Koncept sistema multilateralizma je predstavljao poslednje utvrđenje u pokušaju spasavanja svetskog kapitalizma od zahuktalih snaga, u borbi za socijalizam i nacionalno oslobođenje. Kao što smo već napomenuli, kraj Prvog svetskog rata je označio rađanje Sovjetskog Saveza, prve socijalističke države. Kraj Drugog svetskog rata označen je prelaskom cele Istočne Evrope u socijalistički tabor. Neposredno zatim usledilo je oslobođenje Kine, Severne Koreje i Severnog Vijetnama. Razradom multilateralne strategije, američki kapitalizam je preuzeo na sebe da obezbedi druge kapitalističke zemlje i da im pruži “zaštitu”, i njima i njihovim neokolinijalističkim marionetama; SAD su zauzvrat imale pravo na “otvorena vrata” i dobrodošlicu pod okriljem nove preraspodele snaga.

Oslabljena imperijalističkim ratom, imperijalistička Evropa se opredelila za Zajedničko tržište, kao odgovor na potrebe sopstvene izgradnje i odupiranja američkoj hegemoniji u multilateralnim okvirima imperijalističke konkurencije. Evropljani su, međutim, svesni svojih slabih pozicija, morali prihvatiti američku kontrolu i pokroviteljstvo neposredno posle rata, i još dugi niz godina.

Evropska zajednica je zvanično objavila sledeći izveštaj: “U proleće 1945. godine demokratski svetski sistem, koji je u toku jednog veka obećavao neograničen napredak ka miru i blagostanju, ležao je u ruševinama. Od glavnih demokratskih zemalja, jedino su SAD bile netaknute. Zapadne Evropa bila je pocepana i iscrpljena. Sovjetski savez se pojavio kao pobednik, umoran od rata. Staljinova armija je raspoređena u Centralnoj Evropi, spremna da skoči na ostatke evropske demokratije, koje su već zabrinjavale agrsivne komunističke partije. Da bi sprečile uništavanje evropske demokratije, SAD su izradile Maršalov plan i osnovale Sevrnoatlantsku savezničku organizaciju (NATO). To je izmenilo tok stvari. Postalo je, međutim, jasnije da je bio potreban još veći priliv ekonomske i vojne pomoći sa strane da bi se spasila Evropa. Bile su neophodne revolucionarne promene ekonomske i političke strukture same Evrope. Sistem nacionalnih država je u Evropi doveo do čitavog veka krvavih ratova, a sada je predstavljao prepreku za ekonomski oporavak posle Drugog svetskog rata.”¹

U naporima za ujedinjenje Evrope nastao je izvestan broj “zajednica”. Prva je bila Zajednica za ugalj i čelik (ECSC) 1951. godine, a zatim Komisija za atomsku energiju (EURATOM) 1957. godine. Zajedničko tržište je nastalo kada su predstavnici “Šestorice” potpisali ugovor u Rimu 1957. godine. Cilj Zajedničkog tržišta bio je da se uklone takse i ostale prepreke za trgovinu i omogući slobodno kretanje kapitala unutar tržišta. Određene su i smernice zajedničke poljoprivredne politike, koje je trebalo postići programom postepenog primenjivanja.Velika Britanija je odlučila da se ne priključi ovom tržištu, inicirajući stvaranje Evropske oblasti za slobodnu trgovinu (EFTA); sporazum potpisan u Stokholmu 1959. godine udružuje “Šestoricu” u jednu labaviju zajednicu, isključujući proizvodnju i trgovinu u oblasti poljoprivrede. Zajedničkom tržištu su se kasnije (1972) pridružile i V. Britanija, Irska i Norveška, da bi stvorile devet članova sadašnje Evropske zajednice, objedinjujući ranije zajednice u jedinstvenu Zajednicu, na osnovu Ugovora o integraciji iz 1971. godine. Da li je ovo predstavljalo stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država, za koje se, s toliko uzbuđenja zalagao Winston Churchill u svom govoru održanom u Cirihu, 16. septembra 1946. godine, kada je propovedao pomirenje između Francuske i Nemačke unutar jednog saveza?²

