Teorijska istraživanja u društvenim naukama rukovode se jednim od tri pristupa – apologetskom ideologijom, pozitivističkim empirizmom, ili bazičnom naukom. Njihovi zaključci, a takođe i njihov domet i kritička vrednost, zavise od epistemološkog statusa kategorija i pojmova koji se koriste.

Postoje, dakle, tri široka teorijska pristupa pitanju međunarodne razmene (trgovine). Svaki od ovih pristupa odgovara jednom skupu teorijskih pretpostavki (zajedno s relativnom kategorijama, pojmovima i metodologijama) koje se odnose na teoriju razmene uopšte, to jest na teoriju vrednosti. U odnosu na pitanje međunarodne trgovine, vulgarna teorija vrednosti  – to jest, neoklasična teorija subjektivne vrednosti – razvija se naporedo s jednom apologetskom pseudoteorijom, koja ne predstavlja ništa drugo do izvesnu preformulaciju klasične teorije.

Ova teorija subjektivne vrednosti nastala  je 1870-ih godina kao odgovor na kritiku političke ekonomije koju je pokrenuo Marx svojim objavljivanjem I toma Kapitala (1867). Ovo je, u stvari, bio prevashodni interes Böhm-Bawerka, Mengera i Walrasa, tri izvora neoklasične ekonomije: bilo je apsolutno potrebno da se obezvrede Marxovi zaključci o eksploataciji rada u kapitalističkom obliku proizvodnje. Jedan vek kasnije, prvobitna namera bila je zaboravljena, upravo u onom trenutku kada je neoklasična ekonomija bila srušena objavljivanjem radova Sraffe.

Pokazalo se da teorija subjektivne vrednosti, počiva na izvesnoj tautologiji – ona čak i ne zadovoljava kriterijume formalne logike. U stvari, logički je nemoguće izvoditi profit iz „produktivnosti kapitala“. „Količina kapitala“ koja je angažovana u proizvodnji ne može se meriti nezavisno od relativnih cena, pošto ova količina kapitala predstavlja heterogeni zbir čiju jedinu zajedničku odrednicu čini vrednost. Odnos između količine upotrebljenog kapitala i količine dobijenog proizvoda, prema tome, nije isključivo funkcija neke navodno nezavisne tehnologije, već odražava i strukturu cena i podelu dohotka. Kao što je Carlo Benetti pokazao, „marginalna produktivnost kapitala“ ostaje neodređena.

Sva izdavanja koja se koriste da se prvaziđe ova osnovna teškoća nisu uspela da spasu vulgarne ekonomiste od ove dileme. To isto važi i za svođenje „kapitala“ (povećanje proizvodnje kao rezultat „produženja proizvodnog procesa“) na svoju „produktivnost u odnosu na vrednost“, Böhm-Bawerk je prinuđen da uđe u jedan začarani krug. U stvari, izvesno neodređeno povećanje volumena proizvoda u saglasnosti sa „trajanjem proizvodnog procesa“ može imati za rezultat funkciju početnog rasta, a zatim funkciju opadanja, samo pod uslovom da je „stopa depresijacije budućnosti“ veća od stope porasta fizičke produktivnosti. Da bi se izvukao iz ove teškoće, Böhma-Bawerk je morao da u svoju shemu ponovo uvede realne nadnice, koje definiču količinu radne snage koja je posredno i neposredno angažovana u proizvodnji dobara kroz najamni rad. On je na taj način prihvatio Marxov okvir, zamenjujući problematiku ravnoteže između dva sektora sopstvene proizvodnje (proizvodnje kapitalnih dobara i proizvodnje potrošnih dobara) problematikom „trajanja proizvodnje“, te je time eliminisao „produktivnost vremena“, koju je on, inače, želeo da zameni produktivnošću kapitala. Benetti je doživeo jedan sličan neuspeh polazeći od Wicksela koji, definišući kapital kao očuvani (datirani) rad, nije uspeo da održi logičku koherentnost teorije „marginalne produktivnosti kapitala“, s obzirom na to što količina kapitala ostaje zavisna od raspodele dohotka.

Pribegavanje vulgarnom empirizmu – određivanju cena putem ponude i potražnje – pokazalo se podjednako nemogućim da reši ovu teškoću. Kada su troškovi proizvodnje konstantni, potražnja određuje samo kvalitet koji je potreban, ne cenu. Da bi ponuda i potražnja zauzele simetrične pozicije u određivanju cena, troškovi moraju da se smanjuju. Ali, u tom slučaju neophodna (sumnjiva) pretpostavka uravnotežene ekonomije dolazi u sukob s pretpostavkom konkurencije, pošto svaka grana mora da bude pod dominacijom jednog monopolističkog preduzeća. Što se tiče potražnje, ona zavisi od dohotka, a dohodak od relativnih cena, što za uzvrat ponovo ukazuje na raspodelu dohotka. Postavka da teorije opšte ravnoteže mogu da objasne ovo pitanje, prema tome, sasvim je neodrživa.

Vulgarna ekonomija je na taj način prinuđena da pretpostavi da tehnologija postoji nezavisno od društvenog sistema,  da je ona „neutralna“. Ali, „funkcije proizvodnje“ koje, prema ovoj vulgarnoj ekonomiji, prenose različite tehnologije, upotrebljavaju takve „količine kapitala“ koje se mogu meriti jedino u smislu cena, nadnica i stope profita. Suprotno svojim sopstvenim tvrdnjama, vulgarna ekonomija na taj način nesvesno pokazuje da tehnologija nije neutralna, već predstavlja fukciju osnovnih društvenih odnosa – eksploatacije rada.

Ako teorija subjektivne vrednosti nema nikakvu naučnu vrednost, nego jedino deluje kao apologetika sistema tako što utvrđuje postulate samih „univerzalnih harmonija“ koje predstavljaju njene zaključke, to isto važi i za vulgarnu teoriju međunarodne trgovine. Napustivši svoju teoriju vrednosti, Ricardov model komparativnih prednosti nema više nikakvog značaja. Prednost se više ne sastoji a priori u objektivnoj vrednosti (komparativnoj produktivnosti). Inicirana od strane Taussiga, ova teorijska degeneracija je na kraju rezultirala u „modernoj“ formulaciji prednosti u smislu supstitucije (Haberler, Lerner, Leontief). Ovde ponovo vidimo začarani krug subjektivne teorije, s obzirom na to što razmenjena dobra sadrže u sebi mnogobrojne činioce čija nadoknada, međutim, zavisi od spoljne trgovine. Ovome treba dodati i teškoće agregacije, koja je nerazdvojni deo u izgrađivanju krivulja kolektivne indiferentnosti. Međunarodna razmena, već i zbog same činjenice da do nje dolazi, nužno donosi prednosti svakom partneru. Teorija je sada beskorisna; ona više ne objašnjava ništa. Ona je samo apologetika.

