Potisnuvši krajem septembra nemačke snage prema Šapcu, Obrenovcu i Beogradu i oslobodivši veći deo Mačve, Pocerinu, Tamnavu, znatne delove Posavine, Kolubaru i kosmajski kraj, jedinice 1. armijske grupe NOVJ nisu značajnije napredovale prema ovim gradovima (kako bi se uskladili sa operacijama jedinica 3. ukrajinskog fronta i 14. korpusa NOVJ) sve do 6. oktobra 1944, kada su od Vrhovnog štaba dobile naređenje maršala Tita za dalji pokret prema Beogradu. Ovo međurazdoblje iskorišćeno je za obuku dobrovoljaca u redovima NOVJ.

Jedinice NOVJ oskudevale su u artiljerijskim oruđima i mehanizaciji, a okupator je umeo da iskoristi prednost u borbenim i oklopnim vozilima (naročito na drumu Kragujevac-Topola-Mladenovac), uključujući korišćenje oklopnih vozova na pruzi Beograd-Mladenovac-Smederevska Palanka.¹ Ovakav odnos snaga trajao je sve do 13. oktobra, odnosno do prodora Crvene armije u Gornju Jasenicu i kosmajski kraj.

U međuvremenu, početkom oktobra, onemogućena je drumska komunikacija Šabac-Obrenovac i oslobođen je Ub (2. oktobar). Ostaci razbijenog 4. jurišnog korpusa JVuO (Jugoslovenska vojska u otadžbini, četnici generala Dragoljuba Draže Mihailovića) odstupili su prema Beogradu, odnosno prema Topčideru i Ripnju, gde će uskoro biti ukrcani u vozove i transportovani ka Kraljevu. Diverzantske akcije sremskih partizana u prvoj polovini oktobra, na pruzi Šid-Zemun, onemogućile su adekvatno snabdevanje nemačkih jedinica u Beogradu.

Snage kvislinštva (SDS i SDK – Srpska državna straža, jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova u Vladi Milana Nedića) i kolaboracije (JVuO) više nisu igrale relevantnu ulogu na ratištu u Srbiji, naročito nakon velikih poraza u zapadnoj i istočnoj Srbiji, avgusta i septembra 1944, u neuspelim pokušajima da zajedno sa nemačkim snagama zadrže veće gradove. Pripadnici SDK sa područja severne i zapadne Srbije (kojima su se priključili i evakuisani saborci sa područja istočne i dela južne Srbije), prema zamisli nemačke komande, počev od 5. oktobra (naročito u rasponu od 8. do 12. oktobra) prebačeni su u Srem, a potom u Sloveniju, budući da je njihova borbena vrednost u Srbiji bila slabo upotrebljiva, zbog čega ih je okupator nameravao sačuvati od uništenja i upotrebiti na ratištu na kome bi bili od veće koristi.² Ujedno, snage SDK su oktobra 1944. upotrebljene u pozicioniranju nemačkih položaja na levoj obali Save u Sremu, jer se očekivalo da jedinice NOVJ iz severozapadne Srbije prodru u Srem kako bi učestvovale u opkoljavanju i odsecanju nemačkog garnizona u Beogradu. Takođe, Nemci su oktobra 1944. upotrebili jedinice SDK za borbu protiv partizana koji su kontrolisali mnoga seoska naselja u Sremu. Manji broj pripadnika SDK učestvovao je u nemačkoj odbrani Obrenovca zaključno sa 14. oktobrom, kada su nemačke snage odlučile da napuste grad i da se prebace u Srem. Prema nemačkim izvorima, „jako oslabljeni Srpski dobrovoljački korpus” početkom oktobra 1944. brojao je 4.000 ljudi.³

Pripadnici SDS i SGS početkom oktobra 1944. stavili su se na raspolaganje Vrhovnoj komandi JVuO, prihvativši njenu komandu, iako su i dalje bili podređeni odlukama nemačkog okupatora. Oni su se okupili 6. oktobra u Jagodini, gde su preuzeli ime Srpski udarni korpus (SUK), kako bi sačuvali individualnost u odnosu na JVuO. Za komandanta SUK imenovan je general Stevan Radovanović, dotadašnji komandant SDS u Beogradu, a za njegovog pomoćnika general Borivoje Jonić, dotadašnji komandant celokupne SDS. U literaturi se obično navodi brojka od 6.800 pripadnika SUK početkom oktobra, iako je ovaj broj vrlo upitan, dok broj pripadnika SUK koji su krenuli na proboj kroz Sandžak i Bosnu – ostaje pod znakom pitanja (svakako je manji od pomenute brojke i realno je pretpostaviti da nije bio veći od 2.500). Pripadnici SUK povukli su se iz Jagodine prema Kraljevu i Novom Pazaru, da bi se potom zajedno sa Nemcima (Armijska grupa „E”) i glavninom JVuO, preko Sandžaka, pravcem Novi Pazar-Sjenica-Prijepolje-Pljevlja-Goražde, odstupili prema istočnoj Bosni, pri čemu je ovo odstupanje na većim deonicama predstavljalo proboj kroz teritoriju koju su kontrolisali ili ugrožavali partizani, podrazumevajući blisku borbenu saradnju četnika sa nemačkim snagama. Tokom odstupanja i proboja kroz Sandžak i Bosnu, brojno stanje jedinica SUK se dodatno smanjilo zbog gubitaka u borbama i dezertiranja.⁴