U svome delu Parola Sjedinjenih Evropskih Država,³  Lenjin je 1915. godine opisao ovu ideju u kontekstu ekonomskih uslova imperijalizma kao “ili nemoguću, ili reakcionarnu”. “Ujedinjene evropske države pod kapitalizmom predstavljaju sporazum o podeli kolonija… raspodela se može izvršiti samo ‘prema snazi’… Mogući su, naravno, privremeni sporazumi između kapitalista i država. U ovom smislu su moguće Sjedinjene Evropske Države kao sporazum između evropskih kapitalista… ali sa kojim ciljem? Jedino sa ciljem suzbijanja socijalizma u Evropi, sa zajedničkom zaštitom kolonijalnog plena od Japana i Amerike, koje su veoma loše prošle u sadašnjoj podeli kolonija, a čiji je uspon moći za proteklih pedeset godina bio neuporedivi brži nego zaostale monarhističke Evrope, koja je sada postajala senilna.”

Tako je bilo 1915. godine, ali se osnovni elementi Lenjinove teze mogu primeniti Mutatis mutandis i na period koji razmatramo. Nema sumnje da je evropsko Zajedničko tržište predstavljalo reakcionarnu tvorevinu, usmerenu protiv socijalizma u Evropi, nacionalnog oslobođenja u kolonijama i američke superiornosti. Takođe, ne može biti sumnje da je to bio privremeni sporazum evropskih kapitalista protiv socijalizma, kao i protiv radnika i seljaka kolonijalnog i neokolonijalnog Trećeg sveta. Tvrditi drugačije značilo bi pretpostaviti mogućnost da se imperijalizam suštinski može izmeniti ratovima. Stalne borbe unutar Zajednice između pojedinih zemalja radi zaštite sopstvenih interesa predstavlja dalji dokaz o osetljivoj prirodi Evropske zajednice. Štaviše, njena politika u odnosu na zemlje Trećeg sveta ukazuje na njenu težnju za dominacijom i eksploatacijom ovih zemalja.

“Neomarksisti” i drugi elementi su tvrdili da je ova Zajednica dokaz o “izmenjenoj” situaciji, stvorenoj internacionalizacijom proizvodnje, kapitala i rada. Pierre Jalee u svojoj poslednjoj knjizi,⁴ na primer, tvrdi da je interna kohezija samoga imperijalističkog sistema “potreba koja zamenjuje svaki antagonizam”. Ovom prilikom ne nameravamo da raspravljamo o ovoj tvrdnji – ostavljamo to za kraj. Dovoljno je ako kažemo da jedinstvo nosilaca monopola u imperijalističkom sistemu predstavlja suprotnost između izraza i stvarnosti. Monopoli imaju zajednički interes u borbi protiv socijalizma i nacionalnog oslobođenja samo na osnovu unutarnje suprotnosti kapitalizma, koja se ogleda u borbi za tržišta i izvore sirovina. U kritičnim vremenima ovo se razrešava ratom.

Bilo kako bilo, evropska integracija je u to vreme bila podložna američkoj kontroli i ekonomskim interesima, koji su želeli rekonstrukciju Evrope samo da bi je lakše eksploatisali. Nije moglo biti drugačije. Sve koristi koje bi Evropa zadobila imale su vrednost njenog učvršćivanja protiv snažnih napada socijalizma. Tako je kroz Maršalov plan Amerika ubacila u Zapadnu Evropu velike neposredne investicije i ustanovila svoju desantnu bazu unutar evropskog tržišta. Na taj način je razvijal osnovu za delovanje transnacionalnih kompanija u samom tržištu, kroz politiku multilateralizma.

Do 1967. godine SAD su ostvarile 1.2 milijarde dolara godišnjeg trgovinskog viška trgujući sa EEZ (Evropskom ekonomskom zajednicom) u periodu od 1958. godine do 1967. godine. U 1969. godine EEZ je otkupila od SAD robu u vrednosti od 7 milijardi dolara, a prodala im svega 5.8 milijardi. Dok se američki izvoz u Evropsku oblast slobodne trgovine povećao za svega 3.9 % a u ostali deo sveta za samo 9.7 %, dotle je to povećanje za EEZ iznosilo 13.9 %. U isto vreme je izvoz iz EEZ u SAD opao za 1.4 %, dok je za ostali deo sveta povećan za 8.5 %.

