Kolonijalni proces u jezičkoj ravni

Kolonijalizam nije nikada puko sukobljavanje dveju zajednica, sukobljavanje iz kojeg izostaje klasna borba. Kao ekonomsko-politička pojava, on teži da onde gde se javi stvori klasnu podelu kakva postoji tamo odakle potiče. Stoga se u kolonijama uvek nađe nekolicina klasnih kolaboranata koja se obogaćuje eksploatišući sopstveni narod, a to je plaćena buržoazija.

Uz kolonijalizam idu i neke uzgredne, retko proučavane pojave. Upadljivo je, na primer, da i Buharin (Svetska ekonomija i imperijalizam, 1917) i Lenjin (Imperijalizam, najviši stupanj kapitalizma, 1917) pridaju važnost samo ekonomskim činiocima, tako da prvenstvo infrastrukture kod njih znači gubljenje superstrukture. To je težnja koja uostalom još i danas preovladava, ako sudimo po novom delu Pjera Žalea Imperijalizam u 1970.¹ Pa ipak, imperijalizam nije samo (čak i ako je prevashodno) ekonomska pojava: do sada smo s pravom isticali kulturne, tačnije, jezičke činioce, koji su njegov sastavni deo, dok se u prethodnim poglavljima pominjala teorija o jeziku i naciji koja opravdava teritorijalnu ekspanziju. Videćemo njihov značaj za potonji period kolonizacije, naročito za oslobodilačke borbe i neokolonijalizam. Međutim, za sada, ćemo pokušati da proces kolonizacije ograničimo na njegovo jezičko ispoljavanje, i da u ravni odnosa između potčinjenih i vladajućih jezika pratimo mnogo šire i obuhvatnije odnose.

Pravo na imenovanje

Sve počinje imenovanjem. Prezir prema tuđem (naime, nepoznavanje i nerazumevanje tuđeg, uz koje ne ide briga i napor oko poznavanja i razumevanja) uočljiv je, već prilikom prvih prekolonijalnih dodira u taksonomijskom činu. Nazivanje drugih pogrdnim imenima prastara je pojava koja dolazi otuda što se razlike u jeziku shvataju kao izraz nejednakosti: Grci nazivaju varvarima one koji govore jezikom drugačijim od njihovog, Sloveni su Nemcima dali ime koje izvorno znači »nemi«, u Maliju narod Bobo nosi ime koje na bambara-jeziku znači »nem« itd. Još šire, osvajači, ispitivači i trgovci imenuju po svom nahođenju one koje susreću i koje, iz različitih ideoloških pobuda, smatraju inferiornijim. Dok u VI veku Velšani sebe zovu cymry (što na velškom znači »zemljaci«, dotle im anglosaksonski osvajači daju ime koje će se zadržati, a koje znači »stranci«: Welsh. Kada hroničar El Bekri u XI veku piše u svom delu Severna Afrika:

»Iza te zemlje postoji jedna druga koja se zove Melel i čiji se vladar zove El-Moslemani«,²

on očigledno hoće da kaže da su arabofoni pozvali (rečju koja znači »musliman«) kralja koji govori malinke-jezikom. Slične primere nalazimo u prekolonijalizmu ili kolonijalizmu. Tako su severnoamerički Indijanci, proizvoljno kršteni Leni-lenapi (»narod sa početka«), dobili ime engleskog junaka, lorda Deluera, i tako za potomstvo postali Delaueri; Dakota, Nakota i Lakota, tri grupe istog naroda, zovu se opštim imenom Sijuksi, usled pogrešnog francuskog izgovora (Nadusijuksi) reči koja je služila da ih označi na čipeva-jeziku; ti isti Francuzi krste narod čiji su ratnici uobičavali da nose prsten u nosu probušenim prstenovima itd.³

Prezir prema starosedelačkim imenima posledica je prezira prema tim narodima; teritorije i stanovnici nisu postojali pre kolonizatorovog dolaska (pošto se nisu nikako zvali ili se mi ponašamo kao da je tako) pa mesta i narode može da zove kako mu se prohte. Tako će Arapi zapadnoj Africi na jugu Sahare dati ime Sudan koje izvorno znači »zemlja crnih ljudi«. Prvi portugalski moreplovci nazvali su reku Vuri rio dos camerroes (reka rakova), što je naziv koji će vrlo brzo, zahvaljujući sinegdohskoj upotrebi označavati celu oblast i postati u španskom camerones, u engleskom cameroons, u nemačkom kamerun, i u francuskom cameroon: danas su, blagodareći ovakvom davanju imena, Kotoko, Bamileke, Fang, Fali, Duala itd. »Kamerunci«. Bilo je dovoljno da portugalski mornari ugledaju rakove u reci Vuri.

Pravo na imenovanje jeste jezička strana prava na prisvajanje. Grupa od dvanaest francuskih plemića dobija 1653. od Mazarena koncesiju za Gijanu,⁴ pa je zaplena zemlje (koja naravno nikom ne pripada pošto Mazaren ima pravo da njome raspolaže i podari je kome hoće) srodna ovoj pojavi: taksonomija i deljenje su, koliko znam, lingvistički srodne pojave, međutim, ovde je reč o deobi zemlje, globljenju, prisvajanju. Geografski i ekonomski gledano, svet se deli, ali o tome svedoči taksonomija. To znači da se ova pojava može semiološki analizirati, kako to uostalom sugeriše Rolan Bart:

»Budući zadatak semiologije mnogo je manje utvrđivanje leksika za pojedine predmete, a mnogo više pronalaženje onih veza koje ljudi nameću stvarnosti; utopijski rečeno, semiologija i taksonomija, iako još nerođene, možda su pozvane da se jednog dana pripoje novoj nauci o podelama ili artologiji«.⁵

Ako samo malo nategnemo metaforu, možemo reći da kolonijalna podela »počinje« taksonomijskom segmentacijom.

Deoba kolonijalnih granica koja se odvija na velikom prostoru potiče od tog istog artrološkog prava, koje omogućava povezivanje teritorija prema pravilima (a nadasve interesima) kolonizatora. Iv Person navodi, kad su u pitanju afričke granice, ovaj zapanjujući odlomak iz dela lorda Salizberija:

»Hteli smo da povučemo granice na karti onih oblasti gde noga belog čoveka nije nikada kročila. Međusobno smo podelili planine, reke i jezera, jedva mareći što nikada tačno nismo znali gde su se nalazile te reke, jezera i planine.«⁶

Kada afrički i severnoafrički odredi učestvuju u francusko-nemačkim pokoljima 1914, javlja se ta ista taksonomijska sloboda: Arapi postaju arabicots (ireč od koje će kasnije postati rasistički naziv bicots), a crnci bamboulas. O tome svedoče mnoge pesme nastale u pozadini radi jačanja trupnog morala:

Ja sam lepo Arapče
Uvek sam k’o magarče
Plešem k’o u Africi
Čapkunski mi koraci.

ili:

To je crnja
Sin Afrike
Simpatični Senegalac.

Pa pošto pokrštavanje nije dovoljno, menja im se i boja kože:

Kad je majka otadžbina
Decu svoju pozvala
Naš crnja iz Alžira
»Prisutan« raportira.⁷

Međutim, najlepši primer ove kolonijalne i rasističke artrologije jeste istorija reči kojom se u francuskom označava ljudožder: cannibale. Etimološki rečnik O. Bloka i V. fon Vartburga u ovom slučaju je bar izričit: »Kanibal, pozajmica od španskog canibal, što je izmenjena reč caribal, koja potiče od caribe, reči na jeziku antilskih Karibljana, koja doslovno znači »odvažan« i služi da ih označi. Reč se, u stvari, prvi put pojavljuje u Brodskom dnevniku Kristofera Kolumba, koji spaja svoju iskrivljenu reč caribe (u početku piše caniba) sa podatkom i o tome da Karibljani jedu ljudsko meso. Montenj 1580. upotrebljava ovaj termin u Ogledima (»des cannibales«) koje je 1603. na engleski preveo Šekspirov prijatelj Davani Floro. Šekspir čita delo i koristi ga u Oluji za stvaranje nakaznog lika Prosperovog zarobljenika, čije je ime anagram od Canibal: Caliban«.⁸ Prevara je izvršena, pa je istorija ove reči izuzetak koji potvrđuje naše pravilo: kad stranci preuzmu ime koje su sami sebi dali urođenici, onda ono promeni smisao i služi za pogrdno označavanje najpre tih urođenika, a potom i sve njihove potčinjene braće.

