Diskusija o “ekološkoj krizi”, zapravo o njenim posledicama, o problemima ishrane i zagađivanja okoline, poslednjih godina postaje sve obimnija i intenzivnija. Razlozi su jasni: smanjivanje polusirovinskih rezervi dovodi ključne kapitalističke industrije u tešku situaciju; glad i porast stanovništva u Trećem svetu stvaraju društveni potencijal koji direktno ugrožava imperijalističku vladavinu; zagađivanje okoline postaje sveobuhvatna pojava koja se oseća i van proleterske životne sredine.

Paralelno sa tim razvija se naučna ekologija. Ona otvara nove dimenzije problema i pomaže nam da poznamo svu njihovu dalekosežnost i ozbiljnost. Političke konsekvence koje iz toga proizilaze, ostaju, međutim, vrlo dvoznačne. S jedne strane, ekologija otkriva destruktivnu snagu kapitalističkog načina proizvodnje jasnije no ikada, a s druge – ovaj destruktivni karakter se pojavljuje kao nepolitički problem, kao gola smetnja prirodno uslovljene igre promene i ravnoteže biološkog sistema. Na pitanja o mogućnostima i granicama prirode u odnosu na industrijske procese rada u teoretskoj tradiciji socijalizma nije nikada jasno odgovoreno. To je jedan od propusta socijalističke teorije. Ukoliko je ovo pitanje uopšte postavljeno – postavljalo bi se u okviru građanske ideologije i to često u obliku povratka teorijama Maltusa i Džona Stjuarta Mila. To dovodi do toga da socijalističke grupe neretko osporavaju političku relevantnost ekologije, dok progresivne, akcione grupe, koje se orijentišu prema ekološkim pitanjima, sa svoje strane odbacuju marksističku teoriju kao irelevantnu i time postaju osetljivi prema svim mogućim mistifikacijama.

Zbog svega toga pokušavamo u ovom prilogu da ukažemo na jednu veoma važnu stranu marksističkog mišljenja, sa nadom da bi to bilo korisno za današnju diskusiju. Počećemo od marksističkih pojmova prirode, rada, robe i vrednosti, a zatim ćemo komentarisati neke delove Kapitala koji se bave industrijskim razvojem, razaranjem prirode i ljudske okoline. Na ovoj osnovi bi trebalo proveriti i neke ideološke momente ekološke teorije i njihovu primenu, uzimajući naročito njihov najdrastičniji oblik: primer angloameričke debate o zagađenju okoline.

Priroda i rad

Za Marksa je “UNDING” govoriti o prirodi kao takvoj. Čovek može smisleno da govori samo o onome što shvata, prema čemu ima izvestan odnos, i upravo to stanje “odnosa” prema prirodi je bitna odlika čoveka. Čovek se prema prirodi odnosi tako što je prisiljava i prilagođava za svoje potreba. Menjajući prirodu on menja ujedno i sebe, svoje telo, svoju svest i svoje društvo. Čak i “čist” prirodni događaj je samo utoliko “čist” ukoliko je spoznat u suprotnosti sa društveno prisvojenom prirodom: tišina kao odsustvo buke, divlji potok kao odsustvo energetskog postrojenja, itd. I najzad, iako ne na kraju redosleda: “čista” spoznaja prirode je oduvek je označena društvenim stepenom na kojem je priroda osvojena. Međuti, time nije rečeno da se za Marksa priroda takoreći “rastvara” u društvu. Ljudi prema prirodi stoje uvek kao prema nečem spoljnjem što moraju prisvojiti da bi preživeli. Ovo mogu samo u onoj meri u kojoj su i oni sami priroda. Samo kao prirodno biće čovek može da zahvata prirodu da bi je menjao, a to može da čini samo na osnovu onih uslova koje priroda sama postavlja. On materiju može da preoblikuje samo na osnovu sopstvene zakonitosti, a prirodom da vlada samo tako što joj se podaje. Upravo zato što materija ima svoje sopstvene zakonitosti ljudski ciljevi se mogu realizovati samo prirodnim procesima. Ovaj tok Marks definiše kao ljudski rad: Proces rada… je svrsishodna delatnost za uspostavljanje upotrebnih vrednosti, prisvajanje prirode za sopstvene potrebe; opšti uslov ljudskog života i zbog toga zavistan od svakog oblika tog života, čak zajednički svim njegovim društvenim oblicima. Da bi sebi stvorio neophodne, upotrebne vrednosti, kao što su životne namirnice, odeća, toplota i svetlost, čovek koristi prirodu kao svoj “instrument”, kao sredstva za rad i ujedno predmet rada. Prisvajajući zemlju, po Marksu “prauslov svake prozvodnje”, “praizvornu komoru prehrane” (Kapital), čovek se prema njoj odnosi kao prema svom “organskom telu” (Pariski dokumenti). Može se utvrditi i pojam “razmene materije”, kojim se Marks često služi u svojim uopštenim razmatranjima o karakteru ljudskog rada. Ovom izrazu očigledno nije samo dat mataforični značaj. Marks u njemu namerno zadržava biološki okvir odnosa. Ujedno, kod Marksa se prirodnonaučni pojam postavlja kao novi kvalitet, pri čemu ova razmena materije, pri pažljivijem istraživanju, ne može da se izoluje od svog istorijskog i društvenog pojavnog oblika: “Produkcija života, kao sopstvenog u radu, i tuđeg u stvaranju, pojavljuje se već kao dvostruki odnos s jedne strane kao prirodni, s druge, kao društveni odnos.