U pogledu izvoza kapitala, neposredna američka ulaganja u Evropi povećala su se za 400 % u periodu od 1958. do 1967 godine, od 1.9 milijardi na više od 9 milijardi dolara; za isto vreme američka ulaganja u ostale delove sveta samo su udvostručena. Ovo je iz osnova izmenilo pozicije iz 1956. godine, kada su evropska ulaganja u SAD prevazilazila američka ulaganja u Evropu. Ova neposredna ulaganja SAD vršila su transnacionalne kompanije. Prodaja ovih kompanija unutar EEZ iznosila je dostizala je oko 60 milijardi dolara godišnje. Što je bilo još važnije, kompanije su, zbog prisustva u EEZ, bile u mogućnosti da koriste evropski kapital za lokalna ulaganja i na taj način ga iskoriste za eksploataciju radničke klase u Evropi.

Evropsko reagovanje je delimično bilo u osnivanju Evropskog zajedničkog tržišta, kao što je Servan-Schreiber istakao u svoj knjizi The American Challenge,⁵ što nije zaustavilo američko prodiranje na evropsko tržište. Naprotiv, američka nadmoćnost u oblasti nauke i tehnologije dovela je Ameriku u dominantan položaj. Stvaranje EEZ ne samo da nije predstavljalo prepreku, već je doprinelo uspehu američkih kompanija, koje su koristile prednost uvećanog tržišta u njoj. Štaviše, prihod od ulaganja bio je još veći u Evropi od onog u SAD, a to je bio dovoljan razlog da se deluje unutar tržišta, organizujući transnacionalne kompanije da vrše ulaganja na licu mesta.

Stvaranje EEZ nije imalo samo značaj u pogledu predstavljanja prepreka prema trećim zemljama, uključujući i SAD, već i u pogledu veza sa Trećim svetom. EEZ je zaključila sporazume o “slobodnoj trgovini” sa teritorijama bivših kolonija. Ovi neokolonijalistički aranžmani omogućili su Evropi da produži eksploataciju bivših kolonija, pod pokroviteljstvom američkog imperijalizma, koji je koristio prisustvo svojih kompanija unutar EEZ radi neposrednog učestvovanja u eksploataciji ovih neokolonija. ovo je, naravno, bilo sasvim odvojeno od njihovih neposrednih poslova sa neokolonijama.

Uvećanje Zajednice ulaskom Britanije i još dveju evropskih zemalja, stvorilo je uslove za širenje ovih neokolonijalističkih veza između Evrope i 46 bivših kolonija u Africi, na Karibima i Pacifiku (ACP). Skoro zaključen sporazum u Lomeu predstavlja rezultat ove nove reorganizacije proširene Evrope. Glavna postavka ovakvih veza je u održavanju neokolonijalističkih odnosa pomoću “tehničke pomoći” i “trgovinskih prednosti” , kojim Evropa osigurava sebi tržišta, snabdevanje sirovinama i mogućnost izvoza kapitala.

Mada su, prema posleratnoj multilateralnoj strategiji, SAD imale interesa da obezbede svojim mlađim partnerima ovakve mogućnosti, suprotstavljajući se socijalističkim zemljama, i same SAD su imale interese u njima. To je bio razlog zbog kojeg je predsednik Nixon tražio da njegovi predstavnici u Evropi zahtevaju da EEZ napusti ideju o isključivanju Amerike u zadobijanju “uzvratnih prioriteta” za tzv. “bescarinski uvoz” sirovina i poljoprivrednih proizvoda iz 46 zemalja ACP.⁶