Primećujem da je ta pojava šira i da svedoči o opštoj teškoći glasovnog reprodukovanja tuđe reči. Ovaj argument nije sasvim umesan, jer većina evropskih naroda nosi u drugim evropskim jezicima ime koje je tek neznatno promenjena izvorna reč. Uzmimo primere iz francuskog jezika gde reči russe (ruski), anglais (english), italien (italiano), espagnol (espanol) nisu daleko od izvorne reči. Međutim, ekonomski i politički odnosi (kao i njihovo ideološko posmatranje) između Francuske, Rusije, Italije itd., veoma su se razlikovali od odnosa između zapadne Evrope i njenih budućih kolonija. Pravo na imenovanje je prilično ograničeno u prvom slučaju (vodi se računa o lokalnim nazivima), a bezgranično u drugom slučaju. U tome je razlika, a ta razlika je značajna, jer najavljuje jezički kolonijalizam koji ćemo sada opisati.

Prvi stadijum: Rađanje kolonijalizma

Poznato je da se svaki neprijateljski upad uglavnom završava dovođenjem u gradove vojske, uprave i trgovaca, tako da će se u okviru tih grupa odvijati jezička bitka. Izdvaja se, kao što sam podsetio na početku poglavlja, klasa lokalnih kolaboranata koji će, iz nužde i interesa, koristiti jezik osvajača. Reč je pre svega o onome što se danas zove plaćena buržoazija, čiju su funkciju u svako doba vršile različite društvene kategorije: trgovci, pravnici, itd…. Istovremeno će i druga društvena grupa, takođe iz interesa i nužde, naučiti vladajući jezik: domoroci koje osvajač regrutuje. Najzad, u situaciji kad umetnost i književnost žive zahvaljujući vlasti, umetnost prihvata vladajući jezik. Ovaj prvi stadijum je pre svega rezultat ekonomske situacije: vladajući jezik prihvataju oni koji su bliski vlasti, ili je zastupaju, i oni koji se njome koriste (krupni trgovci ili domoroci). Samo mali broj pojedinaca je dvojezičan: ogromna većina stanovništva je jednojezična.

Postoji mnoštvo primera koji ilustruju ovakvu situaciju. Šire gledano, jezičko rasprostiranje je jednosmerno: nije reč o spojenim sudovima, već o injekciji. Za razliku od Rene Kajea, koji po dužnosti, pre polaska za Tumbuktu, uči arapski i »mandingo«-jezike (nameravao je da se predstavi kao Egipćanin), postoji na hiljade slučajeva u kojima osvajač ne zna ni jedne reči potčinjenog jezika, a svoj nameće tamošnjem stanovništvu. Vrlo je važno što ta pojava nema veze sa ideologijom: u početku nema smišljenog i usaglašenog delovanja, već naprosto jezičko očitovanje jednog odnosa snaga. Situacija u Velsu, s početka naše ere, sasvim odgovara onome što smo upravo opisali. Rimljani su osvajanje Engleske počeli 43. godine n.e., u Vels su prodrli 47. i tu ostali oko 450 godina. Bila je to uglavnom vojna okupacija koja je imala svoja uporišta u utvrđenjima podignutim na četiri različita kraja zemlje: Deva, Segonitijum, Iska i Maridunum. Međutim, najveći deo zemlje i dalje govori britski, a samo su više klase, oko rimskih središta, dvojezične.⁹ Videćemo, uostalom, u sledećem poglavlju da vrlo ograničen broj latinskih reči u modernom velškom (oko 600) pokazuje da prisustvo Rimljana nikad nije prevazišlo taj prvi stadijum, koji ni na koji način ne nagoveštava potonji proces. Istu pojavu nalazimo nekoliko vekova kasnije u armorikanskoj Bretanji: vojvodski dvor se vrlo brzo pofrancuzio i latinizovao, što su pesnici prihvatili. Poslednji dvorski pesnik koji peva na bretonskom je bard Kadju iz Kempera, koji se nalazio na dvoru vojvode Oela od Kornuaja, ali, počev od XII veka, pesnici pišu prevashodno na latinskom, pa tek onda na francuskom. Oni pišu za plemiće, na jeziku za koji su ovi spremni da plate. Kada se oksitanska vladarka Žan d Albre pobunila protiv Francuske, Peir d Garos piše za nju na gaskonjskom, prelazi na francuski kad kraljica Margo pofrancuzuje dvor u Pou, itd.

Pošto se uprava koristila vladajućim jezikom, dvojezičnost je u prvom stadijumu zastupljena i na sudovima (gde se narodu sudilo na jeziku koji on nije razumeo), u pravnim aktima, zvaničniim spisima. U srednjovekovnoj Engleskoj, na primer, zvanični spisi su uvek na latinskom ili anglonormanskom, a tek u XIV veku javlja se engleski jezik: zahtev koji su 1386. sitni trgovci Londona uputili Parlamentu napisan je na srednjoengleskom londonskom narečju, dok su svi prethodni bili pisani na jednom od »službenih« jezika.¹⁰

Odnos između strukture dvojezičnosti i ekonomsko-političkih struktura zaslužuje našu pažnju. Učestvujući 1950. u raspravi na temu »marksizam u lingvistici«, Josif Staljin se trudio da pokaže da jezik nije ni superstruktura ni, shodno tome, klasna činjenica. Jedan od njegovih najjačih argumenata bio je da podseti kako je Rusija 1917. dozivala preokret u infrastrukturi, a jezik se nije promenio. Nasuprot ovome, kaže on, jezik je sredstvo koje podjednako služi svim društvenim klasama, prema kojima je on inače potpuno ravnodušan: ne postoji jezik klase, već prosto klasna upotreba jezika.

Ako pominjemo Staljina, onda je to stoga što je on, želeći da potkrepi delimično tačnu tezu (jezik doista nije superstruktura, ali ne treba tu tražiti izraz njegovog klasnog karaktera, on je očigledan kad se ima u vidu uloga jezika kao prenosioca ideologije), uzeo primer koji se i nas tiče, ali koji on pogrešno posmatra. Da bi dokazali klasno obeležje jezika, veli on, neki drugovi su naveli primer Engleske gde su, u određenom periodu, feudalci govorili francuski, a narod engleski. To je anegdota, a ne argument, podsmeva se Staljin i zaključuje:

»Znamo da je oduševljenje onih koji su iz zabave govorili francuski jezik netragom nestalo, ustupajući mesto engleskom jeziku kojim govori celi narod.«¹¹

Nećemo se baviti terminima oduševljenje, iz zabave, koji svedoče o nerazumevanju veze koja postoji između odnosa sile i jezičkih odnosa. Istaći ćemo tek apsurdnu tvrdnju po kojoj je francuski netragom nestao, dok je engleski jezik ostao onakav kakav je i bio: savremeni engleski je proizvod borbe između saksonskog kojim je govorio narod i normanskog kojim je govorila aristokratija, i koji je ostavio priličan trag na leksici. Tu je pre svega važna Staljinova krutost rasuđivanja:

1. jezik nema klasno obeležje,
2. dakle, francuski kojim se govorilo u srednjovekovnoj Engleskoj nije u većoj meri klasan od francuskog kojim se govori u Francuskoj,
3. dakle, feudalci su se zabavljali govoreći jezik iz pukog »oduševljenja«.