Snage JVuO su se povukle iz severnih delova Srbije početkom oktobra, vozovima od Beograda do Kraljeva, u organizaciji okupatora, kako bi u drugoj polovini oktobra i tokom novembra kao „prethodnice i osiguranje za komunikacije”⁵ učestvovale u olakšavanju proboja Armijske grupe „E” iz Sandžaka prema istočnoj Bosni. Do 20. oktobra praktično sve jedinice JVuO u Srbiji nalazile su se u procesu povlačenja prema Sandžaku ili dolinom Zapadne Morave na putu za Sandžak.

Prilikom uzmicanja snaga JVuO prema Beogradu, u Umci i Ripnju, naseljima u kojima je koncentrisana glavnina snaga JVuO koje su ubrzo potom, odlukom nemačke komande, železnicom evakuisani ka Kraljevu, zabeležena su ubistva simpatizera NOP-a. Četnici su prvih dana oktobra u Umci zaklali 4, a u Ripnju su streljali 13 osoba.⁶

Organizovano napuštanje Beograda od strane predstavnika kvislinške administracije i istaknutih saradnika okupatora započelo je 6. septembra 1944. Komanda Jugoistoka je 1. oktobra saopštila Milanu Nediću da prestaju sve funkcije njegove vlade. Funkciju kvislinške vlade preuzele su nemačke okupacione vlasti. Nemački komandant Jugoistoka proglasio je 3. oktobra Beograd operativnim područjem. Istog dana Nedić je održao poslednju sednicu vlade na kojoj je ministre razrešio dužnosti. Sutradan je prema Beču, vozom, krenula veća grupa istaknutih kvislinških funkcionera, predstavnika kvislinške uprave i pripadnika represivnog aparata. Predsednik kvislinške vlade napustio je Beograd 6. oktobra u koloni automobila u kojoj su se nalazili njegovi bliski saradnici. Nedić je pristigao u Beč 11. oktobra. Komanda SDK je napustila Beograd 9. oktobra. Vođa fašističke partije Jugoslovenski narodni pokret Zbor, Dimitrije Ljotić, napustio je Beograd, sa nekolicinom oficira SDK, 12. oktobra 1944.⁷

Logor na Banjici, formiran 5-9. jula 1941, u kome je bilo zatočeno 23.244 poimenice registrovanih zatočenika (pretpostavlja se da je stvaran broj zatočenika bio veći za nekoliko hiljada, odnosno da je iznosio 25.000-30.000, od čega je ubijeno više hiljada zatočenika, odnosno najmanje 4.226), raspušten je 4. oktobra 1944, usled rasula kvislinške uprave. U poslednjih mesec dana postojanja logora, streljana su najmanje 54 zatočenika. Prethodno, od 31. avgusta do 26. septembra, iz Banjice je u logor Mauthauzen transportovan velik broj logoraša. Poslednji transport, 26. septembra, brojao je oko 700 zatočenika.⁸

 

Milan Radanović – OSLOBOĐENJE Beograd, 20. oktobar 1944.
Priprema: Princip.info

 

---

1. Miloš Pajević, Artiljerija u NOR, Beograd, 1970, str. 368-371: Bojan B. Dimitrijević, Dragan Savić, Oklopne jedinice na jugoslovenskom ratištu 1941-1945, Beograd, 2011, str. 308-309.  ↩

