Niz studija o problemu zavisnosti, koje su napravili Latinoamerikanci, naišao je na interesovanje ne samo među naučnicima, već i u širokoj javnosti. U SAD vode se brojne diskusije o prednostima i o slabostima „teorije dependencije“. I u Evropi se raspravlja o tim studijama, mada možda ne s toliko strasti. U Africi su ekonomisti, pod uticajem Marxove analize i, u izvesnoj meri, latinoameričke teorije dependencije, izložili modele za tumačenje razvitka u Africi i Aziji. Pošto smo pregledali obimnu literaturu o ovoj temi, nagomilanu u toku deset godina posle prvog izdanja ove knjige,[1] smatramo da je upitno dati neka objašnjenja o našem shvatanju zavisnosti s praktičnog i teorijskog aspekta. Posebnu pažnju posvetićemo metodologiji koju primenjujemo u svojoj knjizi.

Da bismo razjasnili svoje stanovište, najpre ćemo dati neke prethodne istorijske napomene. Mogli bismo početi s naučnim modelima za objašnjenje raznih sociokulturnih dimenzija društva, razvijenih u SAD, dakle izvan Latinske Amerike. Kao primeri za takve modele objašnjenja mogu poslužiti strukturno-funkcionalističke paradigme Mertona ili Parsonsa, zatim teorije o političkom ponašanju kakve se mogu naći, recimo, u Eastonovoj analizi sistema i, najzad, teorije o problemu modernizovanja i političkog razvitka. U Latinskoj Americi su ti modeli objašnjenja postali sve uticajniji tokom pedesetih godina; oni inspirišu razne koncepte o procesima razvitka u Latinskoj Americi.

U isto vreme su se ekonomisti u ECLA (Ekonomskoj komisiji za Latinsku Ameriku) založili za kritičnu koncepciju razvitka. Njihova kritika je bila uperena protiv konzervativnih ekonomista i njihovog shvatanja da je sadašnja podela rada na svetskom tržištu neizbežna zato što počiva na principu „prednosti komparativnih troškova“, na principu koji znači da neke zemlje na osnovu toga što obiluju prirodnim bogatstvima imaju prednosti pri proizvodnji sirovina, dok druge imaju prednosti u pogledu proizvodnje industrijskih dobara. Mada su po svojoj inerciji kritičke, ekonomske teorije i kritika ECLA ne oslanjaju se na analizu društvenih procesa; osim toga, one gube iz vida imperijalistički odnos između raznih zemalja, a i asimetrične odnose među klasama. Tako se u Latinskoj Americi odmah pojavila kontrakritika, koja je stavu ECLA zamerila ograničenost. Ta se kontrakritika manifestovala, dosad implicitno, u okviru same ECLA, u studijama o koncentraciji prednosti proizašlih iz tehnološkog napretka, kao i u člancima Medine Echeverrija o društvenim uslovima razvitka. Najzad, sadržana je i u radovima intelektualaca na univerzitetima na univerzitetima i u političkim pokretima (u Sao Paolu, Meksiku, Buenos Airsu i Karakasu) uperenim u prvom redu protiv rastuće diferencijacije između siromašnih i bogatih i protiv nejednakosti u pogledu šansi kao nužne posledice razvitka, koji se karakteriše ekspanzijom kapitalizma i jačanjem imperijalizma.

Našu studiju treba ubrojati pre u ovaj radikalno-kritički latinoamerički pravac. Mi težimo da oživimo onu tradiciju čiju osnovu predstavlja jedna obuhvatna društvena nauka. Nije nam stalo do specifičnih dimenzija društvenog procesa, već do opšteg i dinamičnog shvatanja socijalnih struktura. Ustajemo protiv one tradicije u nauci koja vlast i sociokulturne odnose shvata samo kao „domenzije“ koje su analitički međusobno različite i, u celini, od ekonomije nezavisne, u tom smislu kao da svakoj od tih dimenzija odgovara druga jedna, specifična sfera stvarnosti. U tom smislu, naglašavamo sociopolitički karakter ekonomskih odnosa proizvodnje, pa tako sledimo onu tradiciju XIX veka, po kojoj se ekonomija shvata kao politička ekonomija. Ovaj metodološki stav, koji je svoj najviši izraz našao u Marxovoj teoriji, polazi od pretpostavke da je hijerarhija koja postoji u društvu rezultat čvrstog oblika organizacije proizvodnje materijalnog i duhovnog života, pa hijerarhija služi tome da garantuje nejednako prisvajanje prirode i plodova ljudskog rada od strane društvenih klasa i grupa. Drugim rečima, pokušavamo da analiziramo povezanost vlasti s ekonomskom ekspanzijom.

Između našeg stava, izloženog u ovoj knjizi, i onog prethodno pomenutog, postoji metodološka razlika. Naš koncept ispitivanja društva, njegovih struktura i procesa promena dijalektički je koncept. Čini nam se da je korisno čitaocu objasniti neke osnovne elemente ovog metodološkog stava.

Dijalektika i analiza društvenih struktura i procesa

Pretpostavka da analiza društvenog života ima smisla samo ako polazi od egzistencije relativno čvrstih opštih struktura, ima elementaran značaj. Ipak, te strukture se mogu na različite načine shvatiti i analizirati.