Istina je da jezik nije superstruktura i da je njegov odnos prema klasnoj borbi drugačije prirode, ali je isto tako istina da Staljinova misao, u svoj svojoj uprošćenosti, važi samo za jednojezične situacije. Problem je sasvim drugačiji u slučaju višejezičnosti, naročito kada je ona proizvod osvajanja. U tom slučaju postoje jedan vladajući jezik, osvajačev (ili kolonizatorov), kojim elita govori iz nužde i interesa (a ne iz oduševljenja), i jedan ili više potčinjenih jezika kojim govore oni koji su kolonizovani. Postaju li jezici u toj novoj situaciji superstrukture? Naravno da ne, jer nema nikakvog razloga za promenu njihovog statusa, iako se jezička podela na vladajući jezik i potčinjeni jezik može posmatrati kao superstrukturna činjenica. Tu je višejezičnost geografski i društveno organizovama, sa njoj svojstvenim statičkim i funkcionalnim obeležjima, pa ću je posmatrati kao superstrukturnu činjenicu.

U tom slučaju pred nama je jasan istraživački pravac: ako se vratimo na rečenicu iz Komunističkog manifesta, prema kojoj je »istorija celokupnog društva do naših dana bila samo istorija klasnih borbi«, moguće je posmatrati istoriju jezičke superstrukture (kako sam je upravo odredio: ne jezik, već društvena jezička organizacija) kao posebnu istoriju u okviru istorije klasnih borbi. Staljinova teza da »jezik kao sredstvo opštenja među ljudima u društvu služi svim klasama podjednako«¹² očevidno je netačna: u srednjovekovnoj Engleskoj, kao i u sadašnjim kolonijama, (situacija je sasvim drukčija, jer jezik nije samo sredstvo opštenja, već i sredstvo ugnjetavanja. Ideja o jeziku kao sredstvu opštenja, koja je imala velikog uspeha u savremenoj strukturalističkoj lingvistici, već je sama po sebi sumnjiva kada se primeni na jednojezična društva.¹³ A kada se primeni na koloniju, postaje smešna: u stvari, oko 2 ili 3% stanovništva kolonizovane zemlje govori zvaničnim vladajućim jezikom, a ogromna većina naroda potčinjenim jezikom. Teško je to shvatiti kao nevažno za klasnu borbu u zemlji, utoliko pre što je korišćenje vladajućeg jezika jedini način da se dospe do odgovornog položaja, kakav je na primer činovnički položaj. Postaje jasno da taj jezik služi interesima jedne klase, plaćene buržoazije, služeći istovremeno interesima neokolonijalizma.

Rolan Bait nam nudi pojam koji se može iskoristiti za analizu ovog problema. U tekstu o Ignjaciju Lojoli, objavljenom pre knjige Sad, Furije, Lojola, pod naslovom Kako se obraćati Bogu, on uputstva iz Duhovnih vezbi tumači kao dalju razradu onoga što naziva »oblašću isključenja«. Da bismo se obraćali Bogu, treba da apstrahujemo sve prethodne jezike, naročito »isprazne reči«, kako to kaže Lojola, čemu i teže uputstva iz Vežbi:

»Svi ovi propisani postupci ciljaju na to da u čoveku posvećenom duhovnoj vežbi stvore neku vrstu lingvističke praznine, potrebne da bi se izgradio i učvrstio novi jezik: praznina je idealan prostor svake semiofanije.«¹⁴

Ovu analizu je lako obrnuti (kao što se lako obrće avion) i primeniti je na kolonijalnu jezičku situaciju. Tada pitanje više ne glasi »Kako se obraćati Bogu?«, već, zavisno od slučaja, »Kako se obraćati prestonici?« kada se nalazimo u Bretanji, u Oksitaniji ili na Korzici, a »Kako se obraćati metropoli?« kada se nalazimo u sevemoj Africi, crnoj Africi, Indokini itd. Ovaj se pristup lako može primeniti na sociološku analizu jezičkih odnosa u jednojezičkoj sredini (kako se obraćati gazdi, direktoru, generalu? itd.), ali to nam trenutno nije cilj i možda mu se treba vratiti u nekom drugom delu. Međutim, odgovor na prethodna pitanja je jednostavan: obraćamo se prestonici ili metropoli zaboravljajući na korzikanski, bretonski, oksitanski, arapski, volof, barnabaru itd., izbegavajući te jezike da bismo koristili francuski koji postaje isključivi jezik. To znači da kolonijalizam u jezičkoj ravni stvara polje dvostrukog isključenja: isključenje potčinjenog jezika iz sfere vlasti i isključenje onih koji nisu naučili vladajući jezik iz te iste sfere. Pa ako u prethodnom slučaju jezik još uveik nije superstruktura, njegov status isključivog jezika, ili jezika koji teži da se razvije u polju isključenja, jeste superstrukturalan. Jezički status kojim se odlikuju izvesni odnosi sile (ne samo u koloniji), dvojezičnost u kojoj su suprotstavljeni vladajući i potčinjeni jezik, potiskivanje jednog ili više jezika od strane drugog, isključivog jezika itd., zvaćemo odsada jezičkom superstrukturom.

Uporedo sa procesom uspostavljanja polja isključenja, i šire, jezičke superstrukture, kolonijalizam utiče na jezike zahvaljujući dekretima, političkim opredeljenjima, planiranju školstva, što je očigledno u vezi sa pomenutim uspostavljanjem superstrukture, ali je istovremeno i proizvod izvesne ideologije koju smo pokušali da opišemo u prva dva poglavlja. U stvari, kolonizator izgrađuje svoju kulturu nasuprot kulturnoj praznini koju smatra (ili želi) da je zatekao, naime on izgrađuje jednu određenu kulturu. Počev od 1880, kada je »izmirenje« gotovo završeno, (izuzmemo li otpor grupe Apača koju vodi Džeronimo), vlada Sjedinjenih Američkih Država otvara škole u kojima se engleski nameće, a indijanski zabranjuje. Pada u oči, uostalom, da Helen Džekson (Helen Jackson), čija je naklonost prema Indijancima očigledna (i borbena), sistematski procenjuje njihov stepen »civilizovanosti« sa stanovišta belaca, određujući stepen asimilovanosti:

— Čiroki: »Teško je poverovati u napredak ovog naroda tokom deset sledećih godina. Otvorene su 22 osnovne škole 1851… društvo antialkoholičara brojalo je tri hiljade članova.«

— i obrnuto, za Sijukse: »Ne može se poreći da su plemena pomalo neprijateljski raspoložena prema svakoj civilizaciji, što je na kraju krajeva prirodno: to je bilo neminovno protivljenje jedne ponosite i hrabre rase napuštanju obeležja njenog načina života.«¹⁵

I tako, sa jedne strane civilizacija, a sa druge način života!

Pa ipak, ne samo da Indijanci imaju jezike (ko bi to »pomislio!), već ponekad i pišu (što, objektivno gledano, ne poboljšava status tih jezika, ali ima značaja na Zapadu gde se još uvek, usled etnocentrizma, teži izjednačavanju civilizacije sa pisanim jezikom). Posle Ougltorpovog dolaska u Džordžiju, Čiroki 1734. upućuju kolonijalnoj kompaniji pismo hijeroglifima islikanim na bizonskoj koži. Malo zatim, otkriće Čiroki-azbuke izaziva pokroviteljsko iščuđivanje. Tomas Mek-Keni (Thomas Mc Kenney) skreće pažnju 1825. na »filološke radove urođenika po imenu Ges«. Reč je o Sekvoji kome North American Review (Severnoamerički časopis) 1842. posvećuje jedan članak dirljiv po svojim pokroviteljskim osećanjima:

»Čiroki-Indijanac po imenu Sekvoja, umesto da učestvuje u okrutnim igrama ostalih mladih Indijanaca, voleo je još kao dete da vlastitu pronicljivost koristi za izradu preciznih mehanizama. U tome je istrajao i postigao cilj sakupivši ukupno 86 slova.«¹⁶

Sve u svemu, Sekvoja je bio dobar Indijanac, kao što se u Africi kaže »dobar crnac«. Lingvista Leonard Blumfild takođe će ukazati na to:

»Sekvoja, jedan Čiroki, izmislio je niz od 85 silabičkih simbola za svoj jezik; Indijanci Foks imaju više silabarija, koji se svi zasnivaju na engleskim pisanim oblicima, a jezik Kri-Indijanaca ima silabarij sastavljen od jednostavnih geometrijskih slova.«¹⁷