2. Zbornik NOR-a, XII/4, Beograd, 1985, str. 623, 663, 708, 988; Младен Стефановић, Збор Димитрија Љотића 1934-1945, Београд, 1984, стр. 294-303; Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Београд, 2014², стр. 503. Istoričar Bojan Dimitrijević zapada u kontradikciju kada piše o prebacivanju snaga SDK u Srem, odnosno u Sloveniju, insistirajući na tezi da je prebacivanje SDK van Srbije rezultat zamisli Dimitrija Ljotića, iako nedugo potom nehotice demantuje ovu tezu citirajući navode kapetana SDK Dragana Stojadinovića o položaju formacije SDK početkom oktobra 1944: „Mi smo tih dana za Nemce postali ne samo irelevantni nego i nepoželjan teret, mi smo našu ulogu odigrali u Srbiji, i sad nas niko neće.” Dimitrijević dalje navodi: „Prema njegovom svedočenju, tada se još nije znalo gde će se uputiti SDK, pa je tek posle razgovora u Gracu Mušickom saopšteno da će korpus preći u Operativnu zonu Jadransko primorje.” (Бојан Б. Димитријевић, н.д, стр. 503). Zbog čega je SDK prebačen u Slovenačko primorje? Zbog zamisli Dimitrija Ljotića? On nije donosio odluke, već je to učinila Vrhovna komanda Vermahta (Wehrmacht), na osnovu predloga komande Armijske grupe „F”. Formacija SDK je prebačena u Slovenečko primorje jer su tamo nemačke pozicije bile znatno ugrožene i jer je nemački okupator bio svestan gubitka Srbije, pri čemu je nastojao da zadrži pozicije na severozapadu Jugoslavije, odnosno da obezbedi pokrajine koje je Berlin smatrao integralnim delom Nemačkog Rajha, jačajući unutrašnju liniju odbrane Rajha. Sem toga, Slovenija je bila jedino područje na tlu Jugoslavije na kom su pripadnici SDK mogli biti nesmetano premešteni s obzirom na to da je probijanje ka unutrašnjosti Srbije bilo ravno samouništenju, a boravak na tlu NDH skopčan sa objektivnim poteškoćama i nemogućnostima. Mogućnost da SDK izbegne premeštanje na neko ratište i da bude raspušten nije dolazila u obzir jer je ova formacija, ma koliko bila relativno malobrojna, imala svoju upotrebnu vrednost za nemačku oružanu silu. S druge strane, rukovodstvo SDK i Zbora je smatralo da se premeštanjem u Sloveniju, u slučaju brze kapitulacije nemačkih oružanih snaga, otvara mogućnost predaje Amerikancima i Britancima za koje su pretpostavljali da će za njih „imati više razumevanja” nego Sovjeti. (Младен Стефановић, н.д., стр. 297). Istoričar Mladen Stefanović, na osnovu emigrantske publicistike, takođe ne uočava bitne aspekte i preduslove premeštanja SDK na zapad i donekle prenebregava ključnu ulogu okupatora u ovim događajima. Prema oceni nemačke komande, pripadnici SDK bili su „bez iskustva za velike borbe. Nisu za upotrebu protiv Rusa.” (Zbornik NOR-a, XII/4, Beograd, 1979, str. 708). Nemačkom okupatoru bilo je očigledno da snage SDK nisu sposobne da se suprotstave snagama Crvene armije i brojčano i vatreno ojačanoj NOVJ u Srbiji. Vrhovna komanda Vermahta je 20. oktobra 1944. izdala naređenje komandantu Jugoistoka za prebacivanje SDK u Istru: „Nakon povlačenja fronta na jugoistoku, zaslužni dobrovoljački korpus ne sme da bude prepušten svojoj sudbini, već mora da bude angažovan na drugom mestu za naše potrebe.” (Isto, str. 663).  ↩

3. Zbornik NOR-a, XII/4, Beograd, 1979, str. 644, 988; Зборник НОР-а, I/14, Београд, 1957, стр. 385.  ↩

4. Milan Borković, n.d., str. II/ 352-361; Младен Стефановић, н.д., стр. 295- 296; Zbornik NOR-a, XII/4, Beograd, 1979, str. 676; Југословенска војска у отаџбини на територији округа моравског 1943-1944. Документи, (пр. Добривоје Јовановић, Дејан Танић), Јагодина, 2006, стр. 379-380; Бојан Б. Димитријевић, н.д, стр. 507-519. Prema izveštaju Glavnog štaba NOV i PO Srbije Vrhovnom štabu NOV i POJ (31. decembar 1944), jedinice SUK-a, prilikom proboja kroz Sandžak, u jesen 1944, brojale su devet bataljona i ukupno oko 2.000 boraca (Зборник НОР-а, I/15, Београд, 1957, стр. 606).  ↩

5. VA, NAW, T-311-194-45, Memorandum sa savetovanja visokih nemačkih politčkih, vojnih i policijskih ličnosti o četničkom pitanju u Srbiji, održanog 8. oktobra 1944. [u Beogradu]  ↩

6. Драгослав Димитријевић Бели, „Где је моја мама?” Прилози за историју Авалског корпуса ЈВуО, Београд, 2009, стр. 297, 332-335, 381.  ↩

7. Milan Borković, n.d., str. II/341-351; Бојан Б. Димитријевић, н.д, стр. 496-506.  ↩

8. Sima Begović, Logor Banjica 1941-1945, I-II, Beograd, 1989, str. II/255-265; Ljubodrag Dimić, Milan Ristović, „Reč uz knjige imena zatočenika logora Banjica”, Logor Banjica. Logoraši. Knjige zatočenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941-1944), I-II, (pr. Evica Micković, Milena Radojčić), Beograd, 2009, str. I/9-49.  ↩