Priroda je, znači, za čoveka oduvek posredovana kroz društvo, a društvo kroz prirodu. Oba pojma stvaraju dijalektičko jedinstvo; za Marksa oni čine dva pola koji konstituišu razvojni proces čoveka. Nasuprot ovom dijalektičkom načinu posmatranja, građanska nauka operiše razdvajanjem prirodnozakonitih i društvenih procesa koje pokušava da prevaziđe na svojstven način; naime, težnjom svođenja društvenih nauka u okvire prirodnih. Ovo se delimično dešava primenom jedinstvene metodologije, delimično direktnim prevođenjem pojmova, na primer, primenom ekoloških pojmova na teoriju društva.

Roba i vrednost

“Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje pojavljuje se kao ogromno gomilanje roba…”, ovim rečima Marks počinje Kapital. U kapitalizmu razmena materije čoveka i prirode poprima oblik robne proizvodnje. Proizvodi rada pojavljuju se kao vrsta roba, jer se celokupna proizvodnja vrši radi razmene, a ne radi upotrebe. Istorijski preduslovi su poznati: razdvajanje radnika od njegovih sredstava za proizvodnju i nastajanje najamnog rada, odnosno, preoblikovanje radne snage u robu. Preduslov za proizvodnju robe je, znači, istorijski uslovljen klasni odnos. Roba kao “ćelija” građanskog društva ogleda se u odnosu između prirode i društva, zavisno od istorijskog stepena razvoja proizvodnih snaga. Za probleme oko kojih se vodi ekološka debata, kategorije upotrebne vrednosti i razmenske vrednosti su od najvećeg značaja. Commoner (Kamoner) i Enrlich (Erlih), dva najpoznatija autora američke ekologije, pridaju veliku pažnju razlici “neophodnih dobara” i “luksuznih dobara”, i time otkrivaju slabosti kategorije vrednosti u građanskoj nacionalnoj ekonomiji, naime, da se njome izražavaju samo kvantitativni tržišni odnosi. Uticajni britanski časopis Blue print for survival, međutim, otkriva suprotnosti između “real value” i “economic value”, “real costs” i “economic costs” i ukazuje na ekološku samoobmanu koja se sastoji u tome da se “naš životni standard računa kao zbir tržišnih cena onih dobara koji ga sačinjavaju”. Od tada, pre otprilike sto godina, građanska ekonomija odustaje od klasične teorije vrednosti; ona do dana današnjeg vrednost definiše kao rezultat ponude i potražnje koji se formira posredstvom tržišta. Ovakav pojam vrednosti postaje već u doba monopolnog kapitalizma čisto ekonomski neodrživ. Za shvatanje odnosa između prirode i proizvodnje on nikada nije ni valjao. Zbog toga je sve veća neophodnost povratka marksističkim kategorijama koje, na ovom mestu, iznosimo u njihovom najkraćem obliku. Upotrebna vrednost izražava svrhu procesa proizvodnje. Upotrebne vrednosti su uglavnom su uglavnom prirodne sirovine (materije prirode), koje konkretnom, svrsishodnom i usmerenom delatnošću čoveka bivaju preoblikovane, kako bi