Logičan rezultat karakteristike otuđenosti kapitalističkog oblika proizvodnje jeste to što se kapital ne definiše kao društveni odnos (koji se izražava stopom viška vrednosti, stopom eksploatacije), nego se definiše kao stvar. Kao što kaže Benetti, da bi se prikrila heterogenost kapitala-stvari, vulgarna ekonomija prinuđena je da kapital tretira kao neko misteriozno biće – kao Samuelsonov „žele“. To je eterična supstanca alhemičara.

Time što pretpostavlja fizičku homogenost kapitala i proizvoda, vulgarna teorija vrednosti prikriva problem koji bi trebala da reši – problem cena. Ovo ne predstavlja iznenađenje, s obzirom da vulgarna ekonomija deluje na planu apstrakcije koji isključuje društvene pojave, pa prema tome, isključuje takođe i razmenu i, konačno, cene. Ona bira svoje pojmove u smislu kakav je Rombinzon Kruso na svom ostrvu, to jest pojedinac koji je angažovan u borbi sa prirodom. Ona krivuda između tautoloških postavki, praznih otrcanih fraza („Sve postoji u svemu drugome“) i psihologizma (psihologija „večitog čoveka“ predstavlja konačnu osnovu svih stvari“).

Ovo ima dve odlučujuće posledice. Prva je apologetski karakter njihovih tvrdnji u pogledu navodne ekonomske racionalnosti kapitalizma. Pokazali smo da je ovaj pojam pogrešan. Govoriti o optimalnom izboru je besmisleno ako ovaj izbor definitivno zavisi od stope viška vrednosi, to jest od jednog društvenog odnosa. Ne postoji ekonomska racionalnost kao takva – ona je uvek relativna u odnosu na određeni oblik proizvodnje. Društvena iracionalnost kapitalističkog sistema čini da je nemoguće govoriti o „racionalnosti cena“. Iracionalnost cena određuju četiri skupa uslova. Najvažniji od njih potiče iz zavisnosti cena od presudnog odnosa društvene eksploatacije (stopa viška vrednosti). Drugi se odnosi na način na koji se kapitalistički sistem bavi prirodnim izvorima (upućujem čitaoca na moju analizu društvenih činilaca koji kontrolišu pristup do prirodnih izvora, kao i to kako se ovi činioci odražavaju u sistemu cena). Treći aspekt ove iracionalnosti odražava uticaj monomola na iskrivljavanje cena. Četvrti proističe iz činjenice da rascepkana kapitalistička svojina pravi smetnje cirkulaciji kapitala, pošto – bez obzira na postojanje monopola – preduzeća i njihovi ogranci nemaju jednaku stopu samofinansiranja i spoljne zaduženosti.

Isti problem javlja se i u pogledu međunarodne trgovine. Međunarodna trgovina povezuje zemlje koje karakterišu različiti društveni odnosi eksploatacije (različite stope viška vrednosti), uključuje dobra čija proizvodnja iziskuje ogromnu potrošnju prirodnih izvora (sirovine, nafta, poljoprivredni proizvodi) i suprostavlja monopole jedne prema drugima, kako unutar tako i izvan njihovih nacionalnih granica. Posmatran u ovoj svetlosti, začarani krug koji je stvoren u izgrađivanju postavki univerzalne harmonije u međunarodnoj trgovini, ostavlja žalostan utisak.

Bankrotstvo vulgarne teorije ima i jednu drugu posledicu, koja proističe neposredno iz prve – neizvestan karakter buržoaske ekonomske politike, kojoj nedostaje bilo kakva teorijska osnova. Ne postoji veza između teorije i prakse. Ovde imamo, s jedne strane, prikrivenu i praznu alhemiju („čistu“ ekonomiju) a, s druge strane, proste „kuhinjske recepte“. Ovi recepti zasnivaju se na pseudonaučnim objašnjenjima – kvantitativnoj teoriji novca, teorijama ciklusa i konjunkture, teorijama spoljnog bilansa plaćanja i tome slično – koja veštački izdvajaju međusobno povezane pojave, pa su, prema tome, obično pogrešna i u najboljem slučaju predstavljaju samo delimične opise. Ipak, ovakva politika igra važnu ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima, koji predstavljaju pogodno područje za državnu intervenciju.

Da li je moguće da sve ove neadekvatnosti teorije i ekonomske politike prevaziđu napuštanjem teorije subjektivne vrednosti i zadržavanjem jednog ekonomističkog okvira obeleženog pozitivizmom i empirizmom? Takav je bio metod Ricarda. Delo Sraffe predstavlja početni pokušaj da se angažuje Ricardo na zadatku rešavanja tekuće krize izazvane apsurdnostima vulgarne teorije vrednosti. Ovaj zadatak iziskuje odbacivanje apologetske ideologije i ozbiljno bavljenje neposrednom i pozitivnom realnošću. On zahteva da se napusti uverenje da je sve ono što se čini najbolje na našoj planeti, da najnoviji tip sapuna koji je izumeo neki hemijski monopol zaslužuje da košta dva puta više nego raniji tip (kojeg više nema na raspolaganju) i da, prema tome, afrički seljaci ne bi trebalo da se žale ako su sada upola manje plaćeni nego što su navikli da primaju za sirovine koje su omogućile takav značajan progres. Okvir rasprave sada postaje pozitivan; novi pojmovi su sada prozirni, merljivi, kvantifikativni, slično pojmovima kakve ima neki računovođa. Stvarnost se proučava onako kako se ona sama po sebi predstavlja.

