Za razliku od sela i fakultetske populacije, industrijske radničke klase nisu iskusile demografske zemljotrese, sve dok nisu počele da sasvim primetno opadaju osamdesetih godina. To je iznenađenje, kada se uzme u obzir koliko je bilo govora, još od pedesetih godina nadalje, o „postindustrijskom društvu”; kada se ima u vidu koliko su odista revolucionarni bili tehnološki preobražaji proizvodnje, od kojih je većina umanjila, zaobišla ili eliminisala ljudski rad; i koliko su očigledno političke partije i pokreti koji su se bazirali na radničkoj klasi takođe bili u krizi posle 1970. godine ili otprilike od tada. Pa ipak je rašireni utisak da stara industrijska radnička klasa nekako izumire, bio statistički pogrešan, bar u svetskim razmerama.

Uz veliki izuzetak SAD, gde je procenat ljudi zaposlenih u industriji počeo da opada od 1965. godine, a vrlo očito posle 1970. godine, industrijska radnička klasa je ostajala prilično stabilna tokom zlatnih godina čak i u starim industrijskim zemljama, na oko jednoj trećini zaposlenih stanovnika. U stvari je u osam od dvadeset i jedne OECD zemlje – kluba najrazvijenijih – radnička klasa nastavila da raste između 1960. i 1980. godine. Naravno, rasla je u nedavno industrijalizovanim delovima (nekomunističke) Evrope, a zatim je ostala stabilna sve do 1980. godine, dok je u Japanu rasla dramatično, ostajući prilično stabilna između 1970. i 1980. godine. U komunističkim zemljama koje su se podvrgle brzoj industrijalizaciji, posebno u istočnoj Evropi, proleterijat se umnožavao brže nego ikada, u stvari kao i u onim delovima Trećeg sveta koji su stupili u industrijalizaciju sami od sebe – Brazil, Meksiko, Indija, Koreja i drugi. Ukratko, na kraju zlatnih godina na svetu je sigurno bilo daleko više radnika u apsolutnim brojevima, a skoro sigurno je udeo zaposlenih u industriji u globalnom stanovništvu bio veći nego ikada ranije. Uz vrlo malo izuzetaka kao što su Britanija, Belgija i SAD, 1970. godine su radnici verovatno činili veći deo ukupnog broja zaposlenih nego što su činili 1890-ih godina u svim zemljama gde su se iznenada, na bazi proleterske svesti pojavile velike masovne socijalističke partije. Tek posle 1980. godine i u devedesetim godinama moţemo naići na veliko smanjivanje radničke klase.

Do iluzije o radničkoj klasi koja propada, došlo je zahvaljujući promenama unutar nje same, i promena u procesu proizvodnje, pre nego zbog demografske hemoragije. Stare industrije devetnaestog i ranog dvadesetog veka su opadale, a sama njihova vidljivost u prošlosti, kada su često simbolizovali „industriju” kao celinu, učinila je ovo opadanje posebno dramatičnim. Rudari u ugljenokopima, koji su nekad brojali stotine hiljada, u Britaniji čak miliona, postali su manje česti nego univerzitetski diplomci. Američka čelična industrija je sada zapošljavala manje ljudi nego MekDonalds restorani. Čak i kada ove stare industrije nisu nestale, pomerale su se iz starih u nove industrijske zemlje. Tekstilna industrija, industrije konfekcije i obuće su masovno migrirale. Broj ljudi zaposlenih u tekstilnoj industriji i industriji konfekcije unutar Savezne Republike Nemačke opao je za više od polovine između 1960. i 1984. godine, a u ranim osamdesetim godinama je nemačka tekstilna industrija na svakih sto nemačkih radnika, upošljavala trideset i četiri radnika u inostranstvu. Još 1966. godine bilo ih je manje od trojice. Industrija gvožđa i čelika i brodogradnja su bukvalno nestali iz zemalja rane industrijalizacije, ali su izbile na površinu u Brazilu i Koreji, Španiji, Poljskoj i Rumuniji.