se zadovoljile određene, ljudske potrebe. Upotrebna vrednost je, znači, konkretno materijalno (prirodno) bogatstvo ljudi. Ona proizilazi iz veze dvaju elemenata – materijalne prirode i rada. Rad, znači, nije jedini izvor upotrebne vrednosti. “Rad je njen otac”, kao što je rekao William Petty (Vilijam Peti), “a zemlja majka”. Čim proizvodi rada postaju roba ova odredba prestaje da biva društveno odlučujuća i na njeno mesto dolazi prometna (razmenska) vrednost. Ova odredba je kvantitativne vrste i daje proporciju u kojoj se upotrebna dobra jedne vrste razmenjuju drugom vrstom. Kvantitativni odnos, u kojem se proizvodi rada međusobno razmenjuju trebalo bi meriti zajedničkom vrednošću, a ta vrednost ne može biti nijedna druga do vrednosti rada koji je opredmećen. Za svrhe akta razmene moramo poći od prirodnih osobina robe u njenoj celokupnosti, jer upravo razlika koja među njima postoji je onaj preduslov koji je neophodan za razmenu. Prometna vrednost je, znači, u odnosu prema prirodnoj osobenosti proizvoda rada potpuna indiferentna. Odnos vrednosti je čisto društveni i ne sadrži nikakve prirodne odredbe. Roba kao proizvod rada građanskog društva je, prema Marksu, jedinstvo suprotnosti prometne vrednosti i potrošnje. Pri tome treba spomenuti da ova suprotnost  nema svoje poreklo u “čisto” ekonomskoj sferi, niti se u njoj razvija. Istorijski preduslov za to je da je sama radna snaga postala robom, odnosno da je poprimila sa svoje strane dvosmisleni, kontradiktorni karakter. Tek kada radna snaga postaje roba i kada nastane klasa neimućnih, najamnih radnika, prestaje društvena proizvodnja da stvara čisto upotrebne vrednosti. Cilj kapitalističke proizvodnje postaje stvaranje prometnih (razmenskih) vrednosti; upotrebna vrednost kao materijalna na stvarnim kvalitetima zasnovana proizvodnja, stvara se samo utoliko koliko je neophodna kao razmenska vrednost. Upotrebne vrednosti koje dolaze u obzir kao nosioci razmenske vrednosti, jer im dalja obrada nije neophodna, ispadaju iz ekonomske sfere. Ovo je u prošlosti važilo, na primer, za čist vazduh i čistu vodu. U društvu robne proizvodnje priroda sama ispada iz logike ekonomske sfere. Kapitalizam ne proizvodi u prvom redu upotrebnu vrednost i ljudsko bogatsvo, već prometne vrednosti i kapital. Mnogi ekolozi se danas bave ponovnim otkrivanjem osnovnog odnosa ovih stvari; naravno, skoro uvek ne shvatajući ga. Oni ostaju unutar građanskog horizonta, govoreći, na primer: “Ekonomski troškovi ne odgovaraju pravim troškovima… a ovo znači da bi mi trebalo da se potrudimo da kupujemo samo takvu robu, koja, svojim nastankom, prouzrokuje minimum razaranja okoline, osnosno, takvu roba koja nije opterećena čitavim nizom skrivenih troškova, koji se tada odmeravaju prema nekorisnosti te robe”.