Ovo je područje Sraffe, ali takođe i područje Oscara Brauna. Braun pretpostavlja da se dva robna proizoda, grožđe i pšenica, proizvode u izvesnoj ekonomiji na osnovu sledeće tehnologije:

13 tona gvožđa + 2 tone pšenice + 10 čovekovih godina = 27 t. gvožđa

10 tona gvožđa + 4 tone pšenice + 10 čovekovih godina = 12 t. gvožđa

Ako je stopa profita r jedinstvena, onda imamo:

(13p₁  + 2p₂) (1 + r) + 10w = 27 p₁

i

(10p₁  + 2p₂) (1 + r) + 10w = 12 p₁

u čemu p₁ predstavlja cenu jedne tone gvožđa, a p₂ cenu jedne tone pšenice, a w nadnice koje se isplaćuju po jednoj čovekovoj godini.

Pretpostavimo da to gvožđe proizvodi zemlja A, jedna razvijena zemlja, u kojoj su nadnice w₁, dok pšenicu proizvodi zemlja B, jedna zavisna zemlja u kojoj su nadnice w₂. Ako bi nadnice bile iste u A i B – recimo, podjednake, u iznosu 0,56 – tada bi stopa profita iznosila 0,20, a cena pšenice 2,44 dok bi cena gvožđa bila 1. Ako bi, međutim, nadnice u A bile 0,70, a u B 0,12 (ili 5,8 puta manje), onda bi, uz istu prosečnu stopu profita od 0,20 cena pšenice pala na 1,83. Pogoršanje uslova trgovine za zemlju B (koja izvozi pšenicu i uvozi gvožđe) za 25 odsto, podrazumevalo bi, uz nepromenjenu prosečnu stopu profita, radikalnu promenu u odgovarajućim nivoima nadnica: u zemlji A nadnice bi porasle za 25 odsto, dok bi u zemlji B opale za 17 odnosu u odnosu na ono što su bile. Nasuprot tome, ako bi nadnice bile iste u A i B, uz jednaku produktivnost (što i jeste slučaj, s obzirom da B proizvodi  pšenicu na osnovu tehnike koja je prethodno bila korišćena u A), međunarodna cena pšenice bila bi različita u odnosu na situaciju kada su nadnice niže u B.

To je ono što ilustruje model Sraffe. Braun pokazuje da bi se izvozne cene iz perifernih zemalja mogle biti mnogo više nego što jesu. Arghiri Emmanuel je već izneo jednu takvu tvrdnju, nasuprot konvencionalnoj postavci da svetsko tržište, uprkos svim poremećajima po kojima je karakteristično, ipak odražava „normalne“ odnose razmene. U svakom slučaju, izgleda da činjenice ukazuju da su Braun i Emmanuel u pravu: nije li se cena nafte udvostručila na osnovu jednostrane odluke proizvođača? Ova vrsta analize, koja vodi ka pozitivnim rezultatima, uverljiva je. Apologetsko-ideološka analiza vulgarne teorije vrednosti, s druge strane, učinila je nemogućim da se ova realnost otkrije; ona je ostala zatvorena u začaranom krugu tautologije i pokazala se nesposobnom da bilo šta objasni. Ali, i Oscar Braun ubrzo zapada u teškoće. Šta je uzrok a šta posledica u odnosu između strukture cene i nejednakosti u nadnicama? Ovaj model ne može nikada pružiti odgovor na to. On samo ukazuje na uzajamnu zavisnost ekonomskih količina.

Vratimo se ponovo izvoru, Sraffinom modelu. Njegova nadmoć nad vulgarnim modelom je očigledna. Sraffa je shvatio da se teorija cena mora razraditi odvojeno od bilo kakvih restriktivnih pretpostavki u odnosu na zarade. Njegov model, prema tome, obuhvata samo konstantne zarade, kao što čine i modeli Ricarda i Marxa. Ovo ne sprečava da se potom uvode povećane ili smanjene zarade, ako nekok tako želi, ali taj model je raskrstio s pogrešnom pretpostavkom, koju je vulgarna ekonomija prinuđena da napravi, o nužnom smanjenju zarada. Njegov model ne poziva se na bilo kakvu nemerljivu veličinu (kao što su upotrebne vrednosti) i omogućava, prema tome, da se objasne ove realnosti, kao što je bio sličaj i sa Ricardom i sa Marxom.

Ali, ovo su i njegove vrline, a takođe i njegova ograničenja. Jer, model Sraffe pokazuje da promena u realnim nadnicama utiče na stopu profita i na relativne cene. Kao što je Benetti istakao, značaj sistema cena proističe iz oblika viška proizvoda. Funkcija koju povezuje w sa r pokazuje da u jednom datom sistemu proizvodnje (u datom sistemu tehničkih koeficijenata), odnos između w i r u pogledu nekog posebnog robnog proizvoda zavisi isključio o uslovim proizvodnje (neposrednim ili posrednim). Ekonomski izraz ove podele ostaje neodređen.

Svestan ove teškoće, Sraffa se usredsredio na ukupni zbir robnih proizvoda koji predstavljaju nacionalni dohodak, uzimajući to kao stabilnu meru cena. Ali, ova jedinica merenja sama po sebi je funkcija jednog promenljivog sistema proizvodnje. S obzirom da je sistem postavljen na jednom određenom stadijumu svoje evolucije, nije moguće izgraditi neki jedinstveni standard koji bi odgovarao nejednakim stopama profita – promene relativnih cena ostaju nerazumljive. Benetti zaključuje da pozitvni model Sraffe ne objašnjava kako se formira višak, nego ga samo prihvata kao gotovu stvar. Ovo je takođe bila i naša primedba kada je reč o ovom obnavljanju Ricarda, o razradi jednog sistema uzajamne zavisnosti između cena, nadnica i profita, bez pribegavanja posredniku – vrednosti. Ovaj model pretpostavlja kapitalistički oblik proizvodnje, ali ne objašnjava njegovu prirodu.

Ricardo nije naišao na ovu teškoću, s obzirom da njegov metod ne postavlja opštu međuzavisnost, već polazi od niza zavisnosti. Benetti naglašava ovaj aspekt Ricardove ekonomije, naglašavajući asimetrični položaj koji u njoj zauzima teorija rente. Ako proizvodnja pšenice potiče u celini iz pšenice (semena i izdržavanja poljoprivrednih radnika koji, slično ostalim proleterima, troše jedino pšenicu), stopa profita određuje se isključivo jednačinom koja važi za poljoprivredu, a ona zatim utvrđuje stopu profita za čitavu ekonomiju. Druge relativne cene će se onda prilagoditi ovoj stopi. Ako se stopa profita može na taj način odrediti bez pribegavanja cenama, to je zbog toga što jednačina koja važi za poljoprivredu povezuje fizički homogene količine (pšenice) da bi izmerila kako kapital (seme i davanja za radnike) tako isto i proizvod.