Stare industrijske oblasti postali su „pojasi rđe“ – termin je izmišljen u SAD sedamdesetih godina – a čak su čitave zemlje poistovećivane sa jednom ranijom fazom industrijalizacije, kakva je Velika Britanija, u velikoj meri bile deindustrijalizovane, pretvarajući se u žive ili umiruće muzeje iščezle prošlosti, što su preduzetnici iskorišćavali, sa izvesnim uspehom, kao turističke atrakcije. Kada su nestali poslednji rudnici uglja iz južnog Velsa, u kojima je preko 130 000 ljudi zarađivalo za život na početku Drugog svetskog rata, preživeli stariji ljudi su silazili u mrtva okna da bi grupama turista pokazali šta su nekada radili dole u večitom mraku.

Pa čak i kada su nove industrije zamenjivale stare, to nisu bile iste industrije, često ne na istom mestu, a po svoj verovatnoći, drugačije struktuirane. Žargon osamdesetih godina, koji je govorio o ,,postfordizmu“ upravo to sugeriše. Ogromne fabrike za masovnu proizvodnju sagrađene oko tekuće trake, grad ili region kojim dominira jedna industrija, kao što su Detroitom i Torinom dominirale automobilske industrije; ujedinjena lokalna radnička klasa čvrsto spojena u segregaciji stanovanja i radnog mesta, u višeglavo jedinstvo – sve ovo je izgledalo kao karakteristika industrijske ere. To je bila jedna nerealna slika, ali je predstavljala više od simbolične istine. Tamo gde su u kasnom dvadesetom veku procvetale stare industrijske strukture, kao u od nedavno industrijalizovanim zemljama Trećeg sveta ili socijalističkim industrijskim privredama, koje su bile uhvaćene u svom (namernom) fordističkom vremenskom zastranjivanju, sličnosti sa međuratnim zapadnim industrijskim svetom, pa čak i sa onim od pre 1914. godine, bile su očigledne – čak i do pojave moćnih radničkih organizacija u velikim industrijskim centrima koje su se zasnivale na velikim auto-fabrikama (Sao Paolo) ili brodogradilištima (Gdanjsk). Upravo tako su se sindikati Ujedinjenih automobilskih radnika u čeličanama pojavili iz velikih štrajkova 1937. godine tamo gde je sada pojas rđe na američkom Srednjem zapadu.

Nasuprot tome, iako su velike firme za masovnu proizvodnju i njihove ogromne fabrike preživele do devedesetih godina, mada automatizovane i izmenjene, ove nove industrije bile su različite. Klasični ,,postfordistički“ industrijski regioni – na primer, Veneto, Emilija Romanja i Toskana u severnoj i srednjoj Italiji – nisu imali velike industrijske gradove, dominantne firme, i ogromne fabrike. Oni su bili mozaici ili mreže preduzeća u dijapazonu od radionica po kolibama do skromnih (ali visoko tehnoloških) fabrika, mreže koja se širila i po gradovima i po unutrašnjosti. Gradonačelnika Bolonje je jedna od najvećih evropskih firmi zapitala da li bi grad Bolonja voleo da se u njega smesti jedna od glavnih fabrika ove firme? Gradonačelnik je uljudno odbacio ovu sugestiju. Njegov grad i region, prosperitetni, prefinjeni, i, uzgred budi rečeno, komunistički, znali su kako da rukovode ekonomskom i socijalnom situacijom nove agro-industrijske privrede: pustimo Torino i Milano da se hvataju u koštac sa problemima industrijskih gradova svoje vrste.

Konačno su naravno – i vrlo jasno u osamdesetim godinama – radničke klase vidljivo postale žrtve novih tehnologija; posebno nekvalifikovani i polukvalifikovani muškarci i žene sa linija masovne proizvodnje, koje je automatizovana mašinerija mogla najlakše da zameni. Ili bolje rečeno, kako su se decenije velikog globalnog buma u pedesetim i šezdesetim godinama povlačile pred erom svetskih ekonomskih teškoća u sedamdesetim i osamdesetim godinama, industrija se više nije širila po staroj stopi koja je povećavala broj radnika, baš u trenutku kada je proizvodnja postajala proizvodna tehnologija uštede radne snage. Ekonomske krize ranih osamdesetih su obnovile masovnu nezaposlenost prvi put za četrdeset godina, u Evropi u svakom slučaju.