Čini nam se da je bitno spoznati da su društvene strukture proizvod kolektivnog ponašanja ljudi. Odatle sledi da socijalni pokreti mogu izmeniti, pa i stvarno menjaju te društvene strukture, iako su one čvrste i dugovečne. Dakle, naš stav je strukturalan, ali ujedno i istorijski: usmeren je ne samo ka strukturnoj uslovljenosti društvenog života, već i ka istorijskoj promeni društvenih struktura izazvanoj konfliktima, socijalnim pokretima i klasnim borbama. Prema tome, naša metodologija je istorijsko-strukturalna.

Ova tačka je toliko značajna da zaslužuje da je razjasnimo. Isticanje strukturalnog aspekta može izazvati utisak da su odnosi zavisnosti neprikosnoveno čvrsti i trajni. A taj utisak, koji ostavljaju manjkave analize, može dovesti do zaključka da odnosi zavisnosti neprekidno i nužno proizvode više zavisnosti i nerazvijenosti.

Po sebi se razume da mi u svom stavu polazimo od toga i da razjašnjavamo da strukture, u onom tipu društava za koji ova metoda analize ima smisla, ne počivaju na egalitarnim odnosima ili na kooperativnim uzrocima socijalne organizacije; naprotiv, one se zasnivaju na socijalnim asimetrijama i na eksploatatorskim oblicima društvene organizacije. Dalje, smatramo da je radi razumevanja velikih nejednakosti koje karakterišu te socijalne strukture, kao i objašnjenja procesa eksploatacije kojima se održavaju te strukture, potrebno ispitati sistem proizvodnje i institucije prisvajanja, dakle, socioekonomsku bazu društva. Najzad, centralnu ulogu u ovde predloženom konceptu igra analiza mehanizama vlasti i procesa vladanja posredstvom kojih se obezbeđuju postojeće strukture. Ali, koristiti taj koncept samo za ukazivanje na strukturalne mehanizme koji se sami perpetuiraju, znači izgubiti iz vida protivrečne rezultate samog razvojnog procesa i one mogućnosti negacije postojećeg poretka koje su takođe svojstvene socijalnim procesima. Zato je nužno podsetiti na to da se oblici zavisnosti menjaju, kao i spoznati mogućnost razumevanja struktura na taj način što će se tačno navesti one alternative za zavisnost koje postoje u svakom datom istorijskom trenutku.

Drugim rečima, naš stav treba da obuhvati oba aspekta socijalnih struktura: mehanizme samoperpetuiranja i mogućnosti za razumevanje. Društvene strukture određuju granice društvenim procesima i stalno potvrđuju etablirane oblike ponašanja; ali, proizvode i protivrečnosti i socijalne tenzije, čime se otvaraju izgledi socijalnim pokretima i ideologijama čiji je cilj promena. Dakle, analize moraju razjasniti ne samo strukturalne prinude koje pokrepljuju potvrđujuće momente reprodukcije društva, već i mogućnosti promene koje su u drušvenom interesu, a sadržane su u ideologijama; ove poslednje su, opet, proizvod razvoja jedne date struktrure. U tom procesu, potlačene društvene grupe i klase, baš kao i podvlašćene zemlje, pokušavaju da se suprostave vladajućim interesima koji podržavaju strukture vlasti. Pri tim pokušajima je važno pokloniti pažnju ideologijama i intelektualnim potencijama, da bi se procenile mogućnosti za promenu. U odlučujućim istorijskim trenucima potrebna je sposobnost za političko delanje (a ovo uključuje organizaciju, volju i ideologije), da bi se učvrstila ili izmenila neka struktura. U politici koja se rukovodi intelektom je bezuslovno nužna takva procena postojećih odnosa i predstava o tome šta valja činiti. Mada su strukture „determinisane“, u istoriji ima mesta za alternative. Njihovo ostvarenje zavisi ne samo od osnovnih protivrečnosti između interesa, već i od  zapažanja novih puteva ka tom cillju –  da se zahvaljujući „strasti za mogućim“, izazove neki istorijski preokret.

Najzad, čini nam se da je umesno –  u vezi s opštim implikacijama metodologije primenjene u ovoj knjizi – dati neke napomene o merenju teškoća, zavisnosti ili razvitka. Pri tom nije reč o pitanju da li treba ili ne treba meriti, već o tome šta i kako meriti i kakvo mesto merenja treba da ima u metodologiji. S karakterizovanjem  „zavisnosti“ stvar stoji baš kao i s karakterizovanjem „kapitalizma“, „ropstva“ ili „kolonijalizma“. Bilo bi besmisleno upoređivati ropstvo u južnim državama SAD sa ropstvom na Antilima ili u Brazilu, samo zato da bi se razni „stepeni ropstva“ mogli odmeravati od minus do plus. Nasuprot tome, imalo bi smisla upoređivanje robovske privrede sa sektorima najamnog rada, ropstva u sistemu plantaža, s ropstvom u privatnim domaćinstvima, ili ispitivanje granica koje su ekspanzijom kapitalizma u SAD, u Brazilu ili na Antilima postavljene ropstvu.