Bio je potreban mediokritet jednog Alfreda Marschalla da se bude slep prema ovoj asimetriji, da se Ricardova renta tumači kao prva instanca na kojoj se uopštava jedno marginalističko rasuđivanje. Benetti zapaža da Ricardova teorija rente ne predstavlja neki rani marginalizam – svaka parcela zemlje ima svoju sopstvenu produktivnost koja ne opada, s obzirom da se zemlja u sve većem obimu udružuje sa drugim činiocima. On izražava ovu razliku, podsećajući da jedna opisna krivulja (Ricardova) nema isti logički status kao i  funkcionalna krivulja (krivulja marginalista).

Kritika Ricarda, prema tome, trebalo je da vodi ka jednom novom pristupu. Napuštanjem teorije nadnica i njenog privlačnog pojednostavljenja (teorije nadnice održanja), bilo je moguće da se ide dalje od Ricardove ograničavajuće pretpostavke i posebne uloge koju je igrala renta kao opšta teorija raspodele. Marxova analiza predstavlja ovo prevazilaženje. Sraffa, koji je pokušao da ponovo uvede Ricarda ali ga nije prevazišao, kao što je učinio Marx, bio je osuđen na neuspeh: pošto nije bio u stanju da objasni profit, on se sveo samo na to da zabeleži njegovo postojanje. Njegov doprinos je pozitivan u onoj meri u kojoj predstavlja razornu kritiku vulgarnih pedanterija, ali predstavlja neuspeh utoliko što ne uspeva da pruži neko pozitivno objašnjenje.

Kako je vulgarna teorija uspela da se održi toliko dugo, čak čitavo jedno stoleće? Vratimo se sada na našu polaznu tačku. Onda kada je Ricardo bio nadmašen od strane Marxa, buržoaska ideologija bila je prinuđena da odbaci Ricardove pozitivističke pretpostavke i da uspostavi jednu novu, naizgled koherentnu ideološku strukturu. Treba istaći da je Marx prevazišao Ricardove protivrećnosti time što je otišao dalje od njegovog ekonomizma, isto kao što je prevazišao i nemačku filozofiju (stavljanjem otuđenja u uzajamni odnos sa njegovom društvenom sadržinom) i francuski utopizam (stavljanjem političkog utopizma u uzajamni odnos sa njegovom klasnom sadržinom).

U Engleskoj, gde je filozofija bila svedena na empirizam i darvinsku naučnu teoriju, Marx je bio vrlo malo shvaćen.

Vulgarna ekonomije nije tako lako prihvaćena u Evropi. U Francuskoj, na primer, Nogaro je znatno pre Sraffe tvrdio da marginalna ekonomija nije uspela da zadovolji kriterijume formalne logike. Ali, on nije otišao dalje od ovoga.

Desilo se da su u Sjedinjenim Državama, koje su filozofski bile još više osiromašene od Engleske, tautološke otrcane fraze vulgarne ekonomije konačno počele da predstavljaju odličnu ideologiju otuđenja. Krajnja otuđenost angloameričkog sveta objašnjava njihov uspeh, kao i ovo zakasnelo ali ipak aktivno oživljavanje Ricarda, bez obzira na činjenicu da ga je Marx već bio prevazišao.

Oscar Braun formulisao je najpotpunije empirijsku pozitivističku teoriju međunarodne trgovine. Mada predstavlja jedan značajan doprinos, ova teorija je ipak obeležena neadekvatnostima. Suštinsko pitanje koje postavlja Braun (Šta je primarna promenljiva veličina: međunarodna cena ili razlike u nadnicama?) loše je formulisano. Nejednakost u nadnicama do koje dolazi zbog istorijskih uzroka (različite društvene formacije), daje podsticaja specijalizaciji i takvom sistemu međunarodnih cena koji ovekovečuje ovu specijalizaciju. Osim toga, Braunova tvrdnja da su za mene, kao o za Emmanuela, nadnice nezavisna promenljiva veličina, pokazuje da on nije shvatio moje gledište.

Braun pretpostavlja jedan „čisti“ kapitalistički oblik proizvodnje, kako u centru tako i na periferiji. Ipak, kao što smo više puta izjavili, teorija međunarodne trgovine iziskuje da se ovaj okvir odbaci u prilog takvog okvira koji bi bio definisan ne od strane ekonomista, već od strane istorijskog materijalizma. Ovo zbog toga što odnosi o kojima je reč dovode u uzajamni kontakt različite društvene formacije, te se, prema tome, ne mogu posmatrati isključivo u smislu kapitalističkog  oblika. Zbog toga što previđa ovo pitanje, Braun može da izbegne pitanje produktivnosti i da napravi pretpostavku da centar i periferija proizvode specifične robne

Ja sam se, s druge strane, opredelio za to da razmatram svetski kapitalistički sistem, ali ne kao prosti niz porđanih društava koja su svedena na kapitalistički oblik, već kao sistem kapitalističkih formacija. Polazeći od Emmanuelove kritike, razradio sam pojam „svetskih vrednosti“ (ne međunarodnih vrednosti) i njihove „nadmoćnosti“ (što je odraz jedinstva svetskog sistema). U isto vreme, odbacio sam homogeni izgled ovog jedinstva, naglašavajući kvalitativno različite karaktere centralnih i perifernih formacija. Ovo je omogućilo da se shvati kako i centar i periferija proizvode identična dobra (ili srodne zamene) za svetsko tržište, uprkos razlikama u produktivnosti (koje onda postaju  značajne) koje mogu karakterisati nejednak razvoj proizvodnih snaga, kako u granama koje proizvode za svetsko tržište tako i u drugima.