Marks o razaranju prirode i čovekove okoline usled industrijskog razvoja kapitalizma

Polazeći sa svog teorijskog stanovišta Marks je mogao da odredi razaranja, koja je, svojevremno za sobom već ostavljao kapitalistički razvoj:

“Sa stalno rastućim viškom gradskog stanovništva, koji se gomila u velikim centrima, kapitalistička prouzvodnja, sa jedne strane, u velikim centrima zgušnjava istorijsku pokretačku snagu društva, a s druge – ometa razmenu materije između čoveka i prirode, čoveka i zemlje; ometa vraćanje utrošenih delova tla, dakle večitu, permanentnu uslovljenost plodnosti zemlje. Time ujedno razara fizičko zdravlje gradskog radnika i duhovni život poljoprivrednog radnika“.

I dalje:

“Svaki napredak kapitalističke poljoprivrede nije samo napredak u veštini pljačkanja radnika već i u veštini pljačkanja zemlje; svaki napredak u povećanju njenih stalnih izvora“.

Što se više jedna zemlja, kao na primer SAD, oslanja na razvijenost svoje industrije, to je brži proces njenog unutarnjeg razaranja. Kapitalistička proizvodnja, dakle, razvija samo tehniku i kombinacije društvenih procesa proizvodnje, pri čemu ujedno potkopava iskonske izvore njenog bogatstva: zemlju i radnika. Ovo “potkopavanje” se može shvatiti kao pojavni oblik suprotnosti između upotrebne vrednosti i prometne vrednosti. Kada kapitalistička proizvodnja pređe uslove stvaranja materijalnog bogatstva, koje je priroda sama stvorila, onda se to ne događa ni malo slučajno, već kao nužnost. Jer, u proizvodnji razmenskih vrednosti to su kratkovidi interesi koji zakonito regulišu razmenu između prirode i društva. Postoji samo jedan jedini izlaz koji bi sprečio razaranje. Razmena materije se mora obavljati dugoročno, kao “sistematski regularni zakon društvene proizvodnje i to u obliku koji je najadekvatniji ljudskom razvoju“. A to ne znači ništa drugo do da se cilj proizvodnje od prometne vrednosti mora okrenuti ka upotrebnoj vrednosti, što ponovo znači – ukidanje robne proizvodnje kao sveopšteg oblika proizvodnje. Kako bi ovaj novi oblik proizvodnje trebalo da izgleda, Marks, prirodno ostavlja – otvorenim. Međutim, ovde se ipak radi o političkom pitanju: ukidanje najamnog rada, ukidanje podele rada, ukidanje veštačke barijere selo-grad. Na pitanje o “pravom” društvu, po Marksu, može se odgovoriti samo praksom oslobađanja od vladavine klasa.