Ništa manje ne bi bila glupa želja da se meri „stepen zavisnosti“ formalnim upoređivanjem raznih situacija zavisnosti. Neka nastojanja ove vrste urodila su takvim rezultatom da su „dimenzije noći“, koje igraju neku ulogu u situacijama zavisnosti, posmatrane sasvim odvojeno od svojih „ekonomskih aspekata“. Pri takvom postupku gubi se osnovno obeležje studija o dependenciji – naglašavanje opšte analize. S druge strane, u dosadašnjim studijama vrlo često su prilično statično razmatrane u dotičnom slučaju izabrane demokratije zavisnosti, da bi se realnosti metodoloških zahteva prilagodile takozvanoj „logici naučnog istraživanja“. Evo primera za to: kad strani kapital počne da unapređuje industrijski razvitak u zavisnim nacionalnim ekonomijama, dolazi do jačanja unutrašnjeg tržišta i do izvesne preraspodele dohotka u korist gornjeg srednjeg sloja. Kod ranijih oblika zavisnosti – kod onih oblika u kojima lokalno industrijalizovanje nije bilo određeno multinacionalnim koncernima – nije bilo takvog „procesa preraspodele“. Uprkos tim razlikama i uprkos mnogoslojevitosti situacija zavisnosti koje se razvijaju, neke studije u kojima su preispitivane „teorije tendencije“ pošle su od pretpostavke da svi oblici zavisnosti imaju zajednička obeležja. Logika takve metodologije počiva na mogućem zajedničkom dejstvu jednog opšteg (dakle, za nas „apstraktnog“) oblika zavisnosti, koji se provlači kroz sve vrste situacija zavisnosti. Dijalektički stav ne može prihvatiti tako neodređen iskaz. Osnovni metodološki koraci u dijalektičkim analizama zahtevaju da se ispitaju posebnosti i odstupanja kod svake nove situacije zavisnosti i da se ta situacija dovede u vezu sa starim oblicima zavisnosti , pri čemu –  ako je potrebno – valja istaći čak i njihove protivrečne elemente i dejstva.

Drugim rečima: pre nego što počne merenje moraju se izgraditi adekvatne teorije i kategorije, da bi empirijski podaci dobili nekakav smisao. Svakako, empirijski materijal koji potvrđuje ili opovrgava jednu određenu analizu, orijentisanu prema teoriji dependencije, nužno je uzimati u obzir ukoliko on ima adekvatne teorijske osnove. Ali, empirijske podatke valja interpretirati u istorijsko-strukturalnom konktekstu.

Inače, motodološka vrednost merenja kod jednog dijalektičnog koncepta ne igra presudnu ulogu za logičko dokazivanje, u tom smislu kao da imamo posla s hipotezama koje bi se mogle falsifikovati i prihvatiti ili odbaciti tek posle statičkih ispitivanja. Ukoliko „konkretizuju“ dijalektičku analizu (dovodeći određene situacije u uzajamnu vezu), statističke informacije i potvrde su korisne i neophodne; ali odlučujuća pitanja dokaza drugačije su prirode. Prvo,  nužno je naći pojmove kojima se mogu objasniti tendencije ka promeni. To iziskuje priznavanje opozicionih društvenih snaga kao pogonskih elemenata istorije. Drugo, nužno je sagledati opštu povezanost tih snaga, opisati glavne izvore njihove egzistencije, njihove reprodukcije i promene na taj način što će se odrediti oblici vlasti i faktori koji im se suprostavljaju. Tako je, na primer, bez pojma kapitala kao izraza eksploatisanja jedne društvene klase od strane druge, nemoguće razumeti kretanje kapitalističkog društva. Bez pretpostavke (i analize) oblika zavisnosti, ako se studije odnose na periferne zemlje, nemoguće je konkretizovati analize. Posredstvom zasnivanja ključnih pojmova ove vrste, dijalektičke analize mogu da objasne kretanje istorije. To znači: istorijski procesi postaju razumljivi kad interpretacije operišu kategorijama koje su dovoljno jasne da osvetle osnovne crte odnosa koji održavaju datu strukturnu situaciju u svoj njenoj opštosti, kao i da ukažu na one snage koje se suprostavljaju postojećoj strukturi.

Valja preispitati pravac istorijsko-strukturnih zakonitosti upoređivanjem opisa strukturnih uslova i tendencija ka promeni s aktuelnim sociopolitičkim procesima. Kako pri razvoju jedne interpretacije, tako i pri praktičnom dokazivanju njenog važenja, reč je i realnostima: empirijski podaci ne mogu se tako lako uključiti u analizu kao da su posredi statičke veličine; odlučujuće je pitanje kako se oni  menjaju u toku društvenog razvitka. Signifikantni su oni podaci koji tendencije ka promeni i nove procese u istoriji objašnjavaju na način koji se ne može anticipitati. Njihova „verifikacija“ zavisi od sposobnosti socijalnih kretanja da ostvare ono što vide kao strukturne mogućnosti. A to, opet, zavisi od realne socijalne i političke borbe. Drugim rečima: „dokazna snaga“  jedne interpretacije u velikoj meri se orijentiše prema stvarnom instorijskom procesu i do izvesnog stepena zavisi od toga u kojoj meri ta interpretacija uspeva da sociopolitičkim akterima ukaže na moguća rešenja za protivrečne situacije.