To samo podstiče prezir prema indijanskoj kulturi i ocenjivanje njihovog »stepena civilizovanosti« isključivo sa stanovišta belaca. Ova težnja dostiže ponekad vrhunac smešnog i graniči se sa verskim sektaštvom (što izlazi na isto). Misionar, doktor Vilijamson, piše 1870. ministru inostranih dela povodom Santi-Indijanaca:

»Civilizovani Indijanci su svakako mnogobrojmiji nego što vi mislite. Za vreme službe prvog sabata u mesecu, bilo je 77 pričesnika naše crkve i izvestan broj posetilaca.«¹⁸

Ovo nije greška prošlosti, kao što bi se moglo poverovati, već praksa koja danas postoji svuda u svetu. Žan-Mari Iar skreće pažnju da u Francuskoj Gvajani ne samo da decu uče isključivo francuski, nego ih još i silom odvajaju od porodica, pošto misionari nameću sistem internata zvanih »dečji domovi« Korišćenje škole u glotofagijske svrhe nije ni po čemu izuzetak: Vajana-Indijanci iz Gvajane školuju se 1969. na francuskom jeziku, a još niko, izgleda, nije pokušao da transkribuje njihov jezilk;¹⁹ u Peruu, kod Šipibo-Indijanaca, kolonizovamiih još 1656, protestantske sekte su započele sa dvojezičnom nastavom na španskom i šipibo-jeziku, tek pre nekih trideset godina.²⁰

Najbolji primer za ulogu škole u lingvističkom procesu kolonizacije pruža nam Alžir, što je do tančina proučila Ivon Tiren, čiju ćemo knjigu koristiti u sledećim pasusima.²¹ Posle zauzeća Alžira 1830, znatan broj manje-više ozbiljnih »pedagoga« želi da rukovodi školstvom u novom Eldoradu, te se na samom početku postavlja pitanje jezika. Kada se 1831. Žomar obratio ministru mornarice i ponudio svoju saradnju (on je rukovodio Egipatskom školom u Parizu, a nekoliko godina ranije, omogućio proučavanje putnog dnevnika Rene Kajea napisavši predgovor), odgovaraju mu da postoji pre svega problem jezika: na jednom mestu arapski, turski i lingua franca, plus francuski. Koji da se uči? G. Kost, »sluga Svetog Jevanđelja«, daje mu vrlo neobičan odgovor: u Alžiru može da podučava indijanske jezike.²² Međutim, pored ovog lakoumnika, ima i ozbiljnih, merodavnih ljudi sa vlastitim mišljenjem, ali je zanimljivo primetiti da su svi zaokupljeni istim problemima. Na molbu generala Klozela, G. Penje oprezno objašnjava u pismu upućenom 20. maja 1831. da o Alžiru ništa ne zna te da bi bilo poželjno da se obavesti, što mu ne smeta da zaključi o francuskom sistemu školstva: »ne mislim da je, bez neke veće potrebe, nužno išta menjati, kada ga preselimo preko mora«.²³ Vojvoda od Roviga izjašnjava se 1832: »Smatram da su širenje školstva i našeg jezika najuspešnije sredstvo vladavine u toj zemlji… Čudo koje treba izvesti jeste postepeno zamenjivanje arapskog francuskim jezikom.«²⁴

Pa ipak, odluku treba doneti i Žanti de Bisi naimenovan 1832. za upravitelja, prihvata predloženu ideju o uzajamnoj nastavi, pod istim krovom (u ovom slučaju to je džamija) Francuzi, muslimani i Jevreji sami uče jedni druge. To je humana zamisao koja će, smatra se, okončati versku mržnju i netrpeljivost i, uprkos suzdržanosti Pariza, ugledati dana: škola sa uzajamnom nastavom otvara se u Ažiru 1. juna 1833. pod upravom G. Bartelemija. Ona će primiti 100 Francuza, 21 Nemca, 15 Španaca, 5 Italijana, 2 Maltežanina i 58 »domorodaca« (u stvari Jevreja, nijednog Alžirca). Žanti de Bisi žali zbog ovog neuspeha, jer drži da je kuranska škola koju posećuju mladi muslimani »puko obostrano zanošenje«: za njega je prihvatljiv samo evropski uzor dopunjen uzajamnom nastavom.²⁵ Ali njegovo žaljenje ne može da promeni činjenice koje su, kao što znamo, neumoljive: škola s uzajamnom nastavom u Alžiru, a zatim u Boni neće imati nimalo uspeha, kao što časovi arapskog, namenjeni Francuzima, neće imati đaka. Deset godina po zauzeću Alžira on dolazi do zaključka koji, u jezičkoj ravni, ostaje nepromenjen: otpala je zamisao o uzajamnoj nastavi, ali ne i glotofagijsiki plan koji je sa toliko veštine izložio vojvoda od Roviga. Grof Gijo, naslednik Žantija de Bisija, zaključuje povodom otpora »rasa« da se mešaju:

»Dva su tabora evropska, a dva arapska; za decu koja im pripadaju potrebne su odvojene škole na francuskom jeziku.«²⁶

Međutim, još uvek postoji bojazan zbog odsustva domorodaca, nepodnošljivog jer otkriva lažno perje kojim se kiti kolonijalizam: širenje kulture i civilizacije. Tada se pojavila genijalna zamisao, koja mnogo govori o pometnji nastaloj u upravi: plaćanje učenika srazmemo je njihovom prisustvu u školi. Gospođa Alis,²⁷ neobična pustolovka, koja je otvorila školu za muslimanske devojke, piše tim povodom 1845:

»Samo ako vrlo slabo poznajemo Arape, verujemo da jedino želja za obrazovanjem doprinosi uspehu koji sam postigla. Beda i glad su moji pravi pomagači. Alžir je krcat nesrećnim porodicama, koje izjeda ljuta beda i desetkuje užasna neimaština. Dajući ovim porodicama kao pomoć svotu od dva franka mesečno, ućutkala sam sve njihove skrupule: dajući, povrh toga, jedan obrok dnevno svojim izgladnelim učenicima, stekla sam svu naklonost njihovih majki.«²⁸

Ovde nam objašnjenja nisu potrebna. To je metod koji se ustalio tako što su se učenicima delile knjižice u kojima se redovno overavalo prisustvo: ispunjena knjižica vredela je dva franka mesečno. Ovim vešto smišljenim načinom upisivanja pre časa postignuti su neki »rezultati«: godine 1850. bilo je 75 učenika muslimana u Alžiru, a 1851. bilo ih je 159 … Istovremeno se u Parizu otvara škola za sinove poglavica, očigledno sa ciljem da se francuski uticaj neprekidno obnavlja i da se naudi sistemu obrazovanja u koloniji (gde su poglavice u školu slale decu svojih slugu): iako dotirana ogromnim kreditima, ova škola imala je u periodu 1839—1847. svega jedanaest učenika …

Dvadeset godina po dolasku u Alžir Francuzi još nisu uspeli da nametnu svoj sistem obrazovanja. Administracija nema sasvim jasnu politiku. Jedino je jasno i neosporno da ona slabo poznaje arapsku kulturu, s jedne strane, i da misli da će francuski biti opštepriznati jezik, s druge strane. Tako nejasnu situaciju pojačava svađa između Ministarstva rata i Ministarstva prosvete koji žele da nadziru obrazovanje u Alžiru. Ovaj kratkotrajni rat oko uticaja okončan je 1848. kompromisom: dekret donet 22. jula bliže određuje da će škole za Jevreje i Evropljana zavisiti od prosvete, a muslimanske od rata (!!!). Tako je ovaj problem primio neposredno političko i vojno obeležje, na šta ćemo se vratiti. Dva dekreta doneta 1850. daju još bliža određenja. Jedan od njih (14. jul) predviđa »arapsko-francuske« škole po uzoru na one koje je gospođa Alis stvorila u Alžiru, Boni, Blidi i Mostaganemu. Tu će se učiti čitanje i pisanje francuskog i arapskog, nešto malo računa, prirodne nauke i geografija. Ove škole se nalaze pod nadzorom Ministarstva vojske. Drugi dekret (30. septembar) priznaje osnovno i srednje muslimansko obrazovanje i stavlja ih pod upravu glavnog guvernera, što je pokušaj da se kontroliše ono što već postoji.