Prema tome, ja ne postavljam Braunovo pitanje, pošto ne prihvatam jednostrana ekonomistička određenja. Umesto toga, postavljam problem u dijalektičkom smislu objektivnih snaga, što nas, iz nužde, vraća ka istorijskom materijalizmu. Neravnopravna razmena, prema tome, u konačnoj analizi, omogućava kapitalu da postigne više stope eksploatacije radne snage na periferiji nego u centru. Veličine koje obuhvata ekvilibrijum (prosečna stopa profita, nadnice u centru, stope nadnica radne snage na periferiji) nisu ni proizvoljne niti su određene mehaničkim ekonomskim zakonima; njih određuju fundamentalni društveni odnosi sistema – stope eksploatacije radne snage. Ove stope dejstvuju na različitim planovima: na planu (ili na planovima) centra i na planu (ili, još preciznije, njen otuđeni izraz – stopa profita) ima tendenciju da postane izjednačena, zahvaljujući činjenici da je kapitalistički oblik sklon tome da radikalno dezintegriše pretkapitalističke oblike (što predstavlja tendenciju da se društvena formacija svede na kapitalistički oblik), to nije slučaj na  periferiji, gde se održava formalna potčinjenost (nasuprot stvarnoj potčinjenosti) rada prema kapitalu.

U raspravama koje se odnose na neravnopravnu međunarodnu razmenu, prema tome, centralno pitanje premestilo se iz domena razmene u strogom smislu reči u domen nejednake međunarodne specijalizacije. Da bi se postigla jasnoća u ovom drugom domenu, apsolutno je važno da se odbaci uski okvir pozitivističke empirijske ekonomije i da se prihvati okvir bazične nauke – istorijski materijalizam.

U pismu koje mi je uputio marta 1974. godine, Charles Bettlheim prihvata gledište koje sam ja razvio tokom debate i piše:

„Upravo sam pročitao s velikim interesovanjem vaš rad L’échange inégal et la loi de la valeur te vam zahvaljujem što ste mi ga poslali. Drago mi je da imamo slična gledišta o mnogim problemima.

Ja mislim da vaša knjiga razjašnjava suštinske probleme koji su pokrenuti u raspravi o Emmanuelovom delu.

Među ključne teze vaše knjige, po mom mišljenju, spada vaše pobijanje pojma nadnice kao „nezavisne promenljive veličine“ (što je takođe pobijanje ideoloških osnova ovog pojma) i naročito vaša teza o postojanju jedinstvene svetske vrednosti međunarodnih robnih proizvoda (str. 17), koju ste postavili u vezi s vašom analizom efekta ove svetske vrednosti na uslove reprodukcije zavisnih nekapitalistilkih oblika proizvodnje.

Vaši zaključci takođe omogućavaju da se pobiju neki Emmanuelovi netačni pogledi, kao što je, na primer, mit da je „međunarodni transfer automatski od koristi za radničku klasu u centru“, ili njegova postavka da porast nadnica u zavisnim zemljama povoljno deluje na njihove mogućnosti za razvoj. Izgleda mi takođe veoma važno da se pokaže da „visoke“ nadnice u centru potiču u suštini iz jednog visokog nivoa razvoja reproduktivnih snaga, a ne iz međunarodnih transfera (str. 71) i da su uslovi koji preovlađuju u međunarodnoj trgocini od koristi za lokalnu buržoaziju, pri čemu su ovi uslovi povezani za specifičnu fazu imperijalističkog stadijuma u kome se mi sada nalazimo.

Smatram da je vrlo srećna okolnost što je diskusija koju je podstala Emmanuelova knjiga predstavljala doprinos u formulisanju teza koje mogu pomoći marksističkoj analizi da obnovi jedno jedinstveno i istinski vredno gledište koje se tiče međunarodne kapitalističke podele rada i njenih posledica, uključujući i njene klasne posledice.

Preostaje problem „terminologije“. Meni se čini da jednom kada se prihvati da se dobra koja isporučuju razne zemlje razmenjuju po njihovoj svetskoj vrednosti, postaje neophodno da se odbaci i sam izraz „neravnopravna razmena“ (čije sam korišćenje ja osporio), s obzirom da „neravnopravnosti“ među zemljama proističu iz neravnopravnosti u pogledu količine rada koja se mora utrošiti da bi se dobio isti proizvod u različitim zemljama.

Ono što kažete u pogledu problema tendencije da stopa profita opada, takođe mi se čini sasvim ubedljivim. Ja sam ranije razvio slične poglede, naročito u svom delu Economie apliquée (oktobar 1959).“

Veoma je poželjno da se pokloni potrebna pažnja Bettelheimovoj sugestiji o terminologiji. U konačnoj analizi, međunarodna specijalizacija (sama po sebi neravnopravna), koja leži u osnovi neravnopravne razmene, ima svoje korene u nejednakim stopama eksploatacije radne snage u okviru čitavog svetskog sistema. Zbog činjenice da je diskusija započela o pitanju međunarodne trgovine, ona se često našla zaglibljena u pogrešnim debatama (kao onda kada je promet bio apstraktno suprostavljen proizvodnji); bilo je potrebno određeno vreme da se stigne do ključnog pojma o svetskoj vrednosti i da se otkrije da je eksploatacija radne snage nejednaka. Činjenica da proizvodni procesi postaji sve više svetski rašireni ograničava vrednost analize o međunarodnoj trgovini i čini neophodnim da se ide dalje od ove pojave i da se dođe do srži ovog problema – odnosa eksploatacije na svetskom planu. Bilo bi, prema tome, bolje da se izraz „neravnopravna razmena“ zameni izrazom  „neravnopravni uslovi eksploatacije“.

