomije, koja je potreba za novcem, odgovara potreba koju stvara sama ta ekonomija, a i ta potreba jeste potreba za novcem, to jest vladavina kvantiteta, apstrakcije). Novac ima svoje hramove, svoje sveštenike, svoje obožavaoce, služe mu vernici koji su, da bi ga više slavili, spremni da se međusobno poubijaju pošto žele da ga poseduju (novac se predstavlja kao dovoljan uslov za sreću), mada su u svom slepilu njime opsednuti i mada je ta zamena za izmet (u okviru analne fiksacije) proizvod njihove mašte. Ta obmana je udvostručena neshvatanjem jednog drugog procesa: ljudi misle da su bogati, iako im posedovanje, i sa njim povezano cepanje njihovog života, prikriva duboku bedu njihovog bića. Međutim, “bogat čovek je onaj koji sopstvenu realizaciju oseća kao unutrašnju nužnost, kao potrebu”.²⁹

Paradoksalno, ono od čega stvarno pate žrtve kapitalističkog otuđenja novcem jeste siromaštvo potreba, erotska nesposobnost. Zaokupljeni, osiromašeni plitkom razmenom novca, horizontalnom razmenom stvari koje, kao robe, reprodukuju dijastolično funkcionisanje novčano-fekalne razmene, oni više ne mogu da žele. Ta ekonomija pati od korenitog izopačenja smisla, svrstavajući bogatstvo među sredstva kojima se stiču sama ta sredstva – i to sredstva za zadovoljenje potreba koje stvara sama ekonomija da bi se održala. To je logička i ekonomska protivrečnost, posledica mnogo dubljeg izopačenja: ljudsko biće svedeno je na sredstvo, robu, pri čemu posedovanje te robe postaje cilj kojim se popunjava nezadovoljstvo stvoreno u kapitalizmu koji ne omogućuje ljudski život i istinsku autonomiju. Odista, kako se u tom sistemu drugi čovek može smatrati nečim što nije sredstvo, dakle, nečim što ne omogućuje dodatno sticanje, odnosno onim što, povećavajući se, izgleda kao da ispunjava prazninu bića? Posednici-žrtve ne znaju za želju, ne znaju da je “siromaštvo pozitivna veza koja omogućuje čoveku da kao potrebu oseti najveće bogatstvo: drugog čoveka”.³⁰ Napokon, oni ne znaju da razmena obogaćuje – ili, pre, oni svode razmenu na razmenu roba, a bogaćenje na novčano bogaćenje. No, najneposrednija i najplodnija razmena jeste razmena između bića (semenja, osećanja i razuma), dok razmena dobara dolazi tek posle. Dakle, obogaćivanje kulture temelji se na dodirima njenih različitih delova, a trgovačko društvo guši originalnost i razlike anonimnošću koju stvara, jedinstvenim modelom individualnog i kolektivnog razvoja koji nameće, izazivajući kod onih koji nisu potpuno otuđeni, potrebu da budu priznati kao jedinstveni i poštovanja dostojni.

U kompleksu psiho-socijalnih odnosa postoje neaktuealizovane mogućnosti. Često radnik ne može da dođe do izražaja i kreativnosti koju bi mogao da razvije i kojom bi obogatio svoju okolinu. On je podvrgnut društvenim potrebama “koje su mu strane i koje oseća kao prinudu; sve što stvarno radi samo je sredstvo, a živi da bi imao od čega da živi”.³¹ Dakle, u tom svetlu, ima li većeg apsurda nego izgubiti život zarađujući za život?

 

L’homme et la societe, 1974
Prevod: Aljoša Mimica
Priprema: Princip.info

 

---

1. “Sociološke motivacije preduzetnika u modernom preduzeću”, R. L Monsen, u Economie Appliquee, Tom XVII, No. 4, 1964, str. 544-545.  ↩

2. Marx, Pleiade, str. 1002.  ↩

3.  Ekonomska nauka kao sistem verovanja”, Recherches Economiques de Louvain, No. 2, sept. 1970, str. 96.  ↩

4.  Rezime i izveštaj Mont j oie-Ortoli , 1968  ↩

5. Jednodimenzionalni čovek, franc. izd., str. 188.  ↩

6. Ibid, str. 31  ↩

7. Ibid, str. 32  ↩

8. Ibid, str. 45  ↩

9. Um i revolucija, franc. izd., str. 27.  ↩

10. Ibid, str. 26  ↩

11. Ibid, str. 26 ↩

12.  Eros i civilizacija, franc. izd., str. 140.  ↩

13. Mosse, u Potrebe za potrošnim dobrima, Razgovor u C. N. R. S., 1963, str. 13.  ↩

14. Ibid  ↩

15. Ibid  ↩

16.  Marcuse, op. cit., str. 313.  ↩

17. Jednodimenzionalni čovek, str. 238.  ↩

18. Economie Appliquee, T. XXVII, No. 4, 1964, str. 533.  ↩

19. Jednodimenzionalni čovek, str. 25, 41, 42.  ↩

20. Za jednu sociologiju aspiracija, str. 247.  ↩

21. Ibid, str. 22  ↩

22.  Monopolni kapital, franc. izd., str. 128.  ↩

23.  Marx, Plejade, I, str. 158.  ↩

24.  E. Fromm, Kriza psihoanalize, franc. izd., str. 248.  ↩

25. Ibid, str. 262, 271.  ↩

26.  The Quartely Review of Economics and Business, 1964.  ↩

27.  Cahiers du C. E. R. M., Psihoanaliza i marksizam, str. 44.  ↩

28. Marx, Beleške o otuđenJU, PleJade, T. I., str. 2390  ↩

29. Ibid, str. 37  ↩

30. Ibid, str. 2, 399  ↩

31. Ibid  ↩