Struktura zavisnosti

Odlučujući metodološki zadatak koji smo sebi postavili u toku istorijsko-strukturne analize bio je opisivanje momenata signifikantnih strukturnih promena u latinoameričkim zemljama koje se karakterišu raznim situacijama zavisnosti; dakle, manje nam je bilo stalo do teorijski zasnovane kritike onog polaznog stava socioekonomskog razvitka čiji je predstavnik ECLA, ili do kritike strukturno-funkcionalističkog modela koji preovlađuje u sociološkim analizama;  isto tako, ni kritikovanje vulgarnog marksizma ili teorije političkog modernizovanja nije imalo centralno mesto u našim razmišljanjima.

U mehaničkom shvatanju istorije, na latinoameričke nacionalne ekonomije gleda se kao na nešto što je oduvek bilo određeno „kapitalističkim sistemom“, takvim kakav se razvio u internacionalnim razmerama. Periodi osnovnih promena na nacionalnom planu označavali su, kako se tvrdi, značajne momente preobličavanja latinoameričkih ekonomija. U tim interpretacijama opšta obeležja kapitalizma dolaze na mesto konkretnih analiza posebnih obeležja zavisnih društava. „Merkantilizam“, „slobodno preduzetništvo i slobodna konkurencija“, „monopolski kapitalizam“ – to su šabloni iz kojih se izvode istorijske prekretnice perifernih zemalja. Očigledno je da su se latinoamerička društva izgradila kao posledice ekspanzije evropskog i severnoameričkog kapitalizma. Isto je tako tačno (mada je manje očigledno) da postoje takva obeležja koja su zajednička razvijenim i zavisnim zemljama. Ipak, isključivanje socijalnih borbi i posebnih ekonomskih, društvenih i političkih odnosa koji određenim podvlašćenim društvima daju dinamiku, iz uzroka objanjenja, što je svojstveno tim mehanističkim interpretacijama, dovodi do nedopustivih istorijskih uprošćavanja i zabluda: te inretpretacije ne daju ni precizan opis socijalnih struktura niti mogu da dokuče onaj dinamički moment istorije koji dolazi do izražaja u socijalnim borbama u zavisnim društvima. Na primer, ako se prosto konstatuje da je merkantilizam bio važan element ekspanzije trgovinskog kapitalizma i odatle izvodi zaključak da je Latinska Amerika kapitalistička, tad se sadržaj istorijskih zbivanja gubi u magli apstrakcije. A  zadatak se, naprotiv, sastoji u tome da se objasni kako je ekonomski prodor merkantilizma doveo do toga da su u nekim delovima Latinske Amerike nastale „kapitalističke“ robovske ekonomije, a da je u drugim delovima došlo do izrabljivanja domorodačkog stanovništva i u određenim regionima (kao u južnim delovima latinoameričkog kontinenta) do ekonomije zasnovane na najamnom radu. U svakoj od ovih situacija lokalnim nacionalnim ekonomijama udario je pečat kapitalizam u svom merkantilističkom obliku; to nikad nisu bila „feudalna“ društva. Ali, to još nije dovoljno objašnjenje za konkretne razlike nastale, na primer, između robovske plantažne ekonomije u Brazilu, i argentinske ekonomije u XIX veku. Istina, i jedna i druga su bile „kapitalističke“ nacionalne ekonomije, ali su građene na različitim odnosima proizvodnje: u prvom slučaju na ropstvu, a u drugom slučaju na prilikama koje su se kondenzovale skoro u kapitalističke odnose proizvodnje.

U ovoj knjizi ne pretendujemo na razjašnjavanje značajnih faza u razvitku zavisnih društava samo na osnovu „logike kapitalističke akumulacije“. Zavisnost i imperijalizam ne shvatamo kao eksternu i internu stranu jedne iste medalje, pri čemu bi se interni aspekti sveli na puki „epifenomen“. Tako se ignorišu različitost lokalnih društava, antiimperijalističke reakcije, politička dinamika lokalnih društava i nastojanje da se ostvare alternative. Iako se služi marksističkim rečnikom, ova vrsta analize je, u metodološkom pogledu, sasvim adekvatna onim interpretacijama koje se pozivaju na „logiku industrijalizma“, na „stadijume modernizovanja“, ili čak na faze „političkog razvitka“, pa promene shvataju kao rezultat mehaničkih tokova. Mi shvatamo odnos između eksternih i internih faktora kao kompleksnu celinu, čije strukturno jedinstvo ne počiva samo na eksternim oblicima izrabljivanja i prinude, nego je ukorenjeno u koincidencijama interesa lokalnih i internacionalnih vladajućih klasa, ali koje lokalne podvlašćene grupe i klase nesumnjivo dovode u pitanje. Pod određenim uslovima, može se dogoditi da se mreža koincidentnih i uravnoteženih interesa proširi tako da se u nju uključe delovi srednjeg sloja, pa čak i delovi radničke klase. Takođe, pod drugim okolnostima, delovi vladajuće klase mogu težiti internom savezništvu sa srednjim slojem, s radničkom klasom i čak seljacima, da bi se zaštitili od stranog pokroviteljstva koje je oprečno njihovim interesima. Eksterna vladavina u situacijama nacionalne zavisnosti (nasuprot čisto kolonijalnim situacijama, u kojima su strani agenti neposredni tlačitelji) sadrži mogućnost „internalizovanja eksternih interesa“.