O predmetu uslova eksploatacije, Charles Bettleheim je u drugom delu svog pisma imao da kaže ovo:

„Jedan od problema koji preostaju da se razjasne tiče se stope eksploatacije kojoj su podvrgnuti radnici u perifernim kapitalističkim zemljama. Slažem se s vama da su ovi radnici, kada su zaposleni u preduzećima koja koriste tehnologiju sličnu onoj u industrijalizovanim zemljama, više eksploatisani nego radnici u zemljama centra. Ovo je neoboriva činjenica. S druge strane, u zemljama kao što je Indija (a postoje i druge zemlje sa sličnim uslovima), u kojima postoji veliki broj kapitalističkih preduzeća s neefikasnom i zastarelom opremom, milioni radnika, iako bedno plaćeni, manje su eksploatisani (u naučnom smislu da njihov rad stvara manju stopu viška vrednosti) nego radnici u industrijskim zemljama. Kada je u nekoj datoj zemlji broj radnika koji su zaposleni u takvim preduzećima veći od broja onih koji su zaposleni u „modernim“ preduzećima, prosečna stopa viška vrednosti u toj zemlji niža je nego u industrijalizovanim zemljama. Ovo upravo zbog toga što se proizvod i jednih i drugih prodaje po svetskoj ceni kojom upravljaju uslovi proizvodnje u industrijalizovanim zemljama. Shodno tome (društvena) svetska vrednost koja je rezultat proizvodnje radnika „zaostalih“ kapitalističkih preduzeća u zavisnim  zemljama srazmerno je i dalje niža od nadnica koje oni primaju (što je činjenica koja se može proveriti u praksi). To ima za rezultat nižu stopu viška vrednosti i, konačno, podjednako nisku stopu profita (kada najmodernija preduzeća mogu da koriste tehnologiju koja donosi uštede na kapitalu). To je takođe jedan od razloga  zašto kapitalisti u zavisnim  zemljama izvoze svoj kapital u industrijalizovane zemlje i zašto u nekim područjima perifernog kapitalizma postoji privatna buržoazija koja je spremna da pokrene politiku industrijalizacije, kao što je slučaj u zemljama kao što su Indija i Brazil (to bi trebalo da se odnosi na ono što vi nazivate problemima „mladih centara“).“

U potpunosti se slažem sa ovim gledištem. Stopa eksploatacije radne snage sigurno je vrlo nejednaka u raznim granama  ili preduzećima na periferiji. Ova nejednakost je izraženija na periferiji nego u centru, zbog toga što  centralne formacije imaju tendenciju da se približe čistom kapitalističkom obliku, dok na periferiji one zadržavaju izrazito heterogeni karakter, kao što smo pokazali u delu Unequal Development. Uprkos ovim različitostima, jedinstvo ovog sistema izražava se u povećanoj nadmoći svetskih vrednosti i rastućoj potčinjenosti  rada kapitalu na nivou ovog sistema u celini, što ima za ishod proširenje sfere formalne potčinjenosti na periferiji.

Mada prosečna stopa eksploatacije na periferiji može biti niža nego u centru, onaj deo kapitala koji dominira sistemom (monopolski kapital koji neposredno ili posredno kontroliše primarne aktivnosti  na periferiji – glavne izvozne grane, moderna industrijska preduzeća, uključujući i ona koja proizvode za lokalno tržište), nesumnjivo izvlače korist, u odnosu na svoje lokalne aktivnosti na periferiji, iz viših stopa eksploatacije. Glavna tendencija svetskog sistema, prema tome, jeste da stope eksploatacije radne snage rastu sve više nejednako. Upravo zbog ovoga je Lenjin (a kasnije i Kinezi) zamenio parolu „Radnici celog sveta, ujedinite se!“ parolom „Radnici celog sveta, potlačeni narodi, ujedinite se!“. Upravo sa ove prikladne tačke gledišta moramo posmatrati protivrečnosti između razvijenih i nerazvijenih zemalja u odnosu na sveukupnost protivrečnosti koje karakterišu globalnu klasnu borbu.

Vezavši se za određeni pozitivistički pristup, prinuđen da se opredeli za jednu „primarnu promenljivu veličinu“, Braun pridaje nesrazmernu ulogu diskriminatorskoj politici imperijalističkih  zemalja u međunarodnoj trgovini, zbog toga što kaže da ovakva politika predstavlja sredstvo pomoću kojeg ona nameće nepovoljne međunarodne cene  zavisnim zemljama. Braunovim tvrdnjama ne nedostaje snage, ali on ne ide nimalo dalje od toga. Zašto su, u stvari, zavisne zemlje žrtve ovakve politike? Zbog toga, kaže Braun, što su prinuđene da izvoze; dok centar proizvodi sve, periferija se specijalizovala i mora uvoziti kapitalna dobra i tehnologiju koju sama ne proizvodi. Na taj način, problem se sa razmene preneo na međunarodnu specijalizaciju. Ali, ako se ne ide dalje od ovoga i ne naglasi činjenica o nejednakoj eksploataciji, može se dospeti do verovanja da će onda kada se ova diskriminatorska politika napusti, periferija, zahvaljujući svojoj integraciji u svetski sistem, sigurno preći put razvoja koji je sličan razvojnom putu centra. Ovo su nacionalističke iluzije koje daju podstreka drugim iluzijama u razvijenim  zemljama – pobožne nade koje se odnose na „harmonično“ funkcionisanje svetskog sistema.

Braunove tvrdnje u pogledu periodizacije ovog sistema podjednako su ograničene. On pravi razliku između perioda od 1880. do 1930. godine, koji se odlikovao po izvozu kapitala, i narednog perioda, za koji kaže da je period neravnopravne razmene. U stvari, neravnopravna razmena nastala je onda kada je disparitet u nagrađivanju rada (kod jednake produktivnosti) počeo da poprima sve veći obim,  to jest krajem prošlog veka. U centru je porast realnih nadnica doprineo proširenoj reprodukciji, dok je istovremeno stvarao uslove za neravnopravnu razmenu. Sigurno je da je početkom 1914. godine ili najkasnije u 1930. godini, tok izvoza kapitala iz centra na periferiju bio relativno smanjen, ali do toga je došlo upravo zbog određene dinamike nejednakog razvoja zasnovanog na nejednakoj eksploataciji rada koja je bila rezultat ovog izvoza kapitala. U periodu od 1880. do 1930. godine, kapital nije bio preterano veliki u apsolutnom smislu; ali on je ostvarivao znatno viši proizvod na periferiji otvaranjem modernih proizvodnih postrojenja (s visokom produktivnošću), što je intenziviralo eksploataciju radne snage. Ova prekomerna eksploatacija ograničila je mogućnosti dalje proširene akumulacije na periferiji, te je time smanjila mogućnosti za rentabilan izvoz kapitala.