U Aziji su SAD imale interes da pretvore Japan, od jedne pobeđene zemlje u mlađeg partnera, u multilateralnom sistemu. Prvo su pokorile japanske kapitaliste ali su ih kasnije ohrabrile, pružajući im podršku. Ovo je bilo neophodno zbog globalne politike “sprečavanja socijalizma” u Jugoistočnoj Aziji i konfrontacije sa Narodnom Republikom Kinom. Pre nego što je Japanu dodeljena ova uloga, američki imperijalizam je uneo u njega ogromna sredstva u neposrednim ulaganjima i tehnologiji i koristio ga je kao odskočnu dasku za neokolonijalističko pokoravanje Jugoistočne Azije. Mršava američka ulaganja u Japanu 1950-ih godina, 1960-ih su dostigla velike razmere. Tako su od tekuće procene investicija od 7 milijardi dolara, SAD kontrolisale 60-70 %. Ovo se sprovodi američkom kontrolom nad bankama u Japanu. Američka politika je bila u stvaranju uslova koji će dovesti do ekonomskog razvoja Japana, dok će džinovske kompanije SAd, same ili udružene, komandovati odozgo. Iz toga razloga je veći deo velikih vojnih sredstava za vijetnamski rat otišao u Japan umesto u sam Vijetnam, što je obezbedilo velike sume novca japanskoj industriji kroz povećanu kupovnu moć u celoj oblasti jugoistočne Azije.⁷ Ovo je na direktan način podržavalo američku imperijalističku strategiju “sprečavanja komunizma” u Jugoistočnoj Aziji, ali je delovalo i kao podstrek njenoj oslabljenoj privredi.

Na tabeli I prikazan je obim ovih vojnih sredstava:

Kao rezultat ovoga, SAD su ostvarile veliki dobitak od svojih investicija u celoj oblasti. Njihovo potčinjavanje Japana na polju tehničkih veza, patenata i licenci, bilo je ogromno. U toku dve decenije, od 1950-1970, Japan je platio deset puta više nego što je uvezao, u vidu isplata za licence. Isplatio je 3.175 miliona dolara američkim kompanijama, dok je primio od SAD svega 279,2 miliona. Japan je pokušavao da premosti ovaj jaz ali je to išlo vrlo sporo. Položaj SAD je još uvek bio hegemonistički.⁸

Tako je Japan u budžetskoj godini 1970. isplatio 506, 1 miliona dolara za uvoz tehnologije (17.7 % više nego 1969.), dok je njegov izvoz tehnologije iznosio 69 miliona dolara, što je predstavljalo 27,7 % više nego u 1969. godini. Veliki deo japanskih isplata morao je da ide u SAD, jer je gotovo 70 % od 2.563 tehničkih sporazuma koje je potpisao sa stranim interesima između 1949. i 1963. bilo sklopljeno sa američkim kompanijama. Prema rečima Hallidaya i McCormacka, citiranih u Far East Economic Review, “reciprocitet je u ovoj oblasti bio minimalan”.⁹

Uprkos ovome, zbog relativno slabih neposrednih američkih ulaganja u Jugoistočnoj Aziji, u poređenju sa ulaganjima u drugim delovima sveta (2.3 %), američka politika je još uvek bila usmerena na jačanje Japana radi “učvršćivanja reakcionarnog režima”, kao i “smirivanja u ovoj oblasti”. Ovu je politiku najbolje izrazio sam Eisenhower: “Jedna od najboljih mogućnosti da Japan razvije svoju trgovinu predstavlja slobodna Jugoistočna Azija koja se razvija. Sa jedne strana postoji velika potreba za sirovinama, sa druge za prerađevinama. Obe ove oblasti se znatno dopunjuju. Jačanjem Vijetnama i bezbednosti Južnog Pacifika i Jugoistočne Azije, mi postepeno razvijamo veliki trgovinski potencijal između ove oblasti i visoko industrijalizovanog Japana, što je u obostranom interesu. Tako će biti obezbeđena sloboda u oblasti Zapadnog pacifika.” (H. Magdoff. The Age of Imperialism, Monthly Review (New York, 1969) )).

Jasno je da multilateralni imperijalizam, predvođen Amerikom, zavisi od pokoravanja većih masa naroda Azije, Latinske Amerike i Afrike. Drugi sloj nezavisnih zemalja, kao što su Portugal, Španija i Turska, bile su gurnute na dno sistema, da bi mu služile. Štaviše, zemlje kao što je Portugalija bile su pridodate NATO-u radi gušenja oslobodilačkih pokreta u Africi, za dobro moćnih, imperijalističkih zemalja. Amerika je mogla sebi da osigura uspeh ovakve politike pokoravanja i eksploatacije, samo pomoću ratne mašinerije.