Po sebi se razume da je imperijalistička penetracija rezultat dejstva eksternih socijalnih snaga (multinacionalnih koncerna, stranih tehnologija, internacionalnih finansijskih sistema, diplomatije, tuđih država i vojski, itd.). Mi samo tvrdimo da se sistem vladavine kao „interna“ snaga vraća, i to u obliku socijalne prakse lokalnih grupa i klasa koje pokušavaju da ostvare strane interese – razume se, ne prosto zato što su posredi strani interesi, već zato što se ti strani interesi mogu podudariti s predstavama o vrednosti i s interesima koje ove lokalne grupe prikazuju kao svoje. Neophodno je, dakle, otkriti koji oblici društvenog i ekonomskog izrabljivanja svagda postoje, u kojoj je meri industrijalizovanje i akumulacija kapitala na periferiji napredovala, kakav je odnos lokalnih nacionalnih ekonomija prema svetskom tržištu, itd; a to valja procenjivati ne samo kao rezultat apstraktne „logike akumulacije kapitala“, već i kao rezultat određenih odnosa i borbi između društvenih klasa i grupa u internacionalnom kao i u lokalnom okviru. Svakako, tačno je da lokalni sociopolitički proces i lokalna organizacija ekonomije imaju za pretpostavku i reprodukciju opšte obeležje kapitalizma, takvog kakav postoji širom sveta. Prema tome, koncentracija kapitala posredstvom multinacionalnih koncerna i činjenica da monopol tehnološkog napretka leži u rukama krupnih privrednih preduzeća, čije je sedište u centru internacionalnog sistema, predstavljaju obavezne odnosne tačke za našu analizu.

Samu činjenicu da postoji nekakva ekonomska „periferija“ moguće je shvatiti samo ako se ima u vidu ekonomska dinamika naprednih kapitalostičkih nacionalnih ekonomija; one su dovele do formiranja kapitalističke periferije i do uključivanja tradicionalnih nekapitalističkih nacionalnih ekonomija u svetsko tržište. Ipak, ekspanzija kapitalizma u Boliviji i Venecueli, u Meksiku ili Peruu, u Brazilu i Argentini nije imala ni istu istoriju ni iste konsekvence, mada su sve te zemlje podređene istoj opštoj dinamici internacionalnog kapitalizma. Koreni razlika ne leže samo u različitosti prirodnih bogatstava, a ni prosto u tome što su te nacionalne ekonomije u razna vremena integrisane u internacionalni sistem (mada su ti faktori odigrali izvesnu ulogu). Naprotiv, prilikom objašnjavanja tih razlika, valja uzeti u obzir one različite trenutke kad su se delovi lokalnih društvenih klasa povezivali sa stranim interesima ili dolazili u suprotnost s njima, one trenutke kad su oni gradili druge oblike države, zastupali drukčije ideologije, išli drugim političkim putevima, ili pokušavali da formulišu alternativne strategije da bi odgovorili na imperijalističke izazove u određenim momentima istorije.

Cilj interpretacija sadržanih u ovoj knjizi jeste da se istorija baš te različitosti i mnoštva prikaže na opšti način. Po sebi se razume da u kapitalizmu ima faktora koji se odnose na celokupne latinoameričke nacionalne ekonomije i predstavljaju polaznu tačku analize; ali to mnoštvo u jedinstvu objašnjava istorijski proces. Ako analitičko nastojanje uspe, od opštih mesta i mnogo puta ponavljanih uvida u ulogu kapitalističkog načina proizvodnje, može postati živo poznavanje realnih procesa. Valja stvoriti takve pojmove i uzorke objašnjenja koji omogućavaju da se shvati i odredi kako se opšti trendovi kapitalističke tendencije pretvaraju u konkretne odnose između ljudi, klasa i država na periferiji. Baš to je ono metodološko kretanje koje donosi preokret iz „apstraktnog“ stila analize, u „konkretan“ oblik istorijskog znanja. U ovom smislu je istorija akumulacije kapitala istorija klasnih borbi, političkih pokreta, potvrde ideologija, kao i uspostavljanje vlasti i nastanka akcija protiv nje. Prema tome, cilj analize strukturne zavisnosti je da objasni uzajamne odnose klasa i nacionalnih država kako nainternacionalnom nivou, tako i u svakoj pojedinoj zemlji, dakle, interno. Dijalektička analiza tog mnogoslojnog procesa uključuje formulisanje pojmova koji mogu da objasne način povezanosti internih i eksternih procesa političke vlasti. Za objašnjenje dinamike društva nisu dovoljne samo procene eksternih faktora ili tuđinske vlasti; naprotiv, odlučujući problem je uzajamni odnos između tih eksternih i internih faktora. Akcent se pri tom ne sme stavljati samo na ono što je uzajamno spojivo, već i na protivrečnosti među tim faktorima.