Klasna borba, u svoj svojoj složenosti, ključno je pitanje u svim tim problemima, pa zbog toga samo ako analiziramo njene promenjene uslove možemo doći do ispravne periodizacije ovog sistema. To je razlog zašto promene u globalnim klasnim protivrečnostima i savezima mogu izazvati radikalne promene u međunarodnim tokovima kapitala; zakonima akumulacije, u konačnoj analizi, upravljaju ti klasni odnosi. Odnos između dva sektora u modelu primarne akumulacije nije mehanički, nego se mora posmatrati u smislu dijalektičkog odnosa između objektivnih snaga i subjektivnih snaga. Ovo pitanje ponovo je pokrenuto tokom rasprave o „zrelom“ kapitalizmu „višku kapitala“ i oblicima apsorbovanja viška. Ja sam tvrdio da je razvoj parazitskog tercijarnog sektora, zajedno s monopolističkom konkurencijom, onemogućio da se zakoni akumulacije svedu na jedan prosti mehanički dvosektorski model, nego da zahteva uvođenje i trećeg sektora, onog „rasipnog“, kao što su sugerisali Braun i Sweezy. I ovde se ponovo priroda tih preobražaja može shvatiti samo u smislu klasne borbe.

Upravo sam zbog toga predložio, u okviru rasprave o tekućoj krizi kapitalizma, izvesnu „potperiodizaciju“, koja uzima u obzir promene u uslovima klasne borbe (razlikujući, u imperijalističkom periodu, potperiode 1890 – 1914, 1914 – 1918, 1948 – 1967. i period od 1967. godine nadalje). Takođe sam sugerisao nekoliko mogućih perspektiva za budućnost u smislu promena koje u funkcionisanju ovog sistema može izazvati klasna borba. Klasna borba mora se ovde, naravno, podrazumevati u najširem smislu – ona mora uključivati nacionalne i međunarodne klasne saveze. „Petrolejska kriza“ potvrdila je naša zapažanja u pogledu rente i pristupa prirodnim izvorima. Upravo na ovim osnovama ja predočavam mogućnost da razvoj „trećeg sveta“ ulazi u jedan novi stadijum i da predstavlja određeno rešenje, između ostalih, za tekuću strukturnu krizu kapitalizma. Rasprava se na taj način postepeno pomerala sa plana pozitivističkog empirizma na plan marksizma, na plan bazične društvene nauke.

Ponovimo još jednom: marksizam nije „ekonomska teorija“. Njegovo područje nije ekonomija, već istorijski materijalizam, to jest društvo u svoj njegovoj skupnosti. Ovo je okvir moje analize svetskog kapitalističkog sistema. Zbog toga sam upravo i smatrao da je neophodno da započnem sa rasvetljavanjem pojmova istorijskog materijalizma (uključujući i takve stvari kao što su oblici proizvodnje, društvene formacije, strukture i artikulacija tih struktura). Zbog toga sam i stavio naglasak na specifičnost odnosa između infrastrukture i superstrukture koja je karakteristična za kapitalistički oblik, bez čega se priroda ekonomske otuđenosti ne može razumeti. O tome sam govorio u Unequal Development (str. 24-26): „Pošto se društvo ne može svesti na svoju infrastrukturu, kako se onda definišu odnosi između infrastrukture (ekonomska instanca) i superstrukture (političko-ideološka instanca)? Ti odnosi nisu isti u svim oblicima proizvodnje. Naravno, bez obzira na to kakav oblik proizvodnje može biti, ekonomska instanca je ta koja je u konačnoj analizi odlučujuća, ako prihvatimo činjenicu da materijalni život uslovljava sve druge aspekte društvenog života. Drugim rečima, nivo razvoja proizvodnih snaga, putem određivanja relativnog obima veličine viška, uslovljava nivo civilizacije. Ipak, važno je napraviti razliku između tog određenja u konačnoj analizi, i pitanja da li ekonomska ili političko-ideološka instanca dominira u nekom datom slučaju.

U svim pretkapitalističkim oblicima proizvodnje stvaranje i korišćenje viška kristalno su jasni. Proizvođači, dakle, mogu se složiti da se od njih oduzme višak koji oni proizvode, i za kojeg znaju da ga proizvode, samo onda ako su „otuđeni“ i ako veruju da je takav namet nužan za opstanak društvenog i „prirodnog“ poretka. Političko-ideološka instanca na taj način neizbežno poprima religiozni oblik i dominira društvenim životom. Osim toga, ako se u takvom slučaju oduzeti višak ne koristi „ispravno“, to jest ako se ne koristi za održavanje, reprodukciju i razvoj države i civilizacije, ako je „proćerdan“ od strane pljačkaških osvajača ili od strane „lošeg kralja“, proizvođači se dižu na bunu da bi doveli na vlast „pravednu vladu“, pošto su prirodni poredak i božanski zakoni narušeni. Kada održavanje i razvoj ovog društvenog poretka zahteva da posebne društvene grupacije, kao što su građanska ili vojna birokratija ili teokratija u službi državne klase koja propisuje namete, funkcionišu u skladu s potrebama poretka, tada te grupacije zauzimaju ključno mesto u političkoj istoriji datog društva. Empirijski posmatrači ove istorije, koji zamišljaju da ono što oni vide predstavlja proizvod ideološke ili političke borbe, postaju žrtve iste otuđenosti kao i društva koja oni proučavaju.