U nekim loše savetovanim zemljama ova kriza je proizvela pravi industrijski holokaust. Britanija je u periodu 1980-1984. godine, izgubila 25 odsto svoje proizvodne industrije. Između 1973. i kasnih osamdesetih godina, ukupan broj zaposlenih u proizvodnji u šest starih industrijskih zemalja Evrope opao je za sedam miliona, ili za oko četvrtinu, od kojih je pola izgubljeno od 1979. do 1983. godine. Do kasnih osamdesetih godina, kako su se osipale radničke klase u starim industrijskim zemljama, a rasle one u novim, radna snaga zaposlenih u proizvodnji se smanjila na oko četvrtinu svih onih zaposlenih u državnoj službi u svim razvijenim zapadnim regionima, osim SAD, gde je u to vreme bila prilično ispod 20 odsto (Bairoch, 1988). To je bilo daleko od starih marksističkih snova o tome da će se razvojem industrije stanovništvo postepeno proletarizovati sve dok većina naroda ne budu (fizički) radnici. Osim u najređim slučajevima, od kojih je Britanija najzapaženiji, industrijska radnička klasa je uvek bila manjina radno aktivnog stanovništva. Međutim, jasna kriza radničke klase i njenih pokreta, posebno u starom industrijskom svetu, bila je očevidna daleko pre nego što je – globalno govoreći – u pitanje došlo ozbiljno opadanje.

To je bila kriza ne klase, već njene svesti. Na kraju devetnaestog veka populacija koja je zarađivala za život prodajući svoj fizički rad za nadnicu, vrlo izmešana i daleko od toga da bude homogena, naučila je da vidi sebe kao jedinstvenu radničku klasu, i da se prema toj činjenici odnosi kao prema najvažnijoj stvari u vezi sa njihovom situacijom ljudskih bića u okviru društva. Ili je bar dovoljno njih došlo do ovog zaključka da bi tokom nekoliko godina od partija i pokreta koji su im se obraćali pre svega kao radnicima (što je naznačeno i u samim imenima partija – Laburistička, Parti Ouvrier, itd.) napravili ogromne političke snage. Njih naravno, nije ujedinjavalo to što su dobijali nadnice i prljali ruke pri radu. Pretežno su pripadali siromašnima i ekonomski nesigurnima, jer je ono što su očekivali i dobijali od života, i pored toga što su stubovi radničkih pokreta bili daleko od nemaštine i pauperizacije, bilo skromno, i daleko ispod onoga što je očekivala srednja klasa. I stvarno, privreda trajnih potrošnih dobara za masovnu upotrebu ih je pre 1914. godine svugde zaobilazila, a i između ratova, osim u Severnoj Americi i Australaziji. Jedan britanski komunistički aktivista poslat u fabrike oružja u Koventri za vreme rata, koji je bio onoliko borben koliko su oni bili imućni, vratio se otvorenih usta: „Da li shvatate“, govorio je svojim londonskim prijateljima, među kojima sam bio i ja, „da gore drugovi imaju automobile?“

Radnici su bili ujedinjeni i masovnom socijalnom segregacijom, odvojenim životnim stilovima, pa čak i odevanjem, i suženošću životnih šansi, što ih je odvajalo od socijalno mobilnijeg, iako takođe pod teškim ekonomskim pritiskom, sloja belih okovratnika. Nije se očekivalo od radničke dece da idu na univerzitet, i retko su išla. Od većine njih se čak nije očekivalo da uopšte idu u školu posle minimalnog uzrasta za prestanak školovanja (obično četrnaest godina). U predratnoj Holandiji 4 odsto onih koji su imali između devet i devetnaest godina je išlo u srednje škole posle četrnaeste godine, a u demokratskim zemljama Švedskoj i Danskoj taj procenat je bio još manji. Radnici su živeli različito od drugih, imali drugačija očekivanja od života, i na različitim mestima. Kako je jedan od njihovih prvih (u Britaniji) univerzitetski obrazovanih sinova rekao pedesetih godina, kada je ova segregacija još uvek bila prilično očigledna: „Ovi ljudi su imali prepoznatljiv stil stanovanja… obično su iznajmljivali svoje kuće, nisu ih posedovali (Hoggart, 1958, str. 8).