 

Osnovne situacije zavisnosti

Opisaćemo dve situacije zavisnosti koje su dominirale pre ovog današnjeg sistema internacionalnog kapitalizma koji počiva na dinamici multinacionalnih koncerna: zavisnost s nacionalnom kontrolom sistema proizvodnje, i zavisnost u situacijama enklave. Centralno pitanje pri upoređivanju te dve situacije nije ni pitanje da li svoju moć nameću lokalna preduzeća ili strane firme tipa „enklave“, ni pitanje koji oblici akumulacije i procesi oplođavanja vrednosti  kapitala postoje. U stvari, reč je o pitanju odnosa između te dve dimenzije i njihove interakcije s akumulacijom kapitala u internacionalnim razmerama.

U privredama enklave investirani inostrani kapital je eksternog porekla; uključuje se u lokalne procese proizvodnje i delimično se pretvara u najamnine i poreze. Vrednost mu se povećava usled eksploatacije lokalne radne snage; ta radna snaga menja prirodu i proizvodi dobra koja ponovo oplođavaju vrednost ovog kapitala kad se sirovine (nafta, bakar, banane, itd.) prodaju na inostranom tržištu.

U ekonomijama koje su pod kontrolom lokalne buržoazije kružni tok kapitala je formalno sasvim obrnut. Akumulacija je rezultat toga što lokalni preduzetnici prisvajaju prirodne resurse i što te iste lokalne grupe eksploatišu radnu snagu. Dakle, akumulacija kapitala ima interni izvor. Proces oplođavanja vrednosti kapitala odvija se i u lokalnom procesu proizvodnje; ali ako se trgovinske robe sastoje od sirovina i prehrambenih sredstava, potrebno je internacionalno tržište da bi se realizovale završne faze kružnog toka kapitala.

Aktuelni slučaj zavisnih ekonomija u stadijumu industrijalizovanja, ekonomija koje su pod kontrolom multinacionalnih koncerna, ostavlja utisak vraćanja na privredu enklave. Ali, iako je prvobitna akumulacija često rezultat eksternih investicija (mada ne nužno jer multinacionalni koncerni često koriste lokalna sredstva za investiranje), ipak postoji važna razlika u odnosu na privrede enklave: bitan deo industrijske proizvodnje prodaje se na domaćem tržištu. Fabrika automobila sa sedištem u Meksiko Sitiju ili Sao Paolu, koja je inostrano vlasništvo, prodaje veliki deo svoje proizvodnje na lokalnim tržištima. Dosad je izvoz u zemlje centra, u ekonomskoj strategiji multinacionalnih koncerna, koji su smešteni na periferiji, igrao samo neznatnu ulogu; jedva da je premašivao 3 odsto ukupne proivodnje.

Drugim rečima, oblici zavisnosti mogu znatno varirati. Ta se varijacija izražava u sociopolitičkom kontekstu u veličini i vrsti radničke klase, kao i u veličini i vrsti buržoazije i „srednjeg sloja“, u značaju birokratije, u ulozi vojske, u oblicima država, u ideologijama koje leže u osnovi socijalnih pokreta itd. Ova knjiga je pokušaj da se analiziraju ti pokreti, a dijalektičke metode zahtevaju, kako je već rečeno, konkretizovanje apstraktnih oblika „ekspanzije kapitala“. Dakle, moramo ispitati različitost klasa, klasnih frakcija, grupa, organizacija, kao i političkih i ideoloških pokreta, koji živo i dinamično uobličavaju istoriju kapitalističke ekspanzije u Latinskoj Americi, ili utiču na tu istoriju. U stvari, istorijska realizacija kapitala kao jednog ekonomskog „oblika“ (s njegovom „logikom ekspanzije“) postiže se posredstvom sociopolitičkih struktura čiji su nosioci i pokretači društvene klase i grupe sa suprotnim interesima. Istorijsko-strukturna analiza osvetljava osnovne tendencije po kojima nastupa ekspanzija kapitala i nailazi na svoje granice kao sociopolitički proces. U ovom smislu, razumevanje kapitalističkog razvitka iziskuje analizu društvenih klasa i političkih odnosa koji omogućavaju ili sprečavaju aktualizovanje raznih oblika i faza akumulacije kapitala.

Teorija dependencije i kapitalistički razvitak

Jedan sistem je zavistan u ekonomskom pogledu ako akumulacija i ekspanzija kapitala ne nailaze na neophodne dinamične komponente unutar sistema. U kapitalističkim nacionalnim ekonomijama odlučujuća komponenta za podsticanje ekspanzije je sposobnost da se uveća kapital. To nije moguće bez stvaranja novih tehnologija i bez stalnog proširivanja proizvodnje „investicionih dobara“, tj. mašina i opreme, u cilju stalne ekspanzije preduzeća i akumulacije kapitala. Drugo, ekspanzija kapitalističke nacionalne ekonomije iziskuje finansijsku podršku solidnog bankarskog sistema. Naravno, ne raspolažu sve kapitalističke nacionalne ekonomije tim mogućnostima. Neke od njih moraju na internacionalnom nivou potražiti nužnu dopunu da bi mogle da nastave putem ekonomskog rasta.

