Ovo je jedinstvena revolucija za koju neki drže da protivureči jednoj od najortodoksnijih premisa revolucionarnog pokreta, izražene od strane Lenjina: “Bez revolucionarne teorije nema revolucionarnog pokreta.” Bilo bi pogodno reći da revolucionarna teorija, kao izraz društvene istine, prevazilazi svaki proglas o njoj; to jest, čak i ako teorija nije poznata, revolucija može da uspe ukoliko se istorijska stvarnost ispravno tumači i ako se uključene snage pravilno koriste. Svaka revolucija uvek inkorporiše elemente veoma različitih tendencija koji se, ipak, podudaraju u akciji i u njenim najneposrednijim ciljevima.

Jasno je da ako lideri imaju adekvatno teorijsko znanje pre akcije, oni mogu izbeći iskušenja i greške ukoliko usvojena teorija odgovara realnosti.

Glavni akteri ove revolucije nisu imali usaglašene teorijske kriterijume; ali ne može se reći da su bili neznalice po pitanju različitih koncepata istorije, društva, ekonomije i revolucije o kojima se danas u svetu vodi rasprava.

Duboko poznavanje realnosti, blizak odnos sa narodom, odlučnost oslobodilaca u cilju, i praktično revolucionarno iskustvo pružili su našim liderima priliku da formiraju kompletan teorijski koncept.

Gorenavedeno treba smatrati uvodom u obrazloženju ovog fenomena koji je zaintrigirao ceo svet: kubanske revolucije. Ona je delo vredno izučavanja u savremenoj svetskoj istoriji: kako i zašto je grupa ljudi, razbijena od strane opremljenije i superiornije vojske, prvo uspela da preživi, pa ojača, zatim postane jača od neprijatelja u borbenoj zoni, onda otvori nove borbene zone, i na kraju porazi neprijatelja na bojnom polju, iako i dalje brojčano inferiorna.

Normalno je da mi, koji često nismo pokazali neophodnu brigu za teoriju, nećemo rizikovati da obrazlažemo istinu kubanske revolucije na način kao da smo bili njeni gospodari. Jednostavno ćemo pokušati da damo osnove, sa kojih se može tumačiti ova istina. U stvari, kubanska revolucija mora se podeliti u dve potpuno različite faze: u oružane operacije do 1. januara 1959, i političku, ekonomsku i društvenu transformaciju od tada.

Čak i ove dve faze zaslužuju dalje potpodele. Međutim, nećemo ih izvesti sa stanovišta istorijskog izlaganja, već sa stanovišta evolucije revolucionarne misli njenih lidera kroz njihov kontakt sa narodom. Uzgred, ovde se mora uvesti opšti stav prema jednom od najkontroverznijih pojmova savremenog sveta: marksizmu. Na pitanje jesmo li ili nismo marksisti, naš stav je isti onaj koji bi zauzeo fizičar ili biolog na pitanje da li je “njutnovac”, ili “pasterijanac”.

Postoje neke istine koje su toliko evidentne, toliko deo ljudskog znanja, da je sada beskorisno diskutovati o njima. Čovek treba da bude “marksista” sa istom prirodnošću sa kojom je “njutnovac” u fizici, ili “pasterijanac” u biologiji, uzevši u obzir da ako činjenice utvrde nove koncepte, ovi novi koncepti se nikada ne oslobađaju onog dela istine sadržanog u starijim konceptima koje su prevazišli. Takav je slučaj, na primer, sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta ili Plankovom “kvantnom” teorijom u odnosu na otkrića Njutna; one ništa ne oduzimaju veličini engleskog naučnika. Zahvaljujući Njutnu, fizika je uspela da se unapredi dok nije postigla nove koncepte prostora. Engleski naučnik im je dakle obezbedio odskočnu dasku.