U poređenju sa ludim snovima tridesetih godina, dekreti doneti 1850. su, ako hoćemo, »realističke mere« jer uzimaju u obzir prethodne pokušaje i potvrđuju rascep između nastave za Evropljane i za domoroce. Osobito se ističe policijska koncepcija domorodačke nastave: pošto ih ne možemo naterati da dolaze u naše škole, nadziraćemo njihove i rovariti u njima. O tome svedoči podela odgovornosti izvršena 1848, ali možda još više izveštaj koji je 1854. napisao general Kamu:

»Prosvećivanju domorodaca još mnogo toga nedostaje; uostalom, moramo priznati da se nismo potrudili da mu damo suviše maha, pošto nismo u mogućnosti da ga nadgledamo i njime rukovodimo u skladu s našim interesima i našom politikom.«²⁹

Vidi se da je u pitanju bio političko-policijski poduhvat koji nikakve veze nema sa civilizatorskim pobudama koje ističu ideolozi kolonizacije: suprotstavljanje arapsko-francuskih škola tradicionalnoj nastavi, s jedne strane, i što je moguće veći nadzor nad tradicionalnom nastavom, s druge strane.
U svim ovim slučajevima, bilo da je reč o Gvajani, Alžiru ili kasnije, o crnoj Africi, škola se koristi u skladu sa ideološkom namerom koja se lepo uklapa u razvoj jezičke superstrukture ekspanzivnog kolonijalizma, koji smo pokušali da opišemo. Svakako da su glotofagija, ali i rušenje kulture, ili bar nasrtaj na nju, doprineli izgradnji kolonijalizma. Škola sasvim prirodno nalazi svoje mesto u polju jezičkog isključenja, i namerava da ostvari usmeremu komunikaciju, ka metropoli, i na njenom jeziku. Naročito kada je u pitanju manjina (na primer sinovi poglavica), pošto drugi nemaju pravo na reč. Ova usmerena komunikacija je izomorfna »usmerenoj« ekonomiji koju donosi kolonijalizam: zar monoproizvodnja (realna) i jednojezičnost (idealizovana) nisu paralelne u jednom širem sagledavanju koje ne ostavlja mesta za lokalne civilizacije, koje se uostalom poriču?

Drugi stadijum: Kolonijalizam na vrhuncu moći 

Prvi stadijum glotofagije koji smo opisali bio je vertikalan: jezička diferencijacija javljala se prevashodno u okviru društvenih klasa, pošto je potčinjeni jezik počeo da se gubi na dvoru, među lokalnim plemstvom, buržoazijom i, u manjoj meri, među slugama i trgovcima. Vladajući jezik prihvatili su ljudi koji predstavljaju kolonijalnu vlast, kao i oni koji za nju rade (sluge, trgovci, ali i pisci, pesnici, u zemljama sa bogatom pisanom tradicijom kao što je Francuska).

Drugi stadijum je »horizontalan« jer će se jezička diferencijacija odrediti ne samo prema klasnom (kao što smo videli), već i prema geografskom merilu: grad nasuprot selu. Promenu pravca u rasprostiranju vladajućeg jezika prati značajna promena superstrukture: polako se prelazi, što sve zavisi od slučaja, sa dvojezičnosti na jednojezičnost ili sa jednojezičnosti na dvojezičnost. Tako, više klase, koje su usvojile vladajući jezik (dvojezičnost), teže da napuste potčinjeni jezik (prelaz na novu jednojezienost), dok niže klase po gradovima, koje su govorile samo potčinjenim jezikom (jednojezičnost), teže da usvoje vladajući jezik (dvojezičnost). Ukratko, dok u prvom stadijumu postoji dvojezična vladajuća klasa i jednojezičan narod, u drugom su to jednojezična vladajuća klasa, dvojezično gradsko stanovništvo i jednojezično seosko stanovništvo, što daje novu jezičku superstrukturu.

O povezanosti ova dva fenomena (diferencijacije na grad i selo i društvene diferencijacije) govori Antoan Meje povodom rasprostiranja latinskog u Galiji:

»Iako su galska vladajuća klasa i gradsko stanovništvo u IV veku govorili latinski, na selu galski jezik nije sasvim iščezao.«³⁰

Malo dalje on se osvrće na isti problem, s razlogom ističući ekonomski uzrok te evolucije:

»Pošto su vladajući krugovi Galije, priznavši nadmoćnost rimske civilizacije i u želji da sačuvaju vladarski položaj brzo usvojili latinski jezik, galski govor se, pored latinskog, na selu održao tokom više vekova. Odatle proističe da su u tom periodu mnogi koristili istovremeno i latinski i galski. U staroj Galiji su dugi niz godina postojali dvojezični pojedinci, pošto su, vladajući krugovi zadržali galski da bi ih razumeli oni koji su ostali verni tom jeziku, dok su, obrnuto, mnogi ljudi iz naroda uz vladajuće krugove brzo usvojili latinski. Zbog nedostatka bližih podataka na ovim činjenicama se ne bismo zadržavali.«³¹

Ovde nam piščeva obazrivost ne sme prikriti važnu činjenicu da proces opisan u slučaju rasprostranjivanja latinskog jezika postoji, u određenom trenutku evolucije, u gotovo svim slučajevima glotofagije. Iako su ekonomski i politički uzroci od prvorazrednog značaja, samu evoluciju prilično podstiču činioci kao što su zakon o upravi, sudovi, škola i, u naše vreme, štampa, radio, televizija, koji jačaju odnos sile i olakšavaju obnavljanje jezičke superstrukture.

Jedan od takvih primora je Vels. Na prethodnim stranicama smo videli da je vojni i jezički uticaj Rima bio relativno slab. U stvari, latinski nije nikad ozbiljno ugrožavao velški koji će se tek kasnije sukobiti sa engleskim. Fre svega, engleski osvajač je gajio poštovanje prema velškom jeziku: Rudlanski zakon, koji je marta 1284. doneo Edvard I, nema ničeg glotofagijskog, pa A. L. Kalvez primećuje »da su se velški običaji i tradicija poštovali. Velški ostaje jezik uchelwyra (plemića) i naroda. Vels je 1284. izgubio samo političku nezavisnost«.³² Tek 1536, kada se uključio u engleski administrativni i pravosudni sistem, situacija počinje da evoluira. Pravosuđe se i nadalje koristi engleskim, činovnici govore engleski, zvanični spisi su na engleskom, a ponekad i na latinskom; osvajač, koji se tu nedavno oslobodio francuskog jezika, nameće vlastiti sistem; tek što je izmakao jezičkoj dominaciji koju je podnosio, svojim susedima nameće novu jezičku dominaciju. Ostalo će vrlo brzo uslediti: škola, mešoviti brakovi i ekonomski interesi jačaju engleski jezik, pa narod oseća alijenaciju uobičajenu u takvom slučaju: teži da vlastiti jezik posmatra kao podjezik. Tako Grifis Robert beleži krajem XVI veka:

»Naići ćete na one koji, čim ugledaju Severn i zvonike Šruzberija, i čuju Engleza gde veli »good morrow«, zaborave svoj velški i loše ga govore. Velški im je poengležen, a engleski pokelćen, iz preteranog ponosa ili taštine! Jer nikad se dobrim i vrlim ne smatra onaj koji se odriče svog oca, svoje majke, svoje zemlje ili jezika.«

Pesnik Riziar Filip tuguje:

»Slab i suvoparan, sirotinjski, prezren
umnogom si,
Deci tvojoj dokonoj ponestaje glasa
Stadoše da govore jezik engleski
I da te zaboravljaju — kojeg li zlodela!
I bedi tvojoj da te prepuštaju.
Ima li u tvojoj porodici
Nekog ko još zna da te govori«³³

Tako je u vreme engleske vladavine velški jezik počeo polako da se gubi, ali će se sačuvati zahvaljujući veri. U stvari prednost reformacije nad katolicizmom (u Velsu je 1603. bilo 200 000 anglikanaca i 808 katolika) u neposrednoj je vezi sa prevođenjem Novog Zaveta (1567) i Biblije (1588) na velški. Treba se čuvati pogrešnog tumačenja ovih prevoda. Teško je, na primer, složiti se sa Iv Personom kada piše:

»Međutim, jezički fanatizam, naime, želja za nametanjem vlastitog jezika, nije stalni pratilac britanske istorije. Ne javlja se pre XVIII veka. U XVI veku Tjudori, koji su i sami velškog porekla, pripajaju zakonski gledano Vels Engleskoj, usvajajući pri tom naziv Velika Britanija da bi stavili do znanja da reč nije 0 jednostranom pripajanju. Pošto je to doba reformacije, država plaća prevod Biblije na velški, što će odigrati odlučujuću kulturnu ulogu. U isto vreme Fransoa I je Vilerkotretskim ediktom proklamovao doktrinu kulturnog genocida u Francuskoj«³⁴

U stvari, novčana pomoć dodeljena za prevođenje Zaveta na velški jezik, nije omela englesku državu da sprovede isto tako uspešan kulturni genocid kao Francuska. Stiče se utisak da Iv Person, nastojeći sasvim prirodno da osudi francusku glotofagiju, pokušava da joj suprotstavi površan engleski liberalizam. U toku sledeća dva veka, pored nametnute engleske škole, samo verske škole koriste velški služeći se najčešće prevodom Zaveta kao osnovnim udžbenikom. To su škole koje je osnovalo Društvo za unapređenje hrišćanske nauke u severnom Velsu, putujuće škole koje je osnovao Grifit Džounz, zatim nedeljne škole (Yr ysgol, sul) koje se javljaju počev od 1781. I pored svega, engleski se sve više govori u gradovima, a velški gubi, tako da će u XIX veku Vels postati dvojezično područje čija »elita« govori samo engleski. 

Sve je ovo značajno jer otkriva jedan od glavnih činilaca otpora glotofagiji: religiju. Opštepoznata je činjenica da su sve religije uspele da sačuvaju svoj jezik, uprkos mnogim preprekama. Takav je slučaj sanskrita u bramanizmu, latinskog u katolicizmu, hebrejskog u jevrejskoj veri, itd. Reformacija je utoliko osobena što je, uprkos svim ovim religijama, uvek usvajala jezik kojim narod govori, a ne mrtav jezik, ili jezik koji je na putu da to postane. Tako je prevod Biblije na nemački odigrao značajnu ulogu u jezičkoj i političkoj istoriji nemačkih država, a isto se, kao što smo videli, desilo i u Velsu. Religija može da spase jezik, ali je njeno posredovanje dvosmisleno jer istovremeno ograničava taj jezik na one oblasti koje joj prepusti vladajući jezik. To je nesumnjivo u slučaju Velsa gde u periodu XVI—XIX veka, pored engleskog kao zvaničnog jezika administracije i školstva, velški ostaje jezik uporednih škola. Reč je o prilično rasprostranjenom slučaju. Mustafa Lašeraf ističe da je u Alžiru »narod prozvao francuski jezikom ovozemaljskim, nasuprot arapskom koji je jezik duhovnosti i onozemaljskog života«,³⁵ pa se ovo »spasavanje« jezika može brzo pretvoriti u njegovo »sahranjivanje«. Vladajući jezik (ovde francuski) obuhvata oblast profanog, naime sve ono što se tiče svakodnevnog života, administracije, pravosuđa, tehnike, politike, studiranja, dok je potčinjeni jezik (ovde arapski) potisnut u oblast sakralnog. Tako je opozicija vladajući jezik/potčinjeni jezik prerasla u opoziciju staro/novo: potčinjeni jezik se mora prihvatiti kao nazadan crkveni jezik, kako ga uostalom prikazuju mas-mediji. Slično se desilo u Francuskoj sa bretonskim jezikom koji je Treća Republika, laički i glotofagijski raspoložena, predstavila kao jezik popova. Ova diglosija, koja je srodna jezičkoj superstrukturi, nosi u sebi klicu konačnog nestajanja potčinjeniog jezika koje bi se moglo izbeći samo političkim preokretom: tako »spasen« jezik nema nikakvu snagu, nikakav dinamizam koji bi mu pomogao da pobedi, i najviše što može da učini jeste da odloži vlastitu agoniju. A to će trajati sve dok ga društveni, ekonomski i politički uslovi budu vezivali za »staro«.

Tako je horizontalno rasprostiranje vladajućeg jezika gotovo nezaustavljivo sve dok traju ekonomski i politički uslovi koji su ga omogućili. U manjim mestima on je vrlo brzo počeo da se upotrebljava, dok su sela ostala jednojezična. To je onaj stadijum glotofagije koji i danas postoji u većini bivših kolonija van i unutar Francuske. Što se tiče ovih poslednjih možemo pomenuti zanimljiv slučaj Oksitanije. Žil Ronža govori o cifri od deset miliona oksitanofona,³⁶ dok Rober Lafon bliže procenjuje:

— jedan od dva miliona »punovremenih« korisnika koji su dvojezični, ali francuski govore samo van kuće ili svog mesta;
— šest miliona delimičnih korisnika, koji razumeju i govore oksitanski, ali ga koriste samo u nekim prilikama;

što iznosi sedam do osam miliona oksitanofona na oko dvanaest miliona stanovnika.³⁷ Ova podela na grupe je istovremeno i geografska i društvena.

Ako izuzmemo interesovanje mladih za vlastiti jezik (broj onih koji za maturu biraju »oksitanski« povećava se svake godine, što je slučaj i sa »bretonsikim«, dok su časovi oksitanskog sve brojniji u koledžima, gimnazijama, na univerzitetima …), koje postoji samo u gradovima i na univerzitetima, šest miliona oksitanofona o kojima je reč žive uglavnom na selu, pošto je grad odavno popustio pred navalom francuskog jezika. I ovde jezička superstruktura i ekonomsko-društvena organizacija imaju kao uzor podređenost sela gradu, što je pre svega ekonomska i društvena činjenica, u okviru koje jezički odnosi sustižu (i prestižu) društvene odnose. Promena jezičkih odnosa pretpostavlja uostalom promenu ekonomskih i društvenih odnosa. U ne tako davna vremena oksitanski seljaci, koji nisu znali francuski, morali su da ga nauče kao drugi jezik pošto ih je siromaštvo teralo da emigriraju u grad. Stoga je i prirodno što potčinjeni jezik nastaje prvo u gradovima i što su Bordo i Marselj frankofonska uporišta na oksitanskoj teritoriji, prirodno je što je bretonski za samo nekoliko godina nestao iz Sen Briea (ponekad se čuje na gradilištima gde rade bretonski seljaci koji su napustili svoju zemlju), što se povlači iz Laniona, ali ostaje na osamljenim seoskim imanjima.

Ovakva organizacija (težnja ka dvojezičnosti u gradovima i jednojezičnosti na selu) postoji u većini slučajeva za koje danas znamo i gde glotofagija nije do kraja sprovedena. Videćemo kasnije da je uglavnom reč o onom delu Afrike koji se danas rado naziva »frankofonska Afrika«. U svim tim slučajevima vladajući jezik je odraz veoma »savremenih« ekonomskih oblika (kao i najuspešnijih oblika kapitalističke eksploatacije čoveka po čoveku), dok je potčinjeni jezik odraz »zastarelih« proizvodnih oblika (kao i onih oblika društvenog života koji su najbliži lokalnoj tradiciji). Tako imamo tri izomorfna opozitivna para:

Industrija, trgovina/poljoprivreda
Grad/selo
Vladajući jezik/potčinjeni jezik

Ovaj paralelizam je zastupljen i u četvrtoj ravni, ravni označavanja, pošto par jezik/dijalekt koji smo razmatrali u prethodnom poglavlju preseca tri gornja para. Seljak koji obrađuje zemlju govori »dijalekt«, varošanin govori »jezik«, pa su i pogrdni naziivi za potčinjeni jezik (po definiciji onaj jezik koji je nerazumljiv) i one koji njime govore, često posuđeni od tih istih potčinjenih jezika: posle žargona enciklopedista, na selu se još koriste charabia ili baragouin (charabia je sve do kraja XIX veka za parišku buržoaziju označavala oksitanski koji se govori u Overnji; baragouin dolazi od dve bretonske reči bara, »hleb« i gwin, »vino«) kojima govore ploucs i pacoulins (sama reč paysan ima u francuskom ponekad pogrdno značenje).