Današnji sistemi nacionalnih ekonomija su praktično svi uključeni u internacionalni ekonomski sistem. Da bi eliminisali eksploatatorske momente svetske ekonomije, površni ili apologetski analitičari govore samo o „interdependenciji“ „modernih“ nacionalnih ekonomija. Ovom otrcanom frazom oni izbegavaju važno pitanje kakve oblike dobija ta „interdependencija“. Dok su nekim nacionalnim ekonomijama potrebne sirovine koje proizvodi nekvalifikovana radna snaga, ili dok one imaju potrebu za industrijskim dobrima koja proizvodi jeftina radna snaga, druge su prinuđene da generalno uvoze opremu i investiciona dobra. Dok neke postaju dužnici velikih svetskih centara finansijskog kapitala, druge su poverioci. Svakako, bankarima su potrebni klijenti koliko su i klijentima potrebni bankari; ali njihov „uzajamni odnos“ je kvalitativno različit, budući da u svakom dotičnom slučaju imaju drukčiju poziciju u okviru strukture odnosa. To isto važi za analizu „interdependentnih“ nacionalnih ekonomija na svetskom tržištu.

Kapitalizam je sistem svetskih razmera. Ipak, određeni elementi tog sistema imaju veći udeo u „vođenju poslova“ nego što im „pripada“ i gotovo isključivu svojinu nad sektorima koji su presudni za proizvodnju i akumulaciju kapitala, kao što su, na primer, sektor tehnologije i sektor finansija. Doduše, njima su potrebne kao dopuna zavisne nacionalne ekonomije, ali im kumulativno i u širem obimu stoje na raspolaganju odlučujući faktori ekspanzije kapitala.

Čak i kad više nisu ograničene na proizvodnju sirovina, periferne ekonomije ostaju na vrlo specifičan način zavisne: njihovi sektori investicionih dobara su slabi, previše slabi da zajamče stalni dalji razvitak sistema, i to kako u finansijskom, tako i u tehnološkom i organizacionom pogledu. Zato, ako želi vlastitu ekonomsku ekspanziju, zavisna zemlja mora sudelovati u igri „interdependencije“, pri čemu se, razume se, nalazi u sličnoj situaciji u kojoj i klijent koji „prilazi“ bankaru. Klijenti, kao po pravilu, razvijaju strategije koje im omogućavaju da postanu nezavisni, pa mogu pokušati i da pozajmljeni novac ulože u proizvodne svrhe. Međutim, pošto takve strategije imaju strukturne granice, ta igra se ne odvija automatski uspešno; često se završava tako što vladajući slojevi nameću svoja pravila igre. Čak i kad ta zavisna zemlja, posle prvog uzimanja kredita, postane manje siromašna, sledi neka druga. Koreni ekonomije koja tako procvetava kriju se, u većini slučajeva, kod onih koji u rukama drže priznanice za dugove.

Opis sadašnjih oblika zavisnog razvitka mogao bi biti najvažniji doprinos teoretičarima zavisnosti teoriji o kapitalističkim društvima. Ako u ovoj knjizi uopšte ima nečeg novog, onda je to pokušaj da se, pored prethodnih oblika zavisnosti, otkrije ono što je nazvano „novom zavisnošću“. Valja pokazati kako jedan opšti trend (industrijski kapitalizam) stvara konkretne situacije  zavisnosti čija se obeležja razlikuju od obeležja naprednih kapitalističkih društava. Takva periferna industrijalizacija počiva na pravljenju proizvoda koji su u centru dobra masovne potrošnje, a u zavisnim društvima tipična dobra luksuzne potrošnje. Industrijalizacija u zavisnim nacionalnim ekonomijama unapređuje koncentraciju dohotka utoliko što dovodi do znatnog povećanja razlika u produktivnosti, mada taj trend ne važi generalno za celokupnu nacionalnu ekonomiju: dok se proizvodnja automobila, televizora, frižidera i sličnih dobara zasniva na modernoj tehnologiji, važni delovi proizvodnje prehrambenih sredstava, tekstila i druge robe, koji sačinjavaju osnovnu potrošnju masa, počivaju i dalje na tradicionalnim odnosima proizvodnje. Najamnine tehničkih stručnjaka, menadžera i stručnih radnika (iako nisu određeni direktno produktivnošću) neuporedivo su više od najamnina radnika zaposlenih u tradicionalnim sektorima ili seljaka. Drugim rečima: industrijalizacija na periferiji zaoštrava razlike u dohotku između osoba zavisnih od najamnine i time potkrepljuje pojavu koja se u Latinskoj Americi označava pojmom „strukturna heterogenost“.

