Dana 24. marta 2018. godine navršilo se 19 godina od početka vojne intervencije Severnoatlantskog pakta (NATO) na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Iako su političari zapadnih demokratija kao izgovor navodili ugrožavanje ljudskih prava albanskog stanovništva, neposredan povod je bilo odbijanje jugoslovenskog rukovodstva da potpiše takozvani Sporazum iz Rambujea. Ko god je imao uvid u tekst Sporazuma (sadržaj na engleskom jeziku možete pronaći ovde: http://jurist.law.pitt.edu/ramb.htm) jasno mu je bilo da taj dokument predstavlja ultimatum jugoslovenskim vlastima da sav suverenitet Kosova predaju predstavnicima EU i NATO-a.

Sporazum je predviđao široku autonomiju Kosova – pokrajina bi imala sopstveni parlament, predsednika, premijera, vrhovni sud, snage bezbednosti, mogućnost da sprovodi sopstvenu spoljnu politiku kao i da odbije uspostavljanje federalnih zakona. Kao garant za poštovanje sporazuma, 24.000 NATO vojnika bi bilo stacionirano na teritoriji Kosova. Predstavnici jugoslovenskih vlasti su bili spremni da prihvate proširenje autonomije, ali su odbili prisustvo NATO snaga i pri tome predložili uspostavljanje alternativne međunarodne mirotvoračke misije. Reći da su u tom trenutku pregovori prestali, značilo bi da je pregovora i bilo. Međutim, predstavnici NATO-a, predvođeni američkom državnom sekretarkom Madlen Olbrajt, kategorički su odbili bilo kakve izmene ovog sporazuma.

Da bi se razumeo stav američkih zvaničnika, dovoljno je pogledati nekoliko ključnih članaka u kojima se traži da se ekonomija Kosova povinuje principima slobodnog tržišta (treba imati u vidu da je ova regija bogata mineralima čija je eksploatacija u to vreme bila u rukama države); vrhovni autoritet za građanska pitanja postavlja EU; vrhovni autoritet za vojna pitanja postavlja NATO; zahteva se imunitet za NATO od svakog vida pravne, građanske i krivične odgovornosti; traži se neograničena sloboda kretanja po celoj teritoriji Jugoslavije bilo zemljom, vodom ili vazduhom; traži se da NATO bude izuzet od plaćanja bilo kakvih troškova. Sporazum je bio namenjen da Jugoslaviju gurne u novi rat.

Rat nije sa sobom odneo samo Kosovo i 2.500, mahom nedužnih, ali i herojskih života, već i mentalno i fizičko zdravlje onih koji su 78 dana osluškivali avione i gledali krstareće projektile. Sitne pobede, poput obaranja „nevidljivog” F-117 i varanja skupe NATO tehnologije jeftinim maketama, održavale su moral do konačne kapitulacije. Za 15. godišnjicu ovih dramatičnih događaja, Russia Today je pripremio dokumentarni film „Zašto?”:

https://www.youtube.com/watch?v=5oMXrIm-yMs

Osim tragedije, ovaj rat je balkanskim narodima doneo i nove prijatelje. Zahvaljujući zalaganju novinara i aktivista poput Majkla Parentija, Mišela Kolona, Sare Flaunders, Sadika Mamatija, Seldžuka Akguna i mnogih drugih, zapadni svet je mogao da dobije i drugu stranu priče. To, međutim, nije bilo dovoljno da se dobije i medijski rat. Po mnogo čemu, ova agresija je bila opit i model za sve one koje su usledile. Nakon Jugoslavije, vojno su pali Irak i Avganistan.