U kapitalističkom obliku proizvodnje, naprotiv, stvaranje viška dešava se na nejasan, zamagljen način. Kao što je Marx rekao, glavna stvaru u Kapitalu jeste to što se u njemu prikazuje kako se višak vrednosti preobražava u profit. Uskogrudi „ekonomisti“ videli su u ovom preobražaju izvesnu formalnu protivrečnost (navodna protivrečnost između toma I i toma III Kapitala). To jednostavno pokazuje da su i oni žrtve ekonomističke otuđenosti. Jer, stvarno dejstvo preobražaja koje prikazuje Marx sastoji se u tome da nestaje poreklo profita u višku vrednosti i da se „kapital“, kao društveni odnos,  javlja kao „stvar“ – sredstva za proizvodnju u kojima je ovaploćena društvena moć. Ova „stvar“ je obdarena natprirodnom moći, pošto se pokazuje kao „produktivna“. Izraz „fetišizam“ koji Marx primenjuje na taj proces, u potpunosti odgovara. Na planu svog izgleda, u kapitalističkom obliku proizvodnje, kapital se na taj način javlja kao produktivan, upravo kao i rad. Nadnice izgledaju kao „poštena“ naknada za rad (dok one, u stvari, predstavljaju vrednost radne snage), a profit kao nadoknada za „usluge“ koje kapital vrši (rizik, uštede kroz samoodricanje itd). Društvo više ne upravlja evolucijom svog materijalnog života: materijalni život javlja se kao rezultat „zakona“ koji njime dominiraju na isti način kao i fizički, prirodni zakoni. „Ekonomski  zakoni“ – ponuda i potražnja u pogledu robnih proizvoda, rada, kapitala, itd. – svedoče o ovoj otuđenosti. Upravo zbog toga se „ekonomska nauka“, pojavljuje kao ideologija – svodeći „zakone društva“ na status zakona prirode koji su nezavisni od društvene organizacije.  Dok se ekonomska instanca skriva u mistifikaciju, politika se demistifikuje: ona više ne poprima oblik religije. Prava religija kapitalističkog društva jeste „ekonomizam“ ili, rečeno svakodnevnim rečnikom, obožavanje novca, kult potrošnje radi same sebe, bez obzira na potrebe. Tu leži celokupna kriza današnje civilizacije, utoliko više što ova ideologija skraćuje vremenske perspektive društva, dovodeći do toga da društvo gubi vidike svoje budućnosti. U isto vreme, politika postaje područje u kome preovlađuje otvoreno naglašavana racionalnost. Društvene grupacije koje obavljaju funkcije na nivou ove instance su, prirodno i očigledno, u službi društva i nikada se ne javljaju kao njegovi gospodari“.

Postalo je, prema tome, jasno da je debata o preobražaju, u smislu u kome je pitanje i postavljeno, bila jedna pogrešna debata.

Marksistička kritika nije kritika jednog ekonomiste (Marxa) i drugih ekonomista po ugledu na njega. Tri citata iz Benettijevog rada predstavljaju polaznu tačku za kritiku Sraffe: „Postavka da, za Marxa,  odnose razmene neposredno određuju vrednosti roba, nije uopšte opravdana. U stvari, vrednost se ne može izraziti kao količina rada, zbog toga što je predmet razmene roba a ne rad. Otuda bi se reklo da pojmu vrednosti, koja se definiše kao jedna „apsolutna“ veličina, protivreči i sam izraz „relativna“ veličina. Ta protivrečnost ponovo se  javlja na nivou merenja: vrednost se meri količinom nerobne supstance (apstraktnog rada), razmenska vrednost se meri količinom robe. Prema tome, odnos između te dve kategorije – vrednosti i razmenske vrednosti (ili oblika vrednosti) ne predstavlja odnos u kome se jedna kategorija kvalitativno određuje drugom, nego je to protivrečan odnos. Ova protivrečnost je polazište za marksističku analizu novca“.

„Analiza razvijena u ovom poglavlju pokazala je da višak vrednosti predstavlja kapitalistički oblik viška rada.  Prema tome, profit (a takođe i drugi oblici kapitalističkog viška proizvoda) jeste izraz viška vrednosti i može poticati samo iz eksploatacije radnika. Međutim, videli smo takođe da se odnos između profita i viška vrednosti ne može prikazati u smislu preobražaja vrednosti u cene. Ovo kao da je izvesna ispravna teza potkrepljena sumnjivim argumentima. Razlog za to leži u činjenici da marksističke kategorije vrednosti i viška vrednosti imaju ne samo pozitivan smisao (kao i kategorije političke ekonomije), već i kritički smisao.  S jedne strane, kao što smo videli, one omogućavaju da se iznesu na videlo protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje, a time takođe i epistemološka ograničenja ekonomskih kategorija i osnova buržoaske ideologije. S druge strane, one nam takođe omogućavaju da shvatimo funkcionisanje kapitalizma i njegovu reprodukciju. Zbog tog svog osobenog statusa, ove kategorije ne mogu se spajati s ekonomskim kategorijama u jednom pozitivističkom modelu kao što je ekonomski model. Ograničenje sheme preobražaja, prema tome, izražavaju ograničenja izvesnih tumačenja marksizma isto koliko i ograničenja same političke ekonomije. (Ono što je potrebno jeste takvo istraživanje koje može razraditi postavku o proizvodnim cenama – što je već inicirao Marx – u smislu fundamentalnih kategorija vrednosti i viška vrednosti.“

„U kapitalističkom obliku proizvodnje razmenski odnosi robnih proizvoda razlikuju se od odnosa kojisu određeni količinama uloženog rada. Otuda razmenska vrednost radne snage ne odgovara neophodnoj količini, a razmenska vrednost viška proizvoda ne odgovara količini viška rada. Iz toga se izvlači zaključak da postavka o višku vrednosti nije relevantna za objašnjenje profita. Znamo da se odnosi razmene razlikuju od odnosa koje određuju količine uloženog rada srazmerno raspodeli profita u skladu s jedinstvenom stopom profita. Međutim, bez obzira na to kakvo je pravilo raspodele profita, modalitet raspodele ne može izmeniti prirodu i poreklo profita. On može samo da promeni njegovu veličinu srazmerno efektu koji taj modalitet raspodele ima na relativne cene. Ovaj argument je dovoljan, ali možemo ići čak i dalje od toga. Znamo da odstupanja između cena i vrednosti proističu iz postojanja profita. Očigledno je da ne možemo objasniti postojanje profita utvrđivanjem postavke o efektima profita. Takav postupak imao bi za rezultat izvesno rasuđivanje koje se vrti u krug, pošto uzima za dato ono što, u stvari,  mora da objasni.“

Ova kritika Sraffe biće potpuno tuđa onima koji dozvoljavaju sebi da budu privrženi sektorisanju akademskih disciplina, što je apsolutno strano marksizmu. Odsustvo filozofije objašnjava zašto „marksistička ekonomija“ ima tako veliku privlačnost za Anglo-Amerikance, za koje je podjednako ubedljiva i Sraffina izvanredna empirijska analiza. To je u oštroj suprotnosti s istorijom marksističkih rasprava o ovom pitanju, prvo u Nemačkoj u 1920-im godinama i 1930-im godinama, a onda u Italiji i Francuskoj.

 

Samir Amin, „International  Trade and Imperialism“, Imperialism and Unequal Development, London, 1977

Prevod: Teodor Olić
Priprema: Princip.info