“Sopstvena vrednost” prirode i ekologije kao pokretači promene društva

Ekolozi uspostavljaju suprotnost između “real value” i “economic value” i time otvaraju problem koji se u horizontu Marksove teorije pojavljuje kao problem bogatstva. Marks bogatstvo definiše kao ukupnost svih materijalnih dobara koja su dostupna ljudima. U to spadaju sve oblasti prirode, oruđa za rad i potrošna dobra koja su dostupna ljudima. U to spadaju sve oblasti prirode, oruđa za rad i potrošna dobra, različite vrste kojima raspolaže jedno društvo da bi podmirilo svoje potrebe. Po Marksu postoje samo dva izvora iz kojih izvire ovo bogatstvo: zemlja i radnik. Odnos između njih, naročito odnos radnika i kapitala, analizira se u Kapitalu u svim njegovim aspektima. Pitanje prirode i zemlje i njihovog odnosa prema kapitalističkoj robnoj proizvodnji Marks pri tome samo dotiče, da bi pokazao, na koji način stvaranje vrednosti bogatstva kapitalizma prevladava prirodnu uslovljenost i ujedno ga time razara. Potrebno je, dakle, vratiti se na Marksovu analizu procesa rada u njenom najuopštenijem obliku, da bi se videlo, u kom smislu on prirodi određuje “sopstvenu vrednost”. Prirodni izvori su jedna od dve opšte pretpostavke neophodne “proizvodnji sopstvenog života“. Bliža odredba za pomenutu “sopstvenu vrednost” nije data. Ona se može naći samo u jednoj konkretnoj istorijsko-društvenoj situaciji, u odnosu na proizvodne snage sadržane u datoj situaciji. O prirodi se osmišljeno može govoriti samo u odnosu na određeni stepen razvoja proizvodnih snaga. Kada se promeni njihov nivo, ne menjaju se naravno i zakoni prirode, ali se priroda ipak menja, ukoliko se “otvara” čoveku kao polje rada. Kako proizvodnja (kao što smo videli) u sebi sadrži kako prirodne tako i društvene osobine, konflikt između proizvodnih snaga i njima dostupnih prirodnih sredstava poprima razne oblike. Pokušaj da se ekologijom odredi politika mora da se završi u prazno; međutim, ovaj pokušaj samo odaje priznanje jednoj od Marksovih važnih postavki – postavci o dijalektičkom karakteru proizvodnje, koji vod ka tome da se čovek, menjajući stalno sopstvene mogućnosti i sam menja. Čim proizvodne snage ne okivaju kapitalistički odnosi proizvodnje (s jedne strane), a oslobađaju se kao destruktivne snage (s druge strane), one mogu da se okrenu u sasvim drugom smeru. Čak i pojam neophodnosti (nužde) tada poprima sasvim drugo značenje. Kada je dobijena politička bitka za ukidanje robne proizvodnje, proizvodne snage se usmeravaju i razvijaju u smislu celovite društvene svesti, menjajući i svoj kvalitetni odnos, čoveka prema prirodi. Pitanje pomoćnih sredstava prirode postavlja se tada na sasvim drugi način; to postaje sastavni deo jedne nove političke svesti. Za jedno takvo post-kapitalističko društvo ekologija danas još ne može da predvidi adekvatne norme. Jedinstvo politike i tehnike u proizvodnji je važan, revolucionarni cilj koji se ne može postići, a da se pritom zanemari jedna od ovih dveju odredbi. Socijalisti se ne bore za robnu proizvodnju koja bi se približila prirodi ili čoveku; oni se bore za potpuno ukidanje robne proizvodnje kao društvene osnove za izrabljivanje radnika i razaranje prirode. Sve dok se dozvoljava zaslepljivanje od strane liberalne ekonomij, ekološki problemi se ne mogu sagledati u svom dalekosežnom značenju, već se pojavljuju kao “skraćeni” tehnički problemi – problemi koji se mogu rešavati tehničkim sredstvima.

Biološki način mišljenja i društvene teorije

Nemogućnost da se politika definiše sa gledišta ekologije ukazuje na veliki promašaj u građanskoj nauci: na teoretski odnos mitologije i društvene teorije. Mi smo mišljenja da ovaj odnos ni u socijalističkoj teoriji nije našao svoje svrsishodno rešenje. Ovoj praznini doprineli su, s jedne strane, dogmatski shvaćen dijalektički materijalizam, a s druge strane – izvesna paraliza u odnosu na pozitivizam.

“Blueprint for survival“, britanska publikacija, koja jasnije od mnogih iznosi mišljenje o ekološkoj strani političkih pitanja, kao i prelaz u ekološki stabilno društvo, prebacuje današnjoj sociologiji, sa pravom, da ljudsko društvo istražuje “in vacuo”, kao da se “može uzdići iznad zakonitosti koje važe za sve druge oblasti ekosfere”. Ova kritika se odnosi na najopasnije konsekvence podele rada koje vladaju u građanskoj nauci.