Kao što smo videli, posleratni period je karakterisala pojava “bipolarnog sveta”, u kome je podela na kapitalistički i socijalistički svet postala još veća. Kraj rata je doneo razaranja nekih kapitalističkih zemalja od strane drugih. Sovjetska odbrana Istočne Evrope imala je za posledicu integraciju istočnoevropskih zemalja u socijalistički sistem, zajedno sa priključivanjem azijskih narodnih republika socijalističkom svetu, što je dovelo do panike u imperijalističkom taboru.

Američka strategija je još 1929-ih godina predvidela opasnost koju Sovjetski Savez predstavlja po imperijalistički sistem. W. C. Bullit, savetnik predsednika Roosvelta je 1938. godine izjavio: “Svaki put kada Sovjetski Savez proširi svoju moć na jednu novu oblast ili zemlju, Amerika i Velika Britanija izgube jedno tržište.”¹⁰ Bilo je jasno da su promene koje su se odigrale u svetu, uključujući one posle Drugog svetskog rata, poremetile ravnotežu snaga, koja se morala održati ako je imperijalizam kao sistem trebalo da se održi. Ovu je postavku podržalo i samo američko Ministarstvo odbrane u jednoj izjavi o posleratnoj situaciji: “U 20. veku došlo je do raspada starog poretka pod dejstvom dva Svetska rata, rađanja komunizma koji je imao oslonac kako u Evropi tako i u Aziji, do kraja kolonijalne ere, što je dovelo do stvaranja mnogobrojnih slabih, ali bučnih nacionalistički nastrojenih novih naroda i do naglih tehnoloških promena, naročito do razvoja nuklearnog oružja. U tom isto periodu, SAD i SSSR su počele da se pojavljuju kao dve vodeće sile. Dugoročna implikacija ovih događaja bila je da su američki nacionalni interesi zahtevali od nas da prihvatimo i obavljamo teške obaveze svetske sile. Druga implikacija je bila da je naš najvažniji međunarodni interes postalo obnavljanje relativno stabilne međunarodne situacije, jedne nove ravnoteže snaga, koja treba da zameni onu koja je bila uništena zbog događaja u periodu od četiri decenije posle Prvog svetskog rata.”¹¹

Postojale su dve pretnje ovoj “relativno stabilnoj situaciji”, kojoj se trebalo suprotstaviti: socijalizam u Istočnoj Evropi i Aziji i oslobodilački pokreti u Trećem svetu. Ratna mašina, koja je stavljena u pogon, uzela je ove pretnje kao osnovu za vojnu strategiju “slobodnog sveta”, da bi zaštitila i zadržala u svojim sferama veći deo neokolonijalnog sveta, u cilju eksploatacije pod američkim pokroviteljstvom i hegemonijom.

Primeni politike antikomunizma trebalo je pristupiti sa tri stanovišta.¹² Prvo, rehabilitacijom savezničkih armija i njihovim priključivanjem savezu koji su predvodile SAD; drugo, osnivanjem mreže vojnih saveza i baza oko socijalističkog tabora; treće, pribavljanjem oružja i ljudi rada održavanja te mreže. Ovi su ciljevi postignuti ustanovljavanjem Maršalovog plana i NATO, kao i pridobijanjem Japana, potpisivanjem mirovnog ugovora 1951. godine. NATO je dalje bio dopunjavan osnivanjem niza vojnih saveza širom sveta. ovo uključuje Organizaciju saveza Jugoistočne Azije (SEATO), Organizaciju centralnog saveza (CENTO ili Bagdadski pakt), kao i veliki broj bilateralnih ugovora radi “uzajamne odbrane i pomoći”, s mnogim marionetskim vladama kao što su turska, pakistanska, filipinska, japanska, španska i druge. Na ovaj način su SAD dobile na korišćenje 1.400 stranih vojnih baza, u više od 30 zemalja. Ove baze koštaju gotovo 4 milijarde dolara, a osoblje čini oko jedan milion američkih vojnika.¹³