Snage koje se odupiru glotofagiji 

Ova dva dinamična stadijuma vode sasvim prirodno ka trećem stadijumu uspešne glotofagije —izumiranju potčinjenog jezika koga je »progutao« vladajući jezik. U stvari, sam proces glotofagije ne dostiže uvek ovaj poslednji stadijum, a kad se to ipak desi, ostaju samo arheološki tragovi iščezlog jezika, o kojima ćemo govoriti u sledećem poglavlju. Vrlo su retki primeri potpunog »gutanja« jednog jezika (i jedne civilizacije) koje smo u mogućnosti da podrobno opišemo, ne zato što se to u istoriji retko dešavalo, već stoga što su nam ostali malobrojni tragovi. Kada to nije slučaj najčešći izvor podataka su hronike koje su nam osvajači ostavili. Tako se pouzdano zna da je u Galiji latinski zamenio galski (potisnuvši ga na selo, kao što smo videli), jer je Rimski osvaiač ostavio o tome brojna pisana svedočanstva. Međutim, što se tiče mnogih pređašnjih, sadašnjih ili čak budućih slučajeva, možemo samo da nagađamo i tragamo za arheološkim dokazima, glotohronologijom, itd…

Teško je na primer, pouzdano ustanoviti odnose snaga (te prema tome i jezičke odnose) koji su uticali na istoriju zapadne Afrike, pošto u priličnoj meri nedostaju pisana dokumenta, dok je pomoć arheologije, s obzirom na malobrojna istraživanja, ograničena. Verovatno su između X i XIV veka naše ere istovremeno postojale dve velike jezičke skupine u oblasti koja je otprilike obuhvatala južni deo sadašnje republike Mali, deo Mauritanije, Senegala i Gvineje: jezička skupina sarakole iz okoline Kumbija, prestonice kraljevine Gane i jezička skupina iz okoline Nijanija, za koji se pretpostavlja da je bio prestonica kraljevine Mali. Gansko kraljevstvo konačno je uništila vojska malinkeškog kralja Sundžate (u bici kod Kirine), ail nam o tome govori samo usmeno predanje, kao i hronike koje su znatno kasnije napisane na arapskom u Tumbuktuu. Na nestalnoj granici između dva kraljevstva, jezici sarakole i malinke su se sukobili, pa je posle Sundžatine pobede i tokom sporog propadanja kraljevine Gane, malinke postao vladajući jezik. Možda je jezik kojim se danas govori u oblasti Kajes, na granici između Senegala i Malija, proizvod ovih jezičkih odnosa (u prilog toj hipotezi govore hronološki dokazi koje je ovde nepotrebno navoditi). Za sada ne možemo ništa da tvrdimo, pa se problem istorijskog nestanka sarakole-jezika, čije etape nismo u stanju da rekonstruišemo, i dalje postavlja.

Ma kakve bile teškoće na koje nailazim prilikom opisivanja ovih pojava, ističem da sam, jednostavnosti radi, proces glotofagije raščlanio na tri stadijuma: reč je o vrlo postojanoj pojavi, bez kvantitativnih skokova, pošto su skokovi koje sam ja pokušao da upišem prevashodno kvalitativni. Kao po pravilu, vladajući jezik prihvata najpre vladajuća klasa, potom gradsko stanovništvo i najzad selo, a tamo gde se potčinjeni jezik odupire, javlja se dvojezičnost. Međutim, nestanak jednog jezika (uspešna glotofagija) ili pak obrnuti slučaj, zavise od brojnih, ne samo jezičkih činilaca, posebno od otpora koji pruža narod čiji je to jezik. Latinski nije smenio galski zato što je bio jezički »superioran« (prethodna poglavlja su pokazala da ne postoje superiorni jezici, ali da ideološki diskurs nastoji da podrži ovu tobožnju superiornost), već zato što je rimska vojska u početku bila vojno nadmoćnija od galske, i što je, kasnije, rimska država mogla da podnese dugotrajnu vojnu okupaciju Galije, i kolonizaciju smišljenu tako da sve što se učini osigura pobedu rimske civilizacije: galski nije pao kao žrtva latinskog jezika, već kao žrtva rimskog imperijalizma, isto kao što bretonski i oksitanski nije ozbiljno ugrozio francuski jezik, već francuski ekonomski i politički centralizam, sprovodeći unutrašnju kolonizaciju.

Kada se opisuje proces glotofagije, onda se nužno moraju opisati i snage koje se njoj odupiru: ishod bitke zavisi od njihovih međusobnih odnosa. Uočili smo već neke od tih snaga koje se odupiru, osobito religiju u svim onim slučajevima kada se vezuje za jezik. Najveći podstrek ovom otporu pruža nacionalna svest ugnjetenog naroda, koja podstiče na pobunu protiv ugnjetača. Jer, kao što nema klase »za sebe« (suprotno klasi »po sebi«), bez klasne svesti, nema ni nacije »za sebe« bez nacionalne svesti, pošto bez nje ne može nijedna oslobodilačka borba. Borba naroda protiv spoljašnjeg ugnjetavanja najčešće je glavna snaga koja se odupire glotofagiji, te je to razlog što francuski jezik, i pored znatne pomoći državnog aparata, koji tlači i uništava kulture, Alžirci nisu nikada stvarno prihvatili tokom 130 godina vladavine kolonijalizma. Protivnici francuskog bili su arapski, čija je snaga poticala od njegove religijske uloge (s istog stanovišta, jezik je narodni zbeg, skrovište gde se narod sklanja i bori protiv vladajućeg jezika) i berbersiki jezik, koji se održao u planinama gde živi narod koji njime govori, pruža otpor ugnjetavanju i koji će se konačno dići na oružje protiv francuskog ekonomskog i političkog prisustva.

Suprotno tome, u Izraelu je hebrejski prihvaćen za dvadeset godina, u Italiji toskanski za jedan vek, jer je u oba slučaja postojala nacionalna svest, želja za ujedinjenjem koja je, između ostalog, pronašla svoj jezički izraz. Razlika u godinama je značajna: bilo je potrebno dvadeset godina da hebrejski jezik, koji su svi predratni rečnici svrstavali u mrtve jezike, postane jezik Izraela, a jedan i po vek nije bio dovoljan da Alžir prihvati francuski. To je važno, jer ova dva primera razdvaja volja i borba naroda koji tas naginju na jednu ili na drugu stranu: hebrejski je bio na strani naroda, francuski na strani ugnjetača.

Međutim, postoji nešto što koči odupiranje glotofagiji: lokalna, pre svega objektivna višejezičnost, ali i ona višejezičnost koju podstiče sam ugnjetač. Neosporna je činjenica da dijalektizacija bretonskog, koji se deli na četiri dijalekta (vanetski, kornuajski, leonski, tregorski) od kojih su tri poslednja relativno srodna (navode se u skraćenici KLT), dok se vanetski od njih razlikuje po tonskom akcentu koji je izmenio fonetski razvoj morfema, ne olakšava odupiranje francuskom jeziku. Francuski jezički imperijalizam išao je naruku dijalektizaciji tako što je zabranjivao opismenjavanje naroda na vlastitom jeziku, međutim, ona je postojala od samog početka, zbog čega ovu višejezičnost smatram objektivnom: jezička diferencijacija u okviru istog naroda postojala je i pre kolonijalnog osvajanja. Međutim, kolonizator bi često sam uzrokovao višejezičnost tako što je određivao nove granice. Znamo da su neke sadašnje afričke republike doživele da im Francuzi smanje državnu teritoriju, i da se veoma rasprostranjeni jezici kao što su peul, hauza, bambara govore u više zemalja, ali ne mogu da postanu ničiji nacionalni jezik, jer u svakoj od tih zemalja postoje još mnogi drugi jezici. Tako nastala vrlo složena višejezičnost služi interesima glotofagije čak i posle tobožnje dekolonizacije: udarnoj snazi neokolonijalizma, frankofoniji, potrebna je samovolja da bi vladala, međutim, taj problem ćemo osmotriti u drugom poglavlju.