Takva razmišljanja nalaze na potvrdu u iskustvu da zavisne kapitalističke nacionalne ekonomije nisu identične s centralnim kapitalističkim nacionalnim ekonomijama. Ipak, ne odobravamo pokušaje zasnivanja „teorije zavisnog kapitalizma“. Po sebi se razume da analize situacije zavisnosti pretpostavljaju teorije i zahtevaju primenu metodologija: ipak, čini nam se besmislenim svako traganje za specifičnim „zakonima kretanja“ za situacije zavisnosti, tj. za one situacije čija su glavna obeležja određena fazama razvitka i trendom ekspanzije kapitalizma u internacionalnim razmerama. Štaviše,  valja ulagati napore da se prošire i specifikuju ona saznanja do kojih su došli i koja aktuelizuju oni autori čiji je interes okrenut analizama opšte teorije kapitalističke ekonomije. Naš doprinos, ukoliko je to uopšte nekakav doprinos, usmeren je baš u tom pravcu; nikako ne pretendujemo na to da smo postavili nove teorije koje odstupaju od klasičnih teorija. Da bismo izbegli pogrešna tumačenja, radije govorimo o „situacijama zavisnosti“ nego o „kategoriji“ ili „teoriji“ zavisnosti.

U više zemalja Latinske Amerike stvarno se odvija proces zavisnog razvitka, pri čemu pod tim razvitkom u ovom kontekstu podrazumevamo „kapitalistički razvitak“. U toku svog ispoljavanja taj oblik razvitka proizvodi na periferiji, kao i u centru periodično blagostanje i siromaštvo, akumulaciju kapitala i nedostatak kapitala, zaposlenost za jedne i nezaposlenost za druge. Dakle, pod pojmom „razvitka“ ne mislimo na ostvarenje društva koje se karakteriše većom jednakošću ili većom pravednošću: jer jednakost i pravednost su konsekvence koje se ne mogu očekivati od jednog kapitalističkog razvitka, naročito ne u perifernim ekonomijama.

S ovim svojim ukazivanjem na egzistiranje procesa kapitalističke ekspanzije na periferiji povezujemo dvojaku kritiku. Prvo, kritikujemo sve one koji u zavisnim zemljama u razvoju očekuju permanentnu stagnaciju, kao posledicu stalnog padanja profitne stope ili kao posledicu „uskosti domaćih tržišta“, što, navodno, fungira kao neprebrodiva prepreka za kapitalistički napredak. Ujedno kritikujemo one koji od kapitalističkog razvitka u perifernim ekonomijama očekuju rešenje takvih problema kao što je raspodela imovine, potpuna zaposlenost, poboljšavanje raspodele dohotka i poboljštanje životnih uslova za narod. Ovi problemi su čak i u razvijenim nacionalnim ekonomijama ostali nerešeni, o čemu svedoče nevolje Portorikanaca, Crnaca i siromašnih belaca u SAD. Bilo bi nerealno (ako ne čak i apologetski) verovati da će stvarni proces kapitalističkog razvitka u perifernim ekonomijama sprečiti pojavu socijalnih problema i konflikata oko sebe. Razvitak u ovoj vezi znači napredovanje proizvodnih snaga, poglavito posredstvom uvoza tehnologija, akumulacije kapitala, prožimanja lokalnih ekonomija stranim koncernima, povećanja broja slojeva zavisnih od najamnine, kao i posredstvom produbljivanja društvene podele rada. Realno je očekivati da će doći do pomeranja poprišta sadašnjih borbi, kao i do proširivanja problema oko kojih se rasplamsavaju ti konflikti. Daleko je od stvarnosti pretpostavka da će kapitalistički razvitak rešiti osnovne probleme većine stanovništva. U krajnjoj liniji, alternativa koju valja razmotriti nije konsolidovanje kapitalističke države i ostvarenje „autonomnog kapitalizma“, već prevladavanje kapitalizma. Dakle, odlučujuće pitanje glasi: kako ostvariti puteve ka socijalizmu?

U svojim analizama ograničili smo se na oblike zavisnosti u okviru kapitalističkih društava i na situacije izgrađivanja nacionalnih država. Doduše, postoje i odnosi zavisnosti između socijalističkih zemalja, ali je strukturna pozadina koja omogućava razumevanje tih oblika zavisnosti sasvim drugačija od pozadine koja je posredi kod kapitalističkih zemalja, pa iziskuje posebne analize. To isto važi za ekonomije kakva je indijska – i u manjoj meri japanska – koje su pravljene po istorijskim uzorcima koje ne možemo objasniti rastućom ekspanzijom evropske kapitalističke ekonomije ili kapitalističke ekonomije SAD, mada su one kasnije takođe uključene u svetsko tržište.

Naša knjiga ne sadrži prikaz kolonijalnih tipova savremenih situacija zavisnosti u Latinskoj Americi, za šta bi, recimo, Portoriko bio najjasniji primer. Potrebno je još mnogo intelektualnog rada da bi se detaljno izložile posebnosti kolonijalnih ili kvazikolonijalnih situacija, da bi se one razjasnile u kontekstu uopštenijeg istraživanja zavisnosti. Ne pretendujemo na razmatranje svih oblika zavisnosti na koje se može naići u Latinskoj Americi, a kamoli na njihovu iscrpnu obradu.

 

Izvod iz: Fernando Henrique Cardoso/Enzo Faletto, Abhängigkeit und Entwicklung in Lateinamerika, Suhrkamp Frankfurt/M. 1976 (str. 208-227).
Prevod: Olga Kostrešević
Priprema: Princip.info

 

[1] Cardoso/Faletto, Abhängigkeit und Entwicklung in Lateinamerika.