Za održavanje ovih vojnih baza i njihovo snabdevanje vojnom opremom, kao i za istraživanje i razvoj novih oružja, trošene su ogromne sume novca. U ovom poslednjem poduhvatu, američki vojni interesi i interesi krupne industrije bili su zajednički. Velike sume novca utrošene na istraživanja i razvoj oružja, slivale su se u džepove velikih kompanija preko ugovora za potrebe vojske. Ocenjuje se da su od vrhunskih 100 saugovarača Ministarstva odbrane (DOD) samo u budžetskoj 1971. godini, 39 bile transnacionalne kompanije. To su kompanije General Dynamics, Lockheed i General Electric. Ova poslednja je sama imala preko 13 % ugovora, čija je vrednost iznosila preko 4 milijarde u prodaji.¹⁴ Štaviše, istraživanja koja su se vršila za vojne ciljeve o državnom trošku, povremeno su stavljana na raspolaganje ovim kompanijama za privatnu upotrebu, radi razvijanja prekomorskih tržišta.

Kao što je slučaj sa svakim izumirućem imperijalizmom, vojni zahtevi i potrebe odbrane odnose sve veći deo nacionalnog kolača, sve do tačke kada se sistem može održati samo povećanjem vojnih rashoda i potrošnje. Ni američki imperijalizam ne predstavlja izuzetak u tom pogledu. Profesor J. D. Bernal primećuje da “ostaje gorka činjenica (do granica koje su ranije bile neverovatne) da su istraživanja u kapitalističkim zemljama podređena vojnim potrebama. U primeni istraživačkog rada, ovaj vojni aspekt je još više izražen. Sada je istraživačko-razvojni rad u SAD i V. Britaniji znatno više posvećen vojnim potrebama nego što je to slučaj bio pre rata.”¹⁵ Tako su američka državna sredstva za vojni razvojno-istraživački rad skočila sa 5 miliona funti u 1937. godini na 2.800 miliona funti, a u V. Britaniji od 1.5 miliona funti na 246 miliona funti za isti period.¹⁶ Ove se cifre množe više puta ako uzmemo u obzir troškove drugh imperijalističkih zemalja.

Možda je najkritičnija oblast za imperijalističku ratnu gotovost predstavljalo gušenje nacionalnih oslobodilačkih pokreta. Nema sumnje da je celokupna multilateralna strategija bila usmerena na održavanje ostataka eksploatisanog, neokolonijalnog Trećeg sveta pod čvrstom imperijalističkom kontrolom. Ovo smo već prikazali. Strategija “sprečavanja komunizma” je imala za cilj da obezbedi neokolonijalne rezerve od mogućih pretnji. Vonji kompleks koji je izgrađen u posleratnom periodu i razne taktike upotrebljavane u Trećem svetu , bili su usmereni ka realizaciji ove strategije. Poljoprivredni proizvodi i industrijske sirovine Trećeg sveta bili su od vitalnog značaja za multilateralni imperijalizam. U stvari, bez ovakve neokolonijalne kontrole tih izvora i ne bi moglo biti imperijalizma. Mnogi govornici na Zapadu ističu ovu činjenicu. Činjenica da je posleratni period bi okarakterisan potrebom imperijalizma da spreči svako ugrožavanje imperijalističkih interesa u Trećem svetu, predstavlja i samu istoriju tog perioda.

Robert McNamara, američki ministar rata je 1966. godine izneo da je samo u prethodnoj deceniji bilo “149 ozbiljnih unutarnjih pobuna” u “Trećem svetu”. Richard Barnet tačno ukazuje na to da je, prema njegovim analizama, većina političkog nasilja od 1945. godine bila ne među državama, nego unutar država, u vidu ratova koji se mogu okarakterisati kao ratovi za nacionalno oslobođenje, a protiv imperijalizma.¹⁷ Modelski beleži 65 “značajnih oružanih sukoba” u periodu između 1945. i 1970. godine, koje on naziva “nacionalnim ratovima”.¹⁸ U tvari, prema američkim novinskim i svetskim izveštajima, ovi su ratovi bili stalna pojava još od kraja Drugog svetskog rata. U izveštajima se konstatuje: “Od kada su SAD ušle u Drugi svetski rat, bile su samo tri kalendarske godine – 1956, 57, 59, u kojima je zemlja bila u miru i kada njene oružane snage nisu uzimale učešće u sukobima stranih zemalja. Američki vojnici, avioni i brodovi intervenisali su za poslednje 32 godine u gotovo svim krajevima sveta – Evropi, Africi, Bliskom Istoku i u Latinskoj Americi.¹⁹

