Grad i Selo

Postoji predrasuda koju kultivišu buržoaski ekonomisti, predrasuda o takozvanim „makazama“, kojoj treba objaviti nemilosrdni rat, kao i svim drugim buržoaskim teorijama koje su, na žalost, rasprostranjene u sovjetskoj štampi. Mislim na teoriju koja kaže da je Oktobarska revolucija tobože dala seljaštvu manje nego Februarska revolucija, da Oktobarska revolucija zapravo nije dala seljaštvu ništa. Tu je predrasudu jedno vreme raspredao u našoj štampi jedan „sovjetski“ ekonomist.

Doduše, taj se sovjetski ekonomist odrekao svoje teorije. Ali tu je teoriju preuzela trockističko-zinovjevska opozicija i iskoristila je protiv partije. Pri tome postoje svi razlozi za tvrđenje da ona cirkuliše i danas u krugovima „sovjetske“ javnosti. To je, drugovi, veoma važno pitanje. Ono dodiruje problem odnosa između grada i sela. Ono dodiruje veoma aktuelno pitanje „makaza“. Zato mislim da vredi pozabaviti se tom čudnovatom teorijom.

Da li je tačno da seljaci nisu ništa dobili od Oktobarske revolucije? Pogledajmo činjenice.

Imam u ruci poznatu tabelu poznatog statističara druga Nemčinova, koja je objavljena u mom članku „Na žitnom frontu“. Iz te se tabele vidi da su spahije u vreme pre revolucije „proizvodile“ najmanje 600 miliona pudi žita. Dakle, spahije su tada posedovale 600 miliona pudi žita. Kulaci su tada „proizvodili“ 1900 miliona pudi žita. To je vrlo velika snaga kojom su tada raspolagali kulaci. Seoska sirotinja i srednjaci proizvodili su 2500 miliona pudi žita. To je slika stanja u starom selu, u selu pre Oktobarske revolucije.

Kakve su promene izvršene na selu posle Oktobra? Uzimam cifre iz iste tabele. Uzmimo, na primer, 1927. godinu. Koliko su te godine proizvodile spahije? Jasno je da one nisu ništa proizvodile niti mogle proizvoditi, jer je Oktobarska revolucija uništila spahije. Vi ćete razumeti da je to moralo poslužiti kao veliko olakšanje za seljaštvo, jer su se seljaci oslobodili od spahijskog jarma. To je, razume se, veliki dobitak koji je seljaštvo postiglo zahvaljujući Oktobarskoj revoluciji. Koliko su 1927. proizvodili kulaci? 600 miliona pudi žita umesto 1900 miliona pudi. Dakle, kulaci su u periodu posle Oktobarske revolucije oslabili više nego trostruko. Vi ćete razumeti da je to moralo oslabiti položaj seoske sirotinje i srednjaka. A koliko su 1927. proizvodili seoska sirotinja i srednjaci? 4 milijarde pudi umesto 2.5 milijarde pudi. Dakle seoska sirotinja i srednji seljaci počeli su posle Oktobarske revolucije proizvoditi 1.5 milijardu pudi više nego u vreme pre revolucije.

Eto vam činjenica koje govore da su seoska sirotinja i srednjaci imali ogroman dobitak od Oktobarske revolucije. Eto šta je Oktobarska revolucija dala seoskoj sirotinji i srednjacima. Kako se posle toga može tvrditi da Oktobarska revolucija nije seljacima dala ništa?

Ali drugovi, to nije sve. Oktobarska revolucija je uništila privatnu svojinu na zemlju, uništila je kupo-prodaju zemlje, nacionalizovala zemlju. Šta to znači? Znači da seljaku, da bi proizvodio žito, nije potrebno da kupuje zemlju. Pre je on godinama prikupljao sredstva da kupi zemlju, padao je u dugove, dospevao u dužničko ropstvo samo da kupi zemlju. Troškovi za kupovinu zemlje povećavali su, razume se, troškove proizvodnje žita. Sada to seljaku nije potrebno. Sada on može proizvoditi žito bez kupovanja zemlje. Da li je to olakšanje ili nije? Jasno je da je to olakšanje.

Dalje. Do poslednjeg vremena seljak je bio prinuđen da čeprka zemlju starim inventarom na osnovu individualnog rada. Svako zna da individualni rad, naoružan starim, sada već nepodesnim oruđima za proizvodnju, ne daje onaj dobitak koji je potreban da seljak pristojno živi, da sistematski podiže svoje materijalno stanje, da razvija svoju kulturu i da iziđe na široki put socijalističke izgradnje. Sada, posle pojačanog razvitka kolhoznog pokreta, seljaci imaju mogućnost da ujedine svoj rad sa radom svojih suseda, da se ujedine u kolhoz, da obrade ledinu, da iskoriste zapuštenu zemlju, da dobiju mašinu i traktor i da tako udvostruče, ako ne i utrostruče, produktivnost svog rada. A šta to znači? To znači da seljak ima sad mogućnost, zahvaljujući ujedinjenju u kolhoze, da uz isti utrošak rada proizvodi kudikamo više nego pre. To znači, dakle, da proizvodnja žita postaje mnogo jeftinija nego što je bila do poslednjeg vremena. To znači, najzad, da seljak, pod uslovom da su cene stabilne, može dobiti za žito mnogo više nego što je dobijao do sada.

Iz toga sledi da pitanje „makaza“, pitanje likvidacije „makaza“, mora biti sada postavljeno na novi način. Iz toga sledi da će „makaze“, ako kolhozni pokret bude rastao sadašnjim tempom, biti uništene u najskorije vreme. Iz toga sledi da se pitanje odnosa između grada i sela postavlja na novu bazu, da će suprotnosti između grada i sela nestajati ubrzanim tempom.

Ta okolnost ima, drugovi, ogroman značaj za čitavu našu izgradnju. Ona menja psihologiju seljaka i okreće ga licem prema gradu. Ona stvara bazu za uništenje suprotnosti između grada i sela. Ona stvara podlogu za to da se parola partije „licem prema selu“ dopuni parolom seljaka-kolhoznika „licem prema gradu“. I u tome nema ničeg čudnovatog, jer seljak sada dobija od grada mašinu, traktor, agronoma, organizatora, najzad, direktnu pomoć za borbu protiv kulaštva i za savlađivanje kulaštva. Seljak starog tipa, sa svojim životinjskim nepoverenjem prema gradu kao prema pljačkašu, odlazi u pozadinu. Njega smenjuje nov seljak, seljak-kolhoznik, koji gleda na grad sa nadom da će otuda dobiti realnu pomoć u proizvodnji. Na smenu seljaka starog tipa, koji se boji da se ne spusti do sirotinje i koji se samo krišom uzdiže do položaja kulaka (mogu ga lišiti izbornog prava!), dolazi novi seljak koji ima novu perspektivu – da pođe u kolhoz i da iz bede iziđe na široki put privrednog uspona.

Eto, drugovi, kakav obrt uzimaju stvari. Utoliko je neprijatnije, drugovi, što naši teoretičari-agraristi nisu preduzeli sve mere da razbiju i iz korena iščupaju sve moguće buržoaske teorije koje pokušavaju da diskredituju tekovine Oktobarske revolucije i kolhozni pokret koji sve više raste.

 

„Правда“ бр, 309, 29 децембра 1929.
Ј. Стаљин, Питања лењинизма стр. 284-287
Prevod: Zvonko Tkalec
Priprema: Princip.info