Napredak u društvenoj i političkoj nauci, kao i u drugim oblastima, pripada dugom istorijskom procesu čiji se delovi povezuju, sabiru, oblikuju i stalno usavršavaju. U istoriji ljudske rase postoji kineska, arapska ili indijska matematika; danas, matematika nema granice. Tokom istorije imali smo grčkog Pitagoru, italijanskog Galileja, engleskog Njutna, nemačkog Gausa, ruskog Lobačevskog, itd. Tako je u oblasti društvenih i političkih nauka, od Demokrita do Marksa, duga serija mislilaca dodavala svoje originalne istrage i akumulisala telo iskustva i doktrina.

Zasluga Marksa je što je iznenada proizveo kvalitativnu promenu u istoriji društvene misli. On tumači istoriju, razume njenu dinamiku, predviđa budućnost, ali pored tog predviđanja (koje zadovoljava njegovu naučnu obavezu), on izražava revolucionarni koncept: svet ne sme samo da se tumači, mora i da se transformiše. Čovek prestaje da bude rob i alat njegove okoline i pretvara se u arhitektu svoje sudbine. U tom trenutku, Marks preuzima ulogu obavezne mete za sve one kojima je u interesu očuvanje starog – slično kao sto je pre njega radio Demokrit, čiji je rad bio spaljen od strane Platona i njegovih učenika, ideologa atinske robovske aristokratije. Počevši sa revolucionarnim Marksom, politička grupa sa konkretnim idejama se uspostavlja. Zasnivajući se na divovima, Marksu i Engelsu, i razvijajući kroz više faza, preko ličnosti kao što su Lenjin, Staljin i Mao, ona uspostavlja telo doktrine i daje primere za pratnju.

Kubanska revolucija odvodi Marksa do tačke gde je on ostavlja nauku da bi preuzeo revolucionarnu pušku. I ona ga odvodi do te tačke, ne u revizionističkom duhu, da se bori protiv onoga što sledi Marksa, ili oživljavanja “čistog” Marksa, nego zato što se do tog trenutka Marks, naučnik, stavio van istorije koju je studirao i predvideo. Od tada se Marks, revolucionar, mogao boriti u istoriji.

Mi, praktični revolucionari, pokretanjem sopstvene borbe, jednostavno ispunjavamo zakone predviđene Marksom, naučnikom. Mi se jednostavno prilagođavamo predviđanjima naučnog Marksa dok putujemo ovim putem pobune, boreći se protiv starih struktura vlasti, nalazeći uporište u narodu za uništenje ove strukture, i uzimajući sreću ovog naroda kao osnovu naše borbe. To znači da, i to dobro je naglasiti to još jednom: Zakoni marksizma su prisutni u događajima kubanske revolucije, nezavisno od onoga što njeni lideri ispovedaju ili u potpunosti znaju o tim zakonima sa teorijskog stanovišta. . .

Svaki od tih kratkih istorijskih momenata u gerilskom ratovanju formulisao je različite društvene koncepte i različita razumevanja kubanske stvarnosti; oni su uobličili misao vojnih lidera revolucije – koji će vremenom zauzeti pozicije političkih lidera.

Pre iskrcavanja sa Granma-e, dominirao je mentalitet koji se, u izvesnoj meri, može nazvati “subjektivističkim”: slepo verovanje u brzu popularnu eksploziju, entuzijazam i vera u moć da se likvidira režim Batiste brzim oružanim ustankom u kombinaciji sa spontanim revolucionarnim štrajkovima, i postepen pad diktatora. . .

Posle iskrcavanja usledio je poraz, gotovo potpuno uništenje snaga, i njihovo pregrupisanje i integracija u gerilu. Odlika tih nekoliko preživelih, ispunjenih duhom borbe, bila je razumevanje da je računanje na spontane eksplozije nemira širom ostrva bila zabluda, iluzija. Oni su takođe shvatili da će borba biti duga i da će zahtevati ogromno učešće seljaka. U tom trenutku, seljaci su prvi put stupili u gerilski rat.

