Kampanja za priznanje nezavisnosti Kosova se zahuktava. Zapad se ne oglašava, prepuštajući lokalnim akterima da im odrade ovaj posao što bezbolnije. Predsednici Srbije i Kosova su, po svemu sudeći, nadomak sporazuma, a preostaje da se srpska javnost ubedi u njegovu nužnost.
Hašim Tači ima mnogo lakši posao, jer će iz svega izaći kao pobednik u oba slučaja, dok je srpski predsednik u nezavidnijoj poziciji.
Ono što srpska strana može da ponudi građanima Srbije u zamenu za aminovanje priznanja Kosova je ulazak Srbije u EU i pripajanje severa Kosova Republici Srbiji, dok bi istovremeno morala da preda Kosovu Preševsku dolinu.
Međutim, prema istraživanju Instituta za evropske poslove, ogromna većina građana Srbije (čak 81%) ne prihvata razmenu Kosova za članstvo u EU.1 U ovakvoj situaciji, srpskim vlastima preostaje samo da mobilisanjem svih medija pokuša da preokrene javno mnjenje u korist sporazuma.
U tom cilju, juče su Hašim Tači i Aleksandar Vučić simultano izbacili svoje autorske tekstove za lokalne medije, u kojima, svako na svoj način, brane ovaj sporazum. Tači je otvoreno napisao da je rešenje problema korekcija granica sa Srbijom, dok je Vučić odigrao na kartu rata i mira, ubeđujući čitaoce da je cilj ovog sporazuma mir sa komšijama, aludirajući da su protivnici sporazuma za rat.2,3
Ovakva taktika može da se pokaže uspešnom, međutim, čini se da za nju treba više vremena. Mediji su moćno oruđe i mogu znatno uticati na promenu raspoloženja javnosti. Npr, prema anketama od 2000. godine do danas, broj građana Srbije koji se protive članstvu u EU je u konstantnom opadanju, upravo zahvaljujući politici srpskih medija.4 Kako je vremena da se promeni raspoloženje naroda prilično malo, srpska vlada se sada nalazi u ćorsokaku.
A šta je zapravo alternativa priznanju Kosova? Ona prvenstveno podrazumeva pokretanje nezavisne politike i raskid sa načinom na koji funkcioniše srpska ekonomija. Postoji li zaista takva mogućnost u praksi? S obzirom na sistematsku deindustrijalizaciju, privatizaciju, sprovođenje direkcija svetskih finansijskih institucija, postizanje ekonomske zavisnosti i plansko srozavanje vojne moći, od 2000. godine do danas, takva politika teško da je ostvariva.
Objektivna opoziciona snaga sa takvim programom ne postoji, a njeno lansiranje u žižu političkog života Srbije i pridobijanje poverenja masa moralo bi biti odraz sposobnosti da se politika otpora definiše u skladu sa realnim mogućnostima i ostvarivim ciljevima. Takva bi se snaga morala uhvatiti u koštac sa potencijalnom izolacijom, čak i vojnom intervencijom ukoliko ne demonstrira visoku veštinu žongliranja i način da iskoristi globalnu multipolarnost u nastajanju u cilju zaštite progresivne politike.
Naravno, za sada nema naznake da su aktuelne vlasti voljne ni sposobne za takav eksperiment i pored posledica koje će trpeti nakon eventualnog neuspeha ovog sporazuma i očekivanog referenduma. U tom pravcu, predsednik Vučić izjavljuje za Rojters da traži garancije da će Srbija postati članica Evropske unije 2025. godine, kao deo mogućeg sporazuma sa Kosovom.5
Paradoks je, međutim, da će predsednik imati najveću podršku za ovaj sporazum baš od strane biračkog tela opozicije.
http://www.euractiv.rs/srbija-i-eu/12469-veina-graana-protiv-razmene-kosova-za-lanstvo-u-eu ↩
https://www.blic.rs/vesti/politika/kosovsko-pitanje-autorski-tekst-aleksandra-vucica/ms91wqh ↩
https://www.danas.rs/politika/taci-zapad-ne-moze-da-ubedi-srbiju-da-prizna-kosovo/ ↩
http://www.mei.gov.rs/srl/vesti/181/188/463/detaljnije/povecan-procenat-gradjana-koji-podrzavaju-clanstvo-u-eu/ ↩
https://www.rt.com/newsline/438385-serbia-eu-guarantees-kosovo/ ↩
Leave a Reply