Rešenja koja predlažu britanski autori jedinstvena su u svojoj naivnosti. Zadovoljava se podvođenjem teorije o društvu pod ekologiju i to unutar jednog sistemsko-teoretskog horizonta, oslanjajući se obilno na primitivne zaključke po analogiji. Evolucija društvenih organizacija bi trebalo da se opiše na isti način i istim metodama kao anorganska struktura materije. Preuzima se termodinamička teorija a da se ne ulazi u probleme svesti. U izdgradnji strukture molekula autori nalaze analogiju društvenoj podeli rada; oba vida bi trebalo da su zavisna od “lawofeconomy”. Simptomatično je da se ekološke diskusije danas uglavnom vode preko biologa, prirodnjaka i medicinara; to nije samo posledica toga što vodeći poslodavci i birokrati (zainteresovani da eko-krizu predstave kao katastrofu prirode) naučnicima daju direktne naloge o istraživanjima (uporedite delatnost “rimskog kluba” sa izveštajem Masačusetskog instituta: “Granice priraštaja”). Ovim se samo dokazuje bespomoćnost današnje sociologije u odnosu na ekološke probleme, kao i izvesna crta stvaranja građanske ideologije (kojoj je oduvek bilo stalo da nekom političkom sistemu stvori legitimnost) – koja prikazuje ove probleme kao deo prirodnih. Tipičan primer je ekološka teorema po kojoj, ukoliko je ekosistem stabilniji i snošljiviji, to je kompleksnija i raznovrsnija njegova struktura. Ova teorema se bez daljeg prenosi na politiku, gde bi trebalo da posluži kao argument liberalnom pluralizmu. Na sličan način bi trebalo uveriti i socijaldemokratske reformatorske ideologe (zahvaljujući prirodnonaučnom “dokazu”) da bi nagle promene sistema (zbog njihove biološke povezanosti) dovele do iznenadnih i nepredvidljivih kriza stabilnosti.

Povratak klasičnoj građanskoj ekonimij: “rast” ili “ravnoteža”

Klasični, građanski ekonomisti studiraju i shvataju kapitalističku privredu uglavnom kao dugoročni proces razvoja. Odbacivanjem ove tradicije iz građanske društvene teorije nestaje i njena centralna perspektiva. Danas se ponovo postavljaju klasični problemi i to, što je simptomatično, na osnovu proročanski zloslutnih povika ekologa. Za Maltusa, Ricarda (Rikarda) i Milla (Mila) je očigledno “neizbežna propast” svakog ekonomskog napretka nadasve ozbiljni problem. Ovi mislioci danas doživljavaju, na razne načine, svoju renesansu. Problem rasta stanovništva pri tome zauzima centralno mesto. Maltuzijanizam se ponovo pojavljuje i to u raznim varijantama: kod Pola Erliha (Paul Erhlich), na primer, u najreakcionarnijem obliku. Njegovo džepno izdanje Rast stanovništva i kriza čovekove okoline je podloga za studije o čovekovoj okolini i zauzuma dominantno mesto na američkim i evropskim univerzitetima. Erlihovo stanovište o ekološkim problemima je slabo retuširana, čuvena Maltusova “troodredba”: višak produkcije, višak stanovništva, višak potrošnje. Erlih postavlja sledeću uzročnu vezu:

“Sve veće izobilje, porast stanovništva, ubrzani razvoj tehnologije – sve veće zagađenje čovekove okoline. – Porast stanovništva i bogatstvo podstiču tehnološki razvoj i time se sve više doprinosi razaranju okoline – što se može izračunati po glavi stanovnika“

– ovom rečenicom rezimira Erlih, u debati sa Bari Komonerom (Barry Commoner) svoju dijagnozu. Bitna misao o “Ekonomiji ravnoteže” (nazvana još i “transfer from flow to stock economy” ili “stationary state”), koja je očigledno vodeća ideja časopisa Blueprint for survival potiče direktno od Džona Stjuarta Mila; to srodstvo je tako tesno da je vidljivo čak i iz teksta. Mnogi od iznetih argumenata sadržani su u oslabljenom obliku i uobičajenoj kritici do sada magične reči kapitalističke ekonomije – u pojam “RASTA”. Jedan od najgorljivijih apologeta Evropskog zajedničkog tržišta, Sicco Mansholt (Siko Manšolt) iznosi ovu misao u svom “oproštajnom pismu samom sebi”. U tom smislu radi i časopis, inspirisan od strane RIMSKOG KLUBA – GRANICE RASTA, a subveniran od strane Fordove fondacije, Fijatove i Folksvagenove zadužbine. On se besplatno deli u 15,000 primeraka birokratima, industrijskim kapitalistima i naučnicima celog zapadnog sveta.