Važno je upamtiti da se kolonijalizam kao pojava može prikazati kroz neke uspehe postignute u oblasti glotofagije koja nije nikada izdvojena pojava. Nemoguće je, na primer, prihvatiti tako neodređene i neuhvatljive prikaze kao što je ovaj:

»Pomenimo samo, ne osvrćući se na pojedinosti, da su postojale istorije slične istoriji Francuske i njenog jezika, tako da se na pisani latinski nadovezao čitav niz nacionalnih jezika koji su kasnije postali književni jezici i, svaki u svojoj zemlji, sveli ostale jezike na mesne govore (»patois«) i na, male regionalne jezike«.³⁸

Iako se poziva na marksizam, pisac ovih redova zapada u dobro poznati idealizam: ne prikazuje realnost kroz njen odraz. Pokazuje prezir prema pottčinjenim kulturama. Šta u njegovom tekstu treba podrazumevati pod »malim jezicima«? Jezike kojima govori malo ljudi pošto je u tom smislu koristio ovaj izraz u jednoj drugoj svojoj knjizi o bretonskom jeziku.³⁹ Međutim, da li jezik stiče pravo na postojanje srazmemo broju njegovih korisnika? Ako tako krenemo, onda je danski mali jezik u poređenju sa francuskim, francuski mali jezik u poređenju sa španskim itd…

Osnovu procesa glotofagije čine, u stvari, tri komponente koje smo pokušali da opišemo.

— Ekonomska komponenta. Ako se prihvati pojam jezičke superstrukture koji sam napred izložio, tad poreklo jezičkih sukoba treba tražiti u ekonomskim i društvenim sukobima, u načinu proizvodnje, ukratko u kolonijalizmu kao ekonomskoj i političkoj pojavi. S tog stanovišta možemo tvrditi da svaka kolonizacija nosi u sebi klicu glotofagije, i da tek prava dekolonizacija omogućava prestanak glotofagije (što uopšte ne znači da je kulturna borba bezuspešna u toku kolonizacije).

— Pravna komponenta, gde je termin pravni uzet u širem značenju. U stvari, kolonijalizam, kao i svaka prinuda koju nameće državni aparat, podrazumeva istovremeno postojanje zakonodavstva i mogućnost vlastitog obnavljanja. Ovde je reč o važnoj ulozi pravnog aparata doslovno shvaćenog i škole, koja izuzetno pogoduje obnavljanju sistema (primer Alžira). Ova pravna komponenta je teorijski nužna, očekivana, i od znatne pomoći u procesu glotofagije, ali nije prevashodna, niti je krajnja instanca na kojoj se rešavaju sukobi. To znači da se borba za jezičku dekolonizaciju ne odvija mimo borbe za potpunu dekolonizaciju, da je uzaludno boriti se samo za ukidanje ili izmenu nekog zakona o školi.

— Ideološka komponenta. Ideologija opravdava kolonijalizam u svim njegovim stadijumima. U dva prethodna poglavlja videli smo kako su to činili francuski mislioci, međutim, treba priznati da se u različitim tipovima kolonizacije to različito činilo. Ako se engleskom imperijalizmu ne pripiše liberalizam u pogledu jezika, onda ipak treba priznati da mu pravne i političke komponente nisu tako plašljive, paranoične kao francuske. To svakako nikakvog uticaja nema na proces glotofagije: u starim engleskim kolonijama predavali su se lokalni jezici, što je u Tanzaniji i Keniji samo olakšalo prihvatanje svahilija kao nacionalnog jezika. Međutim, do danas se zadržao onaj isti odnos između vladajućeg jezika (engleski) i potčinjenih jezika, koji je postojao i u vreme kolonizacije: u »anglofonoj« Africi engleski je isto tako klasni jezik kao francuski u »frankofonoj« Africi. Glotofagija i njene pristaše nemaju povlašćeno državljanstvo.

 

Izvod iz “Louis-Jean Calvet: LINGUISTIQUE et COLONIALISME – Petit traite de glottophagie”
BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD 1981.
Prevod: Jagoda Krivokapić
Priprema: Princip.info

 

---

1. Limperialisme en 1970, Pariz, 1970.  ↩

2.  Abou-Obeid E1 Bekri, Description de VAfriqne Sep~ tentrionale, izdanje na arapskom i francuskom, Alžir, 1912, str. 333.  ↩

3. Up. U. H. Jackson, Un siecle de deshonneur, Pariz, 1972, str. 37.  ↩

4. Up. J. M. Hureault, Francais et indiens en Guy am, Pariz, 1972, str. 78.  ↩

5. Roland Barthes, Elements de semiologie, Pariz, 1971, str. 130.  ↩

6.  Yves Person, »L’Afrique noire et ses frontieres«, u: Revue francaise d’etudes politiques africaines, br. 80, avgust 1972, str. 18.  ↩

7.  Navodi su uzeti iz Le bel arbico, reči Z. Due, Bam-bouh-lah!, reči Albert Deligny i Les arbicots, reči Stephane Morel. Ove pesme, zajedno sa 12000 drugih, nalaze se u arhivi pariške policije, gde su smeštene posle zabrane cenzure.  ↩

8. Up. R. F. Retamar, Caliban cannibale, Pariz, 1973.  ↩

9. Up. A. Le Calvez, Un cas de bilinguisme, le Pays de Galles, Lannion, 1970, str. 14.  ↩

10.  Tekst ove peticije objavljen je u: F. Mosse, Manuel đe Vanglais đu moyen age, moyen anglais, tom 1, str. 323.  ↩

11.  J. Staline, »Apropos du marxisme en linguistique«, Cahiers marxistes-leninistes, br. 12—13, str. 32.  ↩

12. Isto, str. 30.  ↩

13. Up. L.-J. Calvet, Roland Barthes: un regard politique sur le signe, poglavlje 1.  ↩

14.  Barthes, Sade, Fourier, Loyola, str. 55.  ↩

15.  Isto, str. 89. i 175.  ↩

16.  Navela H. Jackson, str. 294—295.  ↩

17.  L. Bloomfield, Le langage, str. 271.  ↩

18.  Naveo Jackson, str. 185.  ↩

19. De L’ethnocide, Pariz, 1972, str. 165  ↩

20.  Isto, str. 177—187.  ↩

21. Ivonne Turin, Affrontements culturels dans VAX- gerie coloniale, Pariz, 1971.  ↩

22. Turin, str. 37.  ↩

23. Turin, str. 38.  ↩

24.  Isto, str. 40.  ↩

25. Isto, str. 45.  ↩

26.  Isto, str. 49. Moj kurziv.  ↩

27. Ponekad poznata pod imenom gospođe Luce, imenom svog drugog muža.  ↩

28.  29) Isto, str. 58—59.  ↩

29. Turin, str. 207.  ↩

30.  A. Meillet, »Le sens linguistique de Punite latine«, u: Linguistique historique et linguistique generale, tom 1, str. 314.  ↩

31.  A. Meillet, »Sur les effets des cbangements de langues«, nav. del., tom 2, str. 105.  ↩

32. A. Le Calvez, nav. del., str. 26.  ↩

33.  Naveo A. Le Calvez, nav. del., str. 37—38.  ↩

34.  Yves Person, »Imperialisme linsuistique et colonialisme«, u: Ar Falz, br. 1, 1973, str. 23.  ↩

35. M. Lacheraf, L’Algerie: nation et societe, Pariz, 1965, str. 324.  ↩

36. J. Ronjat, Grammaire historique des paries provencaux modernes, Monpelje 1930—1941. (4 torna).  ↩

37. R. Lafont, Clefs pour VOccitanie, 1971, str. 57.  ↩

38. Marcel Cohen, Histoire d’une langue: le frangais, Pariz, 1967, str. 51.  ↩

39. M. Cohen, Materiaux pour une sociologie đu lan- gage, tom 1, str. 95.  ↩