Ujedinjavao ih je konačno, centralni element njihovog života, kolektivitet: dominacija „Mi“ nad ,,Ja“. Ono što je radničkim pokretima davalo njihovu prvobitnu snagu bilo je opravdano uverenje da ljudi kao što su oni ne mogu poboljšati svoju sudbinu individualnom akcijom, već jedino kolektivnom akcijom, prvenstveno kroz organizacije, bilo prilikom uzajamne pomoći, bilo prilikom štrajkovanja ili glasanja. S druge strane, broj i posebna situacija ljudi koji su fizički zarađivali svoje nadnice doveli su im kolektivnu akciju na dohvat ruke. Tamo gde su radnici videli puteve za bekstvo iz njihove klase, kao u SAD, njihova klasna svest, iako daleko od toga da bude odsutna, nije bila toliko važna za definisanje karakteristika njihovog identiteta. Ali ,,Mi“ je dominiralo nad ,,Ja“ ne samo iz instrumentalnih razloga, već zbog toga – uz veliki i često tragičan izuzetak udatih radničkih žena, zarobljenih u svoja četiri zida – što je život radničke klase morao velikim delom da bude javan, jer je privatni prostor bio tako neodgovarajući. A čak su i domaćice sudelovale u javnom životu pijace, ulice, i parka u susedstvu. Deca su morala da se igraju na ulici ili u parkovima. Mladi su morali da plešu i da se udvaraju izvan kuće. Muškarci su se socijalizovali u „krčmama”. Sve do radija, koji je između dva svetska rata preobrazio život žena radničke klase vezanih za kuću – a i tada samo u nekoliko povlašćenih zemalja – svi oblici zabave osim privatnih proslava morali su da budu javni, a u siromašnijim zemljama je čak i televizija, u svojim prvim godinama bila nešto što se gledalo na javnom mestu. Od fudbalske utakmice do političkog mitinga ili prazničnog izleta, život je bio nešto što se, u najprijatnije svrhe, doživljavalo u masi.

U većini aspekata ova svesna kohezivnost radničke klase je dostigla svoj vrhunac, u starijim razvijenim zemljama, na kraju Drugog svetskog rata. Tokom zlatnih decenija skoro svi njeni elementi su bili podriveni. Kombinacija buma stoleća, pune zaposlenosti i društva prave masovne potrošnje potpuno je preobrazila živote ljudi iz radničke klase, a nastavljala je da ih menja. Po standardima svojih roditelja, a i stvarno, ako su bili dovoljno stari, i prema njihovim uspomenama, više nisu bili siromašni. Živote koji su bili nemerljivo imućniji nego što je ijedan ne-Amerikanac ili ne-Australijanac ikada očekivao, privatizovali su i novac i tehnologija i logika tržišta: televizija je odlaženje na utakmice učinila izlišnim, isto onako kao što su televizija i video učinile nepotrebnim odlaženje u bioskop, ili kao što su telefoni ukinuli potrebu da se ogovara sa prijateljima na trgu ili na pijaci. Sindikalisti ili članovi partije koji su nekad dolazili na mitinge po preduzećima ili na javne političke skupove, koji su između ostalog bili i oblici razonode i zabave, sada su mogli da misle na privlačnije načine da utroše vreme, sem ukoliko nisu bili abnormalno borbeni. (S druge strane kontakt licem u lice je prestao da bude efikasan oblik izborne kampanje, iako se nastavljao po tradiciji i da bi osokolio sve više netipične partijske aktiviste.) Blagostanje i privatizacija su razbili ono što su siromaštvo i kolektivizam na javnom mestu pre toga sjedinjavali.

To nije značilo da su radnici postali neprepoznatljivi kao takvi, iako je, kao što ćemo videti, čudno da je nova nezavisna kultura mladih od kasnih pedesetih nadalje svoju modu i u oblačenju i u muzici preuzela od radničke omladine. Pre će biti da su sada neke vrste obilja bile na dohvatu većine, i da je razlika između vlasnika folksvagenove bube i mercedesa daleko manja nego ona između vlasnika bilo kakvog auta, i onog koji nema auto, posebno ako su skuplja kola (teorijski) bila dostupna na mesečne rate. Radnici, naročito u poslednjim godinama mladosti, pre nego što izdaci za porodicu i kuću zagospodare budžetom, sada su mogli da budu potrošači luksuznih dobara, na šta je industrijalizacija mode i kozmetike od šezdesetih godina nadalje, trenutno odgovorila. Između gornjeg i donjeg kraja visokotehnološkog tržišta luksuznih dobara koje se sada razvijalo – na primer između najskupljih Hazelblad kamera i najjeftinijih Olimpik i Nikon kamera – postojala je samo razlika u stepenu. U svakom slučaju, počev od televizije, zabave koje su do tada jedino milioneri imali na svom raspolaganju za lične usluge sada su bile u najskromnijim dnevnim sobama. Ukratko, puna zaposlenost i potrošačko društvo usmereno na pravo masovno tržište, postavili su veći deo radničke klase u starim razvijenim zemljama, bar tokom jednog dela njihovog života, prilično iznad praga ispod koga su nekad njihovi roditelji, ili oni sami, živeli: gde je prihod prvenstveno trošen na osnovne potrepštine.