Ovi su sukobi protkali celokupnu istoriju američkog imperijalizma od kraja Drugog svetskog rata i skoro su svi predstavljali ratove za nacionalno oslobođenje, a ne, kao što ih je zvao McNamara “unutarnje sukobe”. U suzbijanju ovih ratova SAD nisu koristile samo svoju ratnu mašineriju, već i svoje marionetske armije, koje su držali sitnoburžoaski režimi neokolonija. Glavna i objektivna uloga ovih režima je da očuvaju, šire i bore se za imperijalizam, protiv revolucionarnih narodnooslobodilačkih pokreta i izgradnje socijalizma u neokolonijama. Armije ovih marionetskih vlada su dobijale obuku i opremu modernog NATO oružja i održavale su se na osnovu zvanične pomoći koju su dobijali od SAD i drugih imperijalističkih režima. Štaviše, ovu su pomoć koristile marionetske mini-armije za unapređivanje imperijalističke industrije oružja, na obostranu korist američke industrijske i vojne sprege i, u nešto manjem obimu, interesa sitne buržoazije u kolonijama Trećeg sveta. Na taj način je sitna buržoazija odigrala svoju istorijsku ulogu agenta imperijalizma.

Inostrana pomoć, koja je prvobitno bila za vojne ciljeve, rasla je iz godine u godinu. Na tebeli II je prikazana američka ekonomska i vojna pomoć marionetskim armijama u periodu od samo deset godina:

Obim ove vojne pomoći se može oceniti prema američkim izdvajanjima sredstava za samo 1972. godinu. U toku te godine je 45 zemalja primilo pomoć na osnovu jednog jedinog programa, Programa za vojnu pomoć (MAP), koji je, u celosti, iznosio 545 miliona dolara. Od ovoga je 38 miliona dolara utrošeno na obuku, a ostatak na “opskrbu i operacije”, što je uključivalo i snabdevanje oružjem i oružanim sistemima. Najveću stavku su predstavljala oružja i iznosu od 114 miliona dolara, municija (109 miliona) i avioni (65 miliona). Prema Lenonu Siegalu, većina ovih sredstava je upućena u zemlje “prvih linija odbrane”, savezničke zemlje koje okružuju SSSR i Kinu. Od ukupnog programa, 68 % je dodeljeno Istočnoj Aziji a 20 % za Bliski Istok, za Kambodžu (180 miliona) za Južnu Koreju (150 miliona) i za Tursku (60 miliona).²⁰

Pored MAP-a postojali su i drugi programi za pomoć. Bio je Program viškova, po kome je onaj deo opreme koji je proglašen za “višak” u SAD, bio “poklanjan”; u 1969. godini to je iznosilo čak 54 miliona dolara. Godine 1970. je određena gornja granica od 300 miliona dolara za ovaj program. Postojao je i program za pomoć koji je osnovala armija, i koji je samo u 1972. godini iznosio 2.3 milijarde dolara; on je bio povezan sa programom za rat u Vijetnamu, za zemlje Indokine. Inostrane vojne prodaje koje je finasirala Import-eksport banka, kao “prodaje” uglavnom za Nemačku i Izrael, senator Fullbright je procenio na 750 miliona dolara godišnje. U 1971. godini, prodaje su podrazumevale 416 miliona dolara u komercijalnim prodajama koje nisu bile državne, a 1.173 milijarde dolara u državnim prodajama. Za 1972. godinu procene su iznosile 2.83 milijarde dolara.