Ovakvi misaoni tokovi istražuju odgovor na pitanje koje je Marks u svojim kategorijama formulisao kao odnos proste i proširene reprodukcije (akumulacije). Pojam proste reprodukcije ili proizvodnje na konstantnom nivou je u prvom redu teoretska konstrukcija, apstrakcija, koju on primenjuje kao teoretski sklop u razvoju procesa akumulacije. Svakako, njegova analiza ostavlja mogućnost stvaranja dva zaključka, koji su relevantni za momentalnu diskusiju o ekonomiji ravnoteže. Prvo svaka prosta reprodukcija na kapitalističkoj osnovi (odnosno svaka reprodukcija vrednosti) završava se na osnovu sopstvene proturečnosti, nužnošću procesa akumulacije. To, međutim, znači, da je prosta reprodukcija u kapitalističkim odnosima protivrečna samoj sebi. Drugo, akumulacija vrednosti (kapitala) nije neizbežno istovetna sa razvojem proizvodnih snaga, jer i razvoj dobara razmene i potrošnje ne mora biti paralelan.

U kapitalizmu proširena reprodukcija (“ekonomski rast”) je sistemski neophodan uslov za funkcionisanje ekonomskog života. On ne nastaje iz nekakve individualne manije kapitalista, već je pokrenut isključivo društvenim mehanizmom u kome kapitalisti nisu ništa drugo do njegove pokretačke osovine. “Ne stvarati upotrebne vrednosti, već razmenske vrednosti i njihovo širenje” – to je njihov pokretački motiv.

Proširena reprodukcija donosi uvećanje sredstava za proizvodnju dobara. U ovom smislu je poznata Marksova misao o istorijskoj nužnosti kao jedinoj, legitimnoj osnovi kapitalizma. Pri tom Marks naglašava da kapitalističke proizvodne snage nisu neophodnost niti uslov za razvijanje društvene svesti. To se danas pokazuje mnogo jasnije nego u njegovo vreme. Marks je, pre svega, bio mišljenja, da je socijalizam moguć tek onda kada sredstva za proizvodnju dostignu takav nivo na kome proizvodnja nastaje iz situacije izobilja. Ovo poverenje u mogućnost razvoja proizvodnih snaga mora se razumeti istorijski. Što ovaj razvoj danas nije uravnotežen, što je čak i u suprotnosti sa prirodnim uslovljenostima, sumnjiva je polazna tačka, a još je sumnjiviji zaključak koji se iz toga izvlači: naime, da se porast proizvodnih snaga mora obustaviti po svaku cenu zbog ograničenih prirodnih izvora. Ova argumentacija stvarni sadržaj postavlja naglavačke. Marks je dokazao da se prirodni uslovi istorijski menjaju i to uporedo sa proizvodnim snagama, odnosno da su oni jedinstvena istorijska varijabla. Zbog toga on na njih ne gleda kao na granicu u razvoju čovečanstva i njegovog materijalnog bogatstva, iako oni, na svakom dostignutom stepenu postavljaju ovom bogatstvu određene uslove. Unutar ovih horizonata, Marks zahteva najveći mogući razvoj proizvodnih snaga sve dotle dok materijalna beda ne iščezne kao uslov ljudskog roda. Time je tek data mogućnost za konačno ukidanje socijalne dominacije, tek tada se ljudi mogu slobodno razvijati prema sopstvenim mogućnostima, tek tada se ispunjava jedinstvo prirodnih i društvenih uslova za prelazak na ekonomiju ravnoteže (pri prostoj reprodukciji).

 

Iz knjige: Elisabet und Tor Inge Romören –  Ökologie und Politik, oder Die Zukunft der Industrialisierung Taschenbuch – 1973

Prevod: Ljiljana Vranić
Priprema: Princip.info