Dva događaja – ne toliko bitna u smislu broja boraca, koliko u smislu psihološke vrednosti – su otpočeta. Prvo, antagonizam između ljudi iz grada, koji su činili centralnu gerilsku grupu, i seljaka je izbrisan. U početku seljaci nisu pokazali poverenje ovoj grupi i plašili su se varvarske odmazde vlade. Dve stvari su se u ovoj fazi pokazale kao veoma važne za međusobno povezane faktore: Za seljake, progoni i zverstva vojske nisu bili dovoljni da stave tačku na gerilski rat, iako je vojska bila u stanju da im likvidira kuće, useve i porodice. Našli su utočište kod gerilaca i to je bilo dobro rešenje. Sa druge strane, gerilci su naučili neophodnost, svaki put sve jasniju, osvajanja seljačkih masa. . . .

Posle neuspeha velikog napada Batiste na pobunjeničku vojsku, rat pokazuje novu karakteristiku: Korelacija snaga okreće se ka revoluciji. U roku od mesec i po dana, dve male čete, jedna od osamdeset i druga od stotinu četrdeset ljudi, konstantno okružene i uznemiravane od strane vojske koja je mobilisala hiljade vojnika, prešle su ravnicu Camagüei, stigle u Las Villas, i otpočele posao presecanja ostrva na dva dela.

Može delovati čudno, neshvatljivo, pa čak i neverovatno da dve čete takve male veličine – bez komunikacije, bez mobilnosti, bez najelementarnijeg oružja modernog ratovanja – mogu da se bore protiv dobro obučenih, i iznad svega, dobro naoružanih vojnika.

Osnovno [pobedi] je odlika svake grupe: što manje komfora gerilac ima, to je više iniciran u surovost prirode, više se oseća kao kod kuće; njegov moral je viši, njegov osećaj sigurnosti veći. Istovremeno, on je naučio da rizikuje svoj život u svim okolnostima koje ga zadese, da ga poveri sreći, kao bačeni novčić; i uopšte, kao krajnji rezultat ove vrste borbe, individualnom gerilcu vrlo je malo važno hoće li preživeti ili ne.

Neprijateljski vojnik u kubanskom primeru, koji sada razmatramo, je mlađi partner diktatora. On je čovek koji dobija poslednje preostale mrvice u dugom nizu profitera koji počinje na Volstritu i završava sa njim. On je sklon da brani svoje privilegije, ali je sklon da ih brani samo u meri u kojoj su za njega važne. Njegova plata i penzija su vredne nešto patnje i opasnosti, ali nisu vredne njegovog života; ako je cena da ih zadrži njegov život, bolje mu je da ih se odrekne, odnosno, da se povuče ispred opasnosti od gerile. Od ova dva koncepta i ova dva morala izvire razlika koja će izazvati krizu 31. decembra 1958. godine. . . .

Ovde se završava ustanak. Ali ljudi koji su ušli u Havanu posle dve godine teške borbe u planinama i ravnicama Oriente, u ravnicama Camagüei, i u planinama, ravnicama, i gradovima Las Villas, nisu isti ljudi, ideološki, koji su se iskrcali na plažama Las Coloradas, ili koji su učestvovali u prvoj fazi borbe. Njihovo nepoverenje u seljaka je pretvoreno u ljubav i poštovanje njegovih vrlina; njihovo apsolutno nepoznavanje života u selu je pretvoreno u poznavanje potreba naših zemljoradnika; njihovo koketiranje sa statistikom i sa teorijom, cementirano je praksom.

Pod zastavom agrarne reforme, koja je otpočela u Sierra Maestra, ovi ljudi su se suočili sa imperijalizmom. Oni znaju da je agrarna reforma osnova na kojoj mora da se gradi nova Kuba. Oni takođe znaju da će agrarna reforma dodeliti zemlju svim bezemljašima, ali i da će je oduzeti od onih koji je nepravedno poseduju; i oni znaju da su najveći zemljoposednici takođe i uticajni ljudi u Stejt departmentu ili u vladi Sjedinjenih Američkih Država. Ali, oni su naučili da sa hrabrošću savladaju poteškoće, odvažno i, pre svega, uz podršku naroda; i oni sada vide budućnost oslobođenja koja nas čeka na drugoj strani naših patnji.

 

Ernesto Če Gevara: Beleške o izučavanju ideologije Kubanske revolucije
Izdavač: Verde Olivo, 8, oktobar, 1960
Prevod i priprema: Princip.info