Osim toga, nekoliko značajnih procesa je raširilo pukotine između različitih delova radničke klase, mada to nije postalo očigledno sve do kraja pune zaposlenosti, tokom ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih godina, i dok nije došlo do pritiska neoliberalizma na politiku društvene brige i ,,korporativističke“ sisteme industrijskih odnosa koji su pružali stvarni zaklon slabijim delovima radništva. Jer se gornji deo radničke klase – oni koji su bili obučeni i koji su nadgledali proizvodnju – lakše prilagodio eri modeme visokotehnološke proizvodnje, a njihov položaj je bio takav da su zapravo mogli da imaju koristi od slobodnog tržišta, čak i kada su njihova manje povlašćena braća gubila tlo pod nogama.

Tako su u Britaniji gospođe Tačer, koja je doduše ekstreman slučaj, kako se demontirala državna i sindikalna zaštita, radnici iz donje petine zapravo pogoršali svoj položaj u poređenju sa ostalim radnicima, u odnosu na stanje od pre jednog veka. A dok su gornjih 10 odsto radnika, sa bruto zaradom tri puta većom od onih iz donje desetine, čestitali sebi na poboljšanju, sve je verovatnije da su kudili to što su, kao obveznici lokalnog i državnog poreza, dotirali one koji će osamdesetih godina biti nazvani zloslutnim nazivom ,,potklasa“, koji su živeli od socijalne pomoći, bez koje bi ovi prvi mogli, tako su se nadali, osim u krajnjoj nuždi. Stara viktorijanska podela između „doličnih” i „nedoličnih” siromaha je oživela, možda u ogorčenijem obliku, jer su u slavnim danima globalnog buma, kada se činilo da se puna zaposlenost pobrinula za većinu materijalnih potreba radnika, iznosi socijalne pomoći podignuti do darežljivog stepena, za koji je u novim danima masovne potražnje te pomoći, izgledalo da omogućava armiji „nedoličnih” da od socijalne pomoći živi daleko bolje nego stari viktorijanski „talog”. I daleko bolje nego što su po mišljenju poreskih obveznika, imali pravo.

Tako su se možda prvi put stručni i uvaženi radnici našli u situaciji da podržavaju političku desnicu, još više zbog toga što su tradicionalne radničke i socijalističke organizacije prirodno ostale odane redistribuciji i društvenoj brizi, posebno dok je rastao broj onih kojima je društvena zaštita bila potrebna. Uspeh vlade Margaret Tačer u Britaniji u suštini je zavisio od secesije kvalifikovanih radnika od laburista. Desegregacija, ili bolje rečeno, promena u segregaciji, pospešila je drobljenje radničkog bloka. Tako su se kvalifikovani i oni koji su se mogli kretati uvis iselili iz radničkih delova grada – posebno kada su se industrije preselile na periferiju i u unutrašnjost, ostavljajući stare kompaktne radničke četvrti, ili „crvene pojaseve“ da budu getoizirani, ili džentrifikovani (da se u njih usele bogatiji, prim. prev.) dok novi satelitski gradovi ili industrije u polju nisu stvorili koncentraciju jedne klase u istim srazmerama. U getima, projekti socijalnih stanova, nekada rađenih za temeljno jezgro radničke klase, koja je odista imala prirodnu predrasudu prema onima kadrim da redovno plaćaju stanarinu, sada su se pretvorili u naselja marginalaca, socijalno problematičnih i zavisnih od socijalne pomoći.