Uz to je postojala i Ekonomska pomoć za održavanje bezbednosti, političko-vojna pomoć procenjena na 583 miliona dolara za 1972. godinu, a namenjena “mirovnim programima”, javnoj bezbednosti i deviznoj pomoći marionetskim režimima u Jugoistočnoj Aziji, Izraelu i Jordanu. Ovome treba dodati i organizaciju Hrana za mir, koja se na kraju svela na vojnu opskrbu. Ovi su fondovi ostvareni putem prodaje američke robe, procenjeni na 120 miliona dolara godišnje u toku osam godina. Zemlje koje su primale pomenutu pomoć su, uglavnom, Južna Koreja, Južni Vijetnam, Kambodža i Tajvan.

Postoji i nekoliko drugih programa po kojima se marionetski režimi još uvek održavaju, na primer, Program za brodske zajmove, na osnovu koga se marionetski “saveznici” snabdevaju brodovima i za koji je u 1972. godini dodeljeno 90 miliona dolara. Grupe za vojnu pomoć i misije u ovim zemljama primile su 1972. godine 16 miliona dolara, a 57 miliona dolara je utrošeno na međunarodne vojne štabove.²¹

Kao što je već ranije napomenuto, ovi programi za “pomoć” su znatno pomogli prodajnim aktivnostima gigantskih kompanija. Samo je program za vojnu pomoć donosio oko milijardu dolara godišnje američkim proizvođačima, a pomorskim koncernima oko jedne četvrtine njihovog ukupnog prihoda od izvoza. Godine 1971. Ministarstvo odbrane sklopilo je ugovore za 175 miliona dolara sa korporacijom McDonnel-Douglas za avione, 116 miliona dolara sa kompanijom General Electric za avionske motore, 61 milion sa Lockheadom za avione i troškove njihovog održavanja, 89 miliona sa Belltelicore za helikoptere, 10 miliona sa Chryslerom za vozila itd.²² Štaviše, 20 od vrhunskih 25 saugovarača u 1971. godini su sa spiska glavnih američkih snabdevača oružjem i opremom za vojnu pomoć, subvencije i programe prodaje. ²³

Dani Wadada Nabudere bio je ugandanski akademik, advokat, politikolog i političar. Predavao je na Islamskom univerzitetu i vršio funkciju izvršnog direktora Marcus Garvy Panafričkog instituta, u Mbale, Uganda.

1. The U.S. and European community pamphlet of the E.C. (New York, 1972)  ↩

2. Mahotiere, Towards one Europe, Penguin (London 1974)  ↩

3. Lenin, Selected works, Vol I, str. 622-665  ↩

4. P. Jalee, Imperialism in the Seventies, Third press (New York, 1974)  ↩

5. Servan-Schreiber, The American challenge, Penguin (London, 1969)  ↩

6. Telex Africa, Newsletter from Brussels, October 1974.  ↩

7. J. Halilday & G. McCormack, Japanese imperialism today, (London 1973), str. 11  ↩

8. Ibid, str. 12  ↩

9. Ibid, str. 13  ↩

10. L. C. Gardner, Economic aspects of New Deal diplomacy, University of Wisconsin (Madison, 1964) str. 261  ↩

11. Magdoff, naved. delo, str 116.  ↩

12. P. A. Barran & P. A. Sweezy, Monopoly Capital, Penguin (London, 1969) str. 189  ↩

13. Ibid, str. 63.  ↩

14. Jonathan F. Holloway, International Studies Quarterly Journal, tom 16, br. 14, decembar 1972., str. 491.  ↩

15. J. D. Bernal, Science in History, Penguin (1965) tom IV, str. 846  ↩

16. Ibid, str. 847  ↩

17. Richard. J. Barnet, Intervention and Revolution, Paladin (London, 1972) str. 15  ↩

18. Modelski, Journal, beleška 37  ↩

19. US News and World Reporter, februar 12, 1975. str. 24-25  ↩

20. Lenon Siegal, Steve Weissman (Editor) The Trojan Horse, Ramparts (New York, 1974) str. 204  ↩

21. Ibid, str. 204  ↩

22. Wall Journal, 1971  ↩

23. J. A. Holloway, vidi beleška 16  ↩