U isto vreme masovna migracija je donela jedan problem koji je dotada bio ograničen, bar od kraja Habzburškog carstva, samo na SAD i u manjoj meri na Francusku: etničku i rasnu podelu radničke klase, sa posledicom sukoba unutar nje. Problem nije ležao toliko u etničkoj raznolikosti, čak iako je imigracija ljudi drugačije boje kože (kao što su Severnoafrikanci u Francuskoj) verovatno mogla tako da se razvrsta, razotkrila latentni rasizam čak i u onim zemljama za koje se smatralo da su na njega imune, kakve su Italija i Švedska. Slabljenje tradicionalnih socijalističkih pokreta je to olakšalo, pošto su oni bili vatreni protivnici ovakve diskriminacije, pa su tako suzbijali izraženije anti-socijalno ispoljavanje rasističkih osećanja među svojim glasačima. Međutim ostavljajući čisti rasizam na stranu, tradicionalna – čak i u devetnaestom veku – radnička migracija retko je dovodila do toga da direktna konkurencija između različitih etničkih grupa podeli radničku klasu, pošto je svaka posebna grupa migranata težila tome da pronađe sopstvenu nišu ili niše u privredi, koju je onda kolonizovala pa čak i monopolisala.

Jevrejski imigranti su u većini zapadnih zemalja masovno stupali u industriju odeće, ali ne recimo, u industriju motora. Da navedemo jedan specijalni slučaj, osoblje indijskih restorana u Londonu i u Njujorku, a nesumnjivo i svugde gde je ovaj oblik azijske kulturne ekspanzije stigao izvan indijskog potkontinenta, čak je i u devedesetim godinama prvenstveno regrutovano iz jednog određenog okruga Bangladeša (Sajhlet) (Sylhet). Ili su se druge imigrantske grupe koncentrisale u određenu oblast ili fabriku, ili radionicu, ili na određenu fazu u okviru iste industrije, ostavljajući ostatak drugima. Na ovakvom „segmentiranom tržištu rada“ (da upotrebimo žargonski izraz), lakše je bilo razviti i održati solidarnost između različitih etničkih grupa radnika, pošto ove grupe nisu konkurisale jedna drugoj, a varijacije u njihovim uslovima života i rada nisu mogle – ili su retko mogle – da se pripišu sebičnom interesu drugih grupa radnika.

Zbog mnoštva razloga, među kojima je i činjenica da je imigracija u posleratnoj zapadnoj Evropi bila uglavnom odgovor pod pokroviteljstvom države na nestašicu radne snage, novi imigranti su stupali na isto tržište rada kao i domaći radnici, i sa istim pravima, osim kada su od njih bili zvanično odvojeni kao klasa privremenih, a stoga i inferiornih „gostujućih radnika”. U oba slučaja, stvarala se napetost. Ljudi i žene sa formalno inferiornim pravima teško da su videli jednakost svojih interesa sa interesima ljudi koji su uživali superioran status. I obratno, francuski i britanski radnici, čak i kada im nije smetalo da rade rame uz rame sa Marokancima, Karibljanima, Portugalcima ili Turcima, nikako nisu bili tako spremni da vide strance unapređene među njima samima, posebno one koji su smatrani kolektivno inferiornim u odnosu na domaće. Uz to, i iz sličnih razloga, postojale su tenzije između različitih grupa imigranata, čak i kada su svi bili ogorčeni na to kako je domaće stanovništvo postupalo sa strancima.

Ukratko, dok su u periodu kada su klasične radničke partije i pokreti osnivani, svi delovi radničke klase (ukoliko nisu bili podeljeni nepremostivim nacionalnim ili verskim barijerama) mogli sa razlogom pretpostavljati da će iste politike, strategije i institucionalne promene koristiti svakom, ovo više nije automatski bio slučaj. U isto vreme i promene u proizvodnji, pojava „dvotrećinskog društva i promenljiva, sve nejasnija granica između onoga što je bio „manuelni i onoga što je bio „nemanuelni rad, rastvorio je i pomutio nekada jasne obrise „proletarijata.

 

Izvod iz: Hobsbawm, E. J., & Marković, P. J. (2004). Doba ekstrema: istorija kratkog dvadesetog veka: 1914-1991. Beograd: Dereta
Prevod: Predrag J. Marković
Priprema: Princip.info